Nemačka

Posle dugogodišnjeg ponižavanja koje je Nemačka trpela od Amerike, Bundestag se okreće saradnji sa Rusijom

Povratak prirodnog saveza?

Vlada u Berlinu se polako doziva pameti. Prihvatanjem dijaloga sa sirijskim predsednikom Asadom, ona je poslala jasan signal svetu kako je završeno vreme bespogovorne poslušnosti Vašingtonu. Kancelarki Merkel predstoji još pokajnička misija - put u Moskvu - na kojoj će morati da izgladi odnose sa "džinom sa istoka" kako bi pružila priliku nemačkoj privredi da se oporavi.

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

Kao da se ceo poslednjih dana univerzum obrušio na kancelarku Angelu Merkel. Afera sa jednom od lokomotiva nemačke industrije, Folksvagenom (VW), sigurno ne može da se pripiše vladi u Berlinu, ali je došla u najnezgodnijem trenutku. Izgledi da će ovaj koncern morati da plati odštetu od najmanje 11 milijardi dolara zbog prikrivanja pravih rezultata sadržaja izduvnih gasova pojedinih modela prodatih na američkom tržištu, bukvalno su srušili frankfurtsku berzu.

Ne plaše se investitori samo za akcije Folksvagena, već i njegovih kooperanata, ali najviše ih brine sudbina banaka koje su ovom koncernu pozajmjlivale novac, ili kupovale njegove akcije koje se poslednjih dana nalaze u slobodnom padu. Analitičari pokušavaju da izračunaju sa koliko procenata VW grupa sa svim svojim sazvežđem učestvuje u kreiranju nemačkog bruto domaćeg proizvoda i plaše se da bi njihovi gubici značili ulazak Nemačke u recesiju. Osetljivi strani, ali i domaći kapital, koji se obrće na nemačkim berzama već je počeo da se povlači na druga tržišta.

Privredni fijasko je poslednje što je potrebno Merkelovoj u ovom trenutku. Osim toga, pristalice teorija zavere veruju kako nije uopšte slučajno da je cela afera lansirana u Sjedinjenim Američkim Državama i to baš u ovom trenutku. Moguće je da su ovog puta u pravu.

Jedna od medijskih perjanica evro-skeptika i protivnika zapadnog neokolonijalizma, časopis "Contra" objavio je krajem septembra članak uglednog publiciste i analitičara Henrija Paula pod naslovom koji sve govori: "Sada nam još jedino preostaje uvlačenje u zadnjicu".

Paul se u svom tekstu osvrće na nadmenu nemačku politiku poslednjih godina, ali ne iznosi kome to Nemačka, zarad sopstvenog spasenja, treba da se ulaguje. Drugi novinari su, zato, dosta jasniji.

Domaći mediji su preplavljeni naslovima koji citiraju izjavu kancelarke kako treba da se pregovara sa sirijskim predsednikom Bašarom El Asadom.

Do juče je on nazivan kasapinom čije su ruke umrljane krvlju nevinih civila i kako je jedini izlaz iz krize u Siriji da se on povuče i ustupi mesto nekom političaru koji je po volji Zapada. Čak su pojedini političari išli i korak dalje i tvrdili kako sa Asadom nema potrebe da se pregovara, jer je on već poražen i od njega ništa više ne zavisi.

Nagli zaokret nemačke politike prema sirijskom predsedniku nosi u sebi poruku da Nemačka pokušava samostalno da vodi spoljnu politiku izvan diktata Bele Kuće. Moguće da je afera VW upravo zato pokrenuta baš u ovom trenutku kako bi se Berlinu skrenula pažnja da ne talasa previše, jer je ekonomski još uvek zavistan od američkog tržišta i američke dobre volje?

Situacija u Ukrajini je dovoljan pokazatelj da Amerikanci nisu konsultovani u vezi nove nemačke spoljne politike. Jastrebovi u Kongresu i Beloj Kući bili su spremni, a to su još uvek, da se sa Rusima obračunavaju do poslednjeg Ukrajinca. Glad i nemaština u Ukrajini za njih su bili samo metodi kako da se što je moguće šire mase mobilišu protiv "ruskog agresora". Zbog toga su težili zaoštravanju privredne krize u ovoj zemlji.

