Na tragu

Savki četvrti zaposleni u Srbiji je na pragu siromaštva

I ko radi, umire od gladi

Rad u Srbiji štiti samo od smrti od gladi, ali nikako ne i od siromaštva. Svaki četvrti zaposleni je na pragu siromaštva i to po veoma blagoj metodi koju primenjuje Eurostat. Po metodama Međunarodne banke preko sedam odsto ukupnog broja stanovnika Srbije je na pragu bede, dok je oko 0,1 njih ugroženo smrću od gladi. Kao tvrdokorni zastupnici krupnog kapitala naši političari odbijaju i samu pomisao da ovo stanje promene.

Milan Malenović

„Lepota je u oku posmatrača", kaže stara izreka, ali u Srbiji je i uspeh u oku posmatrača.

Ono što je za jedne uspeh, za druge je propast. Za aktuelnu vlast sve je uspeh: svaki kilometar autoputa je istorijski napredak, iako se potporni zidovi urušavaju, a tanani sloj asfalta raspada čim deonicu napusti svečana delegacija sa sveprisutnim Aleksandrom Vučićem na čelu.

Opozicija, sa svoje strane, uglavnom vidi greške, pa slušajući domaće političare teško je zaključiti da li je nama bolje ili gore nego ranije i da li država ide ka izlasku iz krize, ili tone još dublje. o Da bi se izvršila što je realnije moguća procena stanja u kome se nalazimo, potrebno je zato obratiti pažnju isključivo na činjenice, a ideologiju ostaviti po strani. Ali, da bi se uopšte došlo do realnih činjenica, najčešće je potrebno pogledati strane izvore, jer domaći statističari, u zavisnosti od ideološke obojenosti nešto pokazuju kao „polupunu" ili „polupraznu čašu". o Zbog politike koju sprovode, naprednjaci na čelu sa Vučićem se u svetu doživljavaju kao „tvrdokorni neoliberali" i „predstavnici Evropske Unije u Srbiji".

Od celokupne pro-evropske politike u poslednjih 20 godina mi imamo, međutim, samo to da nam je prosečni prihod na nivou od 37 odsto prosečnog mesečnog prihoda u Evropskoj Uniji. o Zbog činjenice da su radnici iz Srbije jeftini i nezahtevni u pogledu radničkih prava, oni su i veoma traženi u Evropskoj Uniji. Jeftinije i brže je njih izvoziti, nego dovoditi stranog investitora da zida postrojenje u Srbiji, zbog čega sve više mladih, radno sposobnih odlazi iz zemlje.

Ovakvo stanje najviše odgovara vlasnicima krupnog kapitala koji su u stalnoj potrazi za jeftinom radnom snagom u neposrednom komšiluku, tvrde levičarske evropske partije kritikujući ovdašnju vlast da spremno prihvata sve sugestije koje dobija u okviru onoga što se u stranim medijima odavno naziva projektom „Balkan", a koji predviđa da ovaj deo Evrope postane stalni izvor kvalifikovane, ali jeftine radne snage. o Prateći kako se odvija ovaj plan Evropljani veoma revnosno prate situaciju kod nas, tako da najpouzdanije informacije dobijamo upravo od njih.

Početkom februara domaći mediji su preneli „umirujuću" informaciju kako je opasnost od siromaštva zaposlenih u Srbiji u evropskim okvirima. Na stranu činjenicu kako ljudska patnja ne može da bude puka statistička kategorija, čak ni ovakva vest nije za radovanje,

Evropski statistički ured Eurostat, čijim se podacima ovom prilikom baratalo, ima jedan suvi matematički pristup koji je daleko od savršenstva i odavno zahteva korenite izmene. Birokrate ove institucije granicu opasnosti od siromaštva postavljaju na nivo od 60 odsto prosečnog dohotka. To u praksi izgleda kao kada biste u nekoj glađu zahvaćenoj zemlji imali prosek od 100 grama hleba dnevno po glavi stanovnika, ali biste prag siromaštva, shodno Eurostatu, spustili na 60 grama dnevno. Tako bi onaj ko sa 100 grama od gladi umire nešto sporije izgledao dobrostojeći u odnosu na siromašnijeg komšiju koji uz porciju od 60 grama umire daleko brže.

