Podsećanje

Radnici Kolubare pišu: u šta se pretvorilo nekadašnje gnezdo demokratske revolucije

Sindikalci, kao goniči robova

Prošao je i petnaesti po redu 5.oktobar od čuvenog štrajka rudara "Kolubare" koji je značio kraj Miloševićeve diktature. U međuvremenu su Miloševićevi poslušnici i vodonoše došli na vlast. Direktor EPS-a, Aleksandar Obradović je u novembru 2014. izjavio da "u EPS-u ima 16.000 radnika viška", a Rudarski basen "Kolubara" je prestao da postoji kao preduzeće, i postao je samo sektor EPS-a. Sindikati EPS-a i Kolubare nisu digli glas ni po jednom od tih fatalnih pitanja po radnike Kolubare. Da bismo shvatili zašto sindikati ćute moramo znati ko ih vodi i vratiti se u prošlost u vreme kada je zlo bilo u začetku, a Sindikat Kolubare vodili pošteni ljudi u borbi za radnička prava.

......

Iako je bio najpopularniji, štrajk koji je srušio Miloševića 2000. godine, to nije prvi slobodarski štrajk rudara Kolubare protiv Miloševićevog režima. Možda mnogo važniji štrajk, desio se na prelasku iz 1992. u 1993. godinu, pod vođstvom legendarnog predsednika Sindikata Kolubare - sada već pokojnog Radomira Vojičića Krake.

Bile su to godine užasa, Miloševićeva diktatura je bila u punom zamahu, a hiperinflacija je proždirala radničku platu za vreme otkako bi je radnik uzeo sa blagajne i doneo do kuće. Rudari Kolubare su sa 1.500 nemačkih maraka prosečne plate koje su imali za vreme vlade Ante Markovića, spali na platu od 5 nemačkih maraka, i to ako bi imali sreće da stignu do dilera na vreme da je promene u marke, kako bi sutra imali da kupe hleba deci.

Videvši da je situacija neodrživa i da je posao Sindikata da digne štrajk kada radnici koji rade teške fizičke poslove na površinskom kopu nemaju šta da jedu, predsednik Sindikata Radomir Vojičić Kraka je rešio da podigne štrajk.

Milošević i njegova milicija nisu mogli da dozvole pobune, pa su batinaši stigli na kopove i Kraku i njegove drugove iz Sindikata sproveli u policijsku stanicu "29. novembar".

Tamo su trpeli zversku torturu, a najviše milicijskih batina je dobio Kraka, koji od tog prebijanja u "29. novembru" nikada nije uspeo da se zdravstveno oporavi i sledećih šest godina, sve do njegove smrti 1999., osećao je posledice tog batinanja.

Štrajk je bio sasvim legitiman, radnički zahtevi za hlebom bili su sasvim legitimni, minimum procesa proizvodnje je bio obezbeđen, a uglja na deponijama (zalihama) Termoelektrana Nikola Tesla u Obrenovcu bilo je sasvim dovoljno da ne bude restrikcija struje.

Međutim, da bi opravdao nasilno milicijsko batinjanje štrajkača u Kolubari, Milošević naređuje restrikcije struje u noći 31. decembra 1992. godine i time za Novu godinu ostavlja Beograd u mraku.

Sutradan ujutru u 7 h, umesto crtanog filma u okviru Jutarnjeg programa Televizije Beograd, emituje se prilog "Vox populi" (Glas naroda), gde "naivni" novinar ide po Beogradu i pita Beograđane šta misle o štrajku rudara "Kolubare" i tome što su im "rudari Kolubare isključili struju za Novu godinu".

Narod je besan, svi pljuju rudare, jedna baba se pita: "kako nije sramota te rudare u Kolubari da nam isključuju struju za Novu godinu, šta hoće oni"? Slobodan Milošević je isključivanjem struje u novogodišnjoj noći i medijskom harangom na rudare Kolubare okrenuo bes naroda prema rudarima Kolubare koji štrajkuju za svoj hleb i skrenuo pažnju naroda sa svoje sulude politike koja nas je sve dovela da budemo bez hleba.

Niko nije postavljao pitanja, zašto je milicija batinama ugušila štrajk rudara Kolubare, nekako je celoj zemlji bilo prirodno "da milicija reši tu stvar". Iako je štrajk brutalno slomljen, a sve sindikalne vođe pritvorene u "29. novembru", Slobodan Milošević je znao da mora da reši uzroke štrajka da mu se ne bi ponovio.

