Razaranje

Prilozi za nezvaničnu istoriju Muzeja Savremene umetnosti u Beogradu

Mafija u stalnom zasedanju

Kako je osnovana Moderna galerija u Beogradu, čije su sve žene tamo zaposlene, kako je sabotiran Narodni muzej, ko je bio prvi direktor i ko su bili njegovi neuspeli epigoni, ko je devedesetih pokušao da donekle stabilizuje raspadajuće stanje Muzeja, ko je po soroševskoj liniji doveden na mesto direktora i zašto nikome nije smetala bračna manufaktura? Kakva je međusobna veza Soroš fonda, Centra za savremenu umetnost i Muzeja savremene umetnosti, da li se ikada raspetljao slučaj nestalog stilskog nameštaja, kome se ostvarila želja da napokon postane kalif umesto kalifa i ko je nedavno smenjen? Kakva je međusobna veza nekadašnjeg Koordinacionog centra, nekadašnjeg i sadašnjeg saziva Ministarstva kulture, rekonstrukcije MSU i Etnografskog muzeja i protivpožarne zaštite? Na ova i druga pitanja, odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač.

Stanislav Živkov

Najaktuelniji skandal među mnogim hroničnim skandalima sa đubrišta srpske kulture, svakako je onaj vezan za rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koja, po svemu sudeći uskoro treba da dobije doživotni karakter.

Inače, samo postojanje ovog i ovakvog muzeja rezultat je najobičnije pomodarije, sasvim u skladu sa poslovicom „videla žaba da konje potkivaju pa hoće i ona".

Naime, u skladu sa drugom poslovicom „kud svi tud i mali Mujo", odnosno, po ugledu na raznorazne evropske gradove, u Beogradu je daleke 1958. aktom Saveta za kulturu Narodnog odbora grada Beograda, doneta odluka o osnivanju Moderne galerije, odnosno ustanove čiji je zadatak bio da prati razvoj jugoslovenske savremene umetnosti. Time je otvoren sasvim nepotreban muzej, a istovremeno su hronično osakaćene zbirke Narodnog Muzeja, naše najuglednije muzejske kuće koja je morala da ustupi umetnine iz svoje zbirke kako bi popunila nepostojeću zbirku novoizmišljenog Muzeja savremene umetnosti.

Istovremeno su nemilice izvajane pare za otkup slika za ovaj muzej, dok je otkup slika za umetničku zbirku Narodnog muzeja postao misaona imenica čime je napravljen tipičan autogol, ravan neurohirurgu koji sam sebi operiše mozak.

Međutim, novoosnovana Moderna galerija, ubrzo prerasta u Muzej pa je hitno bilo potrebno naći i zgradu te ondašnje Izvršno veće SR Srbije odlučuje da za potrebe Moderne galerije sazida zgradu koja bi zadovoljila moderne muzeološke principe i određuje lokaciju na ušću Save u Dunav gde je po projektu arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović i sagrađena nova zgrada otvorena 1965. godine.

Po izgradnji nove zgrade, Savet Moderne galerije usvaja nov naziv ustanove - Muzej savremene umetnosti.

Za prvog upravnika novog Muzeja, postavljen je Miodrag B. Protić, ali ono što je danas u široj javnosti malo poznato je činjenica da je osnivanje Moderne Galerije, odnosno Muzeja Savremene umetnosti istovremeno iskorišćeno, kako bi se u njemu uhlebile i izvesne visoko kotirane drugarice pa su tamo kao kustosi zaposlene Božica Ćosić, odnosno žena Dobrice Ćosića i Draga Matić Panić, odnosno žena Milorada Panića Surepa, tadašnjeg direktora Republičkog zavoda za urnisanje spomenika.

U postavljanju osnova rada nove institucije, formalno su uzeta u obzir teorijska i praktična iskustva najuglednijih muzeja moderne i savremene umetnosti u svetu, što samo po sebi ne bi bilo loše da se Muzej ograničio na praćenje moderne umetnosti.

Ali, čitava stvar je totalno zasvinjena kada se prešlo na praćenje svih mogućih gluposti savremene umetnosti i kojekakvih anala, bijenala i bijesranja a umesto slika i skulptura koje liče na nešto već skoro 30 godina u Muzej uglavnom pristiže svašta i koješta, što najvećim delom ne liči ni na šta!

