Ekonomija

Penzioni rašomon, "budžetski suficit" i lažiranje javnih finansija (3)

Pljačka stečenih prava

Pripremajući dva priloga za sledeće brojeve Magazina Tabloid pod naslovom „Fiktivni bruto domaći proizvod i nacionalno blagostanje" i „Investicije u humani kapital i strategija obnove stanovništva", shvatio sam da je problem penzija i velika igra oko njihovog „povećanja" ipak prioritetan. Prateći stav MMF-a, javne rasprave o istupanja predstavnika vlasti Fiskalnog saveta i sindikata, jasno je da se radi o potpuno suprotnim stavovima u vezi ukidanja Zakona o privremenom smanjenju penzija, a ništa manje u vezi načina isplate (povećanja) oduzetih penzija, ali i njihovog usklađivanja nakon „odmrzavanja", konstatuje naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec, u svom istraživanju

Piše: prof. dr Slobodan Komazec

Svesni stvarnog stanja u javnim finansijama , a ne onog što se narodu i javnosti prikazuje, vlasti pokušavaju da ukidanje ovih zakona maksimalno odlože ili primene. Stoga su bila i predložena tri scenarija za „penzijski čvor".

Po prvom predlogu bi došlo do linearnog povećanja penzija za 8 odsto svim penzionerima, po drugom bi se vratila polovina oduzete penzije svim penzionerima preko 25.000 dinara (oko 600.000 penzionera) uz linearno povećanje svim penzionerima od 5,5 odsto. Treći predlog ide za vraćanjem celog umanjenog iznosa penzionerima preko 25.000 dinara i linearno povećanje od 3 odsto za sve penzionere. Tu se izvlači i računica koliko bi koje rešenje dovelo do porasta rashoda budžeta za penziju.

Mada će se dobiti dosta vremena oko ovih rasprava i predloga, uz ograničenja koja i dalje traju, a to je i predsednica Vlade najavila, jer će tek po dobijenim podacima za drugi kvartal 2018. godine znati kakvo je stanje u budžetu, a zatim ponovo slede konsultacije sa MMF u septembru i ode i ova godina. Iza svega se krije saznanje da u budžetu nema sredstava za ovakvu operaciju i da se nastoji maksimalno odložiti ovakva odluka.

No, vratimo se ovim varijantama. Po prvoj gde se predlaže linearno povećanje svim penzionerima za 8 odsto, to nikakve veze nema sa navedenim faktorima i smanjivanjem penzija. To je tada socijalna mera , oblik ujednačavanja penzija kao socijalne kategorije, a ne prava na povratak oduzetog kapitala (u stvari štednje za kasniji period). Toj kategoriji do 25.000 dinara i nije umanjena penzija , a uključena su ona povremena simbolična povećanja. Ovaj koncept kažnjava sve one koji su duže radili i više uplaćivali doprinose. Koncept vodi oduzimanju kapitala penzionerima.

Drugi koncept koji se odnosi na linearno povećanje od 5,5 odsto i vraćanje polovine do sada oduzetog penzionerima, teško je prihvatljiv iz nekoliko razloga: prvo, to linearno povećanje nema nikakve veze sa ukidanjem ovih zakona i radi se o socijalnoj kategoriji, i drugo, vraćanje polovine oduzetog iznosa penzije nije u duhu ovih zakona, ali i budžet to ne može da izdrži (jer se nalazi na ivici noža da uđe u deficit). Jedna s drugom merom stvarno nije kompatibilna .

Treći koncept je realniji, penzioneri će ga rado prihvatiti i podržati. To se posebno odnosi na vraćanje do sada oduzetog dela penzija od četiri godine u korist budžeta. Linearno povećanje i ovde od 3 odsto nema nikakve veze sa stvarnim ukidanjem ovih zakona. Zbog stvarnog stanja u budžetu (koje nije onakvo kako se prikazuje) očito je da vraćanje do sada oduzetog dela teško može da se prorede, (str.40) veliki deficit budžeta, rast dugova i stvarno povratak na prethodni period pre smanjenja plata i penzija. Zašto? Zato što Vlada ništa nije uradila na oživljavanje privrede, porasta zaposlenosti, povećanja nacionalnog bogatstva iz koga se jedino može očekivati i porast penzija i plata. Rezultati su, videli smo, takvi da je izgubljeno ovih šest godina na reklamerstvu, samohvali i prezentaciji obećanja o „blistavoj budućnosti","povećanja plata i penzija kao nikada do sada", uz niz drugih promašaja i obećanja koja se ne ostvaruju. Sada smo, konačno, dobili predlog „rešenja" penzionog čvora o kome treba dati poseban osvrt, kao i za prethodne tri ponuđene varijante.