I tako je taj surovi diktator odlučio da otvori magacine Robnih rezervi i podeli rudarima Kolubare hranu. U magacine Kolubare su počeli da stižu kamioni iz Robnih rezervi Republike i svaki rudar je dobio: paket ulja u tetrapaku zapremine 5 litara, džak šećera od 50 kg, džak brašna 50 kg. Od tada su ovakve isporuke stizale redovno u REIK Kolubaru i to je obezbedilo socijalni mir. Milošević nije priznao poraz u štrajku, ali je znao da gladne radnike treba da nahrani. Bila je to Pirova pobeda, Radomira Vojičića Krake i njegovih sindikalaca - obezbedili su radnicima i njihovim porodicama da jedu ali im je zdravlje bilo uništeno.

Posle NATO bombardovanja Srbije, kada su Zapadni saveznici rešili da se odreknu svog "faktora stabilnosti na Balkanu", Srbiji se uvode još žešće ekonomske sankcije nego do tada i embargo na naftu. Milošević jedan deo novca od prodatog Telekoma koristi da ga opet otkupi od Italijana, dok se ostatku tog novca polako nazire kraj. Plate se u REIK Kolubari i dalje isplaćuju uredno u istoj visini od 500 nemačkih maraka, dok penzije kasne mesecima, a Šešelj penzionerima deli "bonove za struju".

Milošević je svestan da radnici REIK i TENT moraju da budu srećni i zadovoljni kako bi on opstao na vlasti. Međutim, blisko Miloševićevo okruženje, pre svega Vojska i Milicija znaju da se diktaturi nazire brzi kraj, jer je država u potpunosti izolovana, a privreda bez novca. Kakvo je loše stanje bilo u državi te 2000.godine govori podatak da je upravnik površinskog kopa "Polje D" Slavoljub Pavlović čuveni Kolubarac, za potrebe kampanje SPS, naredio da se dva nova reduktora iseku i prodaju u staro gvožđe. Para nije bilo niotkuda. Lazarevcom i REIK-om je suvereno vladao Milovan Žunjić zvani Žunja narodni poslanik kao mali bog.

Narod je osećao da Miloševićev režim živi svoje poslednje momente, samo je neko trebao da svira kraj. Na sindikalnim funkcijama su tu 2000-tu godinu dočekali milicijski žbirovi Đokin i Pici, prvi kao predsednik Sindikata Površinskih kopova, a drugi kao predsednik Sindikata REIK Kolubare. Oni su redovno izveštavali miliciju kakvo je raspoloženje kod rudara i da se nezadovoljstvo Miloševićevom diktaturom ne može više kanalisati. U to vreme su vojska i milicija u dogovoru sa CIA, rešili da izdaju Miloševića, uz uslov da njihovi glavni ljudi budu isplaćeni i ostanu na svojim položajima. Prema nekim izvorima, CIA je za tu svrhu izdvojila budžet od 30 miliona američkih dolara, a prema nekima budžet je išao do 50 miliona američkih dolara. Uglavnom, poznato je da su Đokin i Pici dobili po milion američkih dolara, što su posle uložili u kupovinu nekretnina u Beogradu.

Mi, koji smo srcem ušli u taj štrajk, bili smo spremni i da poginemo, samo da oborimo Miloševića, pa smo za tu svrhu i podelili puške. Kada je general Nebojša Pavković došao na površinski kop "Tamnava" sa vojskom, narodni poslanik Žunjić i inženjeri sa kopa (među njima i Miša Nikolić sadašnji tehnički direktor Kolubare) su tražili od Pavkovića da otvori vatru po nama.

Štrajkbreheri sa Kosova već su bili spremni da zauzmu naša mesta na sistemima i pokrenu proizvodnju. General Pavković je bio na sasvim drugoj liniji, ali ni krvi žedni SPS-ovci, ni mi rudari nismo to tada znali.

On je nas pitao: "Ljudi, da li je ovo politički štrajk? Ako jeste prekinite ga, to nije po zakonu". Mi smo mu odgovorili: "Ovo nije politički štrajk, mi hoćemo više plate"! On je rekao: "Dobro, rekli su mi da će vam povećati plate za duplo ako prekinete štrajk". Mi smo to odbili i on je to referisao krvolocima iz SPS i otišao dalje da izdaje svog vrhovnog komandanta.

Vojska nije dejstvovala oružjem po rudarima, ali je milicija uvek bila voljna za obračun. Milošević je pao, a Koštunica po Đinđićevom mišljenju dobija suviše veliki deo vlasti. Čelo REIK Kolubare preuzima DSS, sa nesposobnim i pijanim kadrovima i njih Đinđić vrlo brzi čisti kao prelazno rešenje i dovodi svoje ljude iz DS. Sindikalni izbori u REIK, krajem 2000 i početkom 2001 donose čišćenje Picija i Đokinog sa vodećih funkcija. Sindikat REIK Kolubare preuzima Ljubiša Radojičić, rudarski inženjer iz DS.

