Romani prepoznavanja

Živeti u stradiji

"STRADIJA" i "CRVENI KRALj"

"U jednoj knjizi čitao sam jednu čudnu priču; a vrag bi znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi. a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika. al pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu "veliki narodni rodoljub". (Radoje Domanović). "Kad se osvrnem u gnevu na pređeni put, jasno mi je da sam bio uljez u prašini, nikom potreban, svakom suvišan. Na samom početku mog književnog puta, kad drugi pisci dobijaju ulaznice za voz budućnosti, meni je država Srbija (u Jugoslaviji) zabranila da uopšte uđem u taj voz. Putovao sam kroz srpsku književnost kao slepi putnik. Što ipak nisam ispao iz voza imam da zahvalim urođenom južnosrbijaskom i etničkom fatalizmu, koji je ugradio u mene čip trpeljivosti i samodovoljnosti." (Ivan Ivanović).

Ivan Ivanović

"Oj Ivane, jabuko sa grane, / Ko te tera da pišeš romane!" (Alek Marjano u Ježu)

1.

Pišući o "Crvenom kralju" u Politici, književni kritičar Predrag Palavestra je napisao da je to "roman prepoznavanja". To znači da se u mom romanu mogu prepoznati određene ličnosti i okolnosti, ma koliko bile umetnički zakamuflirane. Držim da je to u potpunosti tačno, to mi je i došlo glave. Odatle proizlazi da je komunistički režim bio u pravu kad je u mom romanu prepoznao žestoku kritiku, pamflet, protiv svog ustrojstva.

Stvar je u tome što se to isto može reći i za Domanovićevu satiru "Stradija", koja je "priča prepoznavanja". Sve što je Domanović umetnuo u svoju priču pozajmio je iz stvarnog života i to se lako može uočiti. Čak bih rekao da Domanović, za razliku od mene, to nije krio, pa se u ova dva slučaja može parafrazirati Juvenal. Naime, čuveni rimski satiričar je rekao: "Teško satričaru koga uhvate!" Ovo se više odnosi na mene, nego na Domanovića. Mene su uhvatili (što i nije bilo teško) i zbog toga sam stradao. Domanovića nisu imali šta da hvataju, on se pokazivao javno. Naravno, i on je stradao. Razlika je u tome što je otkrivanje Domanovića učinilo pisca slavnim, a dešifrovanje mene donelo mi dugogodišnju osudu, čije posledice traju do današnjeg dana, i pitanje je da li će prestati posle moje smrti.

Ova podudarnost me je inspirisala da prikažem uporedno ova dva dela, "Stradiju" i "Crvenog kralja". Iako to na prvi pogled izgleda neuputnim, jer "Stradija" je nastala početkom Dvadesetog veka (1902) a "Crveni kralj" u poslednjoj trećini tog veka (1972), dakle sa sedamdeset godina vremenske razlike. Međutim, okolnosti nastanka ova dva dela su frapantno slične, u oba slučaja radilo se o okolnostima diktature. "Stradija" je nastala u vreme monarhije, apsolutističke vladavine kralja Aleksandra Obrenovića. "Crveni kralj" je nastao u vreme republike, diktatorskog režima predsednika Josipa Broza Tita. Iako je u oba slučaj postojao ustav, suvereni su ga poništavali, kralj ličnom diktaturom, kao vođa, a predsednik komunističkom diktaturom, čiji je on bio doživotni predvodnik. (Opevano u Zmajevoj pesmi "Jututunska juhahaha"!)

Inače, oba dela su satirički prikaz svog vremena. Domanović je izvrgao ruglu (izraz iz moje optužnice) kraljevu diktaturu, a ja Titovu. Obojica smo opisali kako se živelo pod diktatorima: Domanović kako je izgledala državna uprava, a ja kako se igrao fudbal. Domanović je, svakako, više satiričar od mene, jer je stvar predstavio u alegoriji, a ja tek u metafori. (Metafora je ublažena alegorija.)

2.

Da pređem na analizu nominovanih književnih dela.

Domanović je u "Stradiji" postavio ovakav okvir za svoju hroničarsku pripovest. Kao, pripovedač (priča je u prvom licu, kao i u "Crvenom kralju", pa se može reći da pisac govori kroz usta svog junaka, što je bila optužnica za moj roman) je negde pročitao čudnu priču, ne može da kaže gde, a možda to i nije bila priča nego samo putne beleške. Ne može da se odredi, jer bi za mišljenje morao da se obrati Opštoj sednici Kasacionog suda. ("Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ljudi, koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, a svi ostali samo serbes.").