Dakle, posle gotovo četiri godine od delovanja zakona o privremenom ograničenju i umanjenju penzija,predloženo je da se ovaj zakon ukine. U predlogu stoji vraćanje na nivo iz 2014. godine, pre umanjenja , uz izvesno „povećanje". Do sada je uz poznatih nekoliko „povećanja" u ukupnom procentu to iznosilo 7,75 odsto. Sada će po predlogu , to „povećanje" iznositi 7,2 odsto. To praktično znači da stvarnog povećanja nema,jer se na ovaj način praktično penzije svode na sadašnji nivo. Ali, to nije, sistemsko i zakonsko rešenje , već čisto voluntarističko kojim se određivanjem procenta za svaku kategoriju suši sistem penzionog osiguranja. Praktično se negiraju svi elementi koji u rešenjima penzionisanja određuju njenu visinu (uplata doprinosa dužina uplata, struktura i nivo zaposlenosti i dr).

Mnogo se magle širi nad ovim problemom. Takođe se tvrdi da će „penzije nakon ukidanja Zakona biti povećane za 5 do 25 puta". Međutim, „u odnosu na 2014. godinu to povećanje će biti između 8,4 i 13,3 odsto". Ovaj sistem su toliko zapetljali da se u javnosti stvaraju velike dileme i nerazumevanja, ali ni autorima predloga sve to nije jasno. Što više „objašnjavaju" to je sve nejasnije, ali, konačno moraju nešto uraditi.

Kada se poznata povremena povećanja ili korekcije penzija, dinamički, po godinama to nije 7,75 odsto već više povećanje (iznosa na iznos), tada je ovaj simboličan porast još manji. Dakle, može se smatrati da je jednim potezom nivo penzija sveden na postojeći trenutni nivo. Radi se na penzijama iz 2014. godine sa ugrađenim već ostvarenim korekcijama 7,75 odsto (1,25 odsto, 1,50 odsto i 5 odsto, dakle 7,75 odsto) stvarnog povećanja penzija nema. Uz to što su penzije u ovom periodu inflatorno obezvređene za 9,6 odsto, smanjenje ih je dodatno „srozalo".

Pri tome su budžetska sredstva inflatorno povećavana, tako da je stvoren dodatni - padanja penzija u budžetskim prihodima i rashodima i stalni proces njihovog relativnog snižavanja učešća u javnim rashodima (i prihodima).

Uz veliku zahvalnost i žrtvu penzionera tu konsolidaciju javnih rashoda i budžeta u osnovi se radi o zadržavanju ili prisilnom oduzimanju mase penzija u budžetu. Nije to sada „najveće u istoriji" povećanje penzija kako to tvrdi Vučić. Smatra se da je ovakav potez napravljen na ekonomskim i političkim parametrima (a uopšte se ne spominju pravni parametri) i da će MMF biti zadovoljan. O bilo kakvim relevatnim ekonomsko-finansijskim parametrima nema ni govora.

Ne bih se ovde osvrtao na tvrdnje o povećanju od 8,4 odsto do 13,3 odsto ili o „povećanju između 5 i 25 posto, što je ovde bespredmetno. Samo da navedem stav A. Brnabić da je prosečno povećanje penzija 7,2 odsto, a korekcije do sada iznose 7,75 odsto. Da rezimiramo ili sintetizujemo nekoliko činjenica:

Prvo, penzije su u osnovi svedene na sadašnji nivo. Nije bilo potrebno izmišljati procente „povećanja", već odlukom da se istekom roka važenja Zakona (krajem 2017.godine) isplata penzija se nastavlja.

