Životopis

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (11)

Pisac potpisan, od partije otpisan

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Važan, ključni događaj u političkom životu Južne Srbije bio je Leskovački sastanak provincijskih pisaca.

Slobodno mogu danas da kažem - dosad sam to bašurio - da sam bio idejni tvorac Leskovačkog sastanka. Naime, ja sam uspeo da ubedim tri prokupačka pesnika da bismo organizovanjem jednog sastanka provincijskih književnih stvaralaca izvadili ulaznicu za srpsku književnost. Zašto Prokuplje ne bi bilo ta adresa? A nastavnici su bili ambiciozni, hteli su da iziđu iz svog provincijskog atara. Najbolje je stvar prokljuvio Voja Krasić, čija će politička zvezda u narednom periodu da bude u usponu. Mislim da je sebe zamišljao u ulozi predsednika Udruženja književnika Srbije sa novim centrom u Prokuplju.

Najpre smo organizovali inicijalni sastanak u Prokuplju...

Na sastanak su došli pisci cele južne provincije, čitava regionalna liga. Za ovaj tekst je važno da su došli Leskovčani, na čelu sa Tomom Cvetkovićem, mojim prvim direktorom na Radničkom univerzitetu u Leskovcu.

Već sam rekao da su Voja Krasić i Toma Cvetković bili politički pandani, glavni u svojim atarima, neuništivi kao Mikojan. E, ali od dva Mikojana leskovački je bio jači i preuzeo je od prokupačkog primat na organizaciju sastanka. Toma je ponudio ono što Voja nije mogao, političku i materijalnu podršku svog grada.

A Leskovac je bio ambiciozan grad, koji je nekad uživao slavu „srpskog Mančestera", ali koji je bio u dugogodišnjem zaostajanju i dekadenciji, pa mu je bilo veoma stalo da ponovo iziđe na veliku scenu Srbije i zauzme mesto koje je nekad imao. Toma je ponudio zatvorenu finansijsku konstrukciju od strane leskovačkih radnih organizacija, zeleno svetlo od strane Centralnog komiteta SKS (pošto je bio član tog Komiteta), pokroviteljstvo lista Borba, organa Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.

Obećao je da će u Leskovac da dovede pisca Dobricu Ćosića, tada miljenika Partije, zvaničnog književnog ideologa. Na glasanju, Leskovac je potisnuo Prokuplje. Džaba prokupačka inicijativa, odlučila je partijska podrška.

Razume se da sam ja tu najgore prošao. Dajem ideju da je drugi koriste, pokrećem inicijativu da je drugi realizuju. U Prokuplju me optužuju da radim za Leskovac! Nisu me uvrstili u delegaciju za susret, Partija je odredila da Toplicu zastupa Voja Krasić. Tad sam to odbolovao, a kasnije će se ispostaviti da me je neodlazak u Leskovac spasio političkog progona tom prilikom, jer Leskovački sastanak je politički osuđen. Da sam otišao, sigurno bih govorio i još tad bih izgubio profesorsku katedru u kuršumlijskoj Gimnaziji.

Da opišem Leskovački sastanak. (To sam učinio u romanu „Braća Jugovići...", naravno uz određene romaneskne stilizacije.)

Pre početka Sastanka održan je prijem kod predsednika Leskovačke opštine, na kojem je istaknuto da kulturno buđenje provincije predstavlja datum u razvoju našeg samoupravnog društva i mogućnost osvajanja novih prostora u izgradnji socijalizma. Činjenica da Sastanku prisustvuje književnik Dobrica Ćosić, jedan od najvećih srpskih pisaca, član CK SK Srbije i važan partijski ideolog, posebno je imponovala leskovačkim rukovodiocima

Pored Dobrice Ćosića, u Leskovac su iz Beograda došli još profesori Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Nikola Milošević i Miladin Životić.

Kako je ova „grupa" kasnije napadana i osporavana, pokušaću ukratko da prepričam šta su profesori rekli na Sastanku. Dakle, šta se govorilo u Leskovcu o položaju kulture u našem društvu?

Sastanak intelektualaca-politička diverzija

Profesor Mihailo Marković je istakao da jedno društvo koje se razvija ka socijalizmu mora da ukida duhovni pauperizam. Kritikovao je mišljenje da treba prvo podići tehnološki nivo i postići materijalne profite, pa će onda same od sebe početi da se razvijaju kulturne potrebe. Profesor smatra ovu teoriju, koja favorizuje ekonomiju na račun kulture, opasnom, jer to je teorija koja je u direktnoj vezi sa staljinističkom teorijom o odlučujućoj kariki u lancu, koju je Staljin izložio u „Pitanjima lenjinizma".

