Aleksandar Vučić je apsolutni vlasnik Srbije. Sve je njegovo; državne institucije, policija, vojska, mediji, firme i ljudi. I sve to koristi samo da bi zgrnuo što više novca. Iako je već postao najbogatiji političar u savremenoj istoriji Evrope, još mu je malo, želi više, želi sve...Prvu milijardu je stekao reketiranjem tajkuna i kriminalaca, pranjem para i ugrađivanjem u tuđe poslove. Sad otima i od svojih saradnika, nikome ne dozvoljava da širi biznis ako ne plati ušur. Iako se nalazi na političkoj nizbrdici, još čvrsto steže nož i pogaču, a i svakoga ko se upusti u samostalne poslovne kombinacije, zaključuje urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev prijatelj i saradnik
Predrag Popović
Vladarev bes na svojoj koži osetio je Goran Vesić, najsposobniji politički šraf u naprednjačkoj zločinačkoj mašineriji. Kao nagradu za četvorogodišnje upravljanje Beogradom, Vučić mu je obećao mesto gradonačelnika. Vesić se radovao kao da ne zna s kim ima posla. A, problem je upravo u tome što se dobro poznaju.
Dok su bili na suprotstavljenim stranama, Vučić i Vesić su se formatirali u istom kalupu. Ono što je Vučić bio Vojislavu Šešelju, to je Vesić bio Zoranu Đinđiću. Na tim pozicijama, deceniju i po su se nadgornjavali. Vučić ga je optuživao za sve i svašta, od manipulisanja medijima do korupcije. Iako nije pokazao nikakve dokaze, tvrdio je da Vesić, u vreme vlasti DOS-a, zloupotrebljava položaj, gradi ili kupuje nekretnine, koje knjiži na imena svojih rođaka. Umesto da se suoče na sudu, Vučić ga je pozivao na dvoboj. Nažalost, nikad nije došlo do obračuna mačevima, kuburama ili buzdovanima. Sukob su rešili čvrstim zagrljajem i poljupcima vrlo blizu usana.
Ipak, Vučić je zadržao oprez. Vesić mu je bio potreban, ali samo dok je na kratkom povocu. Svako gicanje, vladar kažnjava.
Na prve glasine da je Vesić, mimo njegovog znanja, napravio šemu za legalizaciju nezakonito podignutih objekata u Beogradu, Vučić je reagovao i to na svoj podmukao način. Ne želeći da se lično konfrontira, angažovao je Zoranu Mihajlović da razbije Vesićevu ekipu.
Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture dve nedelje je vodila internu istragu. Na kraju, za tajnu saradnju s Vesićem osumnjičena je Marija Blečić, šefovica Mihajlovićkinog kabineta. Da bi sakrio namere, Vučić je naredio da, uz Blečićku, iz Ministarstva bude najureno još dvadesetak funkcionera. U toj čistki, u septembru 2016. godine, smenjeni su, između ostalih, Blečićkina zamenica Vinka Milanović, državna sekretarka Milana Rakić, načelnik Građevinske inspekcije Aleksandar Simić i još nekoliko savetnika. Skandal je pokriven objašnjenjem da će, umesto njih, šansu dobiti „mladi i obrazovani ljudi, koji govore nekoliko jezika, a koji su dosad bili sa strane".
Vesić je momački podneo udarac, ostavljajući utisak da ga to ne dotiče. Ipak, nastavio je po starom. Bez funkcije gradonačelnika ostao je kad je Vučić dobio izveštaje o njegovim kombinacijama s Petrom Panićem, u koje je opet uključena i Marija Blečić. Vučić je i ranije znao da kum Pana vodi separatne poslove, ali to je morao da toleriše. Sa Panom nema šale. Umesto kuma, kaznio je Vesića.
U sličnom problemu, vladar se našao kad je saznao da su Zvonko Veselinović i Zoran Milojević Zelja, na svoju ruku i bez njegovog odobrenja, na Pančićevom vrhu podigli nelegalni ugostiteljski objekat. Prve informacije o bespravnoj izgradnji u Nacionalnom parku „Kopaonik" objavljene su na ovim stranicama. Pod pritiskom javnosti, Ministarstvo građevinarstva je 24. januara 2018. donelo rešenje o rušenju nelegalnog objekta od hiljadu kvadrata. Zvanični investitor, izvesna Snežana Mitković, kao ni zastupnica Sonja Miljković, koja je registrovala firmu „Vrh 2017 Brus", nije izvršila što joj je naređeno i nikom ništa.