Tako po Eurostatovoj logici u jednoj od najbogatijih zemalja Evropske Unije, Luksemburgu, čak 13,5 odsto zaposlenih živi na granici siromaštva, pa ispada da je Srbija sa „samo" 10 odsto pravi radnički raj na zemlji. Da bi apsurd statističkog izračunavanja praga siromaštva na pomenuti način bio još jasniji vredi reći kako se ugroženim od siromaštva u Švajcarskoj smatra svako ko mesečno zarađuje 2.500 franaka, a toliku platu u Srbiji nemaju ni ministri.

Nesrećnik koji u Srbiji ceo mesec radi za prosečnu platu od oko 450 evra ne samo da statistički nije siromašan, on čak može da se smatra pravim bogatašem u odnosu na onoga ko mesečno prihoduje samo 120 evra, ali ni ovaj poslednji nije socijalno ugrožen, smatraju naše vlasti, jer je socijalna pomoć za one koji već umiru od gladi još niža i iznosi manje od 70 evra!?!

Istina je da je zaposleni u Srbiji sa prosečnom platom od nešto preko 400 evra mesečno već ispod granice siromaštva u odnosu na svog kolegu iz zapadne Evrope koji ima 1.000 i više evra na kraju svakog meseca.

Kolika je razlika između onoga šta prosečni radnik u Srbiji zaradi i stvori najjednostavnije se vidi na primeru građevinske industrije. Prosečna plata običnog građevinskog radnika na projektu „Beograd na vodi" iznosi 422 evra mesečno. On sa tom zaradom tek za oko 10 meseci može da kupi jedan kvadratni metar stana koji je sazidao, odnosno - za ceo svoj radni vek, pod uslovom da ništa ne jede ni ne pije, on može da zaradi za jednosoban stan sazidan u „Beogradu na vodi". Zbog toga je Srbija, između ostalog, obećana zemlja za strane investitore.

Naprednjaci na čelu sa Vučićem su, zaista, tvrdokorni neoliberali, kako ih doživljavaju na Zapadu i dokle god budu takvi, dok budu štitili interese stranih vlasnika krupnog kapitala, imaće podršku.

Ako, umesto prosečne, uzmemo mediansku (srednju) platu, odnosno onu koja se nalazi tačno na liniji gde iznad i ispod nje ima jednak broj zaposlenih, pa uzmemo 60 odsto nje kao granicu siromaštva među zaposlenima, onda dobijamo stopu od 24,3 odsto onih koji su ugroženi siromaštvom. Po tome držimo neslavni evropski rekord. Ispred nas su sve ostale evropske zemlje koje prati Eurostat.

Ovo znači kako je svaki četvrti zaposleni u Srbiji na ili ispod granice siromaštva. Kada bismo u našu potrošačku klorpu dodali sve ono što ima korpa neke evropske države, bukvalno skoro svi zaposleni bi se smatrali siromašnim.

Svetski ekonomski stručnjaci, koji svoje diplome i doktorate nisu kupili, već glasno upozoravaju kako se Srbija bliži socijalnim neredima upravo zbog ovakvog stanja. Naša zemlja je i na vrhu evropske liste razlika u platama. Kod nas je taj indeks 8,6 po Saveznom uredu za statistiku Švajcarske, dok je evropski prosek 5,2. Ovo znači da je plata najbolje plaćenog u Srbiji skoro devet puta veća od plate onog najlošije plaćenog radnika. S tim što i onaj najbolje plaćeni živi ispod granice siromaštva koja važi u pojedinim evropskim državama.

Što su veće razlike u platama to su i dublje socijalne razlike, a to sve ukazuje na izumiranje srednje klase koja je najvažnija za pokretanje privrede.

