Pogledi

Uzbunjivači i njihova sudbina (1)

Edvard Snouden pokrenuo pitanje uzbunjivača

Pojam uzbunjivač od skora je u mom znanju. Rabio sam pojmove jeretik, renegat, disident - ali za uzbunjivača nisam znao. Da li je uzbunjivač sinonim za navedene pojmove ili je to nešto novo, moderna varijanta čovekove pobune protiv zla i nasilja? Možda se ovim ne bih ni bavio, ma koliko bilo u fokusu, da nisam dobio poruku od jednog čitaoca: Ivane, zar ti nije palo na pamet da si ti jedan od prvih uzbunjivača u savremenoj Srbiji? Dovoljno da se zamislim. I da napišem ovaj esej u tri nastavka.

Ivan Ivanović

Pandan pojmu uzbunjivač je pojam uznemirivač. Kad sam se ja našao u prilici da budem optužen od komunističke vlasti da remetim njen sistem, optužba je bila da kao pisac romana „Crveni kralj" uznemiravam socijalističku javnost, državu i njene najviše predstavnike.

Nisu rekli da uzbunjujem društvo, da pozivam na pobunu protiv njega, da rušim poredak. Istina, politička policija tog sistema (Udba) me je optužila da učestvujem u organizovanoj grupi za promenu poretka, ali nije pronašla takvu grupu, pa se partijska i sudska optužba svela na uznemiravanje javnosti. A kao profesor bio sam optužen da svojim pisanjem negativno utičem na omladinu, odnosno da kvarim svoje đake.

To je bilo 1972. godine. Oko mog romansijerskog prvenca digla se velika buka, koja se pretvorila u hajku na njegovog autora. Proces se završio tako da su partija i država prihvatile da sam svojim romanom uzneririo javnost, što nije dobro, naravno, jer socijalističko društvo je do te mere pozitivno i avangardno da mu se ne može ništa zameriti, ali uznemiravanje javnosti nije krivično delo. Tako je rekao Vrhovni sud Republike Srbije. Prosvetne vlasti su me, međutim, ne čekajući sudsku odluku, proglasile moralno-politički nepodobnim da vaspitavam omladinu i otpustile me s posla.

Danas, gotovo pola veka odonda, posle poruke navedenog čitaoca, ponovo sam se zamislio nad tim fenomenom. Koliko sam shvatio, uznemirivač je blaži oblik pojma uzbunjivač, pa kad me je čitalac proglasio uzbunjivačem hteo je u stvari da mom romanu prida veći značaj no što su učinili komunisti. Nisam li ja napisao roman da uzbunim jugoslovensko (srpsko) društvo, da ga podstaknem na novu revoluciju jer je onu iz 1941. godine izneverilo?

Tako sam došao na ideju da napišem ovaj esej. U njemu ću da obradim tri vrste ovog fenomena: 1. Uzbunjivača kao modernog pobunjenika protiv retrogradnog društva (onako kako sam danas izučio); 2. Ibzenovog književnog junaka u drami „Narodni neprijatelj", doktora Stokmana, kao prvog uzbunjivača u svetskoj književnosti), koga sam kao profesor tumačio svojim đacima; 3. Analiziraću svog junaka Zoku Kinga u „Crvenom kralju", kao prvog uzbunjivača u srpskoj književnosti.

1.

Kad sam se suočio sa pojmom uzbunjivač, prvo što sam morao da uradim to je da konsultujem literaturu, kako bih umanjio svoje neznanje. Najpre sam pogledao Vujaklijin Leksikon, iz 1961. godine, ali to je leksikon stranih reči i izraza, a ja nisam znao naš sinonim za uzbunjivača, pa tu nisam ništa našao. Onda sam pretražio Prosvetinu Enciklopediju iz 1978. godine, ali ni tu ovaj pojam nije obrađen. Konačno, obratio sam se Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika iz 1961. godine, nastalog na osnovu Novosadskog dogovora o jeziku. No ni tu nisam našao pojam uzbunjivač, što znači da ta reč nije postojala u našem književnom jeziku. Istina, data je reč uzbuna, iz koje se može izvesti kovanica uzbunjivač. Da li je uzbunjivač onaj čovek (žena) koji diže uzbunu?

Šta je uzbuna? Data su četiri moguća značenja pojma: 1. Uzbuna je stanje iznenadne pripravnosti u slučaju opasnosti za vreme rata ili u slučaju požara, poplave i sl., koje se objavljuje naročitim zvučnim znacima. Po ovoj definiciji uzbunjivač bi bio čovek koji pokreće sirenu da upozori stanovništvo na predstojeću mu opasnost. Ova odrednica ne odgovara mom pojmovniku, jer niti je doktor Stokman, niti je Zoka King, aktivirao nekakvu sirenu za opštu opasnost. 2. Uzbuna je velika uznemirenost, jako uzbuđenje, negodovanje sa spremnošću na otpor, pobuna, bunt.

