Nemačka

Bez Nemačke EU je brod koji će se razbiti o stene

Nemački političari van sebe

Većina Nemaca nema poverenje ni u jednog političara ili stranku da su u stanju da zemlju izvuku iz političke krize. Nije ni čudo, jer već dve godine je savezna vlada faktički u tehničkom mandatu, nesposobna da donese bilo kakvu značajniju odluku. U Bundestagu Velika koalicija još uvek ima većinu, ali je trenutno podržava samo 40 odsto glasača, sa tendencijom daljeg pada. Upravo u takvoj krizi je najstarija parlamentarna stranka SPD ostala bez liderstva i plana kako dalje, zaključuje dopisnik Magazina Tabloid iz Frankfurta Fridrih Emke

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Triler oko vlasti u Nemačkoj se nastavlja, ali sve manje je napet kao krimi i sve više poprima oblik horora. Prvo su stranke Velike koalicije (Nemci je popularno zovu GroKo) očekivano loše prošle na izborima za evropski parlament, a onda su došli rezultati jednog ispitivanja javnog mnjenja koji su predstavljali onu legendarnu grudvu snega što pokreće lavinu.

Dve televizijske stanice, RTL i N-TV u poslednjoj nedelji maja su pitali birače za koga bi glasali da su tog dana savezni izbori. Na prvo mesto su neočekivano i prvi put od svog osnivanja izbili Zeleni, sa oko 28 odsto glasova. Iza njih su bile sestrinske partije CDU/CSU koje predvode GroKo, dok je SPD delila treće mesto sa AfD-om. U međuvremenu je, po anketi dnevne novine „Bild" došlo do malih korekcija, ali je trend ostao isti: Zeleni su na vrhuncu popularnosti sa 25 odsto glasova, dok je SPD u nokdaunu sa samo 14 odsto podrške birača.

Andrea Nales je na čelo SPD-a došla prošle godine kao neko od koga se očekivalo da preporodi već tada u dubokoj programskoj krizi zaglavljenu partiju. Veoma brzo se, međutim, pokazalo kako krizu ne izazivaju eventualne ideološke nedoumice, već prvenstveno loši međuljudski odnosi.

Još nikada ni jedan predsedavajući SPD-a nije toliko javno kritikovan, pa čak i ponižavan od strane svojih saradnika, kao što je bio slučaj sa Nalesovom.

Savezni poslanik iz Bavarske Florian Post (SPD) o svojoj šefici je nemačkom dnevnom listu „Frankfurter Allgemeine Zeitung" nedavno rekao: „Kao što je jedan kolega objasnio, Zigmar Gabrijel ili drugi predsedavajući su nas često nervirali, ali se ni zbog jednog od njih nismo stideli." Ko ima ovakve partijske prijatelje, njemu neprijatelji nisu potrebni.

Pošto joj je postalo jasno kako nema podršku stranke za neophodne krupne rezove i da je na lidersku poziciju dovedena najviše zato što je malo bilo drugih spremniih da vade kestenje iz vatre, Nalesova je prvog junskog vikenda povukla jedini potez koji joj je preostao - podnela je neopozivu ostavku na sve partijske funkcije., a najavila je i potpuno povlačenje iz politike.

Njen nagli odlazak dodatno je postavio pitanje opstanka GroKo-a. Pre samo nekoliko meseci, kada je najavljivana planirana zamena Angele Merkel na čelu savezne vlade, SPD je signalizirala da nije sigurno da će nastaviti Veliku koaliciju i pod novim kancelarom. Sada mnogi iz CDU-a uzvraćaju udarac i zalažu se za preispitivanje opstanka GroKo-a pod naslednicima Nalesove.

U suštini, SPD je je najveća žrtva sadašnje vladajuće koalicije za koju je žrtvovala sve što je imala od programskih ciljeva koji su je činili prepoznatljivom među biračima. GroKo, sklepan pre godinu i po dana samo zato da bi se formirala bilo kakva vlada, od početka je bila jedna nedefinisana mešavima svega i svačega koja nije obećavala ništa dobro ni svojim članicama, ali ni narodu.

Tada je bilo primarno izbeći vanredne izbore samo pola godine posle redovnih, jer je postojao opravdani strah da će na tim izborima AfD nastaviti da napreduje i zauzeti drugo mesto po broju glasova. Ko drugome jamu kopa sam u nju upada, pa je CDU/CSU sada na drugom mestu, dok SPD deli treće i četvrto mesto sa AfD-om.