Osim prosečne i srednje plate postoje još i drugi indikatori teške krize u kojoj se Srbija nalazi. Statističari poznaju i tri kategorije društvenog marginalizovanja, kao što su siromaštvo, odricanje i nedostatak prihoda.

U Evropskoj Uniji je 112,9 miliona ljudi, odnosno 22,5 odsto ukupnog broja stanovnika, u jednoj od ovih kategorija, pri čemu treba stalno imati na umu različitosti pojmova „odricanje" ili „siromaštvo". U najrazvijenijim zemljama EU, kao i u Švajcarskoj, Islandu i Norveškoj (koje nisu članice EU, ali ih prati Eurostat) siromaštvo počinje, statistički posmatrano, tamo gde se u Srbiji govori o visokoj srednjoj klasi.

Iako nije idealan i ovaj metod je jedan od onih koji nam statistika daje da se poredimo sa razvijenim svetom, tako da smo primorani da ga koristimo.

U državi čiji razvoj prati Eurostat i koja je na dnu ove liste, Turskoj, socijalna marginalizovanja su svakodnevica za skoro polovinu stanovništva, tačnije 45,1 odsto. Samo u odnosu na ovu državu Srbija može da izgleda kao pravi bogataš, jer je kod nas „samo" 38.7 odsto stanovnika socijalno marginalizovano zbog siromaštva, nedostatka prihoda ili odricanja. Ovo znači kako je više od trećine stanovnika Srbije marginalizovano u ekonomskom smislu i to po vrlo blagim i nedorečenim metodama Eurostata

Godinama u nazad srpske vlasti slušaju savete Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda i kroje štedljive budžete. Samom štednjom još se ni jedna država u istoriji nije razvila - potrebni su štednja na pravom mestu i investicije u pravom obimu.

U Srbiji se štedelo na pogrešnom mestu - na platama zaposlenih i penzijama. U okviru projekta „Balkan" ovo jeste bilo predviđeno kako bi se domaća privreda ugušila i tako stvorio višak nezaposlenih koji su otišli u razvijenije zemlje da tamo potraže svoju sreću. Sa aspekta razvoja domaće privrede ovo je bilo pogubno skoro isto kao i divlja privatizacija.

Upravo ovakva politika je i dovela do toga da se skoro 40 odsto stanovnika oseća odbačeno u materijalnom smislu. Evropske države u kojima štednja nije bila alfa i omega krojenja nacionalnog budžeta najniže su i stope siromaštva, kao i društvene marginalizacije dela stanovništva.

Rumunija, Bugarska i Grčka kojima su Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond nametali rigoroznu štednju (prvim dvema u okviru projekta „Balkan", a Grčkoj zbog pretećeg državnog bankrota) nalaze se na dnu liste članica Evropske Unije sa najnižom stopom društvene merginalizacije: Bugarska sa 38,9 odsto knap iza Srbije, Rumunija sa 35,7 i Grčka sa 34,8 odsto jasno ispred nas

Već iz ovog primera je jasno kako drakonska štednja na platama i penzijama, a koju su sprovodili poslednji ministri finansija Srbije po nalogu MMF-a, nije put u privredni oporavak, već u socijalnu propast.

Izlaz iz krize nije ni nerazumno investiranje u masovne radove. Pre više od jednog veka, posle Velike svetske ekonomske krize sa kraja dvadesetih masovni radovi su predstavljali lek za privredni oporavak, ali su efekti bili kratkotrajni. Naime, da bi se pokrenule „masovke" te vrste neophodan je kapital koji može da se dobije samo kreditima, a njihovo vraćanje je novi kamen oko vrata kako budžetu, tako isto i privredi.

Posle masovnih radnih akcija kojima su nacisti u kratkom roku preporodili nemačku privredu dospelo se u situaciju da se dugovi vraćaju, pa je jedini izlaz bio rat koji je, po planovima Hitlera i njegovih saradnika, trebalo da donese materijalna dobra dovoljna za vraćanje dugova.