Drugo, jednokratna isplata svim penzionerima od 5.000 dinara je bio oblik socijalne pomoći. Ona se može odbiti kada se obračuna javni dug za svakog penzionera za oduzeti kapital. O tome šire nešto kasnije.

Treće, penzije do 25.000 dinara, koje nisu smanjivane , svim ovim „povećanjima" su stvarno povećane.

Četvrto, treba doneti odluku da se vrši usklađivanje penzija kao i do sada po Zakonu sa godišnjom inflacijom penzija i rastom realnog bruto nacionalnog proizvoda. Sada se to i ne spominje.

Peto, obzirom da će se ova odluka o suspenziji Zakona o smanjenju i ograničavanju penzija primeniti ili u novembru ili što je verovatnije početkom 2019. godine, pune četiri godine penzije su stvarno smanjene i oduzete kao štednja ili kapital penzionera. Ovim se ništa ne predlaže u pogledu vraćanja oduzetih kapitala penzionerima. Ovo je u osnovi stvarno , drugi sistem sređivanja problema penzija. Dakle, penzije se nastavljaju isplaćivati svim korisnicimsa postojećeg nivoa (uz već ugrađene korekcije), uvodi se ponovo usklađivanje sa inflacijom i realnim privrednim rastom(kako je to bilo ranije) dok dug prema penzionerima za ove četiri godine, koje država ne može da vrati sada, a da ne bankrotira (zbog stvarnog stanja budžeta i javnih finansija o čemu smo prethodno šire govorili), treba pretvoriti u javni dug i četiri sledeće godine postepeno ga vraćali u godišnjim tranšama. To je kapital koga treba vratiti penzionerima. Takav javni dug se godišnje koriguje za stopu i deo stope rasta realnog bruto proizvoda.

Šesto, penzija nije socijalna kategorija, tako da deo penzionera s penzijom do 25.000 dinara, treba korigovati povremenim isplatama iz budžeta (prema stanju i mogućnosti budžeta), i to iz drugih javnih sredstava (uglavnom poreza i sl.) jer se i sada oko 31 odsto rashoda za penzije doprinosa finansira poreskim prihodima. To je dopuna nedovoljnim doprinosima. Sve to ukazuje da penzioni sistem, kao i privredni sistem u celini moraju da dožive duboke reforme.

Sedmo, ovim se otklanja voluntarizam i dobra volja vlasti da tumači kako hoće penzioni sistem. Mi ga tada vraćamo u zakonske osnove i sistemska rešenja. Odakle pravo predsedniku države da potpuno arbitrarno određuje kome će koliko povećati penziju, kada , da li će vratiti oduzeto. Kako to predsednik odluči uzurpirajući ili rušeći sve zakonske osnove ogromnog sistema.

Osmo, da bi se prikazao u javnosti što manji budžetski deficit i stanje javnih finansija u ovoj godini, a posebno rezultati fiskalne konsolidacije (ostvareni uglavnom smanjenjem plata, penzija i kamata na javni dug) ova korekcija će se odložiti za početak 2019. godine, posebno u sklopu plana budžeta za tu godinu.

Deveto, malo ko postavlja pitanje da je predsednik Aleksandar Vučić uzurpirao pravo penzionog sistema, da ruši taj sistem, da potpuno subjektivno (lično) određuje kome će se povećati i koliko penzije, kada će se vratiti, vrši se preraspodela penzionog fonda (uzimanje od jednih i davanje drugim), uhodana institucija u društvu. Usput rečeno, to je i veliko kršenje Ustava (jedno od brojnih!), jer to uopšte nije u nadležnosti predsednika države.

Deseto, ovde treba posebno istaknuti nužnost da se u javnim finansijama i budžetskoj politici država vrati poštovanju svih poznatih budžetskih načela-koji su osnova zdravih javnih finansija.

