Književnost

Režim protiv pisaca, pisci protiv režima - Dragiša Vasić, heroika i tragedija (14)

Na žrtveniku istorijskih igara

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

Kad se Đurišić predao, ustaše su tražile da četnici polože oružje i daju zakletvu da pristupaju vojsci Sekule Drljevića, pa će im onda oružje biti vraćeno. Cela ova grupa bila je sprovedena u Gradišku, gde se nalazio koncentracioni ustaški logor.

Dok su razoružani četnici bili ispitivani pred komisijom, kapetan Miloš Kureš, komandant Bilećke brigade, iskoristio je priliku da pred komisiju izađe dok se jedan njen član, Boško Agram, koji bi ga svakako odao, nalazio na ručku. Pod lažnim imenom Miloš Tomović raspoređen je u 2. brigadu Crnogorske narodne vojske i vraćeno mu je oružje. Tako je preživeo, Samardžić se poziva na njegovo svedočenje.

Pošto je komisija obavila posao, dok oružje još nije bilo vraćeno, svi su izvedeni u zatvorski krug, radi prozivke. Najpre su prozivani oni koji se nisu uklapali u Drljevićeve i ustaške planove, ovim redom: Pavle Đurišić, Petar Baćović, Zaharije Ostojić, Pavle Novaković, Mirko Lalatović, Dragiša Vasić...Prema Kurešu, prozvana su ukupno 32 viša oficira i još oko 100 nižih oficira i podoficira. Viši oficiri uvedeni su u jednu manju zgradu u jutozapadnom uglu zapadnog dela zatvora, a niži oficiri i podoficiri u prostoriju pored same ulazne kapije. Niko od odvedenih više nikada nije viđen, ni živ, ni mrtav.

Komunisti su kasnije pustili glasine da se Dragiša Vasić kod Banja Luke odvojio od Đurišića, posle čega ga je zarobila i streljala Ozna. Međutim, pored Kureša. Još jedan očevidac je posvedočio da je i Vasić došao u Gradišku. To je profesor književnosti, rezervni kapetan Petar Bubreško, tokom rata šef propagande Trebinjskog korpusa i urednik lista Glas Kosova. On piše: „...Prvi naš bliži susret bio je u Staroj Gradiški... Tu sam odmah zapazio Dragišu Vasića kako stoji zanemeo, skrušen, sa malim molitvenikom koji je prelistavao. S vremena na vreme izmenjivali smo po koju reč samrtničkog očaja u toku kobne noći sve do svanuća. Tada su ubice izveli zarobljenike i ubrzo ih smakli. Mene je Bog spasio begom..."

Kapetani Kureš i Bubreško uspeli su da umaknu ustašama i da emigriraju u Ameriku. Oni su jedini pouzdani svedoci kraja Dragiše Vasića. Međutim, Dragišina ćerka Tatjana ima drugačija saznanja...

Dragiša Vasić je bio jedan od retkih četničkih begunaca koga nije snašla sudbina Lijevča Polja. Sa nešto od preko stotinu vojnika i oficira odbio je da poveruje u garancije Sekule Drljevića i okrenuo natrag prema Banja Luci. No, tu je kolonu spazila i opkolila brigada Korpusa Narodne Odbrane Jugoslavije (KNOJ-a) i četnici su se posle kratke borbe predali. Dragiša Vasić je odmah priznao ko je i šta je. Po naređenju ministra za Bosnu i Hercegovinu u Vladi FNRJ, Đure Pucara Starog, odveden je i zatvoren u Banjalučkoj gimnaziji. Tatjana Vasić je rekla u jednom intervju da su ona i njena majka Nataša znale da je Dragiša živ i da nije stradao sa ostalim komandantima u Gradiški. U međuvremenu, postojale su indicije da komunisti čuvaju Dragišu da bi ga upotrebili kao svedoka kad Draža Mihailović bude uhvaćen. No, kako se general Draža skrivao, komunisti su promenili odluku, pa je po naređenju Đure Pucara Starog, Dragiša Vasić početkom juna 1945. godine izveden na tajno suđenje u Banja Luci. Na tom suđenju je kao „ideolog četničkog pokreta" osuđen na smrt i streljan. Tatjana Vasić nije znala da kaže da li postoje zapisnici sa tog suđenja i streljanja.

