Tragom vesti

Zašto privredni rast Srbije zaostaje

''Zlatno doba'' nije na našem putu

Vlast stalno najavljuje „zlatno doba" iznoseći podatke o rastu bruto domaćeg proizvoda koji je obično „Potemkinovo selo", što potvrđuju i naš Fiskalni savet, isto kao i Međunarodni monetarni fond. Naš BDP zbog korupcije i nedostatka vladavine prava, za polovinu do trećine sporije raste od potencijala srpske privrede. Godišnji gubitak budžeta samo zbog ovoga jednak je sumi potrebnoj za isplatu više od 900.000 prosečnih penzija. „Strani" vlasnici domaće privrede godišnje iznesu pet milijardi dolara zahvaljujući tome što vlast ne donosi propise kojima bi strože kontrolisala odliv kapitala iz zemlje.

Igor Milanović

Bruto domaći proizvod (BDP ili engleski GDP) je suma finalnih dobara koja su proizvedena i usluga (proizvodnih i neproizvodnih) koje su pružene u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu (najčešće godinu dana). To je ekonomski izraz koji predstavlja ukupnu produkciju finalnih roba i usluga, ostvarenu u nacionalnoj ekonomiji (domicilnoj zemlji), bez obzira na vlasništvo. Ovo podrazumeva da BDP uključuje vrednost produkcije stranih lica (kompanija) u zemlji, a isključuje aktivnosti firmi u vlasništvu domaćih rezidenata u inostranstvu.

Prethodni citat je suvoparno, stručno objašnjenje šta predstavlja od strane naših političara rado pominjani bruto domaći proizvod. Prevedeno na običan jezik, BDP je ukupno stvoren domaći dohodak i jedan je od indikatora snage privrede posmatrane države. Nasuprot tvrdnjama predsednika Republike Aleksandra Vučića i predsednice vlade Ane Brnabić, BDP nije pokazatelj kako se živi u Srbiji, kao što iz njega ne mogu da se izvuku ni zaključci o budućim privrednim kretanjima.

Po istraživanjima Svetske banke čak 60,5 odsto našeg bruto domaćeg proizvoda potiče od pruženih finalnih usluga, 31,4 odsto su industrijski proizvodi, a samo 8,2 odsto dobijamo iz poljoprivrede. Tako smo od agrarne zemlje postali zemlja kafića i diskoteka.

Po analizama Međunarodnog monetarnog fonda objavljenih u aprilu 2018. godine, u Srbiji je bruto domaći proizvod iznosio 5.899 američkih dolara po glavi stanovnika i po tome je naša zemlja zauzimala 91. meto na svetskoj listi, koja je tada obuhvatala 192 države i teritorije. Poređenja radi, prosečni BDP po glavi stanovnika u celom svetu je u tom trenutku, takođe po istraživanjima MMF-a, iznosio 10.587 US dolara.

Kada se sve ovo ima u vidu potpuno je nejasno kojom logikom ili matematičkom operacijom je ministar Siniša Mali došao do procene, objavljene 20. maja ove godine, da je BDP po glavi stanovnika iznosio 7.200 dolara u 2018. godini , ako je prethodno, po analizi Međunarodnog monetarnog fonda, on bio 5.899 US dolara. To bi bio skok za više od 25 odsto za samo godinu dana, što nikome u svetu, za sada, nije pošlo za rukom.

Na listi MMF-a urađenoj po Paritetu kupovne moći (PPP od engleskog izraza Purchasing power parity) Srbija se nalazi na 86. mestu sa 15.000 US dolara po glavi stanovnika ostvarenih u 2017. godini (svetski prosek bio je 16.872 dolara po istom izvoru). PPP je odnos opštih indeksa cena među državama koji služi za korekciju službenih kurseva i jedan je od indikatora kupovne moći stanovništva.

To znači da je u Srbiji za 15.000 dolara mogla da se proizvede otprilike ista količina dobara i usluga koja bi u Hrvatskoj, primera radi, koštala 24.423 dolara. Treba, međutim, uzeti u obzir činjenicu da što je PPP niži, to je niža i razvijenost posmatrane privrede, jer u siromašnim zemljama se prave proizvodi lošijeg kvalieta i cene su automatski niže. Takođe, u nerazvijenim državama je i cena rada niža, pa su zato i usluge jeftinije.

Na vrhu pomenute liste zemalja koju je MMF izradio prošle godine uzimajući PPP kao indikator nalazi se Kuvajt (124.529 dolara po glavi stanovnika), dok je na poslednjem 192. mestu Centralnoafrička Republika sa PPP-om od samo 877 US dolara po glavi stanovnika.