U priči se govori kako je neki čovek pedeset godina svog života proveo u putovanju po svetu i svačeg se nagledao, ali mu je ostalo u pameti "jedno malo pleme u jednom divnom, pitomom predelu" iz koga je on potekao. Nije mogao da to ne ispriča svom sinu i da ga zavetuje da pronađe to pleme i taj predeo. (Pripovedač kaže da možda nije bilo vredno čitanje tih spisa, možda čiča laže sve što je pričao, ali za divno čudo on veruje u tu njegovu laž kao najveću istinu.)

Kad je čiča umro, njegov sin reši da ispuni njegov zavet i krene u svet da pronađe tu zemlju. Sad sin-putnik pedeset godina traga za tom zemljom, koja je njegova domovina. No ne može nigde da je nađe, tako dođe do "belog grada što ga dve reke zapljuskuju". Na obali reke zatekne jednog ribara koji ništa neće da mu kaže o zemlji preko reka, kao ništa ne zna, iako je odande. Jedino što zna to je da u "toj zemlji ima dosta svinja". A zatim dodaje i "mnogo budalaština".

Zbunjeni putnik ne može to da poveže, pa mu ribar pojasni: "Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje."

Sin-putnik vidi da se s ovim šeretom ne može objasniti, pa mu plati da ga preveze preko reke u tu zemlju. Ipak, nije poverovao da to može biti zemlja njegovih slavnih predaka, jer ona je bila čuvena "po junacima, velikim delima i sjajnoj prošlosti", a ne po svinjama i budalama.

Ja sam u "Crvenom kralju" postavio nešto konkretniji okvir. Poznati srpski fudbaler, Zoran Jugović King (naravno, izmišljena ličnost), reprezentativac Jugoslavije, emigrirao je iz svoje zemlje u Ameriku, odakle priča svoju ispovest, odnosno šta mu se dešavalo u Jugi.. "Sad sam u Ameriki. Igram fudbal, šta bih drugo. Znam da bi u Jugoslaviji neki voleli da čuvam ovce, ali moram da ih razočaram. Igram centra, kako i drugde. Neću da se puvam, ali najbolji sam napadač cele Jenki profi lige." Jugović otkriva da u Americi igra preko pedeset Jugoslovena, neki su preko bare došli sa dozvolom vlasti, neki na divlje, kao emigranti. Jedan od tih bez dozvole je i moj junak. Njegova ispovest je kritička, satirička, sarkastična. On svoju domovinu ne slika u svetlim bojama.

Razlika je u tome što Domanović traga za svojom zemljom koju će da izvrne ruglu, a ja je napuštam pošto sam joj se narugao. Razume se da je reč o režimu a ne o domovini. Rezultat je isti ili sličan.

3.

Već na prvom koraku u svojoj postojbini, Domanovićev sin-putnik otkriva čudnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! "Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja." Putnik uze da se raspituje za šta su svi ti ljudi odlikovani. Jedan je odlikovan što je rukovao državnim novcem punu godinu dana i napravio manjak od samo dve hiljade, a mogao je sve da upropasti. Drugi što je bio čuvar državnog magacina i magacin nije izgoreo. Treći što se posle učinjenog velikog državnog deficita nije ubio, nego se ponosno isprsio, taj je dobio orden za građansku kuraž. Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari. I tako dalje.

Kad ta odlikovana masa primeti da došljak nema nijedan orden, prijavi ga policiji, čiji šef umalo nije pao u nesvest kad je video takvo čudo. Nije znao kako da postupi, da li da ga hapsi ili da ga odlikuje. Odluči se za ovo drugo. Iz magacina donesoše "dve tri zvezde, jednu lentu, tri četiri ordena " i obesiše strancu o vrat "da bi ličio na obična čoveka" i mogao da odsedne u hotelu. Šef policije još objasni putniku kakva je danas svečanost. "Pre pet godina, na današnji dan oždrebljen je moj konj što ga sad redovno jašem i danas pre podne primao sam čestitanja od najotmenijih građana, a doveče će mog konja provesti oko devet časova s bakljadama kroz ulice i zatim će biti igranka u prvom hotelu gde imaju pristupa najotmeniji građani."

Na izlasku iz policije, došljak primeti kako panduri vuku jednog lopova što je iz radnje ukrao cipele, a orden mu visi o vratu! Kad je pitao jednog pandura kakav je to orden, ovaj mu je rekao da je lopov nagrađen "za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju"! Pandur objasni da je kradljivac bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete!