Đinđić i CIA su bili mišljenja da su Pici i Đokin lepo isplaćeni i da sa tim novcem mogu da odu u lepu i mirnu prevremenu penziju. Nisu ih proganjali, ali su zato ostali radnici bili meta progona. Prva stvar koju je vlast DS uradila bila je da smanji plate rudarima Kolubare i uvede restrikcije električne energije svuda po Srbiji, pravdajući se havarijskim isključenjima, a istina je bila da su za račun Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, izvozili struju.

Pošto su smanjili plate u Kolubari, Đinđićevci su počeli i da otpuštaju prostu radnu snagu. Učinili su sve da Kolubaru drže pod kontrolom kako se njima ne bi desio neki štrajk koji će ih oduvati.

Pošto je očišćen iz Sindikata, Miodrag Ranković Pici biva raspoređen na radno mesto glavnog poslovođe u pogonu Pomoćna mehanizacija Zeoke. To radno mesto je koristio kako bi krao naftu, a sva ukradena nafta završavala je na pumpi "Devix" koja je u vlasništvu Vitomira Dimitrijevića poznatog kao Vita Gusan.

Pošto su Picija 2003 god. uhvatili na delu, kako organizuje pretovar kradene nafte, dobija otkaz u Kolubari. Odmah ga je Vita Gusan zaposlio da radi u njegovu firmu "Devix". Sem poslovnih veza, Vita Gusan i Pici su povezani i rodbinskom linijom, jer su njihove žene posestrime. Inače su obojica iz Mirosaljaca. Pici je preko Dragana Tomića Čiče otišao na poklonjenje kod Koštunice i ovaj ga svojom "božanskom" intervencijom vraća u radni odnos u Kolubaru. Tako se i policija opet ubacuje u Sindikat.

Nije prošlo mnogo i desili su se republički izbori. DSS formira Vladu u maju 2004. i na čelo REIK Kolubare dolazi Dragan Tomić poznat kao Čiča. Dolazak Tomića na vlast u Kolubari, Pici i Đokin su dočekali sa manjim funkcijama u Sindikatu, a od tada počinje njihov ponovni i nezaustavljivi uspon. Pici opet postaje predsednik Sindikata REIK, a Đokin predsednik Sindikata Površinskih kopova.

Dolazi restrukturiranje EPS i Javno preduzeće REIK Kolubara, gubi status javnog preduzeća i postaje društvo sa ograničenom odgovornošću, ukidajući time ovlašćenja preduzeću da samostalno posluje i svodeći ga na najnižu formu organizovanja za jedno preduzeće. Takođe se iz Kolubare 2005. izdvajaju Metal, Građevinar, Usluge i Ugostiteljstvo, sve kao samostalna preduzeća. Tada su najžešći zagovornici i pristalice izdvajanja ovih preduzeća iz Kolubare bili sindikalci Pici i Đokin. Danas, 10 godina posle oni su najvatreniji zagovornici toga da se ta preduzeća vrate u okrilje Kolubare. Time su dokazali da su glumci, kojima svaki tekst leži i svaka uloga je za njih kao stvorena. Dolazi 2006. godina i kao nagradu za smirivanje radnika da ne protestuju zbog rasparčavanja REIK Kolubare u nekoliko izdvojenih preduzeća, Đokin dobija od Tomića mesto predsednika Sindikata EPS, na kojem mestu se nalazi do danas.

Rudarski basen Kolubara više nije preduzeće, po prvi put u svojoj istoriji. Nikome čiste svesti i zdrave pameti ne može da bude jasno kako ogroman privredno-industrijski sistem od 15.000 zaposlenih prestaje da bude organizovan na nivou preduzeća i postaje sektor.

Još 2008.godine Boris Tadić je pomogao Đokinom i Piciju da naprave lokalnu stranku "Lazarevac- Naša kuća". Od tada oni sa određenim brojem odbornika učestvuju u vršenju vlasti. Osvojili su određen broj mandata i na izborima 2012, a za sledeće izbore su se dogovorili sa Vučićem da Đokin postane predsednik Opštine Lazarevac, kao nagradu što je držao ceo Rudarski basen Kolubara u stanju totalne anestezije, dok je Vučić pretvarao preduzeće RB Kolubara u sektor. Đokin i Pici će ostati upamćeni u istoriji kao jedini sindikalci koji su mirno gledali dok im neko uništava preduzeće i otpušta članstvo, dok su oni trampili sindikalne funkcije za političke.