Naravno, osim ako se ne radi o najluđim ostvarenjima bolesnih mozgova, što je poslednjih godina ovoga veka, postalo praktično zaštitni znak! Kada se pogleda lista direktora, vidi se da je trajan sunovrat postao zaštitni znak odmah nakon odlaska u penziju osnivača i prvog direktora Miodraga B. Protića (1965-1980) koga su na direktorskom tronu nasledili redom sve sami štihovi: Marija Pušić (1980-1984), Kosta Bogdanović (v.d. direktora, 1984-1986), Zoran Gavrić (1986-1993) ) koji su po svaku cenu želeli da budu Miodrag Protić na mestu Miodraga Protića.

Protićeva stalna postavka i koncepcija samog muzeja su bili ispoštovani, ali je zato početkom devedesetih Gavrić izvršio temeljnu politizaciju muzeja i to na taj način da je u znak protesta protiv tadašnjeg režima odbijao da za Muzej preuzme slike koje je, teškoj situaciji uprkos, tadašnji saziv Ministarstva kulture namenski kupovao za popunu zbirki Muzeja Savremene umetnosti, zbog čega je na kraju smenjen i za narednog direktora imenovan je ugledni slikar Radisav Trkulja, a otkupljene slike su predate Narodnom muzeju.

Radisav Trkulja je pokušao da zavede nekakav red i to u najgore moguće vreme, najpre inflacije pa potom ratnih razaranja. Pošto se Ministarstvo kulture na ovaj način jako zamerilo kliki okupljenoj oko Gavrića, koji su svi odreda mislili da su nezamenljivi, tadašnja opoziciona štampa, predvođena nedeljnikom Vreme započela je harangu protiv Trkulje. U sve se naravno uključila i Gavrićeva klika u kojoj se pre svih isticao izvesni Joca Despotović koji je zajedno sa Gavrićem konstantno podmetao klipove Radisavu Trkulji, zbog čega su obojica više puta bili najureni iz Muzeja a pojedini mediji su sistematski bombardovali javnost neverovatnim i tužnim pričama o sirotim i nevinim velikim muzeolozima poput Gavrića i Despotovića.

Porodična manufaktura

Uprkos svim podmetanjima i miniranjima od strane ove dvojice, gotovo čitavo vreme mandata Radisava Trkulje (1993-2001) Muzej je bio otvoren za publiku, da bi zbog oštećenja u ratu 1999. bio zatvoren i u skladu sa demokratsko nepotističkom tradicijom, usledilo je totalno urušavanje i zatvaranje Muzeja i postavljanjem za direktorku izvesne Branislave Anđelković-Dimitrijević (2001-2013) koja je po vrlo demokratskom kriterijumu negativne selekcije, a za nepoznate muzeološke zasluge, dovedena ne zbog nekakve stručnosti već pre svega kao snajka poznatog borca za ljudska prava i profesora Pravnog fakulteta, Vojina Dimitrijevića. Muzej Savremene umetnosti pretvoren je tako u svojevrsnu bračnu manufakturu i postao idealan poligon za familijarnost i sukob interesa, pošto je direktorka Branislava za stalnog saradnika dovela svog muža! Ovaj duo je žario i palio sve do Dimitrijevićkine smene.

Dimitrijevićka je, ubrzo po svom postavljenju, temeljno razbucala Muzej Savremene umetnosti i to tako što je naredila skidanje dotadašnje stalne postavke kako bi za izradu nove stalne postavke, koja je u najmanju ruku podsećala na đubrište. Angažovala je Ješu Denegrija, koji je u to vreme bio zaposlen kao profesor na Filozofskom fakultetu, a još uz to bio i predsednik Upravnog odbora Muzeja Savremene umetnosti za čiji račun je radio novu stalnu postavku i to sigurno ne za džabe.

Na ovaj način, osigurano je ćutanje Denegrija za nepotističko direktorovanje Muzejem pošto je Dimitrijevićka godinama honorarno angažovala svog muža kao stalnog gostujućeg kustosa beogradskog Muzeja savremene umetnosti redom za stupidne projekte. U isto vreme, Dimitrijević je, zajedno sa suprugom Branislavom, osnovao i koordinisao rad Škole za istoriju i teoriju slike, nezavisnog edukativnog projekta u Beogradu (1999-2003).

Zato ni najmanje ne čudi da je Dimitrijević čak dogurao do položaja pomoćnika ministra kulture u kom svojstvu je 2009. godine ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 evra kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebad istkane od ljudske kose!

Inače, bračni par Dimitrijević & Anđelković - Dimitrijević straćio je neverovatne količine novca ni na šta a Anćelkovićka se u samom muzeju. Recimo proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili.