Tek u hotelu stranac se raspita kako se zove ova zemlja. Rekoše mu: STRADIJA! On se priseti da mu je otac rekao da se tako zvala i ona "uzvišena, viteška zemlja njegovih predaka".

Ova persiflaža, ma koliko bila hiperbola, može da ima izvorište u jednom stvarnom događaju vezanom za Domanovića. Naime, pre nego je objavljena "Stradija", kralj Aleksandar je odlučio da se pomiri sa kritičkim književnicima. To mu je bilo neophodno jer je nameravao da se oženi Dragom Mašin, koja je bila udovica i dvorska dama njegove majke kraljice Natalije.

Celokupna srpska javnost je bila protiv ove ženidbe, koja je imala da ubije ugled Srbije u inostranstvu. Da bi to prevazišao, Kralj je postavio svadbenu vladu pod predsedništvom sudije Kasacionog suda Alekse Jovanovića. Za ministra prosvete je došao Pavle Marinković, koji je i sam pisao i pripadao krugu oko opozicione Jankove Zvezde. Pošto je napustio staro društvo (kao i Vladan Đorđević pre njega), ministar je imao zadatak da stvori povoljno raspoloženje za Aleksandrovu ženidbu i da ojača ugled monarhije. Naročito je trebalo da pridobije za Dvor književnike i novinare iz boemskog kruga, koji su bili glavna opozicija. "Kraljica Draga trebalo je da postane veliki zaštitinik i mecena umetnika i književnika u Srbiji, a posrednik koji je imao zadatak da ljude iz umetničkih i književnih krugova približi Dvoru, da od njih stvori dvorske umetnike, dvorske književnike, slavitelj kraljice, kralja i dinastije, trebalo je da bude Pavle Marinković." (Dimitrije Vučenov u monografiji o Domanoviću) Ministar je smislio da književnicima i umetnicima podeli odlikovanja, stipendije za boravak u inostranstvu, da država otkupljuje slike i pomaže književne časopise.

Tako je 11. septembra 1900. godine, na rođendan kraljice Drage, izašao ukaz o odlikovanju niza književnika. Najviša odlikovanja dobili su Jovan Jovanović Zmaj i Paja Jovanović. Odlikovani su još Laza Kostić, Janko Veselinović, Sima Matavulj, Stevan Sremac, Milovan Glišić. Odlikovan je čak i Milorad Mitrović, uz Domanovića najžešći opozicionar.

Pored toga, ministar Pavle Marinković je potpisao akt o postavljenju Branislava Nušića za upravnika Narodnog pozorišta. Na mesto dramaturga pozorišta došao je Janko Veselinović, a u Upravu pozorišta su ušli Glišić, Sremac i Dragomir Brzak. Uskoro je dobio posao i Radoje Domanović. Ali ne u školi, iz koje je izbačen u Leskovcu, nego u administraciji, naime postavljen je za pisara u Državnoj arhivi. Njegov bivši kafanski drug Pavle Marinković, dok je još bio ministar prosvete i crkvenih dela, preveo ga je u svoje ministarstvo i unapredio u pisara prve klase. Posle duže vremena (od otpuštanja iz škole u Leskovcu) Domanović je počeo da prima platu.

Paradoks je u tome da je Domanović baš u to vreme objavio svoju najžešću satiru "Vođa" i to u Jankovoj uškopljenoj Zvezdi. Taj list više nije bio opozicioni, a na njegovoj prvoj stranici kad je objavljen "Vođa" izašao je pozdrav uredništva kraljevskim verenicima, Aleksandru Obrenoviću i Dragi Mašin. Tekst je neukusan: "Srpska knjiga ima prava na najlepše nade, jer: Kralj je Srbin, Kraljica je Srpkinja. Oboje su rođeni u ovoj svetoj zemlji, Oboje su Čeda onih velikana što životom i imanjem svojim udariše temelj i osnovaše današnju Kraljevinu. Njihova je duša srpska i onda je i prirodno da Im i Srpska Knjiga bude draga". A ta knjiga je (u istom broju) Domanovićeva satira "Vođa", najoštrija kritika svih diktatora koji se nameću kao vođe i vode narod u Stradiju. (Po jednima, aluzija je na Nikolu Pašića, Domanovićevog stranačkog predvodnika, koji je izneverio sve ideje radikalizma; po drugima, aluzija je na kralja Aleksandra, koji je zaveo lični režim i Srbiju učinio svojom prćijom. Ja bih rekao da je aluzija na obojicu, odnosno na sve diktatore ovoga sveta, slepce koji pogrešno vode svoj narod.)