Činjenica je da se u praksi obično javlja svojevrsna inercija, tako da već formirani homo konsumens obično želi da ostane u sferi materijalne potrošnje i vrlo često postaje duhovno sve siromašniji, što pokazuje primer nekih vrlo razvijenih civilizacija savremenih društava, u prvom redu Sjedinjenih Država Amerike. Pošto je istakao da kultura uključuje čoveka u istorijsku tradiciju borbe protiv svih oblika tlačenja, eksploatacije, profesor je zaključio da stagnacija kulture u jednoj socijalističkoj zemlji predstavlja siguran indikator privremene ili trajne stagnacije same socijalističke revolucije.

Nema socijalizma bez određene kulturne revolucije, koja znači radikalno prevazilaženje vrednosti građanskog kapitalističkog društva i proširenje baze socijalističke kulture. Profesor je postavio pitanje da li uopšte može da funkcioniše jedan sistem samoupravljanja ukoliko ljudi koji sede u raznim njegovim organima ne raspolažu daleko većim znanjem i iskustvom, nego što je ono koje su mogli da steknu u svom neposrednom životnom krugu između preduzeća i porodice?

Zanemarivati u praksi kulturu znači odnositi se prema samoupravljanju kao prema praznoj formi ili samo propagandnoj paroli. Apsolutizacija tržišta na planu kulture znači u stvari apologiju malograđanskog ukusa i duhovnih vrednosti, kao i potreba koje su zatečene iz kapitalističkog društva.

Stvar je u tome što se investicije u kulturu vraćaju na posredan način povećanjem ljudskog znanja, sticanjem kulturnih navika, povećanjem racionalnosti i efikasnosti. Ko je danas protiv kulture? Pre svega birokrat koji istupa u ime masa i nameće se kao njihov jedini autentični tumač. Na taj način on čuva svoj mo-nopol društvene moći. On instinktivno oseća da kulturu ne treba razvijati, jer se bez kulture lakše vlada.

Profesor Svetozar Stojanović je govorio o raspodeli u socijalizmu. Jasno je da osnovni princip raspodele u socijalizmu može biti samo raspodela prema rezultatima rada. Međutim, u jednom organizovanom društvu i privredi mora se uzimati tržište kao merilo proizvodnih rezultata i tu nastaje problem odnosa između raspodele prema uspehu na tržištu i raspodele prema rezultatima rada. Taj rascep pokazuje postojanje eksploatacije, pogotovo u uslovima monopola. Kako socijalističko društvo mora ne samo da ukida nego i da sprečava eksploataciju, nameće se potreba uvođenja solidarnosti. A solidarnosti nema bez principa raspodele prema potrebama.

Reč je o različitim društvenim fondovima u kojima čovek participira nezavisno od rada: za školovanje, medicinsku i dečju zaštitu, za kulturu itd. Na njih, ma koliko bili minimalni u poređenju sa stvarnim potrebama, čovek ima pravo naprosto kao ljudsko biće i u jednom siromašnom socijalističkom društvu. Time priznajemo da smo svi jednaki i da svi jedni prema drugima imamo obaveze.

Nikola Milošević (još uvek je bio asistent kao u vreme kad sam ja studirao; izgleda da su ga držali na ledu punih trinaest godina) je rekao da svaka porodica ima jednog pretka koga ističe i jednog koga skriva. Predak koga mi ističemo je Marks a predak koga skrivamo je Pisarev. Čuvena je dilema Pisareva „čizme ili Šekspir"? Pisarev se opredelio za čizme a ne za Šekspira i danas u našem društvu kao da se ta dilema opet postavlja. Birokratski aparat naginje prema čizmama pravdajući to unapređenjem ekonomije. Milošević ističe da se ovakva dilema po pravilu postavlja onda kad jedna ekonomija ne pokazuje dobre rezultate. Nemoguće je ne postaviti pitanje: kakve nam to čizme umesto Šekspira nudi naš birokratski aparat?

Čovek bi se možda za ljubav nekih dobro napravljenih čizama i odlučio protiv Šekspira, ali ovde se radi o pohabanim i otrcanim čizmama. Razlika između Pisareva i naših utilitarista je u tome što Pisarev nije bio licemeran, nego je otvoreno i drastično postavio dilemu „čizme ili Šekspir" i opredelio se za čizme. Naši savremeni utilitaristi brižno kriju Pisareva kao pretka, ali sprovode njegove ideje zaklanjajući se iza Marksa. To je zato što je u međuvremenu kultura stekla izvesnu autonomiju, pa se ne može otvoreno, na „azijatski" način, ići protiv njenih vrednosti. Otuda licemerje naših savremenih utilitarista i napor da se sakrije Pisarev kao predak.