Odlazak Nalesove još bi bio pozitivna vest da je iskorišćen kao prilika za dublju reformu SPD-a i prestanak GroKo-a u koji niko više ne veruje. Problem je što tek sada u SPD-u nema ni jedne značajnije ličnosti koja bi preuzela kormilo partije i vadila vruće kestenje koje su drugi ubacili u vatru. Na čelu stranke Nalesovu je nasledila Trojka sačinjena od aparatčika koje malo ko zna i koji nemaju ambicije da samostalno preuzmu lidersku poziciju. Oni uopšte ne liče na osobe koje bi bile u stanju bilo šta značajno da pokrenu u partiji, i više liče na stečajne upravnike nego na političke lidere.

Pomenuta ispitivanja javnog mnjenja na svetlo dana su iznela još jednu zapanjujuću činjenicu: čak 55 odsto Nemaca nema poverenje ni u jednog političara ili partiju da su sposobni da zemlju izvuku iz krize. Ovakva apatija nije zabeležena još od vremena Vajmarske republike.

Zbog toga je nastavljanje anemičnog kalkulisanja kada i zašto izaći na izbore najbolji način da se izgube i preostali glasači.

SPD, koja mora da izađe iz čeličnog zagrljaja Merkelove, ako želi da politički preživi, ima nekoliko načina da raspusti Veliku koaliciju. Prvi je sadržan u samom koalicionom sporazumu koji ostavlja svakoj strani mogućnost da istupi iz koalicije u svakom trenutku i bez ikakvog posebnog razloga. Ovakav potez možda ne bi bio rado prihvaćen od strane birača, zbog čega je on najmanje verovatan.

Druga mogućnost je da SPD počne da insistira ne nekom svom programskom cilju koji je neprihvatljiv za CDU/CSU, ali oko koga mogu da se mobilišu glasači. Idealno za tako nešto bila bi „osnovna penzija", ideja da se svakom zaposlenom, ali i nezaposlenom garantuje da će, kada napuni određeni broj godina života, steći pravo na penziju koja je dovoljna za život. CDU/CSU su protiv takve ideje iz straha da bi ona previše koštala, tako da bi SPD posle glasanja na vladi kojim bi njen predlog bio odbačen, napustila koaliciju.

Postoji i mogućnost da sama kancelarka raspusti GroKo tražeći izglasavanje poverenja vladi, uz prethodni dogovor sa poslanicima iz sopstvenih redova da ne glasaju. Time bi prevagnuli opozicioni glasovi i smatralo bi se da vlada nema više većinu u Bundestagu. Ovo su ranije već uradila trojica kancelara (Vili Brant, Helmut Kol i Gerhard Šreder, svako iz svojih razloga). Predsednik Republike tada može (ali ne mora) da raspiše nove izbore.

U ovom trenutku iz razloga politikanstva nijedan od ova tri scenarija nije u opciji. Na jesen su izbori u istočnim nemačkim pokrajinma u kojima SPD ionako slabo stoji, a ni CDU nije posebno popularna (CSU tamo ni ne nastupa). Raspuštanje savezne vlade u ovom trenutku bi mogao negativno da se odrazi na motivisanost birača da glasaju za kandidate vladajuće koalicije. Zbog toga, umesto kraja u mukama, koalicioni partneri u Berlinu ponovo biraju muke bez kraja.

Nemačka agonija se prenosi i na Evropsku Uniju koja je koncipirana u vreme kada je bilo nezamislivo da istovremeno i Francuska i Nemačka upadnu u političku nestabilnost, a da Velika Britanija apstinira (to je deo džentlmenskog dogovora zbog predstojećeg Bregzita).

U ovom trenutku ne samo da nije poznato ko će na čelu Evropske komisije zameniti Junkera, već se ne zna ni na koji način će njegov naslednik biti biran: da li, kao do sada preko takozvanog „glavnog kandidata" koga postavlja najjača frakcija u Evropskom parlamentu, a predlažu države članice (što je još uvek ideja Merkelove), ili na neki više demokratski način (kako to traži Makron).

U Francuskoj je Emanuel Makron u sličnoj situaciji kao i Merkelova u Nemačkoj - iako još uvek ima većinu u parlamentu, poslednji izbori za Evropski parlament, ali i ispitivanja javnog mnjenja, pokazuju da ne uživa više većinsko poverenje naroda. Zbog toga je njegova međunarodna pozicija takođe dovedena u pitanje i malo je verovatno da će imati dovoljno snage i autoriteta da pokrene bilo šta na nivou EU.

Već više od dve godine je vladajuća koalicija u Nemačkoj u krizi, a vlada faktički u tehničkom mandatu, zbog čega su oslabljene međunarodne pozicije zvaničnog Berlina. Ako se ovo nastavi još neko vreme (a svi su izgledi da hoće) EU će i dalje biti brod bez kormilara koga oluja nosi ka stenama o koje će se razbiti.