Tatjana Vasić je rekla: „...Dugo nismo znale šta je s mojim ocem Dragišom. Jedni su tvrdili da su ga ustaše ubile, čak da su ga živog spalile i da je na najstrašniji način umro. Druga verzija je bila da on nije produžio sa četničkim komandantom Pavlom Đurišićem, već je ostao sa delom vojske kod Banja Luke. Tu su ga uhvatili oznaši i streljali. Nesreća je što ja jako dugo nisam smela da se raspitujem. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti su ga odgurnuli, sklonili ga iz književnosti, a njegovo ime nije smelo da se spominje, sem u najgorem smislu. Posle smrti bio je glineni golub za sve one koji su hteli da napreduju..."

Tatjana Vasić je još rekla da je oca poslednji put videla u Ivanjici, gde su ona i njena majka došle iz jednog manastira u kojem su se skrivale. Četnici su se tada pripremali za povlačenje u Bosnu.

Neki autori tvrde da su Vasića ustaše isporučile komunistima za neke svoje zarobljenike u njihovim redovima, na osnovu pogodbe koju su imali Narodnooslobodilački i Ustaški pokret pred kraj rata, kad su komunisti pustili neke veće ustaške ličnosti da slobodno pobegnu na Zapad a potom u Južnu Ameriku, pre nego su zatvorili obruč.

Meni je ova teza najlogičnija. Ustaše su imale manje razloga da likvidiraju Dragišu Vasića nego komunisti. Kad nisu ubile njegovog kuma Miroslava Krležu, koji im je bio dostupan u Zagrebu, zašto bi sad ubile Vasića? Logičnije je bilo da ga upotrebe.

Ne sumnjam da su Samardžićevi svedoci Kureš i Bubreško rekli istinu, ali oni videli sam kraj Dragiše Vasića. Kao begunci, nisu mogli da znaju za tajne dogovore komunista i ustaša.

Logična je i tvrdnja Tatjane Vasić da su komunisti čuvali njenog oca za svedoka na procesu Draži Mihailoviću. Tako su upotrebili Radoslava Đurića koji im je prišao krajem rata. Upotrebljavali su i Nikolu Milovanovića Grbu, koji im je takođe dobegao iz Dražinog štaba. Ovaj drugi je kasnije čak pisao antičetničke knjige, ružeći svoje nekadašnje saborce na sva usta. Između ostalih, i Dragišu Vasića.

Sasvim je moguće da je komandant Banja Luke Đuro Pucar Stari odluku o likvidaciji Dragiše Vasića doneo neusaglašeno sa planovima srpske Udbe, koja dugo nije imala uspeha u hvatanju Draže Mihailovića. Tako su bosanski komunisti po kratkom postupku streljali Dragišu Vasića.

Ovakva tvrdnja može da ima uporište u činjenici da su komunisti u novembru 1944. godine pobili neke umetnike, među njima i pisce Svetislava Stefanovića i Grigorija Božovića. Ni ta odluka nije bila usaglašena, jasno je da komunisti nisu imali nikakve koristi od likvidacije dva pisca. Ali to je bila Revolucija koja je uništavala sve pred sobom.

Tako je ostala tajna o kraju Dragiše Vasića. Svejedno ko ga je likvidirao, ustaše ili komunisti, ubili su velikog srpskog patriotu, ratnika u svim ratovima, političog opozicionara kraljevini, jednog od najvećih srpskih pisaca, člana Srpske kraljevske akademije nauke i umetnosti, zagovornika mira a ne rata, čoveka koji se predao i kao takav bio zaštićen Ženevskom konvencijom o ratnim zarobljenicima.

Vitomir Teofilović, jedno vreme sekretar Zadužbine Miloš Crnjanski u Beogradu, napisao je u listu Danas interesantan tekst o frustraciji Miloša Crnjanskog u odnosu na Andrića i Krležu, po povratku u zemlju.

„...Za razliku od svojih najuglednijih savremenika na jugoslovenskom prostoru, Andrića i Krleže, koji su od mladosti čvrsto verovali u sebe i imali sreće sa recepcijom svojih dela, Crnjanski se suočavao i sa sumnjom u sebe i sa recepcijom koja je katkad dosezala razmere krajnjeg negiranja."