Profesor Miladin Životić se suprotstavio jednostranom ekonomizmu, zato što bi on vodio ka premeštanju ciljeva naše Revolucije. Revolucija je počela sa nekim osnovnim zahtevima humanizma: za ljudskom jednakošću, za oslobađanjem ljudske ličnosti. Zato kulturu treba tretirati kao konstitutivni elemenat društva a ne kao ukrasni dodatak koji je moguće nakalemiti onda kad društvo postigne materijalno bogatstvo. Eliminisati kulturu iz društvenog razvoja značilo bi živeti u uslovima Hakslijevog „Hrabrog novog cveta" ili Orvelove „1984." ili Ćosićeve „Razistorije".

Samo prožimanjem kulture i ekonomije moguće je ostvariti Marksovu viziju podruštvljenog čovečanstva. Eliminacijom kulture počinje na svim planovima da se nameće mediokritetstvo, koje crpi glavnu snagu iz funkcija koje pojedinci vrše a ne iz duhovne moći. Zato birokratiji pogoduje masovna, stereotipna, dosadna, bezlična kultura sa praznom razonodom, jer birokratija može da se nametne samo u uslovima bezličnosti, samo u uslovima standardizacije ljudske svesti. Mi danas živimo u jednom svetu koji nasleđujemo iz prošlosti, koji nismo radikalno izmenili revolucijom, u rasponu između ideala te revolucije i mogućnosti za njeno ostvarenje koje nam stvarnost pruža.

U savremenom industrijskom društvu čovek postaje dodatak mašini, on više ne živi, kako bi to Fridman rekao, u prokletstvu „Zarađivaćeš hleb svoj u znoju lica svog", ali živi pod prokletstvom „Zarađivaćeš hleb svoj u tugi i dosadi". Čovek koji je dodatak mašini je čovek koji postaje neurotik, i to širenje neurotičnog sindroma je jedna od najkarakterističnijih osobina savremenog čovečanstva. Potrošač - hedonist- u stvari nije srećan jer se u najrazvijenijim zemljama zapaža najveća izgubljenost, zapažaju se najširi oblici neuroze savremenog čoveka. Prema tome, da li kultura ili ekonomska efikasnost, lažna je dilema birokratije koja ide van osnovnih intencija socijalističkog humanizma.

Kao političku ocenu Leskovačkog sastanka mogao bih da navedem reči Dobrice Ćosića da je na sastanku ubedljivo branjena koncepcija socijalističke kulture. Ćosić je podsetio da je prvi srpski intelektualac koji je programski govorio o problemu moderne civilizacije u Srbiji i na ovome tlu upravo bio rodonačelnik naše socijalističke misli Svetozar Marković.

Za nas je sudbonosno pitanje da se front kulture u ovoj zemlji proširi, da pokrije sav naš prostor i da konačno i mi nađemo svoje mesto u svetskoj kulturi ne samo potrošačkim odnosom nego i stvaralačkim.

Danas se ne može izvršiti nijedan veliki zadatak u civilizovanju zemlje ako se sva inteligencija ne stavi u aktivni, široki stvaralački front. Sudbina kulture i civilizacije našeg naroda u mnogim vidovima se odlučuje u malim gradovima. I u Leskovcu, naravno!

Učesnici Leskovačkog sastanka - i Voja Krasić među njima - razišli su se u uverenju da su obavili važan zadatak u razvoju samoupravne socijalističke misli. Od moje zamisli da se provincijski stvaraoci povežu u regionalnu ligu kao protivtežu metropolskom centralizmu, naravno nije bilo ništa. Profesori su u Leskovcu održali predavanje iz izvornog marksizma sa akcentom na otuđeni titoizam. Bilo je to prvo organizovano suprotstavljanje titoizmu koje će godinu dana kasnije dovesti do studentske revolucije.

Samo nekoliko dana posle Leskovačkog sastanka došlo je do radikalne promene političke ocene ovog skupa! Tako je ovaj Sastanak proglašen opozicionim, čak neprijateljskim! Isgi oni ljudi od kojih nije moglo da se uđe u skupnu fotografiju sa Ćosićem, sad su postali glavni kritičari Sastanka! Dva Mikojana, leskovački i prokupački, Toma Cvetković i Voja Krasić, su u tome prednjačili.