Zbog šire javnosti ovde ih samo navodim : 1) Princip javnosti, 2) Princip pokrića javnih rashoda, , 3) Princip potpunosti , 4) Princip klasifikacije, 5) Princip veličini budžeta, 7) Princip budžetskog pluralizma, 8) Kontrola izvršenja budžeta (obavezno donošenje i razmatranje završnog računa budžeta). O kakvoj se kontroli budžetske potrošnje može raditi kada već gotovo 15 godina nije razmatran završni račun budžeta! Bez toga ne može biti ni vođenja i kontrole budžetske politike ili šire fiskalne politike u celini.

Da se sada vratimo nekim bitnim pitanjima vezanim za fiskalnu konsolidaciju i najavljeno povećanje penzija (i kasnije plata u javnom sektoru).

Istina, kratkoročna fiskalna održivost je povećana, ali je dodatnim skrivenim intervencijama prikazana većom nego što je u stvarnosti. Stvarni dugoročni stabilizacioni uravnotežavajući fiskalni efekat nije ostvaren, tako da vrlo mali budžetski suficit u niskom privrednom rasti i dugoročno neizvesnim budžetskim prihodima (PDV iz uvoza, akcize, carine, doprinosi) lako odlazi u zonu deficita i potreba dodatnog finansiranja (kreditima). Zbog činjenice da je fiskalna konsolidacija izvršena uglavnom preko obaranja i zamrzavanja rashoda, to će sigurno dovesti do topljenja i nastanka suficita i nagli rast deficita budžeta, ali i javnog zaduživanja.

U ovoj fazi kada se ukine ova dva zakona penzije se vraćaju tim momentom na nivo pre smanjenja, i nastavlja se s takvim uplatama. Normalno je pri tome da se uvodi usklađivanje, ako ne dva puta godišnje onda bar jednom sa rastom cena i polovinom stopa rasta bruto nacionalnog proizvoda. U ovo usklađivanje ulaze svi penzioneri.

Kapital (štednja) koji je od penzionera silom oduzet moguće je pretvoriti u javni dug (države).Kao kod stare devizne štednje , penzionerima tada treba dati rešenje i odrediti dužu dinamiku vraćanja, uz kamatu na dug ravnu stopi inflacije da se osigura rtealna vrednost duga. Moguće je razmotriti i povezivanje pripisa ovom dugu dela procenta od porasta bruto proizvoda u godinama otplate duga.

Ovde bih ukazao na neke bitne momente koji se uopšte ne uzimaju u obzir u dosadašnjim raspravama. Prvo, vojni sektor (proizvodi, izvoz i sl.) svojim prihodima, a ne samo rashodima, treba da bude uključen u budžet, drugo, u školstvu postoji veliki deo privatnog školstva koji se samofinansira, tako da je socijalna slika u ovom sektoru drugačija od samo budžetskih rashoda u ovom sektoru.

Isto se odnosi i na veliki deo zdravstva, gde uz javni sektor značajno deluje i privatni. Treće, u sistemu penzija trebalo bi proučiti i razdvojiti penzije u zemlji, penzije ostvarene u inostranstvu koje ulaze u zemlju i penzije koje naš PIO isplaćuje inostranim korisnicima. Tek tada se može dobiti prava slika o socijalnom statusu penzionera.

Četvrto, ne može se više tolerisati da najveći bogataši (tajkuni) u sprezi sa političarima na vlasti ne plaćaju poreze i doprinose, jer to ugrožava prihodnu prihodnu stranu budžeta. Radi se o poreskom dugu koji se kreće između 460 i 730 milijardi dinara. Uz to i zateznu kamatu na poreski dug, koja ga dovodi do prave astronomije , treba ukinuti. Zar preko smanjivanja plata u javnom sektoru nije došlo i do pada javnih prihoda , porezima i doprinosima, ali i poreza na dodatnu vrednost, poreza kupovane roba i usluga.

Peto, fiskalna politika koja se provodi je čisto statističkog i statičnog karaktera, posledična, a ne aktivna i sa funkcionalnim dinamičkim odnosima finansijsko-privrednih agregata. Efekat fiskalne opruge ne postoji niti se prati, kao ni efekat monetarne „praćke" i njeni direktni i indirektni efekti u privredi. Uglavnom funkcioniše poznata monetarna klackalica i stalno monetarno naknadno prilagođavanje. To sve skupa stvara poznatu razvojnu stegu i veliku neizvesnost u poslovanju svih subjekata (povezanu velikom neizvesnošću i strahom od sutra). Koordinacija monetarne i fiskalne politike preko prihoda i rashoda, a posebno javnog duga, ostalo je nepoznanica.