Miloševa frustracija se, po Teofiloviću, više odnosi na obim njegovog dela koji je manji nego u Andrića i Krleže.

„...Imajući više praznih hodova u pisanju, najpre zbog diplomatske karijere, a potom, u mnogo presudnijoj meri, zbog dugotrajnog egzila u Engleskoj, Crnjanski je u svom zrelom i poznom dobu patio od kompleksa da mu je opus daleko manji od opusa velikih kolega po peru - Andrića i Krleže. Nastanku tog kompleksa u znatnoj su meri doprineli i njegovi neostvareni planovi - Seobe su zamišljene kao ciklus od šest romana a napisana su, kao što znamo, samo dva; engleska verzija Romana o Londonu progutala je Crnjanskom nekoliko godina i najzad je odbačena; knjiga Serbia i komentari okupirala je piščevu pažnju desetak godina a nije odmakla od početnih beležaka i skica..."

Crnjanskom su se neki rukopisi zauvek izgubili, među njima i roman Sin Don Kihotov i drama Prokleti knez, a u ogorčenju što je roman Dnevnik o Čarnojeviću morao po nalogu izdavača da skrati sa dvanaest na svega pet tabaka, sav ostatak rukopisa je spalio! U tuđini sam - kaže on u jednom od poslednjih razgovora - proveo više od trideset godina. Da sam sve to vreme imao spokojstvo u svom stanu u Beogradu, ja bih danas imao mnogo više knjiga (...). Nisam imao (...) naklonost sudbine kao Krleža i Andrić.

Upitan jednom prilikom na kom mestu vidi sebe u tom trolistu, Crnjanski je odgovorio: Andrić i Krleža su veliki pisci i pošto sam ja među njima, drago mi je. To je veliko priznanje bez obzira na sve što sam ja od kritike doživljavao više od pedeset pet godina.

Crnjanski nije podnosio rang-liste među umetnicima, one su ga čak iritirale. Rang-liste književnika i knjiga - kaže Crnjanski - ništa ne znače (...) Mnogo godina mora proći pa da se dođe do istine i pravih vrednsoti.

Relativnost kritičarskih sudova Crnjanski je najbolje osetio na svojoj koži. Jednom od svojih biografa, Vladimiru Bunjcu, rekao je: Dvadeset i prve, dvadeset i devete, trideset i druge, trideset i pete, kada sam napustio sve i otišao u diplomatiju, i kasnije, i naročito kasnije, - naglašava rezignirano Crnjanski - mene su pljuvali, (...) organizovali hajke, kamenovali (...), a sad se govori i piše kako sam u samom vrhu jugoslovenske književnosti. Šta tu da se kaže nego da pisac mora da računa na prokletstvo svog poziva. Svi mogu da nas kleveću i vređaju.

Takav jedan napad posebno je teško pao Crnjanskom - zadesio ga je u emigraciji, 1954. godine, a dolazio je od njegovog kolege po peru još iz mladosti, glasovitog i cenjenog pisca Marka Ristića. (Teofilović nije rekao komunističkog presuditelja!) On ga je ni manje ni više proglasio mrtvim pesnikom, književno vrednim samo u mladosti. (U knjizi Tri mrtva pesnika, zajedno sa Rastkom Petrovićem i Plom Elijarom.) A nakon te navodne smrti, Crnjanski je stvorio svoja velika dela Drugu knjigu Seoba, Roman o Londonu, Kod Hiperborejaca! A u poeziji jednu od najlepših poema našeg jezika - Lament nad Beogradom!

Postavlja se pitanje gde da smestimo u ovom komplotu Dragišu Vasića? Da li on može da bude četvrti list te književne deteline? Drugim rečima, može li Dragiša Vasić da stoji rame uz rame Krleži, Andriću i Crnjanskom? (Nažalost, izostavljam Krležu iz prostog razloga što on sada pripada dugoj književnosti, iako sam ga kao gimnazijalac i posle kao profesor stavljao na prvo mesto jugoslovenskog Panteona!) Marinko Arsić Ivkov i Milo Lompar smatraju da može. Ivkov vidi Dragišu Vasića između Crnjanskog i Andrića, a Lompar Dragišinu pripovetku U gostima smatra najvećim dostignućem srpske pripovedne književnosti. Ja vidim Dragišu Vasića kao nastavljača Laze Lazarevića (Sve će to narod pozlatiti) i Milutina Uskokovića (Došljaci).

