Postdemokratija

BRUKA OD USTAVNOG SUDA

Posle godinu dana Ustavni sud je progovorio o penzijama, a bolje da nije. Dok je mudro ćutao barem smo imali privid da postoji pravni poredak u ovoj zemlji i bar jedna institucija koja ga štiti. Sad je jasno da je i Ustavni sud, kao i komplentno pravosuđe, potpuno u službi dnevne politike i vlasti, da u njemu sedi grupa političkih jajara koja nema veze sa pravom i ne mari za pravnu državu i pravdu. Svoj zaključak, da nema osnova za preispitivanje ustavnosti „Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija", ovaj Sud je obrazložio političkim, a ne pravnim argumentima, ceneći celishodnost, što mu nije u opisu posla, a ne legalitet što mu je jedini zadatak i svrha postojanja. Prosto je prepisao obrazloženje vlade, koja može da bude u pravu i ne mora, ali Ustavni sud ne sme ni da se bavi onim za šta nije nadležan ni kompetentan, a kamo li da na tome zasniva svoju odluku, tvrdi Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Godinu dana je trebalo Ustavnom sudu da se oglasi povodom brojnih žalbi na Zakon o smanjenju penzija, kojima se tvrdi da je protivustavan. Konačno je izašao u javnost sa saopštenjem u kojem zapravo ne odgovara na to ključno pitanje, nego samo konstatuje da nema osnova za preispitivanje ustavnosti jer je, verujući na reč Aleksandra Vučića i njegove vlade, zaključio da su penzije morale biti smanjene da bi ih uopšte bilo. Kakve to veze ima sa pravom, sa Ustavom i sa Ustavnim sudom?

Umesto da odgovori na jednostavno pravno pitanje iz njegove jedine nadležnosti, da li je Zakon u skladu sa Ustavom ili nije, Ustavni sud nam saopštava ekonomski stav da je penzije bilo nužno smanjiti zbog krize i politički stav da je zbog toga to i opravdano, kao da u pravu vlada princip da cilj opravdava sredstva. U pravnoj nauci postoje dva osnovna principa, princip legaliteta i princip oportuniteta, stim što se u sudskoj praksi princip oportuniteta ili celishodnosti primenjuje samo u izuzetnim slučajevima. Ustavni sud, međutim, postoji isključivo zbog legaliteta i samo taj princip može da primenjuje. Ne postoji celishodnost koja bi opravdala kršenje Ustava, tako da je obrazloženje Ustavnog suda ovim povodom prosto neprihvatljivo:

1. "...Ustavni sud je utvrdio da iz osporenog Zakona sledi da se njime uvode interventne mere koje se preduzimaju da bi se u uslovima ekonomske krize očuvala finansijska održivost penzijskog sistema, što konkretno znači mogućnost redovne isplate penzija"!?

Na osnovu čega i kako je Ustavni sud, koji nema pojma o ekonomiji, ustanovio da je penzijski sistem bio finansijski ugrožen i da je redovna isplata penzija bila dovedena u pitanje? I šta se to njega tiče? To uopšte nije tema i nije posao Ustavnog suda da se bavi ekonomskom krizom niti da procenjuje da li je penzioni sistem finansijski održiv. Za to nije ni nadležan ni kompetentan. Taj sud treba samo da odgovori na jednostavno pitanje, da li je osporeni Zakon u skladu sa Ustavom ili nije, odnosno da li su njime narušena neka Ustavom zagarantovana prava građana, u ovom slučaju penzionera, pre svega pravo na jednakost pred zakonom i pravo uživanje u zakonski stečenoj imovini.

Ali, kad se već upustio u te čisto ekonomske teme, nameće se pitanje kako je Sud utvrdio da je baš smanjenje penzija način da se problem nesolventnosti državnog budžeta reši? Da li je možda sam izvršio ekonomsku analizu ili je angažovao veštake i koje, jer poznato je da čak i ekonomski eksperti imaju različita mišljenja o tome. Mnogi vrhunski ekonomisti smatraju da bi mnogo veće uštede bile ostvarene otpuštanjem zaposlenih u javnom sektoru po partijskoj liniji, dodatnim oporezivanjem tajkuna ili radikalnim smanjenjem enormnih plata nekih državnih činovnika, kao što su Bajatović ili Tabakovićka i njihovi najbliži saradnici.

2. "Za Ustavni sud je od naročitog značaja bilo to što se propisane mere ne odnose na penzionere čija je visina utvrđene penzije do 25.000 dinara, kojih, prema podacima koje je sud pribavio, u Republici ima više od 750.000, a što, s obzirom na ukupan broj penzionera i visine penzija u Srbiji, zapravo znači da najveći broj penzionera nije obuhvaćen propisanim merama".

Opet je časni Sud promašio temu, jer nije pitanje za njega da li je u redu što penzije nisu umanjene onima koji primaju manje od 25 hiljada dinara, nego da li Ustav dozvoljava da se penzije smanjuju. Bilo čije i u bilo kojem iznosu. Posebno je smešan deo obrazloženja u kojem Ustavni sud izražava zadovoljstvo što veći deo penzionera nije obuhvaćen merama smanjenja, kao da ustavnost zakonskih mera zavisi od broja ljudi koji su tim zakonom pogođeni. Ispada da bi po časnom Sudu bilo protivustavno kada bi spornim zakonom bilo oštećena većina penzionera, ali pošto je to slučaj sa nešto manje od polovine onda je sve u redu. Dakle, po našem Ustavnom sudu nije protivustavno kršiti ustavna prava građana ako se ne preteruje, ako se to ne radi većem broju ljudi, a ja budala sam bio ubeđen da se to ne sme raditi nikad i nikome. Da Ustav garantuje jednaka prava svima i da je protivustavno i kad su prava uskraćena makar samo jednom čoveku.