Difuzno širenje podsticajnih mera monetarne i fiskalne politike se uopšte ne prati i ne analizira, a još manje koristi u ostvarivanju zacrtanih razvojnih ciljeva. Stvorena je spontana, slučajna i anarhična krizna makropolitika i krizni privredni sistem. Stvarno su nam potrebne funkcionalne finansije, dinamički i razvojno usmerene , ali i potpuno nov privredni model korisnicima. Tek tada se može dobiti prava slika o socijalnom statusu penzionera.

Sada se i PUPS javno saopštenjem da su „penzioneri žrtvovanjem zbog smanjenih primanja doprineli da državna kasa bude puna" i pritom zatražili reformu penzijskog sistema. On doslovno kaže „Stabilne javne finansije i vidljiv ekonomski rast pokazali su da je velika penzionerska žrtva imala smisla i da je podrška PUPS-a merama fiskalne konsolidacije bila ispravna i pored svih napada i osporavanja.

Na kraju, kraći osvrt i na političku dimenziju ovoga problema...

MMF je ocenio pravo stanje privrede i javnih finansija, istupio sa stavom da ove zakone treba suspendovati i sistemski trajno rešiti problem. Time je namerno „bacio rukavicu" Vučiću i stavio ga u situaciju da odbranom postojećeg stanja i stalnim izvrdavanjem ukidanja ograničenja penzije (i njihovog vraćanja) mora u konfrontaciju sa masom penzionera.

Isto tako i aktuelnu vlast u Srbiji. Da li je to sada slučajno? Uz narastanje spoljnih pritisaka sada se ide i na unutrašnje, jer MMF -u je pod upravom SAD. Da li hvalospevi velikim uspesima Vlade i „tapšanje po ramenu" , odobravanje ovakve politike koju privodi naša neoliberalno orjentisana Vlada, stvarno nešto znače? Da li prognoze o visokim stopama ekonomskog rasta u sledećim godinama koje daje MMF (koje često kasnije koriguje, ne samo kod nas) znače samo produžavanje primene ovog katastrofalno lošeg modela razvoja? Na nama je da ga kao krizni model što pre zamenimo novim, nama specifičnim i ofanzivnim modelom razvoja. Videli smo na početku ovog teksta kakve su nam performanse razvoja i gde se mi to po stvorenom bogatstvu stvarno nalazimo. Mada im ne odgovara ovakav stav MMF predstavnici naše vlasti i dalje traže njegovu pomoć, što je samo znak da imamo nesposobnu Vladu, koja bez pomoći MMF ne zna šta da radi.

Konačno, da li od ove predsednice Vlade možete očekivati bilo kakvo pravo rešenje i izlazak iz krize? Ona je prosto zalutala i postavljena na najodgovorniju funkciju u državi i prosto luta od slučaja do slučaja, a onda indigo sistemom saopštava javnosti brojne kontrukcije „dogovorene „sa predsedniko države -koja često sa stvarnošću nemaju nikakve veze. Sve je to rezultat potpuno pogrešne, pre svega kadrovske poltike, u kojoj su isplivali na funkcije da nam kroje sudbinu i budućnost, stvarno nesposobni stranački kadrovi-koji se samo rotiraju, uvećavajući naše probleme.

Ne traži se pomoć samo za dobijanje povoljnijih uslova kod novih dugova na svetskom tržištu ili rejtinga kod rejting-agencija (SAP, Fič, Mudis i sl.) već traži oslonac za sve nepopularne, a restriktivne, mere koje provodi u ovom modelu „razvoja". Istovremeno to je dokaz više da imamo nesposobnu i izgubljenu Vladu , koja ne zna kako izaći iz krize,ali nas dosledno vodi u kolonijalni i stranim kapitalom (i uticajima) okupirani položaj.