Prvog februara 1901. godine pojavio se novi časopis Srpski književni glasnik, glasilo opozicionih intelektualaca, pre svega univerzitetskih profesora, na čelu sa Bogdanom Popovićem. U redakciji su još bili Jaša Prodanović, Slobodan Jovanović, Ljuba Stojanović, Svetislav Simić, Ljuba Jovanović, Voja Veljković. Iako je časopis bio književni, bio je u isto vreme i politički. Retko kad se književno stvaralaštvo toliko preplitalo sa politikom kao u slučaju ovog časopisa. Razlog je bio taj što je režim gušio slobodan politički život, pa je književnost preuzela ulogu politike u otporu autokratskom vladaocu Aleksandru Obrenoviću. Bilo je to vreme za satiru, a tu je Domanović bio nenadmašan. "Najtalentovaniji i najborbeniji čovek od svih koji su u tadašnjoj književnosti dodirivali društveno-političke odnose bio je, nesumnjivo, Radoje Domanović" (Vučenov). U jednom od prvih brojeva Srpskog književnog glasnika počela je da izlazi Domanovićeva "Stradija" i izlazila je sve do oktobra 1902. godine. Odjek ove Domanovićeve satire bio je veliki.

Tako je u Odjeku objavljen tekst sa potpisom Unus. (Unus je bio pseudonim Uroša Petrovića, koji je od 1908. bio docent za Francuski jezik i književnost, a umro je mlad u Prokuplju 1915. godine, gde se povlačio sa srpskom vojskom.) "Domanovićeve slike kreću se od slike sa ordenima, u suštini društveni ipak najmanje značajne, a u ovoj satiri pretvorene u nesrazmerno najveću hiperbolu, preko slike uloge policije, već naglašene u Dangi, slike štampe, slike o posetama kod pojedinih ministara, slike "narodne skupštine" i "narodnih poslanika", do slike sa dočeka "stranog bankara"; od slika društvene gluposti, preko slike mizerije toga društva, a naročito najvišeg dela birokratije, do slike stvarne zavisti zemlje od stranog kapitala." Unus poredi Domanovića sa Volterom.

Slobodan Jovanović, besumnje najbolji poznavalac tog vremena, ovako je okarakterisao društvene prilike pod Obrenovićima: "Nikada u opozicionoj štampi nije bilo više književnika: Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Jaša Prodanović, Jovan Skerlić, Milan Grol, Milorad Pavlović." Oni su od Obrenovićevske Srbije načinili Domanovićevu Stradiju. "Njihovi napisi nisu bili politički članci u pravom smislu, nego političke pripovetke, političke pesme." "Ovo kolo književnika okupljeno oko opozicionih listova upropastilo je kralja Aleksandra isto onako kao što je Zmaj upropastio kneza Mihaila. Ti književnici napravili su od Aleksandra jednu karikaturu, na koju su toliko navikli publiku, da ona nije bila kadra da gleda Aleksandra svojim očima i da ga vidi kakav je ustvari."

Da povučem neke paralele između "Stradije" i "Crvenog kralja". Domanović je objavio "Stradiju" u nevladinom časopisu Srpskom književnom glasniku oko kojeg se okupila najveća srpska inteligencija i time mu dala pečat velike važnosti. Domanović je u to vreme već bio priznati opozicionar i satiričar. Već je bio objavio najbolje svoje stvari, "Danga", "Vođa", "Kraljević Marko po drugi put među Srbima". U krugovima opozicije bio je smatran najznačajnijim opozicionim piscem. U vreme objavljivanja "Stradije" bio je u državnoj službi. Već je imao znatnu čitalačku publiku.

Ja sam "Crvenog kralja" objavio u privatnom izadnju arhitekte Slobodana Mašića 1972. godine. Roman sam napisao nešto ranije, 1969. godine, kada sam bio zaposlen kao profesor književnosti u Gimnaziji u Kuršumliji.