Da pogledamo sudbinu ova tri srpska pisca. U Prvom svetskom ratu Ivo Andrić, kao austrougarski građanin a srpski rodoljub, dopada zatvora zbog povezanosti sa organizacijom Mlada Bosna, koja se smatra okidačem ovoga rata (Eks ponto). Crnjanski učestvuje u ratu na strani svoje države, Austro-Ugarske, na istočnom fontu prema Rusima (Dnevnik o Čarnojeviću). Dragiša Vasić je učesnik u tri Srpska rata, solunac. Potom ugušuje jednu pobunu. (Utuljena kandila). Po završetku rata, Andrić i Crnjanski postaju srpski podanici, u novoj državi prave lepu karijeru u diplomatiji. Crnjanski dobija posao u konzulatu Jugoslovenske ambasade u Musolinijevoj Italiji. Andrić čak postaje ambasador (poslanik) i to na najtežem mestu, u Berlinu, u Hitlerovoj Nemačkoj; sudeluje u radnjama za pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. (Na fotografiji u dvorcu Belvedere u Beču, prilikom potpisivanja pakta, vidimo Andrića kako stoji iznad Dragiše Cvetkovića i Ribentropa koji potpisuju pakt.) Za Dragišu Vasića nema mesta u državnoj službi, kao republikanac opozicija je monarhističkom režimu. Otvara advokatsku kancelariju i brani komuniste na procesima posle zabrane rada ovoj terorističkoj organizaciji.

Dok Andrić i Crnjanski zastupaju Kraljevinu u njoj nenaklonjenim državama, Dragiša Vasić bije bitku u njoj samoj po pitanju položaja Srba u novoj državi. To nije bitka samo sa hrvatskim separatizmom, to je rat sa Kominternom i njenom doktrinom da je Kraljevina Jugoslavija tamnica naroda i da Srpski narod u njoj predstavlja tlačiteljski hegemon. Otud Dragiša Vasić dolazi na listu neprijatelja komunista koje je petnaestak godina ranije tako zdušno branio.

U Drugom svetskom ratu Ivo Andrić i Miloš Crnjanski ne učestvuju, a Dragiša Vasić po peti put krvari gaće boreći se za Otadžbinu. Andrić je kao prijatelj Nemačke proveo rat u okupiranom Beogradu bez ikakve smetnje, a počesto je boravio i u Soko Banji. (U romanu „Crni dani Rake Drainca" ja sam upriličio jedan fiktivni susret između Drainca i Andrića u Soko Banji, gde Andrić letuje a Drainac se leči.) Dobija penziju, može na miru da piše. I 1945. godine, u novoj, komunističkoj Jugoslaviji, Andriću se štampaju čak tri romana, koje je za vreme okupacije napisao, od toga dva genijalna!

Crnjanski dobija azil u Londonu, istina nije priznat za pisca nego se izdržava kao knjigovođa u jednoj cipelarskoj radionici, ali s obzirom na njegov novinarski rad u fašističkoj Frankovoj Španiji i naklonjenost nacističkoj Nemačkoj, naročito u vreme Stojadinovića, to se može uzeti kao neka vrsta nagrade. Po oslobođenju ostaje u emigraciji u Londonu, ali nije izbačen iz srpske književnosti. Godine 1962. Srpska književna zadruga objavljuje veliki roman Crnjanskog „Seobe i druga knjiga Seoba", po mišljenju Nikole Miloševića najveći roman na srpskom jeziku. Istina, Ivo Andrić je godinu dana ranije dobio Nobelovu nagradu za književnost, pa to možda malo zadržava ekspanziju „Seoba..." (Vitomir Teofilović piše da je Andrić dobio Nobela baš u vreme kad su modernisti (ne navodi imena) spremali napad na njega kao anahronog pisca, pa je ta hajka zaustavljena.) Tri godine kasnije Crnjanski se vratio u zemlju i uživao sve književne počasti.

Dragiša Vasić nije doživeo ništa od svega toga, njemu je sudbina bila baš nenaklonjena. Kao pripadnik Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom generala Draže Mihailovića, štaviše kao glavni ideolog Ravnogorskog četničkog pokreta, postao je neprijatelj komunista, kao i svih antisrpskih pokreta. Videli smo da je kao ratni zarobljenik ubijen, da li od ustaša ili komunista teško da će se saznati, jer oba pokreta su imala motiv da ga mrze kao srpskog patriotu.