Veliki javni radovi su bili neophodni i posle Drugog svetskog rata, ali se tada, zbog predratnog iskustva, pribeglo jednom drugačijem načinu finansiranja.

Poznati Maršalov plan je obična farsa kada je u pitanju opseg, ali je izuzetno bio uspešan jer je, osim davanja kapitala, sa sobom povlačio i pojačanu robnu razmenu zemalja koja je u suštini bila pravi zamajac ekonomskog oporavka.

Lek je, dakle, pravovremeno i dovoljno finansiranje isključivo onih projekata koji pogoduju proizvodnji i razmeni dobara.

Umesto toga, u Srbiji se najviše troši na prestižne projekte kojima vlastodršci žele da ostanu u sećanju potomstvu, u takozvane faraonske projekte.

Jedan od takvih je najavljeni nacionalni fudbalski stadion, čija je vrednost oko 100 miliona evra, a koji je austrijski list „Kosmo" već nazvao „letom ekonomskog kamikaze". Naime, iako bi se za vreme njegove izgradnje donekle poboljšao bruto domaći proizvod i uposlila građevinska industrija, po njegovom završetku bismo se vratili na sadašnje stanje, jer stadion ne proizvodi nikakva nova dobra, a uz to bismo imali i dodatne dugove.

Izlaz, zato, jeste i u izgradnji infrastrtukturnih objekata, ali i u paralelnom jačanju privrednih grana koje proizvode dobra koja koriste te objekte. Besmisleno je, kao u Srbiji, graditi puteve i železničke pruge kroz predele koji malo proizvode i jedva imaju i za sopstvene potrebe, a kamo li za prodaju. U tim oblastima mora da se ulaže u proizvodnju, ali ne na način kako se to u Srbiji čini - kroz subvencije koje po radnom mestu, za vreme naprednjaka, odavno prelaze 10.000 evra, a u pojedinim slučajevima i preko 50.000 evra. Naprotiv - tamo gde je strani investitor primoran da uloži znatna sredstva tu se i postiže dugoročnost ulaganja. Ako ga neki projekat malo ili nimalo košta, onda ga još manje košta da isti napusti čim mu se pojavi zgodna prilika. Statistika nam daje više nego dovoljno poučnih primera.

Češka je i pre Prvog svetskog rata bila visoko razvijena industrijhska regija, ali je njena sestra Slovačka do skoro glasila za evropsku poljoprivrednu zabit. Najniža društvena marginalizacija zbog materijalnog stanja u Evropi je sada u Češkoj, sa stopom od samo 12,2 odsto (Srbija ima tri puta višu stopu), dok je Slovačka na trećem mestu sa stopom od 16,3 odsto. Slovačka je i evropske država sa najnižim koeficijentom platnih razlika: samo tri (kod nas skoro tri puta veći).

Obe ove države su, isto kao i Srbija, iz realnog socijalizma u kratkom periodu prešle u tržišnu ekonomiju, ali za razliku od naše zemlje tamo je politička oligarhija daleko manje pljačkala budžet.

Kada je u pitanju procenat učešća srednje klase u ukupnom stanovništvu, obe države su u samom evropskom vrhu, dok je Srbija na dnu. Najniža realna stopa nezaposlenosti je u pomenute dve države koje su u međuvremenu izbile u sam vrh liste država u koje stanovnici Srbije najradije emigriraju.

Pre samo tri decenije obe ove zemlje (tada u sastavu zajedničke države Čehoslovačke) bile su omiljene destinacije stanovnika Srbije kada je provod u pitanju, a osnovna valuta razmene bile su najlon čarape i farmerke. Do ovako drastične promene je došlo jer one nisu pod udarom projekta „Balkan", zbog čega su obe države mirno izašle iz Varšavskog pakta, zatim se mirno razgraničile i sprovele privatizaciju koja je daleko više bila tržišno orijentisana od ovdašnje. Ni jedna od njih na mestu ministra finansija ili privrede nije imala štetočine kao što su Dinkić, Đelić, Vlahović, Mali i slični.