Kako bi prikazali da Srbija, navodno, dobro stoji domaći analitičari pod pritiskom režima često ističu PPP (bez navođenja da se radi o prečišćenom prosečnom dohotku po glavi stanovnika) i porede ga sa standardnim BDP-om drugih zemalja.

Da bismo shvatili kako od strane Aleksandra Vučića pominjano „zlatno doba" niti je došlo, niti je na putu ka Srbiji, dovoljno je da pogledamo od strane EuroStata prošle godine objavljenu listu 45 država Evrope i najjačih neevropskih privreda, sortiranih po odnosu PPP-a pojedinih zemalja prema proseku u Evropskoj Uniji.

Ako se uzme da je Paritet kupovne moći u svih 28 država Evropske Unije 2017. bio 100 odsto, onda je iste godine u Srbiji taj indeks iznosio samo 37 odsto, odnosno jedva nešto više od trećine. U već pominjanoj Hrvatskoj, PPP je iznosio 61 odsto proseka EU.

Koliko smo stvarno udaljeni od „zlatnog doba" najbolje se vidi iz iste te EuroStatove liste kada se pogleda razvoj (tačnije - odsustvo razvoja) odnosa PPP-a Srbije i Evropske Unije. Kada je Srpska napredna stranka preuzela vlast 2012. godine Srbija je učestvovala sa 37 odsto u Paritetu kupovne moći cele Evropske Unije, koliko je njeno učešće i pet godina kasnije, odnosno 2017. godine (za pethodnu godinu se podaci još obrađuju).

Iz ovoga se vidi kako je kupovna moć stanovništva, a samim tim i BDP po glavi stanovnika, faktički isti kao što je bio 2012. godine i da se razvija u skladu sa razvojem Evropske Unije, a ne brže od nje, što je neophodno kako bismo je u dogledno vreme stigli.

Poređenja radi: PPP Srbije je u periodu neposredno pred veliku svetsku ekonomsku krizu od 2006. do 2008. porastao za celih pet procentnih poena, odnosno sa 32 odsto na 37 odsto EU proseka i do danas je, uz povremene male oscilacije, ostao na tom nivou.

Već iz ovih suvih statističkih podataka vidi se da srpska privreda stagnira i da samo prati evropske tokove i inflatorna kretanja. Ovim tempom mi nikada nećemo stići ni najnerazvijenije zemlje Evropske Unije.

Po proceni Međunarodnog monetarnog fonda bruto domaći proizvod Srbije poslednjih godina raste za 3,5 do 4 odsto godišnje, što se poklapa i sa nalazima ovdašnjeg Fiskalnog saveta. Konačni obračun rasta BDP bi za 2018. možda mogao da bude nešto malo viši, odnosno 4,4 odsto, kako smatra Fiskalni savet.

Ovo se, međutim, postiže u najvećoj meri zahvaljujući nemilosrdnoj potrošnji deviza na veštačko održavanje nerealno visokog kursa dinara. O tome „Nova ekonomija" u članku „Koliko su preduzeća bila profitabilna u 2018. godini", objavljenim 31. maja 2019. godine, zaključuje: „Vrednost dinara u odnosu na evro i dolar u 2018. godini je bila veća za 3,6 odsto nego u prethodnoj godini." o Samim tim je rast bruto domaćeg proizvoda knjigovodstveno korigovan, jer se manjom svotom dinara moglo kupiti više evra ili dolara, valuta u kojima se obračunava BDP neke, pa i naše države. Kada se uzmu u obzir ove veštačke kursne korekture, dolazi se do istog zaključka koji je objavio EuroStat, odnosno da bruto domaći proizvod u suštini uopšte ne napreduje u odnosu na prosek u Evropskoj Uniji.

Postoji još jedan metod izračunavanja snage neke privrede, a to je bruto nacionalni proizvod (BNP) koji u obzir uzima sve prihode ostvarene od strane pravnih i fizičkih lica posmatrane države, bez obzira da li su oni ostvareni u zemlji ili inostranstvu.

Na listi Svetske banke, koja obuhvata 192. države i teritorije, Srbija je po BNP-u, u poslednjoj kompletno obrađenoj godini (2017.), bila na 99. mestu sa 5.180 dolara po glavi stanovnika, što je za 700 dolara manje od BDP-a po glavi stanovnika., ostvarenog u istoj godini Ovo pokazuje da se više od pet milijardi dolara svake godine iz naše privrede odliva stranim investitorima, i to samo na osnovu njihovog vlasničkog udela.