Crnjanski je izgubio neke rukopise, a šta da kažemo za Dragišu Vasića kome je nestalo, moguće je, životno delo o Drugom svetskom, svom petom, ratu. Kao kritičar četničkog pokreta, pred kraj rata njegov disident, s obzirom na njegovu sposobnost ulaženja u suštinu stvari, svakako je mogao da napiše pravo svedočanstvo o srpskoj tragediji koja se odigrala kroz ovaj pokret. Ne sumnjam da je njegov (verovatno uništeni) ratni dnevnik, mogao da bude njegova Na Drini ćuprija, njegove Seobe.

Još u toku rata odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača, 24. marta 1945. godine, Dragiša Vasić je okrivljen kao „izdajnik naroda" i proglašen „ratnim zločincem". Sva imovina mu je konfiskovana, kuća u Beogradu i nedovršena kuća u Gornjem Milanovcu, i izbačen je iz kulturne baštine srpskog naroda. Njegove knjige su povučene iz biblioteka i uništene. Pod stavkom „obrazloženje zločina" upisano je da je „Dragiša Vasić bio učesnik nemačko-četničke konferencije u Beogradu, od 5. do 7. februara 1942. godine, kada je ugovorena politička i vojna saradnja četnika sa Nemcima i zajednička akcija protiv partizana".

Tako je srpski Hemingvej gotovo pola veka bio van srpske književnosti i njegovo ime nije smelo ni da se pominje. Tek je naša knjiga „Izabrana dela Dragiše Vasića", 1990. godine, skinula komunističku zabranu štampanja ovog pisca. A mi smo je štampali gotovo ilegalno, ne tražeći dozvolu od vlasti. Srećom, prošli smo, pogodili smo vreme kad je komunizam počeo da puca po svim šavovima, pa nije imao snage da se i dalje obračunava s četničkom prošlošću. Kasnije su objavljana „Sabrana dela Dragiše Vasića", Marino Arsić Ivkov je rekao „Dragiša Vasić po drugi put među Srbima", ali, da li je to dovoljno.

Pošto je Skupština Republike Srbije usvojila Zakon o rehabilitaciji 2006. godine, Dragišina ćerka Tatjana podnela je Okružnom sudu u Beogrdau 2007. godine zahtev za pravnu rehabilitaciju svog oca. Mislim da je ovaj zahtev podržalo i Udruženje književnika Srbije. Ovaj zahtev je izazvao veliku polemiku u javnosti. Komunisti su i dalje stajali na stanovištu da se drugi čovek Četničkog pokreta ne sme rehabilitovati, jer bi time bio rehabilitovan čitav pokret.

Na sreću, Okružni sud u Beogradu je imao suprotno mišljenje, pa je 3. decembra 2009. godine usvojio rehabilitacioni zahtev. Okružnom sudu nije bilo teško da dokaže da Dragiša Vasić nije mogao da prisustvuje zasedanju koje su naveli komunisti, jer takvog sastanka nije bilo. Nepobitno je utvrđeno da Dragiša Vasić nijednom za vreme rata nije boravio u Beogradu, kao ni Draža Mihailović. Kad je Nedićeva Vlada izdala naređenje da se pokrene borba protiv partizana, Dragiša i Draža su bili na nemačkim poternicama za odstrel. U druge pojedinosti Okružni sud nije ulazio.

Držim da sve to nije dovoljno. Pola Dragišinog veka koji su pojeli skakavci ne može se nadoknaditi. Dragiša Vasić se vratio u srpsku književnost, ali nije ušao u njen pojmovnik. Stoga ga uvažava samo književna elita, a čitalačka publika jedva da zna za njega. Ratovi devedesetih godina, u koje se Srbija nespretno uplela, nisu tražili antiratnog pisca. Naprotiv, u fokus su došli književni dobošari koji su prizivali srpski narod u novi sveti rat. (Mihiz: „Mnogi srpski pisci zaluđivali su srpski narod. Među njima je bio, nažalost, i Borislav Mihajlović Mihiz!")

Tako se istorija poigrala sa jednim od najboljih srpskih pisaca.

(Kraj)