Međunarodni dolar je izmišljena valuta koja Svetskoj banci pomaže da uporedi stanja u pojedinim državama. Nastao je šezdesetih godina prošlog veka, za osnovu mu služi američki dolar, a izračunava se komplikovanom metodom upoređivanja cena istih ili približno istih artikala u različitim zemljama sveta.

Statističari smatraju kako je granica opšteg siromaštva 1,90 internacionalnih dolara dnevno, dok se kao reperi uzimaju još 3,20 i 5,50 internacionalnih dolara dnevno. Ovo je dosta realnija metoda upoređivanja ekonomskih stanja u različitim državama od one koju primenjuje Eurostat. Na gornjoj granici apsolutnog siromaštva (5,50 internacionalnih dolara dnevno) živi 7,4 odsto ukupnog broja stanovnika, dok 1,9 ili manje internacionalnih dolara dnevno na raspolaganju ima 0,1 odsto. Najviše apsolutno siromašnih i ugroženih od apsolutnog siromaštva živi u rasponu između 3,2 i 5,5 dolara dnevno. Kako to izgleda imati dnevno manje od pet internacionalnih ili američkih dolara bolje je i ne opisivati.

Na granici relativnog siromaštva po Eurostatu je svaki četvrti zaposleni stanovnik Srbije, dok je svaki četrnaesti stanovnik na ili ispod granice apsolutnog siromaštva i gladi. Po ovome se može zaključiti kako posao u Srbiji ne štiti od siromaštva, već samo od gladi. Upravo to i jeste cilj projekta „Balkan" koji Vučić i njegovi naprednjaci savesno izvršavaju: stanovnici Srbije treba da imaju taman onoliko koliko im je potrebno da dočekaju dan kada će kao jeftina radna snaga otići u druge države. Sličnu ideju sa nama, ali uopšte, sa svim kako je smatrao „nižim rasama" je imao i Hitler: davati im za jelo taman onoliko koliko je potrebno da bi vredno radili.

Ovdašnja statistika ili sakriva, ili pogrešno tumači ove rezultate, koji nas svrstavaju u red najsiromašnijih zemalja sveta. Novac kojim bi ovo stanje moglo da se promeni troši se za faraonske projekte od kojih jedinu korist imaju vlasnici krupnog kapitala i sa njima povezani vlastodršci. Jedini benefit od, recimo, nacionalnog fudbalskog stadiona imaće vlasnici i direktori građevinskih kompanija i sa njima povezani ili identični pripadnici političke oligarhije na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Sa druge strane, oni ne bi imali skoro nikakve koristi kada bi se tih 100 miliona evra kroz povećanje penzija podelilo narodu, ali bi se zato pokrenula potrošnja, pa samim tim i proizvodnja što bi veoma brzo dovelo do povoljšanja ekonomske situacije u zemlji.

A1:

Uduživanje gologuzana

Najavljeni „Mali Šengen" bio bi klub sirotinje u kome bi kao pravi bogataši sijale Bosna i Crna Gora.

Naš prekodrinski sused ima samo 3,9 odsto stanovnika na pragu apsolutnog siromaštva, dok ih u Crnoj Gori ima 4,8 odsto. Srbija je sa svojih 7,4 odsto stanovnika na samom pragu bede negde na sredini, a sledi opšta katastrofa: Makedonija ima 23,1 odsto na pragu apsolutnog siromaštva, a apsolutno siromašnih je 4,1 odsto. Kosovo je za nijansu bolje sa 21,6 odsto na pragu i 0,2 odsto apsolutno siromašnih. Na kraju liste je Albanija, gde je svaki treći stanovnik faktički potpuno siromašan (39,1 odsto na samoj granici i 1,1 potpuno gladnih).

Zbog toga je nejasno šta bi, osim novog talasa izbeglih od siromaštva Srbija ovim udruživanjem mogla da dobije.