3. "Ustavni sud je ocenio da je "zaštićenim" iznosom od 25.000 dinara u realnim ekonomskim prilikama u kojima se društvo nalazi spornim zakonom obezbeđeno staranje o ekonomskoj sigurnosti penzionera a što proizilazi ustavnim nalogom iz člana 70 stav 2. Ustava".

Kako je Ustavni sud ocenio "realne ekonomske prilike u kojima se društvo nalazi" i kojom računicom je došao do zaključka da baš iznos od 25 hiljada dinara obezbeđuje "ekonomsku sigurnost" penzionera, kad je to znatno manje od prosečne potrošačke korpe. Ako već pominje član 70 Ustava, zašto ne pominje i član 58, koji kaže da svako ima pravo na mirno uživanje imovine. Samo to "mirno uživanje imovine" daje ekonomsku i svaku drugu sigurnost penzionerima, samo izvesnost da će svakog meseca primiti tačno onoliko koliko su zaradili, odnosno koliko im je zakonom određeno. Samo tako mogu da planiraju kućni budžet i da se šire prema guberu. Kakvu ekonomsku sigurnost imaju i oni sa većim penzijama, ako su računajući na garantovane penzije od recimo 50 hiljada, pre nekoliko godina podigli kredit, sa mesečnom ratom od 200 eura, kad im penzija bude neočekivano smanjena a zbog rasta eura u međuvremenu rata u dinarima povećana. Njima sad, ni krivim ni dužnim, za život ostaje manje od "zaštićenih" 25 hiljada.

4. Tek na kraju saopštenja Ustavni sud konstatuje ono što je najvažnije i od čega bi morao da pođe u svojoj analizi spornog zakona, da je penzija imovina i stečeno pravo. "Ustavni sud smatra da su osnovane tvrdnje inicijatora za preispitivanje ovog Zakona, da penzija koja je stečena u skladu sa zakonom predstavlja imovinu penzionera, ali ukazuje da iz Ustava ne proizilazi garancija penzijskog davanja u određenom iznosu, jer je ograničenje imovinskih prava, pod određenim uslovima dozvoljeno po našem Ustavu". Ne kaže pod kojim uslovima, ni da li su ti uslovi ispunjeni u ovom slučaju. I ne kaže da je u tim izuzetnim slučajevima to moguće samo uz odgovarajuću nadoknadu.

Ne kaže zato što bi onda svima bilo jasno da se ta mogućnost ne može odnositi na penzije. Kada je to unosio u Ustav zakonodavac je mislio pre svega na nepokretnu imovinu, na primer na zemljište koje se nalazi na trasi nekog važnog autoputa ili pruge, ili na zgrade na sličnom strateškom položaju, koja kada se mora oduzeti, mora se i platiti realnom cenom. Ustavotvorac verovatno nije ni pretpostavljao da se nekom može oduzeti pošteno zarađen novac, ali ako bi ipak dosledno tumačio mogućnost oduzimanja i penzija uz pravičnu nadoknadu, Ustavni sud bi morao da zaključi da se sav oduzet novac mora vratiti sa pripadajućom kamatom. Zbog toga izbegava obrazloženje ove ustavne mogućnosti. Umesto toga Sud naglašava kako su mere u Zakonu o smanjenju penzija privremene, ali ne insistira na tome da se i oroče na određeno vreme, pa tako ostavlja mogućnost da to što se predstavlja privremenim traje beskonačno. Dakle, ponašajući se kao portparol vlade, sud zaključuje:

5. "Polazeći od toga da se Zakonom ne dira u pravo na penziju, da su mere propisane radi postizanja legalnog cilja (opet špekulacija sa celishodnošću) jer je stvaranje uslova za redovnu isplatu penzija, makar i u umanjenom iznosu, u opštem i javnom interesu, zatim da postoji srazmernost u propisivanju mera jer su ovim merama manje pogođena lica sa nižim primanjima, što se postiže upravo time što procenat umanjenja nije isti za sve penzije i konačno, s obzirom na to da je reč o merama privremenog karaktera, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi inicijativa o nesaglasnosti spornog Zakona sa Ustavom."

Zanimljivo da Ustavni sud afirmiše princip srazmernosti, koji ne postoji u Ustavu, na račun principa ravnopravnosti i jednakosti pred zakonom, koji su masnim slovima zagarantovani Ustavom, pa tako hvali rešenja kojima se istim zakonom građani različito tretiraju. Kada bi svim penzionerima bilo oduzeto recimo 10%, opet bi bili različito opterećeni, neki bi ostali bez hiljadu-dve, a neki bez 8, 9 ili 10.000 dinara, ali bi svi bili jednaki pred zakonom. A ovako, kad im se razrežu različiti procenti, to je diskriminacija onih koji su više zarađivali i čitavog radnog veka više uplaćivali u penzioni fond. Ohrabren tom podrškom časnog Suda, vlastodržac koji umišlja da je kao Robin Hud bogom dan da deli pravdu, otimajući od onih koji su manje siromašni da bi kupio glasove najsiromašnijih, kojih je najviše, mogao bi sutra da donese lex specijalis po kojem će oni koji imaju nešto veća primanja da plaćaju više i struju, grejanje, hleb, meso, mleko...

Može da nam radi šta hoće kako bi nas sve izjednačio u bedi i od nas napravio poslušne robove, a tako, uz blagoslov Ustavnog Suda, sasvim poništio pravo i pravičnost, obrazovanje i stvaralaštvo, radni staž i doprinos, tržište i konkurenciju, sve vrednosti na kojim se društvo temelji i sa kojima jedino može da računa na nekakav napredak.

Ali i šta će nama napredak, kad imamo Naprednu stranku.