Uz to dolaze razni pro forma ugovori o savetovanjima, marketingu i slično, kao i rate za otplatu kredita, ali i novac koji crnim kanalima ide u inostranstvo. Skoro 15 odsto našeg BDP-a mi sasvim legalno prepuštamo stranim investitorima, od kojih su neki ofšor kompanije u poreskim rajevima, čiji krajnji vlasnici mogu da budu i naši državljani, ali ih Svetska banka ne uočava, jer se krije vlasnička struktura ovakvih preduzeća.

U svetu je već ranije uočen trend, koji postoji i u Srbiji, da se preduzeća stalno zadužuju i to ne samo kod komercijalnih banaka (ogromna većina njih u Srbiji ima strane vlasnike), već i kod drugih firmi i to po nepovoljnijim uslovima od onih koje nude banke. Pri tome se radi o pravnim licima koja, preko komplikovanog lanca vlasništva, imaju istog krajnjeg vlasnika (ili iste krajnje vlasnike) kao i dužnik.

Ovo je još uvek legalni način izvlačenja para iz države sa višim porezima i njihovo prebacivanje u poreske rajeve. Dobar deo pomenutih pet milijardi dolara koji se legalno iznose iz Srbije odlazi upravo na taj način, što potvrđuje i časopis „Nova ekonomija" u već citiranom članku od 31. maja.

U ovoj veoma studioznoj analizi, između ostalog se navodi: „Ovo implicira da je do 2015. godine na nivou privrede bio prisutan negativan efekat finansijskog leveridža što bi značilo da su dugovi previše opterećivali privredu i dovodili do toga da ona bude manje profitabilna, odnosno, prinos koji su preduzeća ostvarivala na ukupnu imovinu je bio niži od cene finansiranja te imovine."

Pomenuta dugovanja su u najvećoj meri nastala prema povezanim preduzećima sa sedištem u nekom od poreskih rajeva i nisu bila uslovljena nikakvom potrebom za kapitalom, već su služila isključivo da bi se preko enormno visokih kamata opravdalo iznošenje para iz Srbije.

Teorija je teorija, a praksa je u Srbiji još mračnija. Kao što se videlo, Svetska banka procenjuje da 60,5 odsto srpskog godišnjeg bruto domaćeg proizvoda potiče od pruženih usluga, a samo 31,4 odsto iz industrijske proizvodnje. Ovo je rezultat činjenice da se najveći deo privatizacije obavlja isključivo kako bi privatnici došli do lukreativnog građevinskog zemljišta koje kasnije preprodaju, dok o obnovi ili nastavku proizvodnje niko više ne vodi računa.

Upravo se ovih dana u tišini i skoro potpuno neprimetno ugasila tradicija duga 134 godine prodajom žalosnih ostataka preduzeća „29. Novembar" iz Subotice. Prvobitna firma osnovana je 1885. godine još u Austro-Ugarskoj i bila je farma ćurki. Posle Drugog svetskog rata je preimenovana i od nje je nastao jedan od giganata mesne industrije ondašnje Jugoslavije. U najbolja vremena preduzeće je zapošljavalo oko 3.000 radnika i proizvodilo do 3.500 tona mesa godišnje, od čega je 2.000 tona odlazilo za izvoz u SAD, SSSR, Grčku, Izrael, Veliku Britaniju...

Posle su došle sankcije, hiperinflacija i ratovi, pa je 1998. otpušteno 2.500 radnika. Proizvodnja je ponovo pokrenuta 2000. godine, ali je stečaj došao već 2009. usled svetske ekonomske krize. Neke šanse za revitalizaciju su postojale sve do 2016. kada su jednoj austrijskoj firmi prodate sve mašine i to kao staro gvožđe. Sledeće godine privatnicima su prodate i farme (tada već bez životinja), silosi, fabričke zgrade i obradivo zemljište.

Na taj način prikupljena sredstva su otišla na otplatu dugova za porez i slične namete, dok radnici nisu dobili ništa, čak im nije uplaćivano ni penziono osiguranje, tako da su mnogi na kraju svog radnog veka ostali bez ikakvih prihoda.

Konačno, krajem maja ove godine preduzeće je i formalno ugašeno i izbrisano sa liste Agencije za privredne registre.