Pred više svedoka, Vučić je Milojeviću, članu Glavnog odbora SNS-a i neformalnom komandantu stranačkih batinaških odreda, vrlo odlučno rekao da hitno sruši objekat na Paničićevom vrhu.
- Reci to Zvonku - mirno mu je odgovorio Zelja.
Niti je Vučić bilo šta rekao Veselinoviću, niti je restoran srušen.
Željko Sušec nije Zvonko Veselinović, nad njim je Vučić mnogo lakše demonstrirao moć i silu. Sušec je poslužio kao primer uterivanja straha svim naprednjacima koji misle da bez dozvole vođe mogu da umoče ruke u med. Funkciju narodnog poslanika i uticaj koji nosi taj status, Sušec je iskoristio da nabaci posao firmi svoje mame Smilje. Pančevačka Apoteka je kupila papirne kese od preduzeća „Gigi". Roba je plaćena 40.000 evra. Izgleda da su sin i mama Sušeci zaboravili da gospodaru daju proviziju. U Pančevu kažu da je zbog toga Vučićev namesnik Branko Malović s dva šamara skrenuo pažnju Željku Sušecu da namiri dug. To bi, verovatno, ostalo u krugu naprednjačke familije, da Marinika Tepić nije u parlamentu obavestila Anu Brnabić i Nebojšu Stefanovića da je Agenciji za borbu protiv korupcije predala dokumentaciju koja dokazuje koruptivne radnje u pančevačkoj Apoteci. Bez obrazloženja, Sušec je podneo ostavku na funkciju narodnog poslanika, a nije poznato da li je nadležno tužilaštvo pokrenulo istragu zbog privrednog kriminala.
Vučić strogoću trenira i nad mnogo ozbiljnijim igračima nego što su lokalni pioni. Sušec je izbačen iz Skupštine, a Vanja Udovičić će uskoro biti najuren iz Vlade. Ministar sporta je glavni akter nekoliko korupcionaških afera, među kojima je najkrupnija vezana za prebacivanje budžetskog novca na račun nepostojeće firme. U kampanji koja je pokrenuta pre dva meseca, Udovičić je osumnjičen da je 143 miliona dinara uplatio fantomskom preduzeću „Evropske univerzitetske igre 2020". Od tih para čak 570.000 evra je plaćen master plan Univerzijade, zbog čega je Udovičićev saradnik Siniša Jasnić ekspresno smenjen s funkcije predsednika Skupštine Univerzitetskog sportskog saveza Srbije. Teško je naći ministra koji nije vršio takva ili još teža koruptivna dela, ali kola će se slomiti na Udovičiću. Kriv je, ne zbog nenamenskog trošenja novca i osnivanja fantomske firme, nego zato što je to radio bez odobrenja s vrha.
Latinsku poslovicu „quod licet lovi, non licet bovi" Vučić primenjuje u političkoj i poslovnoj praksi. Što je dozvoljeno njemu, Jupiteru, nije dozvoljeno običnim naprednjačkim volovima. Dok sa đavolskom strašću kroz medije kompromituje razne saradnike, pripremajući ih za zasluženo kažnjavanje, božanskom milošću štiti svoje najbliže, pre svih brata Andreja i sina Danila.
Na prvu vest da je svemoćni bata bacio oko na hotel „Jugoslavija" reagovao je naprednjački internet tim. Armija lažova odmah je optužila opoziciju da opet napada predsednikovu porodicu i opanjkava voljenog i prepoštenog Andreja. U akciju se uključio i dežurni dvorski telal Dragan J. Vučićević, koji tvrdi da „Jugoslaviju" namerava da kupi jedna kineska kompanija. Kao da jedno isključuje drugo, kao da Andrej ne može da u Hong Kongu registruje ofšor firmu. Ako ga neko raskrinka, repriziraće predstavu sa „Asomakumom" i, tobož, falsifikovanom ličnom kartom.