Neposredno po odlasku filozofa iz Leskovca u grad su došli političari, sa predsednikom Nardodne skupštine Srbije Dražom Markovićem na čelu. Leskovčani su požurili da se pohvale svojim doprinosom u razvoju samoupravne kulture. Ljudi nisu znali da se u vrhu jugoslovenske Komunističke partije vodi oštra bitka između konzervativnog i liberalnog krila sa neizvesnim rezultatom. Profesori su u Leskovcu podržali liberalni kurs, dirigovano ili samoinicijativno teško je reći. Leskovčani i svi drugi provincijalci nisu znali da već tad Dobrica Ćosić nije bio Titov miljenik i da će uskoro postati renegat. Priča dalje kaže da je predsednik Skupštine odmah angažovao partijskog aparatčika iz čuvene porodice Stambolića, Vukašina, da povede kampanju protiv Leskovačkog sastanka. Napad je osvanuo u partijskom listu Komunist, koji je bio pod kontrolom centralnog partijskog rukovodstva. Već tada se spremao obračun sa srpskim liberalizmom, a Draža Marković će u tom obračunu poslužiti kao Trojanski konj.

Ukratko, Leskovački sastanak intelektualaca je u jugoslovenskom partijskom vrhu označen kao politička diverzija! Krenula je hajka na njegove organizatore...

Priprema za obračun sa piscem

Godina 1968. bila je odlučujuća godina u mom književnom razvoju. Dotle sam se kolebao da li da se bavim naukom ili umetnošću, tad sam prelomio. Ne mogu da spremam ispite na magistraturi, da čačkam po fus-notama, citiram autoritete, sledim nepostojeću marksističku estetiku, dok na fakultetu, koji ponovo pohađam, sve vri. Desila se velika studentska pobuna, dogodila se studentska revolucija. Moram da pišem o tome, kao što je veliki Goja morao da slika špansku borbu za nezavisnost. Rečju, morao sam da napišem „Crvenog kralja", koji je bio čedo studentske revolucije.

Slučaj je hteo da se te nedelje nađem u Beogradu na Filološkom fakultetu. Došao sam da polažem ispit na magistraturi, neku metodologiju, gde se uči kako se citira. I kao što sam kao brucoš na Svetskoj književnosti zaglavio Stadion JNA, tako sam kao magistrant uleteo na Konvent u Kapetan Mišinom zdanju. Profesor kod koga sam prijavio magistarski rad, Tehnike savremenog srpskog romana, Nikola Milošević, govori o omaškama u režimskoj štampi koja osuđuje studentsku revoluciju, analizira medije sa psihoanalitičkog stanovišta Sigmunda Frojda. Tribun sa barometrom! Kako sam ušao u dvorište Filozofskog fakulteta, tako sam tu ostao. Ponovila mi se Svetska književnost.

Na stanici sam bacio indeks magistrature u kontejner i doneo neopozivu odluku da napišem „Crvenog kralja", koga sam nosio u sebi još od ulaska na Stadion JNA 1955. godine.

U Nišu, na stanici, kupih novine, pune napada na studentsku pobunu. Radnici, seljaci i poštena inteligencija ne prihvataju rušilačku pobunu izgubljene mlade generacije. Mi vas školujemo, a vi se bunite!

U orkestriranim napadima, vidno mesto je dobio napad iz Kuršumlije, iz ŠIK-a Kopaonik. Korčagin poručuje studentima da radnička klasa neće dozvoliti mangupima da ponište komunističku revoluciju. Za sve je kriv Zapad, odatle dolaze sve rušilačke ideje! Jedino što sam mogao to je da iz Niša pošaljem telegram podrške studentima, naravno nepotpisan. Ima jedan građanin Kuršumlije koji ne prihvata radničku ocenu studentske pobune. To sam morao da uradim kao što je onaj berberin cara Trojana morao nekome da kaže da car Trojan ima kozje uši, makar to bila svirala od zove. Moj telegram je pročitan na konventu u Kapetan Mišinom zdanju.

Još nisam stigao u Kuršumliju, a već je ceo gradić Pejton znao za moj telegram. Ipak me je neko video na studentskom konventu, ipak je neko pročitao moj telegram (verovatno pošta, Udba je u pošti imala svoje ljude da dojavljuju ko šta misli).

Odmah je sazvana sednica partijskog Komiteta, na kojoj je sekretar Živorad Cvejić osudio delovanje gimnazijskog profesora. Šta hoće taj Ivan Ivanović? Jesmo li ga ostavili u životu kad smo pobedili? Jesmo! Da je pobedio njegov otac, svi bismo mi bili mrtvi! Jesmo li mu omogućili da se školuje, da završi fakultet? Jesmo! Jesmo li mu dali hleb da jede, zaposlili ga u našoj sredini? Jesmo! Čak smo mu omogućili da kupi „fiću"! A on podmeće klipove u naše redove, priziva četništvo svog oca, traži restauraciju kraljevine, priziva gnjili Zapad! „Tako je!" udario je pesnicom o sto Korčagin.