Kako niko ne bi posumnjao u muljaže, Muzej savremene umetnosti je bio otvoren do 2007. godine kada je iseljen zbog početka radova na rekonstrukciji čiji se kraj sada niti ne nazire. Naime, tek sadašnjem sazivu Ministarstva kulture pošlo je za rukom da raspetlja vrzino kolo muljaža vezanih za katastrofalnu rekonstrukciju zgrade Muzeja savremene umetnosti te je zbog osnovane sumnje da je bilo velikih zloupotreba tokom rekonstrukcije od 2007. do 2011, podnet zahtev javnom tužilaštvu za pokretanje krivičnog postupka protiv odgovornih lica sve tri ugovorne strane: Ministarstva kulture, MSU i izvođača radova firme Montera.

Neverovatno je da niko iz Muzeja, niti iz Ministarstva nije pokušao da učini to. Umesto da rekonstrukcija traje osam meseci ili maksimalno godinu dana „Montera" nije posao završila ni posle pet godina, čak je iza sebe ostavila krov koji prokišnjava, ubuđane zidove i pod, uništene regale za kačenje slika u depou, ukratko razbojište sa nekoliko oštećenih eksponata u muzeju.

"Debljanje" predračuna do 10 miliona evra

Nevina poput francuske sobarice, donedavna direktorka MSU Anđelković tim povodom „proslavila" se izjavom da je tenderska komisija Ministarstva kulture finansirala i nadgledala rekonstrukciju MSU, a zaposleni u muzeju nisu smeli da se mešaju u dinamiku isplate izvođača radova, pa tako nemam nikavu odgovornost za avansnu uplatu 176 miliona dinara "Monteri", da je ministarstvo kulture kontrolisalo rekonstrukciju ustanove.

Naravno, svi gore pomenuti likovi ovog kleptokratskog trilera, slučajno su zaboravili da pomenu činjenicu da je u periodu od 2002-2005 godine MSU uradio studije mikroklimatske optimizacije, obezbeđenja, osvetljenja, zaštite od požara, projekte postojećeg stanja instalacija, arhitektonsko-građevinski projekat postojećeg stanja, idejni arhitektonsko-građevinski projekat adaptacije, rekonstrukcije-dogradnje, spoljnjeg uređenja terena i instalacija sa tenderom za adaptaciju, kao i idejni projekat instalacija rekonstrukcije-dogradnje a ukupna procenjena vrednost svih ovih radova bila je 3.683.000 evra.

Bilo bi jako zanimljivo ako bi se neko našao da pokuša da objasni kako je u međuvremenu predračun kompletne rekonstrukcije izmetastazirao na 10 miliona evra.

Uprkos svemu ovome, na krajnje providan način izvršen je pokušaj zaštite imena i dela sada već ražalovane direktorke MSU i to tako što je njena velika muzeološka loža okupljena u Upravnom odboru MSU po svaku cenu pokušala da spreči njenu smenu i to tako što je deo Upravnog odbora konstatovao da kandidati Vladislav Šćepanović i Slobodan Kaštavarac nisu podobni za direktora MSU jer navodno ne ispunjavaju krajnje nejasne kriterijume a da je jedini kandidat koji te kriterijume ispunjava upravo dosadašnja direktorka Branislava Anđelković Dimitrijević.

Pošto je postalo jasno da deo Upravnog odbora vrši opstrukciju kako bi po svaku cenu progurao Anđelkovićku, Ministarstvo je postavilo Šćepanovića za V.D. direktora. Time se automatski jako zamerilo pseudomuzeološkoj kliki okupljenoj oko bivše direktorke i njenih satrapa u Muzeju. Pokazalo se da je u pitanju dobro uigrana klika koja već desetak godina prelazi preko svih muljaža doskorašnje direktorke, te da je to eminentno društvance koje je tamo dospelo preko negativne selekcije i koje je do sada promenilo sve moguće stranke, pa se plaše novih kvalitetnih ljudi jer su se toliko zaneli da su postali doživotni zaštitnici imena i dela Branislave Anđelković Dimitrijević.

Istovremeno i pritajeni ometači svake promene u načinu rada kuća kao što je muzej Savremene umetnosti u Beogradu, koju je doskorašnja direktorka toliko uspešno vodila da je Muzej osim što je zatvoren već 6 godina i to bez ikakve naznake kada će ponovo proraditi, usput pretvoren u ruinu za šta je Ministarstvo kulture sa pravom pokrenulo pitanje krivične odgovornosti, a, na žalost, do danas nije saopšteno dokle se sa tom istragom uopšte stiglo.