Za mlađeg brata Vučića već su vezane mnoge afere. Javnost je već oguglala na priče o beogradskim restoranima „Franš" i „Durmitor", splavu „Prometej" u Sremskoj Mitrovici, pančevačkom hotelu „Tamiš", kao i o preduzećima „Jugoimport", „Vin Vin", „Unipromet", vojvođanskim oranicama... Posle svega, ne bi bilo čudno da se Andrej zainteresovao za „Jugoslaviju". Taj hotel ima 53.000 kvadrata, 130 soba i 18 apartamana, kao i tri hektara zemljišta na odličnoj lokaciji. Hotel je oštećen u NATO bombardovanju, kad je „tomahavk" razneo svečanu salu. U to vreme „Jugoslavija" se nalazila u vlasništvu „Dunav osiguranja". U januaru 2006. godine je na aukciji, iz trećeg pokušaja, prodata kompaniji „Alpe-Adrija hoteli" hrvatskog tajkuna Andrije Kevića za 31,3 miliona evra. Od najavljene rekonstrukcije hotela nije bilo ništa, uređeno je samo prizemlje, koje je iznajmljeno kockarnici „Grand Kazino". U međuvremenu, Kević je u domovini upao u velike poslovne probleme, zatvoreno mu je nekoliko firmi, pa i on.
- Nije tačno da sam kupio hotel „Jugoslaviju", ja sam učestvovao kao konsultant na početku posla oko kupovine. Dugo godina sam se bavio kolsantingom, tako da sam povezao prodavce sa zainteresovanim kupcima. Inače, vlasnici hotela su Grci, odnosno grčki fond - tvrdio je Kević.
Njegova priča je kasnije usklađena sa zvaničnim dokumentima, kad je vlasništvo uknjiženo na Investicioni fond QSQ sa Kipra. Upravljanje hotelom je prepušteno „Ril holdingu", koji poslednje četiri godine pokušava da ga renovira i prilagodi standardima lanca „Kempiski". S tom namerom napravljen je plan o izgradnji dve kule od po 137 metara, sa 33 sprata. Kompletan projekat je vredan 277 miliona evra, ali da bi se realizovao mora da dobije građevinske i ostale dozvole. Iako se kao potencijalni kupci odavno pominju „Šeraton", jedna austrijska kompanija i američki konzorcijum, koji namerava da od „Jugoslavije" napravi kockarnicu poput „Tropikana" kasina iz Atlantik Sitija, naivno je očekivati da braća Vučić propuste priliku da se ugrade u tako krupan posao.
Ambicije braće Vučić toliko su porasle da su se sudarile s imperijom braće Drašković. Kao što se u Beogradu uveliko priča o nameri Vučića da kupe „Jugoslaviju", tako se u Vršcu očekuje da preuzmu „Swisslion". Rodoljubu Draškoviću ne može da pomogne ni brat Vuk, čija nepostojeća stranka učestvuje u vladajućoj koaliciji.
Otkad je Srpski pokret obnove pao ispod cenzusa, pre skoro dve decenije, veštačko disanje mu daju Amerikanci. Poput Koštunice i Tadića, i Vučić je prinuđen da u vlasti zadrži Draškovićev klan, mali ali pohlepan i jurodiv. Kad god Amerikancima zatreba antisrpska propaganda, mogu da računaju na Vuka, niko ne može bolje od njega da objašnjava da su Srbi na Kosovu izvršili etničko čišćenje Albanaca, zbog čega je NATO prinuđen da humanitarno interveniše, kao i da je Srpska pravoslavna crkva zločinačko udruženje koje huška narod da brani svoju teritoriju i dostojanstvo. Dok Vuk obavlja prljave političke zadatke, njegov brat Rodoljub širi poslovnu imperiju, baš kao i braća Vučići. Na veliku žalost Draškovića, na njihovom primeru se dokazalo da u Srbiji vrana vrani vadi oči.
Amerikanci mogu da blaženopočivšem SPO-u obezbede nekoliko poslaničkih mandata i mesta u upravnim odborima državnih preduzeća, ali ne i da iz zaštite od gladnih Vučića. Pre nekoliko godina, Andrej Vučić je hteo da kupi „Vršačke vinograde". Skriven iza navodnog kineskog investitora, nudio je pet miliona evra za preduzeće čija vrednost je bila višestruko veća. Akcija je propala, da bi, kasnije, Rodoljub Drašković uspeo da ga prigrabi. Isto se nedavno dogodilo s poslovnim prostorom u centru Vršca, o čemu je izveštavao naš Magazin Tabloid. Vučići su tada kaznili vršačku gradonačelnicu Draganu Mitrović, a nedavno su odlučili da udare direktno na konkurenciju.