U trenutku kada nastaje ovaj članak još se ne zna da li je, kome i po kojoj ceni prodato ono što je ostalo od preduzeća „Industrija Motora Rakovica" ponuđenog na prodaju za samo 2,93 milijardi dinara. Industrijska proizvodnja, započeta još 1923. godine, definitivno je ugašena 2015. godine kada je i najavljeno gašenje kompanije koja je do tada u saradnji sa IMT-om proizvodila traktore namenjene izvozu u Afriku (prvenstveno u Egipat i Etiopiju).

Iako je izvoz mogao da se pojača novim modelima, država je odlučila da se preduzeća likvidiraju (IMT je prošle godine prodat indijskoj kompaniji TAFE koja proizvodi traktore).

IMR se sada prodaje isključivo kao nekretnina, jer sve što je od njega ostalo su samački hotel na 1.500 kvadratnih metara, sedam hala sa 15 objekata mašinogradnje i sedam magacina koji se prostiru na 75.000 metara kvadratnih, infrastrukturni objekti i vlasništvo nad Institutom IMR.

Deo imovine su i izdvojeni proizvodni kompleksi u opštini Čajetina, jedan u mestu Šljivovica, koji se nalazi na sedam hektara i 84 ara, a drugi u zlatiborskom mestu Ljubiš.

Kupac će dobiti i proizvodne mašine, ali nema obavezu da obnovi proizvodnju. Stečajni upravnik je dužan da prihvati dospelu ponudu ako je ona jedina i iznosi više od 50 odsto procenjene vrednosti firme.

Ovakvih primera ima na stotine, ali su i ova dva dovoljna da pokažu kako aktuelni režim planski gasi industrijsku proizvodnju u Srbiji. Od najavljenog „zlatnog doba" mi smo sve udaljeniji.

Fiskalni savet je u svojoj analizi od početka marta, pod naslovom "Zašto privredni rast Srbije zaostaje?" dao i najvažnije razloge zbog kojih nam nije ništa bolje nego pre.

Rezultati ove studije pokazuju da privreda Srbije trenutno raste ispod svog potencijala od pet odsto. Analiza izdvaja glavne činioce koji sprečavaju brži privredni rast Srbije, odnosno smanjuju rast BDP-a za skoro dva procentna poena, a to su: visoka korupcija, zaostajanje po pitanju vladavine prava, nizak nivo državnih i privatnih investicija i loš kvalitet obrazovnog sistema.

Rešavanje ovih nedostataka je u rukama režima, ali aktuelni vlastodršci ništa ne preduzimaju, jer im se isplati ovakvo stanje. Zbog njihove pohlepe godišnje srpski bruto domaći proizvod gubi oko milijardu dolara, a samo na osnovu neobračunatog PDV-a na ovu sumu naš budžet ostaje uskraćen za 200 miliona dolara, odnosno za više od 900.000 prosečnih penzija.

A1:

Informacije o stečaju su bezbednosni rizik

Međunarodni monetarni fond i naša vlada procenjuju da bi u ovoj godini bruto domaći proizvod u Srbiji mogao da poraste za više od četiri odsto, a u nekim izuzetno optimističkim analizama očekuje se rast i od skoro pet odsto.

Istovremeno, „Nova ekonomija" upozorava da rastu troškovi za plate u privredi usled povećane migracije koja uslovljava manju ponudu radne snage.

U jednom, doglednom trenutku, investitori će shvatiti da im se ne isplati više da proizvode u Srbiji, pa će BDP naglo pasti, što bi po najpesimističnijem scenariju moglo da dovede do potpunog privrednog kolapsa u Srbiji.

Poslovno okruženje u Srbiji kao pozitivno ocenjuje manje kompanija nego prošle godine, a firme najviše žele promene u oblasti birokratije i administracije, borbu protiv korupcije i pravnu sigurnost i stabilnost, pokazala je nedavno sprovedena anketa Švajcarsko-srpske privredne komore. Pri tome, većina ispitanih kompanija ne očekuje nikakvo poboljšanje u ovoj godini.

Da je situacija već postala kritična po privredna društva vidi se i iz činjenice kako predstoji likvidacija oko 23.000 preduzeća, od kojih je 7.500 već u proceduri prinudne likvidacije. Zabrinjava još i činjenica da je lista preduzeća u stečaju na sajtu Agencije za licenciranje stečajnih upravnika odavno nedostupna zbog potencijalnog bezbednosnog rizika.

Pošto smanjivanje plata nije realno (čak šta više, zbog situacije na tržištu rada očekuje se njihov dalji rast), da bi se privreda rasteretila i zadržali investitori, potrebno je da država ukine makar takozvane „interventne namete" uvedene posle izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine.