Negde u jesen te godine objavio sam u niškom studentskom listu 68. odlomak iz romana i jedva sam preživeo. Javni tužilac grada Niša pokrenuo je postupak za zabranu lista, a u Kuršumliji je krenula akcija da se otpustim s posla. Treba znati da su u srpskoj Komunističkoj partiji postojale dve struje, konzervativna i liberalna. Konzervativci su bili okupljeni u Narodnoj skupštini a predvodili su ih Petar Stambolić, Draža Marković... ali i Radovan Pantović, koji je pokrivao Toplicu. Liberali su delovali u okviru Srpske partije, a na čelu su im bili političari novog talasa Marko Nikezić i Latinka Perović. Važnu ulogu je igrao sekretar Opštinskog komiteta SKS iz Niša Veselin Ilić, koji je bio i predsednik Ideološke komisije pri CK SKS. Konzervativci su bili za ratni komunizam, nadzor nad društvenim životom, strogu kontrolu umetničkog stvaralaštva. Liberali su zastupali neku vrstu evrokomunizma, dozvoljavali su i druge ideje, zalagali se za slobodu umetničkog stvaralaštva. To što sam te 1969. godine preživeo imam da zahvalim Veselinu Iliću, koji je i sam bio pisac a kasnije univerzitetski profesor estetike. (Napisao je kasnije obiman esej o "Crvenom kralju" kao ludičkom romanu.) Veselin je u Nišu sprečio zabranu lista 68. a u Kuršumliji otupeo oštricu napada na mene.

Posle ovoga sam dve godine uzaludno pokušavao da objavim "Crvenog kralja", slao sam rukopis državnim preduzećima i svuda bio odbijen. U to vreme se pojavio Slobodan Mašić kao privatni izdavač. Meni ni danas nije jasno da li je imao prećutnu zaštitu Srpske partije ili se dosetio kako da nadmudri državu. Po nekoj međunarodnoj konvenciji, koju je potpisala i Jugoslavija, autor je vlasnik svog dela i ima pravo da ga prezentira. Mašić je tu upotrebio lukavstvo uma: njegova Nezavisna izdanja u stvari su bila autorska izdanja, s tim što je pisac bio izdavač teksta a on korica. Troškovi su deljeni na pola. Mašić je preuzimao propagandu. U toj stvari bio je veoma vešt. Pripadao je krugu oko Mire Trailović (upravnica Ateljea 212, žena vrlo moćna u kulturnom životu) i imao je otvoren pristup u medije. Objaviti kod Mašića značilo je izaći u javnost. Za desetak godina takvog rada, Mašić je objavio niz značajnih pisaca. To je bio razlog što sam "Crvenog kralja" ponudio ovom privatnom izdavaču.

U vreme kad se pojavio "Crveni kralj", 1. septembra 1972. godine, sukob dve struje u SKS bio je na vrhuncu. Upravo je taj sukob omogućio "Crvenom kralju" dvomesečni život. Ja sam onda bio potpuno anonimni profesor u Kuršumliji i samo u Toplici se znalo da pišem. (U Prokuplju sam 1968. godine objavio novelu "Ikarov let".) Beogradski lebaralni krugovi su prihvatili "Crvenog kralja" kao senzaciju. Uvesti fudbal u književnost, sa svim mogućim prepoznavanjima aktuelnih zbivanja, bila je svakako inovacija. Podržala me je i književna kritika i mediji. Neki inventivniji novinari su pustili famu da Ivan Ivanović nije postojao, nego da je "Crvenog kralja" napisao Miloš Crnjanski! Naime, Crnjanski je u mladosti igrao fudbal (u Pančevu?) i bio je vrhunski stilista. Kad se otkrilo da je Ivan Ivanović ipak postojao, krenula su poređenja sa Hemingvejem (Hemingvej iz Toplice!), što je anonimnom provincijskom profesoru, razume se, veoma godilo.

Ovde moram da kažem da su se pojavile i tri osporavajuće kritike. Partizanski pisac iz Sarajeva, Risto Trifković, osporio je roman sa komunističkog stanovišta. Profesor književnosti na Begradskom univerzitetu, Ljubiša Jeremić, koji je pokušavao da se nametne kao papa nove proze, nije dozvolio mom romanu da se nađe u njoj. Njegovo stanovište je bilo da sam ja kroz roman izneo svoj politički stav (Otud fraza da Jezik romana nije usaglašen psihologiji junaka), što će reći da sam ja zloupotrebio književnost. (Šta li bi ovaj kritičar rekao za Domanovića!) Izvesni profesor iz Beograda, Velimir Bogdanović (nije se primio u književnosti!) je napisao posle zabrane romana u Prosvetnom pregledu da je moj roman umetnička laž. Ali bilo je neuporedivo više pozitivnih kritika i napisa, pa se slobodno može reći da sam dva meseca bio zvezda srpske književnosti. Onda je došla zabrana da me pretvori u meteorit i razbije o tlo. (O svemu ovome Čitalac može da pogleda dokumentaciju u knjizi Dragoljuba Todorovića i Jovice Trkulje "Slučaj Crveni kralj.")