Uoči nastupanja zime, Nemačka je uspela da isposluje dogovor o nastavku isporuke ruskog gasa Ukrajini ponudivši garancije plaćanja. Američki plan o izgladnjivanju Ukrajinaca sve do masovnog ustanka protiv Rusa, tako je pao u vodu, a Kremlj se u očima prosečnog građanina Ukrajine ne pojavljuje kao "agresor", već kao spasilac i dobročinitelj.

Zbog toga Paul, iako to ne kaže, u svom članku misli na poboljšanje odnosa Berlina sa Moskvom, na čemu insistiraju i svi ostali analitičari zdravog razuma. Promena kursa prema Asadu samo je početak otopljavanja odnosa.

Pored spoljne politike, Merkelovu ovih dana brine i stanje u samoj Nemačkoj. Letos, dok su mediji bili zabavljeni lakim temama, kabinet u Berlinu je aktivirao zakonsku mogućnost privremene nacionalizacije nekretnina za opšte dobro. Ustav to dozvoljava u vanrednim situacijama. Talas izbeglica je upravo prouzrokovao takvo stanje.

Desetine hiljada ljudi sa prostora Bliskog Istoka, Severne Afrike i Avganistana stiglo je u Nemačku i prihvatni kapaciteti su prepuni. Uspaničeni dopisnici javljaju da se grupa od oko pola miliona Avganistanaca upravo priprema da još pre zime krene put Evrope, mahom u Nemačku. Savezni biro za migrante, čiji je predsednik nedavno podneo ostavku, predviđa da će u naredne tri godine u Evropu doći još pet miliona migranata sa ugroženih područja izvan Evrope, a kriza bi mogla da se još više zaoštri ako dođe do eskalacije sukoba u Ukrajini i egzodusa stanovništva iz te zemlje.

Da bi imali gde da smeste novopridošle emigrante, vlasti u Nemačkoj su odlučile da posegnu za kućama i stanovima koji iz nekog razloga stoje prazni. Stanovništvo, međutim, nije oduševljeno tom idejom.

Inače, 77 odsto stanovnika Nemačke Merkelovu politiku prema izbeglicama smatra neshvatljivom, dok je skoro četvrtina izričito protiv daljeg prihvatanja migranata. U Drezdenu su obnovljene jednonedeljne protestne šetnje PEGIDE, pokreta koji se ne protivi dolasku stranaca, ali je izričito protiv dolaska tolikog broja koji vodi otuđenju Nemačke.

Neverovatan uspon na poslednjim izborima austrijske desničarske Slobodarske partije (FPO), koja se protivi Evropskoj Uniji i prihvatu emigranata, ne može da ostane bez odjeka u Nemačkoj.

U strahu od sličnih promena na nemačkoj političkoj sceni, kolumnista magazina "Špigl", Jan Flajšhauer, je krajem septembra napisao kako je dobro što je većina birača ili lenja ili mamurna da ustane nedeljom i ode na izbore. Za njih ovaj novinar pretpostavlja da bi glasali za neku od desničarskih opcija koje još nisu u Bundestagu, a koje se protive i evru i Evropskoj Uniji i prihvatanju izbeglica. Demokratija na pipetu je ono što on traži predlažući dalje izmene izbornih zakona kako se situacija u Bundestagu ne bi promenila ni u slučaju da pomenuta grupa birača počne da izlazi na izbore.

Moguće da neke mrzi da nedeljom napuštaju topli krevet kako bi iskoristili svoje ustavno pravo da biraju zastupnika u parlamentu, ali danas postoji internet koji može da se koristi i iz kreveta.

Na sajtu change.org postavljena je peticija kojom se zahteva momentalna ostavka kancelarke i raspisivanje vanrednih izbora. Za kratko vreme nju je potpisalo preko 100.000 ljudi od potrebnih 150.000.

Ova peticija je neobavezujuća, ali pokazuje raspoloženje u narodu. Osim broja predatih glasova, poseban uspeh predstavlja i činjenica da je akcija pod potpunom medijskom blokadom u Nemačkoj, jer ni jedan od velikih medija je nije ni pomenuo.

