Druga strana

Nepodnošljiva lakoća zaborava nacionalne istorije

Nasleđe

Predsednik stranke Srpska liga iz Novog Sada Aleksandar Đurđev podseća kako lako zaboravljamo svoju istoriju, a da dolazi vreme u kojem nećemo biti kažnjavani zbog ljubavi prema Rusiji, koja se uspravila i svetu nudi novu budućnost, lišenu pretnji i pljačkanja malih naroda, kao što je to Amerika činila u poslednjih sto godina

Aleksandar Đurđev

Negde na jugu Srbije, nadomak Aleksinca, na putu koji vodi do Kruševca, nalazi se selo Gornji Adrovac, a u njemu hram Svete Trojice, u narodu ovog kraja poznat kao „Ruska crkva". Tajnu ovog predivnog mesta koga krase stogodišnji drvoredi lipa, otkriva nadgrobni krst na kome piše: „Ruski pukovnik, Nikola Rajevski, u borbi sa Turcima pogibe na ovome mestu 20. avgusta 1876. godine".

Već više od jednog stoleća, priča o pukovniku Rajevskom, nezaboravnom junaku Srpsko-turskog rata, predstavlja svojevrsnu metaforu bratskih odnosa dva pravoslavna slovenska naroda.

Dolazak pukovnika Rajevskog i dobrovoljaca Ruske carske armije je u određenom istorijskom kontekstu i nešto više - to je bio nagoveštaj velikih promena koje su vihori rata doneli na kapiju Evrope, kada je Rusija povratila prevlast na Crnom moru i time pokrenula početak kraja velike Otomanske imperije. Ratovi druge polovine devetnaestog veka, odneli su na stotine hiljada života ali naše sećanje obično zastane na liku časnog oficira Carske Rusije, koji je poslužio kao inspiracija Lavu Tolstoju da stvori besmrtni lik grofa Vronskog.

Kažu da je istorija učiteljica života. Kažu i da se ponavlja. Obično onda kada se pokažemo kao loši đaci. Sudeći po broju lekcija koje smo dobili, ne bi trebalo sumnjati u nacionalnu mudrost ali, politika je umeće življenja. Naša politička svakodnevnica, nažalost, otkriva da smo na ovom ispitu pali, i to više puta. Nacionalna s(a)vest je utamničena u tamnom vilajetu novih kreatora sveta, i baš zato, nismo sposobni da prepoznamo znakove na istorijskom putu, koji su u naše vreme veoma jasni.

U prilog ovome ide i udarna vest svetskih medija čije su prve strane u znaku susreta svetskih lidera u Ujedinjenim Nacijama. Ruski predsednik je, bar sudeći po reakcijama, svojim nastupom zbunio američku i delom svetsku javnost, koja je nepodeljena u ocenama da je Barak Obama ostao u senci svog suparnika. Ako, međutim, malo pažljivije oslušnemo govore dva najmoćnija čoveka na svetu, možemo primetiti ne samo diplomatsko nadigravanje, već i velike razlike u shvatanju liderstva na globalnom planu. Za Baraka Obamu rešenja se prosto nameću u duhu ozloglašenog Biroa za indijanska pitanja, čiji su činovnici u devetnaestom veku sistematski uništavali drevna plemena. Duh predaka Novog Sveta, ne krije neokolonijalističke pretenzije koje treba da obezbede novi ekonomski poredak u savremenom robovlasništvu. Što bi rekao Noam Čomski: „konkvista se nastavlja" jer za američku administraciju ne postoji dovoljno drevna civilizacija koja bi bila važnija od „Američkog sna". Sve je podređeno ovoj pseudo-religiji, koja je svojevrsan lajtmotiv moderne tiranije. „Sibirski berberin" i dalje oštri noževe, dok se dobar deo sveta nalazi u rukama neoliberalnih jastrebova, pasivno posmatrajući sopstvenu propast.

Sa druge strane, sasvim je jasno da Vladimir Putin stvara jaku Rusiju, da se nameće kao lider ne samo svoje zemlje, već i velikog dela sveta. Njegova pojava i rađanje nove Rusije je najveća novost za svet koji više nije unipolaran. Rusija se nameće kao lider slobodnog sveta, možda tromo, poput medveda koji s vremena na vreme utone u zimski san, ali u isto vreme i sigurno sa jasnim nacionalnim ciljevima. Moderna Rusija sve više liči na carsku, a sve manje na onu sovjetsku, totalitarnu, koja je nastala kao projekat neprijatelja Rusije sa kraja devetnaestog veka.

Odlika te Rusije, u koju dobar deo slobodnog sveta gleda sa nadom i divljenjem, je sposobnost ekonomisanja i upravljanja nesagledivim prostranstvima, na kojima vekovima zajedno žive različiti narodi i civilizacije. Država koja se temelji na starim vrednostima, kao što su vera i tradicija, može da računa na podanike koji će joj verno služiti. Sa druge strane, država koja svoje vrednosti temelji na kolonijalizmu i izrabljivanju, može da računa samo na plaćenike i razbojnike, koji će stalnim konfliktom i manipulacijama, produžiti život hegemoniji zapadne civilizacije a sve zarad malobrojne elite. Zato i nije čudo što je u poslednje vreme televizija preplavljena emisijama o Rusiji kao ksenofobičnoj tvorevini.

Nije slučajno što propagandna mašinerija Zapada neprestano lansira dokumentarne filmove o navodnom progonu Jevreja u Rusiji u devetnaestom veku. Mlađe generacije bi, bar što se tiče televizije, mogle lako da pomisle da se Holokaust desio na drugom kraju sveta. Kako tek objasniti našoj deci, koja već godinama imaju priliku da na istim televizijama, gledaju spektakularne serijale zasnovane na istorijskim polu-falsifikatima o hrvatskim kraljevima, bez nade da će u skorije vreme videti nešto slično iz bogate nacionalne riznice Srbije.

Svet se ponovo našao u bipolarnoj fazi, to je činjenica koju niko više ne poriče osim domaće vlastele i političara, koji se poput poslednjeg davljenika, još uvek drže za ostatak potonule lađe koja nestaje. Potrebna je bezuslovna i momentalna reanimacija spoljne politike, koja je, i to moramo priznati, veoma teška u ovom trenutku. Neophodan je „reset" državnog sistema koji je dužan da se osveži i prepozna vreme u kome živimo i svet koji i mi činimo.

To se ne može postići samo pukom demagogijom i statistikom koja služi kratkoročnim interesima, već i pogledom u daleku prošlost legendarnog ruskog oficira, koji nam je ostavio nasleđe, da na njemu gradimo budućnost novog i slobodnog sveta koji nam u susret dolazi.