Postoji jedna bitna razlika između "Stradije" i "Crvenog kralja". Domanovićev junak-pripovedač je samo receptor, kroz njega pisac otkriva bolesno stanje države Srbije-Stradije pod birokratskim aparatom Aleksandrovog režima. Moj junak nije samo pripovedač nego je i aktivni učesnik događaja, njihov komentator i analitičar. Otud se za Domanovića može reći da je priču izneo bez uvijanja, a da se alegorijom poslužio samo kao umetničkim sredstvom. Ja sam pribegao mimikriji, bezuspešno pokušavajući da ne budem uhvaćen.

4.

Ipak me komunisti nisu do kraja dešifrovali u dve stvari: u naslovu romana i u četničkoj strani srpskog fudbala.

Kogod je slušao o "Crvenom kralju" pomislio je da se sintagma može odnositi samo na Josipa Broza Tita! Kad sam potpisivao ugovor za snimanje filma sa Dejanom Đurkovićem u Nišu, za vreme festivala, među glumcima se pronela fama da je reč o Titu! Sećam se da mi je Rade Šerbedžija čestitao što sam se usudio da dirnem u komunističkog boga! Mnogi su se prepali samog naslova! Ko može biti Crveni kralj u komunističkoj crvenoj državi? Tu ima logike. Studentska pobuna 68. bila je protiv crvene buržoazije, komunista koji su postali buržuji i napustili sva načela svoje revolucije. Ako postoji crvena buržoazija, onda mora da postoji i njen crveni kralj. U Zapadnoj štampi Tito je često nazivan crvenim kraljem! Da bude koincidencija veća, jugoslovenski predsednik je u to vreme ofarbao kosu u crveno! Istina, ja sam u romanu pribavio alibi, crveni kralj je kralj fudbala, crvenokosi Zoran Jugović, koji je dobio nadimak Crveni King po kosi. Ali za neobavešten svet ja sam roman napisao protiv Tita i takav sam imao tretman na svim organizovanim skupovima u Južnoj Srbiji protiv romana. Borci Južne Srbije su tražili da se izjasnim na koga sam mislio kad sam rekao Crveni kralj!

Interesantno je da moji tužioci nisu prihvatili ovu famu. Optužili su me da sam u romanu napao režim, izvrgao ruglu komunističku vlast, povredio ugled SFRJ, ali ne i za aluziju na predsednika Tita. Samo koju godinu kasnije, kad je bio napad na Gojka Đoga zbog njegove pesničke zbirke "Vunena vremena", tužioci su prešli tu crtu i optužili pesnika zbog aluzija na Tita. Kad je Đogo napisao pesme o diktatorima, Avgustu, Franji Josifu itd. tužioci su rekli da se te pesme odnose na Tita! U mom slučaju zaustavili su se na rampi podmetanja: nisu koristili sintagmu Crveni kralj!Isto tako, u optužnici protiv profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića ne nalazi se protivljenje ovog profesora na jednom naučnom skupu da se Tito imenuje za predsednika bez ograničenja mandata, jer u Ustavu SFRJ tako nešto nije stajalo.

Tužioci takođe nisu insistirali na četničkom poreklu mog junaka. Tu stvar stoji ovako.

Čitalac zna da je moj roman "Crveni kralj" jedna od najnapadanijih knjiga u srpskoj književnosti. Komunisti su upotrebili sva prinudna sredstva, sve svoje institucije, da je unište: Partiju, Udbu, Tužilaštvo, Sud. Ovi organi su me optužili da rušim socijalistički (komunistički) poredak, jer napadam njegove glavne oslonce: Armiju, Partiju, SUP. Za divno čudo nisu otkrili kukavičje jaje u romanu: dva poglavlja koja se odnose na četničku stvar. Naime, ja sam u "Crvenom kralju", još 1972. godine, u dva poglavlja romana, jedanaestom i petnaestom, inkorporirao četničko pitanje. Čitalac romana može da vidi da komunisti ometaju mog junaka Zoku Kinga da igra fudbal, jer mu je otac za vreme rata bio četnik. Bio sam optužen za sve, ali, za divno čudo, tužioci nisu pokrenuli ovo pitanje. (Ne verujem da ga nisu uočili, jer su oni veoma dobro pročitali moj roman.)

(Nastavak u sledećem broju)