Takođe bi bilo veoma važno da se pokrene i istraga kako bi se ustanovilo u kom svojstvu je Dimitrijević godinama realizovao kojekakve projekte preko MSU gde mu je žena direktorka i da li je tu bilo sukoba interesa i nepotizma.

Bilo bi takođe jako zanimljivo videti , kakve to kurseve i u kom svojstvu Dimitrijević realizovao takođe u MSU, tim pre pošto je u pitanju muzej a ne obrazovna ustanova.

O tome da se ovde radi o jako dobro uigranom društvancetu prodavaca magle i belih bubrega, odnosno pseudoumetničkih svinjarija najbolje govori činjenica da je Dimitrijević dva puta bio selektor jugoslovenskog/srpskog paviljona na Bijesranju u Veneciji, 2003. i 2009. Godine, a takođe bi trebalo ustanoviti obim štete nastale svojevrsnim Dimitrijevićevim prostornim planom.

Naime, Dimitrijević je obezbedio Muzeju savremene umetnosti (kojim je direktorovala njegova supruga) korišćenje vile na Dedinju, a sa druge strane, godinama je Fondu za otvoreno društvo besplatno ustupao na korišćenje prostorije Muzeja savremene umetnosti.

Osim toga, isti taj Dimitrijević svojevremeno je bio i jedan od selektora i samoproglašeni kustos 53. beogradskog Saloona.

Javnost bi trebala da sazna kako se na kraju završio svojevrsni skandal, kada je Dimitrijevićev i Sorošev Centar za savremenu umetnost za velike novce u sred Beograda unajmio reprezentativan salonski stan namešten biranim nameštajem koji saradnicima centra nije bio dovoljno ružan pa su ga izbacili u neki magacin odakle je ubrzo ukraden te se dugo vodio spor oko naknade štete.

Inače Dimitrijevićka je u tom Soroš centru od 1994. godine bila koordinator programa, a od 1999-2001, direktorka odakle je za nepoznate zasluge postala direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Ovde postoji i jedna urbana legenda vezana za ex direktorku pošto je svojevremeno na konkursu za članstvo u međunarodnom udruženju likovnih kritičara kao bibliografske jedinice navela učešće u performansima.

Međutim, osim urbane legende, tu je i urbana misterija! Prema dobro obaveštenim izvorima iz samog Muzeja, direktorka nikada nije donela svoju diplomu u personalni dosije u muzeju, pod izgovorom da je u Ministarstvu kulture (postavlja se pitanje zašto bi diploma direktora Muzeja stajala u Ministarstvu?) a sve to kako bi se sakrile neke druge stvari.

Bilo bi jako zanimljivo kada bi se napokon saznalo da li je tačno da su bračnom paru Dimitrijević & Dimitrijević pre dvadesetak godina svi do tada položeni ispiti na Istoriji umetnosti u Beogradu u Engleskoj priznati kao završen fakultet.

Družina smenjena, a pare nestale

Sve u svemu vrlo brzo se pokazalo da je Muzej savremene umetnosti daleko bolje funkcionisao pod upravom Radisava Trkulje nego pod tadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević koju je zamenio naredni v.d. direktora Vladislav Šćepanović (2013-2014) koji je zatekao zgradu u obliku razbojišta, donekle počeo nekakvo osposobljavanje zgrade i pripremio nastavak rekonstrukcije, da bi prošle godine za direktora imenovan izvesni Jovan Despotović koji je nedavno svečano smenjen.

Despotović je rođen 16. aprila 1952. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu 'Braća Ribar' (danas 'Kralj Petar I') i Prvu beogradsku gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirao je 1976. godine na grupi za Istoriju umetnosti - modernu umetnost kod profesora dr Lazara Trifunovića. Radio je na Fakultetu primenjenih umetnosti kao bibliotekar (1980-1981), u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu kao kustos galerija-legata, salona MSU i zbirke skulpture, istovremeno bio i šef Odeljenja umetničkih zbirki i izložbi (1981-2001), u Vladi republike Srbije bio u Ministarstvu kulture pomoćnik ministra za zaštitu kulturnih dobara a u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju rukovodilac Sektora za očuvanje kulturne baštine (2001-2004). U RTS-u je bio Odgovorni urednik Kulturno-informativne redakcije na Trećem programu Radio Beograda (2004-2014). Direktor je Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 2014-2015.

Međutim, svojevremeno je bio i konsultant za kulturu u Fondu za Otvoreno društvo, Beograd (1993-1994), urednik likovnog programa Centra za kulturnu dekontaminaciju, Beograd (1995-2000), ekspertski savetnik u Aukcijskoj kući Madl'Art, Beograd (od 2005-2012), lični umetnički konsultant Madlene Zepter (2012).