Zabrinut za imovinu svog brata, Vuk Drašković sve glasnije ogovara mlađeg brata Vučića, za koga tvrdi da namerava da napravi srpsku verziju „Agrokora", a to može samo ako otme „Swisslion". Draškovići nemaju načina da se odbrane, laki su za obaranje. Njihov biznis oduvek je bio oslonjen na politiku, još otkad im je Slobodan Milošević dozvolio da novcem iz Zajma za Srbiju dignu fabriku na Kosovu i Metohiji, a kasnije oprostio što su u Zubinom potoku instalirali samo polovnu mašinu za proizvodnju keksa i razliku u ceni stavili na sigurno, u svoj džep. Od tada, dosijei braće Drašković su krcati spornim kombinacijama, pa braći Vučić neće biti teško da ih otvore.
Kao dokaz nabujalih Vučićevih poslovnih ambicija, Vuk ističe da su oni već stavili pod šapu i „Moju vodu" vršačkog komunalnog preduzeća „Drugi oktobar". Fabrika vode od osnivanja pravi gubitke od oko pola miliona evra godišnje. Ipak, pre neki dan, „Moja voda" dobila je unosni ugovor sa „Er Srbijom".
- Ako se Vučići nisu ugradili u taj posao, onda ja nisam oženjen Danicom, a jesam - priča Vuk Drašković.
Šaptačkom diverzijom neće uspeti da sačuva „Swisslion". Ako je Andrej Vučić zaista rešio da napravi svoj „Agrokor", Draškovićima ostaje samo da podviju rep.
I prestolonaslednik Danilo počeo je da se bavi biznisom. Završio je gimnaziju „Ruđer Bošković", čiji vlasnik je aktuelni ministar prosvete Mladen Šarčević, ali obrazovanje nije nastavio na nekom fakultetu, već u svom prirodnom staništu, na stadionu. Nije hteo ni da se zaposli u nekoj od fabrika, kod robovlasnika koje njegov tata naziva stranim investitorima, pa da pola plate od 25.000 dinara troši na pelene. Umesto toga, s genetskim predispozicijama za muljanje u sivoj zoni, spojio je lepo i korisno. Ljubav prema sportu, naročito prema Crvenoj zvezdi, pretvorio je u unosan posao.
Pod pokroviteljstvom tate Aleka, Danilo je postao nezvanični menadžer Nemanje Radonjića, najperspektivnijeg Zvezdinog fudbalera. Kao i sve ostalo čega se Vučići dohvate i ovo je izazvalo katastrofu. Ne njihovu i njihovog klijenta, nego fudbalske reprezentacije Srbije.
Slavoljub Muslin je bez većih problema vodio reprezentaciju kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Rusiji. Pred dve poslednje utakmice, kad se znalo da je plasman osiguran, počeli su medijski pritisci na selektora. Razni samozvani stučnjaci kritikovali su ga zbog neatraktivne igre i izbora fudbalera. Muslin se upustio u driblinge, uveren da mu dobri rezultati garantuju opstanak na mestu selektora. Glumeći naivnost, kao da ne zna otkud vetar duva, pristao je da diskutuje o tome zašto ne poziva Sergeja Milinkovića-Savića.
- Ja sam svoj zadatak ispunio, Srbija ide na mundijal kao prva u grupi. Mateja Kežman, menadžer Sergeja Milinkovića-Savića, u žutoj štampi vodi kampanju protiv mene. Ne postoji teoretska šansa da mi menadžeri, čaršija i polusvet sastavljaju tim - tvrdio je Muslin.