U Vrnjačkoj Banji, družim se sa pesnikom Boškom Ruđinčaninom, koga sam upoznao na Drainčevim susretima pesnika u Prokuplju. Ćosićevac! Tu u Banji je Dobrica Ćosić, kad je bio miljenik Partije, dobio vilu na raspolaganje da napiše antičetnički roman „Deobe".

Dajem mu na čitanje rukopis „Crvenog kralja". Boško mi se preporučuje za kuma. Ako si imao muda da napišeš taj roman, onda ih imaj i da ga krstiš. Piši. Crveni kralj! Aluzija je bila očigledna: Crvena buržoazija, protiv koje sam se pobunio zajedno sa studentima, mora da ima svog kralja, Crvenog kralja! Nećeš mi reći da je to fudbaler!

Ruđinčanin mi je u Vrnjačkim novinama, čiji je bio urednik, objavio odlomak iz romana. Prvi objavljeni tekst. Zatim to čine i drugi provincijski listovi (beogradskim se ne usuđujem da ponudim), stvar ide lako. Još će da ispadne da sam napisao pravu stvar!

Ali, onda sam stao na nagaznu minu, od čije eksplozije umalo nisam raznesen. Naime, u listu studenata Niškog univerziteta, List mladih 68., objavio sam odlomak iz „Kralja..." pod naslovom: Zoran Jugović, fudbaler na radu u Ameriki.

Kako je došlo do tog objavljivanja?

Glavni urednik lista niških studenata je bio Ljubiša Igić (kasniji Miloševićev glavni bankar!), a kulturne rubrike pesnik Zoran Milić. Pošto sam Zorana takođe upoznao na Drainčevim susretima, odneo sam mu tekst u Niš. Broj je bio upravo pred zaključenjem. Zoran je pre toga imao aferu sa objavljivanjem odlomka iz romana „Čangi" hrvatskog pisca Alojza Majetića, taj roman je svojevremeno bio zabranjen. Ali to je nekako prošlo.

Zoran Milić visoko ocenjuje tekst, studentska proza, spreman je da ga odmah uvrsti u list, ali mora prvo da pita glavnog urednika. Silazimo u podrum gde Ljubiša Igić sa još nekim niškim mladim lavovima ispija jutarnje piće. Zoran mu daje tekst, Ljubiša kobajagi čita, klima glavom. Pusti to odmah, upravo takve tekstove tražimo! (Kasnije će Igić odreći da je video tekst, sve je prebacio na Zorana Milića! Tekst je štampan bez njegovog znanja!)

Ovaj odlomak je u Nišu i Južnoj Srbiji izazvao eksploziju! Najpre borci a potom i druge društveno-političke organizacije traže zabranu lista, odgovornost za urednika, smenu redakcije. Međutim, okružni javni tužilac grada Niša okleva, ne podnosi zahtev za zabranu (posle ćemo videti zašto).

Ali zato Toplica gori! Korčagin i Cvejić potpaljuju fitilj u Kuršumliji, vatra se prenosi na celo područje, svud se drže politički skupovi, na kojima se ističu dva zahteva: da autor kaže na koga je mislio kad je rekao Crveni kralj i da Gimnazija u Kuršumliji otpusti sa posla neprijateljskog profesora. Činilo se gotov sam, nema mi spasa. A onda je sve odjednom stalo, požar je ugašen kao da je na njega pala kiša. Ništa mi se ne dešava, ostajem u nastavi! (Šta se iza brda valjalo, saznao sam mnogo godina kasnije.)

Dakle, kad je Okružni javni tužilac Niša dobio zahtev za zabranu lista u kojem je moj tekst, otišao je odmah u Komitet po svoje mišljenje. Sekretar niškog Partijskog komiteta je tad bio Veselin Ilić, evrokomunista iz ekipe Marka Nikezića, po funkciji broj 4 u hijerarhiji SKS. Vesa je rekao tužiocu da Partija ne stoji iza zabrana i tužilac je odustao. (Nisu stajali liberali, ali su stajali konzervativci, okupljeni oko Petra Stambolića i Draže Markovića u institucijama države. Njih je podržavao Tito.) Kako je Veselin Ilić bio predsednik Ideološke komisije CK SKS, a Voja Krasić član, Partija je naložila da se obustavi hajka na profesora Kuršumlijske gimnazije. Još nije bilo vreme za obračun kod OK korala!

(Nastaviće se)