Pritisnuta sa svih strana, Merkelova sada pokušava da se pomiri sa Vladimirom Putinom i da ponovo nađe zajednički jezik sa njim. Nemačka privreda ionako gubi stotine miliona evra zbog embarga koji je uveden na američku inicijativu i to predstavlja dodatni balast za budžet preopterećen do krajnjih granica saniranjem grčke krize i finansiranjem prihvata izbeglica.

Rusija, sa svoje strane, poučena ranijim iskustvima, nikada nije ni smatrala da je zahlađivanje odnosa dve evropske super-sile trajnijeg karaktera. Kremlj je sve vreme bio suzdržan i mudro je čekao da se vlast u Berlinu dozove pameti.

A 1. Javna tajna dostupna 27 minuta

Na "Aplovom" asistentu za jezike pod nazivom "Siri" krajem septembra desila se u Nemačkoj jedinstvena nezgoda.

Ako bi korisnik preko njega hteo da vidi šta "Wikipedia" piše o nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, dobio bi obaveštenje sledećeg sadržaja: "Angela 'Mamica' Dorotea Ferkel (prasica, prim. prev.) je nemačka lažovka i ropkinja Sjedinjenih Američkih Država. Ona je, na žalost, od 22. novembra 2005. kancelarka Nemačke".

"Siri" je, između ostalog, program koji daje podatke o traženim pojmovima koristeći platformu za informisanje "Wikipedia".

Proverom je utvrđeno da je za sada još uvek nepoznati počinilac u noći između 24. i 25. septembra, tačnije u 1 sat i 48 minuta iza ponoći uneo izmenjen tekst koji je bio dostupan samo 27 minuta, dok ga jedan od kontrolora "Wikipedie" na nemačkom jeziku nije otkrio i izbrisao.

Kako je "Wikipedia" otvoren sistem na kome može svako da piše, ovaj prestup se smatra samo običnim vandalizmom (u žargonu korisnika pomenutog sajta), koji za kaznu najviše može da povuče blokiranje korisnika kako bi mu se onemogućilo da ubuduće pravi slične probleme. Ne postoji, sa druge strane, nikakva ni krivična, a ni prekršajna odgovornost za ovakvo pisanje.

A 2. Pokajanje nemačke kancelarke, pred Putinom

Pokušaj Merkelove da izgladi svoje odnose sa Putinom, mnoge podseća na pokajanje svetorimskog cara Hajnriha IV iz 11. veka. Hajnrih je na polovini svoje duge vladavine došao u sukob sa rimskim papom po pitanju investiture, odnosno postavljanja biskupa. Do tada su oni u Svetom rimskom carstvu nemačke nacije bili postavljani od vladara, kralja, odnosno cara Nemačke. Kako je Hajnrih na presto došao kao dete, papa je iskoristio priliku da nametne svoju volju da jedino on može da postavlja crkvene poglavare. Kada je postao punoletan i učvrstio svoju vlast, Hajnrih IV je pokušao da opovrgne papinu odluku, ali je papa potegao za najjačim oružjem koje mu je stajalo na raspolaganju.

Nakon što je Hajnrih proglasio da je papa smenjen, Grgur VII ga ekskomunicira 1076. godine. Na ovaj način je i plemstvo bilo razrešeno svoje zakletve vladaru, pa mu je otkazalo poslušnost. Osim toga, Hajnrih je do tada bio samo krunisan za kralja, ali ne i za cara Nemačke, što je bilo isključivo pravo pape.

Priteran uza zid on već početkom 1077. kreće u Italiju, u zamak Kanosu u kome je boravio papa. Na mrazu i snegu Hajnrih je tri dana klečao pred kapijom zamka moleći da ga papa primi. Konačno, kada mu je omogućen pristup, on je ničicem pao pred Grgurom VII i molio za oproštaj i ponovni prijem u crkvu.

U istoriji ovo se zove "pokajanje u Kanosi" i primer je kako izgleda sudbina onih koji precene svoje snage.