Kada se kriza prelila i na srpsku privredu, smanjili su se javni prihodi, a povećali se rashodi, pa se pojavio visok deficit. Da bi se zapušila budžetska rupa, došlo je do povećanja poreskih stopa. To je bio jedini cilj ovih mera koje danas, u situaciji kada se svetska ekonomija oporavila i beleži stalni rast, više nisu potrebne.

Prvo je povećana stopa poreza na dobit sa 10 na 15 odsto, ali to nije bilo dovoljno pa je povećana i opšta stopa PDV-a sa 18 na 20 odsto, a povećane su i akcize, pre svega na gorivo i duvanske proizvode.

Kako rasta privrede nije bilo, a usled rasta poreskog opterećenja je došlo do povećanja izbegavanja plaćanja poreza - šverca (pre svega duvana, ali i naftnih derivata) - pa nije bilo povećanja fiskalnih prihoda. Kao krajnja mera povećana je niža stopa PDV-a sa 8 na 10 odsto i povučeno je nekoliko poteza u borbi protiv sive ekonomije.

Ni ovo nije dovoljno urodilo plodom da bi se smanjio deficit, te je na kraju fiskalna konsolidacija izvedena preko rashodne strane budžeta - smanjivanjem penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru.

Plate i penzije su u međuvremenu povećane, ali su ostala poreska opterećenja uvedena da bi se izbegao državni bankrot. To dovodi do zaključka da ili Srbiji još uvek preti bankrot, pa su nameti i dalje visoki, ili se ovako ostvareni prihodi koriste da bi se stvarala iluzija budžetske stabilnosti koja ubrzo može da dovede do potpunog privrednog kraha i povlačenja investitora iz Srbije.

Ekonomisti predlažu da se neophodno smanjenje fiskalnih prihoda finansira iz ušteda od neekonomskih subvencija, koje godišnje iznose milijardu evra. Jedan značajan deo bi se dobio i zamrzavanjem budžetskih rashoda na sadašnjem nivou, što bi donelo dodatnih 600 miliona evra godišnje. Osim toga, smanjenje akciza na gorivo i vraćanje PDV-a na raniji nivo (zbog čega bi došlo do smanjenja cena svih proizvoda i usluga) dovelo bi do povećanja potrošnje, što bi rezultiralo i obuzdavanjem pritisaka za rast plata, pa samim tim i do ušteda u privredi.

Preporučuje se i uvođenje realnog kursa dinara, čime bi se smanjio uvoz, a time povećala konkurentnost domaćih proizvoda na domaćem, ali i na stranim tržištima.

A2:

Samo rasprodaja

Umesto smanjenjem korupcije režim pokušava da bruto domaći proizvod veštački podigne daljom prodajom preduzeća koja se nalaze u državnom vlasništvu, ili gde država ima značajan udeo.

Upravo je objavljen poziv za prikupljanje ponuda za prodaju najviše 83,23 odsto akcija "Komercijalne banke". Od toga je polovina (41,75odsto) u vlasništvu države Srbije, dok je druga polovina u rukama Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), IFC-a, DEG-a i Svedfonda (Sweedfund). Većina stručnjaka smatra da bi daleko isplativije bilo da su se akcije postepeno prodavale na berzi i da je država sebi obezbedila izvestan procenat udela koji će i dalje ostati u njenom vlasništvu. Nekome se, međutim, više isplatila ovakva privatizacija koja mu obezbeđuje da u potpunosti preuzme kontrolu nad pomenutom bankom.

Počela je, ili je najavljena prodaja imovine i onoga što je ostalo od desetine nekadašnjih giganata, kao što su „Mlinostep", „Skvadra", „Leskodrvo", "Milan Blagojević", „Minerva" iz Lučana, brodogradilište „Sava" iz Mačvanske Mitrovice, zemljoradnička zadruge iz Tutina, „Putevi" iz Sremske Mitrovice, „Termoelektro", „PPT Zaptivke" i „Hidraulika" iz Trstenika, kao i niz hotela u Banji Koviljači, na Jastrepcu, pa hotel "Vranje"...

Većina pomenutih preduzeća bi mogla da se izvuče iz stečaja i da nastavi da radi (što bi se pozitivno odrazilo na kasniju privatizacionu cenu) kada bi država otpisala njihova dugovanja za porez i doprinose, od kojih su mnoga nastala za vreme sankcija i hiperinflacije devedesetih godina prošlog veka.