Muslin je, naravno, dobro znao da je priča o Kežmanu i Milinkoviću-Saviću plasirana kao dimna zavesa iza koje su tata i sin Vučić sakrili svoje interese. Njihovo insistiranje da Radonjiću omogući veću minutažu u reprezentacij, Muslin je amortizovao logičnim objašnjenjem da za Zvedinog omladinca ima vremena, bilo bi suviše riskantno da mu u važnim utakmicama daje prednost nad iskusnijim i kvalitetnijim fudbalerima. Koliko je pogrešna pretpostavka da je Vučićima važniji plasman reprezentacije na Svetsko prvenstvo od provizije koju će uzeti za prodaju igrača, Muslin je shvatio tek kad mu je Slaviša Kokeza, predsednik Fudbalskog saveza Srbije, dao otkaz i na njegovo mesto postavio neiskusnog i nebitnog, ali kooperativnog Mladena Krstajića.
Reprezentacija je posrnula na prvom koraku, ali nema veze, Danilo se lepo provodio u društvu kriminalaca iz ganga pokojnog narko dilera Saleta Mutavog. Radonjić je zabeležio tri nastupa i bar malo podigao cenu. Italijanska Đenova je ponudila pet miliona evra za njega, ali Crvena zvezda i menadžer Danilo nisu pristali, odložili su pregovore za kraj jula, kad se završi Svetsko prvenstvo.
- Vučićev sin je menadžer malog Radonjića, zbog koga je smenjen Muslin. Danila Vučića je u Rusiji pratilo obezbeđenje u kome su sve kriminalac do kriminalca, kojima je oproštena robija, a među njima je jedan osuđen na 15 godina zbog ubistva - tvrdi Milojko Pantić, doajen sportskog novinarstva.
S obzirom koliki se novac vrti u fudbalu, niko ne bi trebalo da bude iznenađen što su Vučići odlučili da se uključe u taj biznis. Ako uzme samo 20 odsto na transferu Radonjića, prestolonaslednik Danilo će jednim potpisom zaraditi više nego svi radnici „Jure" zajedno, za godinu dana. Ako je za utehu, Danilo će biti prvi Vučić za koga će se znati kako je zaradio prvi milion evra.
Na taj način Aleksandar Vučić je kriminalizovao i svog sina. Ubacio ga je u okruženje profesionalnih navijača i kriminalaca, koji mu služe kao telesna garda, a zauzvrat dobijaju poslove i zaštitu od sudskih sankcija. Od Danila je stvorio novu verziju Marka Miloševića. To nije jedina paralela koja povezuje dva diktatora. Slobodan Milošević je umro u zatvorskoj ćeliji, a porodica mu se razbežala kojekude. I Vučićev put će se završiti iza reštaka. Ako bude bilo sreće, iza njih će, u dobrom zdravlju, ostati dugo, dugo... Dok ne okaje zlo koje je naneo svim građanima Srbije, uključujući i članove svoje familije.
A 1. Bahati reketaši
Naprednjačka mašina za čerupanje Srbije već šest godina uspešno otima sve što stigne. Svi finansijski tokovi su strogo kontrolisani, tenderi su namešteni, iz posla su izbačeni svi koji odbijaju da plate reket. Korupcionaški sistem je razrađen do detalja, ništa nije prepušteno slučaju.
- U poslove su se ugrađivali i lopovi iz Demokratske stranke. Znao sam koliku proviziju kome moram da platim da bih prošao na nekom tenderu. Međutim, to je važilo samo za veće poslove. Ovi, koji sad vladaju, ugrađuju se u sve. Nekada nisam hteo ni da konkurišem za poslove ispod milion evra, sad ne mogu da dobijem ni ove koji vrede oko 30.000 evra - tvrdi za naš Magazin vlasnik jednog beogradskog građevinskog preduzeća.
Kako to izgleda u praksi, objasnio je jedan od reketiranih političara.
- Obavezan sam da mesečno prikupim i u centralu Srpske napredne stranke donesem 100.000 evra. U početku su me redovno zvali i podsećali na termin, da ne zakasnim. U poslednje vreme su se opustili. Pre nekoliko meseci, kad sam doneo novac, zatekao sam nekoliko Vučićevih saradnika kako sede za stolom zatrpanim kešom. Naljutili su se kad su videli da sam doneo apoene od 20 evra, to je za njih mizerija s kojom ne žele ni da se bave. Mrzelo ih je da broje, samo su ih bacili na gomilu. Nisam se žalio, kasnije sam im donosio po 10 ili 20 hiljada manje. Toliko para imaju da nisu ni proveravali - tvrdi taj političar, budući svedok saradnik.