Angažovan kao saradnik UNHCHR (Kancelarija Ujedinjenih nacija Visokog komesarijata za ljudska prava) za progonjene umetnike (1999-2000). Bio je član je ekspertske mreže G17 PLUS (1999-2002) - program 'Implementacija modela gradskih kulturnih politika' (1999). Bio je ko-sekretar Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića (2000-2003).

U svakom slučaju, tek predstoji raščišćavanje svega šta se u okviru Koordinacionog centra za Kosovo zapravo radilo po pitanju baštine Kosova, tim pre pošto su tamo bile angažovane i neke sadašnje direktorske i kabinetske veličine.

Te veze su postale veoma aktuelne, kao u slučaju predstojeće rekonstrukcije Etnografskog muzeja, gde je preko jednog visokopozicioniranog službenika Ministarstva kulture za izradu pretprojekta angažovan arhitekta za predsednika tenderske komisije. Potom je tom istom arhitekti dodeljena uloga kroz odabranu firmu podizvođača koji izrađuje projekte i ubeđuje zaposlene da samo tako treba ići u rekonstrukciju i prenamenu prostora muzeja, što je sve plaćeno oko 3 miliona dinara.

Glavni projekti su oko 17 miliona dinara a zatvaranje ustanove treba da traje "tri godine". Nije bitno što izvođači nisu kompetentni već je bitno pare potrošiti. Na tome se insistira. Sukob interesa niko ne spominje.

Uglavnom, Despotović je ubrzo uspeo da praktično zaustavi rekonstrukciju MSU, navodno odbijajući da potpiše štetan ugovor pošto je verovatno neko iz Ministarstva forsirao izvođača koji je na tenderu za radove u vrednosti 800 miliona dinara ponudio 450 miliona a ta firma se pet puta žalila tenderskoj komisiji da bi se sve završilo Despotovićevom smenom.

Doduše, malo je poznato da Despotović ima i određeno radno iskustvo stečeno u tzv. slučaju DDT-a za manastire, odnosno dodeli posla na protivpožarnoj zaštiti 21 manastira preduzeću Visan iz Zemuna, registrovanom za ekološku i sanitarnu zaštitu.

Na osnovu predloga Jovana Despotovića, tadašnjeg pomoćnika ministra kulture, Miladina Lukića i Marka Omčikusa, tadašnjeg direktora Republičkog zavoda, 24. septembra 2003. godine, sklopljen je ugovor sa Visanom za izradu projektne dokumentacije za preventivno-tehničku zaštitu, kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštitu od požara i izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno-istorijskog značaja označenih u spisku koji je bio sastavni deo ovog ugovora (ukupno 21 manastir). Članom 5. Ugovora, ugovorena je ukupna vrednost radova od 44.972.340 dinara.

Pravu zanimljivost predstavlja sledeći član ugovora kojim se naručilac posla obavezuje da iznos iz člana 5. ovog ugovora plati u celosti u roku od sedam dana od dana potpisivanja ugovora, na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 1609567186.

Na osnovu tog člana, ugovora Visanu je isplaćen avans od 100 odsto ugovorene vrednosti radova. Oko ovog posla postoji više neobičnih detalja. U vreme sklapanja ugovora Visan uopšte nije bio registrovan za poslove na protivpožarnoj zaštiti, a za te poslove, legalizma radi, doregistrovaće se tek znatno kasnije, upravo u vreme kada je Miladin Lukić bio pomoćnik ministra kulture.

Štaviše, u Visanu je hitno formiran sektor za rad na protivpožarnoj zaštiti kako bi se mogao nastaviti rad na ovom projektu. Ugovorom uopšte nije bio definisan rok u kojem je posao trebalo da bude izvršen, jedino je projektna dokumentacija trebalo da bude dovršena i predata do kraja 2003. godine. Tek 2006. godine, u vreme kada je Gordana Marković bila direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, izvršena je kontrola rada Visana i ustanovljeno je da je posle tri godine urađeno samo 10 odsto posla u ukupnoj vrednosti od oko 520.000 dinara i to na 16 manastira.

Do danas nije ustanovljeno gde je utrošena razlika od oko 44.450.000 dinara, ali se zato zna sledeće: da je Marko Omčikus smenjen sa mesta direktora Republičkog zavoda, da je Miladin Lukić smenjen sa mesta pomoćnika ministra kulture, te da je istoričar umetnosti Jovan Despotović, nakon smene sa mesta pomoćnika ministra kulture, radio kao - savetnik u Visanu.