Ni doktor Stokman, ni Zoka King, nisu buntovnici u ovom značenju reči, jer nisu digli pobunu, samo su ukazali na bolesno stanje društva u kome žive. 3. Uzbuna je pobuna protiv vlasti, poretka, buna, ustanak. Niti je doktor Stokman, niti je Zoka King, u delima kojima ću se baviti, bio ustanik protiv vlasti u smislu Viljema Tela ili Karađorđa. 4. Uzbuna je uzbudljiva, senzacionalna vest. Naši junaci govore svoju istinu, ali nisu senzacionalisti, pogotovo ne dobošari koji objavljuju vesti građanstvu, ili, kako bi rekao drugi potpisnik Novosadskog sporazuma, pučanstvu.

Na kraju sam konsultovao Vikipediju, narodnu enciklopediju na internet mreži. Tu je pojam uzbunjivač obrađen detaljno, kako pojmovno tako i istorijski. „Uzbunjivač, zviždač ili duvač u pištaljku u engleskom jeziku izraz je za hrabrog pojedinca koji iz visoko moralnih razloga odlučuje da, uz rizik po sopstvenu karijeru, javno progovori o nezakonitim ili neetičkim delima nadređenih mu pojedinaca".

Pojam je postao naročito popularan u drugoj polovini 20. veka. Najčešće je bio upotrebljavan na Zapadu pre svega SAD-u, ali je postao rasprostranjen u celom svetu početkom 21. veka.

Smatra se da je ovaj termin prvi put upotrebio američki građanski aktivista Ralf Najder u jednoj svojoj knjizi iz 1972. godine. Prema Ralfu Nejderu uzbunjivanje je „čin muškarca ili žene, koji verujuću da javni interes nadjačava interes organizacije kojoj služi, duva u pištaljku da ukaže na korumpiranu, nelegalnu, prevarljivu ili štetnu aktivnost te organizacije."

Međutim, postoje brojni raniji primeri upotrebe pojma u sličnom kontekstu, na primer za označavanje osoba koje su informisale javnost o masakru američkih trupa u Mi Laju nad vijetnamskim civilima što je termin koji je koristila policija. Ali tu nije bio definisan sam pojam.

U Vikipediji sam našao slučajeve najpoznatijih svetskih uzbunjivača, da ih navedem bez posebne sistematizacije. Iako se termin uzbunjivač javio tek u 20. veku, činjenica je da su tokom istorije postojali ljudi koji su delovali kao uzbunjivači, samo što nisu bili podvedeni pod ovaj pojam. Ja bih rekao da su mnogobrojni jeretici, otpadnici od crkve, u stvari bili uzbunjivači.

Prvo zabeleženo uzbunjivanje desilo se je 1777. godine tokom Američke revolucije kada su dva oficira američke mornarice uzbunili javnost o mučenju britanskih vojnika od strane američke vojske. Na osnovu ovog slučaja američki Kongres je doneo prvi zakon kojim bi se štitili uzbunjivači.

U drugom delu sveta, u Sovjetskom Savezu, psihijatar Vladimir Bukovski otkrio je državnu zloupotrebu psihijatrije nad sovjetskim disidentima i 1971. godine prokrijumčario 150 stranica fotokopije forenzičkih nalaza na Zapad..

No tek sa slučajem uzbunjivača Edvarda Snoudena ova tema postaje opšta. Edvard Snouden je postao međunarodna ikona uzbunjivanja nakon što je objavio podatke o masovnom nadzoru koje je sprovodila NSA (tajna bezbedonosna služba pri ministarstvu odbrane SAD).

Sve je počelo tako što je u Gardijanu prikuplja podatke miliona američkih građana preko jedne od vodećih kompanija za telekomunikacije, uz pomoć tajnog sudskog naloga koji Vladi daje neograničena ovlašćenja za vršenje nadzora a da joj nadzor omogućava Prizma. Dva dana kasnije, otkriveno je da je izvor tih informacija Edvard Snouden, američki radnik Centralne obaveštajne agencije koji je radio kao konsultant za NSA.

Narednih meseci, Snoudenovi dokumenti su otkrili brojne programe globalnog nadzora, koje je vodila NSA, uz saradnju brojnih telekomunikacionih kompanija i evropskih vlada. Snouden je optužen za špijunažu ali je još pre objavljivanja dokumenata otputovao u Hongkong i zatražio azil

Slučaj Edvarda Snoudena je bio prekretnica u istoriji uzbunjivanja i uzbunjivača, zato što je izazvao ogromni međunarodni publicitet, skandal i pokrenuo je „veliku debatu o masovnom nadzoru, tajnovitosti vlada i ravnoteži između nacionalne bezbednosti i privatnih informacija."

Danas je najpoznatiji uzbunjivač Džulijan Pol Asanž , astralijski novinar i internet aktivista. On je osnovao na svom kućnom računaru sajt Vilkiliks 2006. godine. Od tada je na njemu objavio na stotine hiljada vojnih i diplomatskih dokumenata američkog Ministarstva vojske, koja su otkrila brojna kršenja ljudskih prava od strane SAD-a širom planete: o ekstrapravnim ubistvima u Keniji, o toksičnom otpadu u Obali Slonovače, o zatvoru Gvantanamo, o ratovima u Avganistanu i Iraku. Objavio je niz diplomatskih depeša američkih ambasada i konzulata u svetu. Podatke mu je dostavljala analitičarka Čelsi Mening, koja je radila doktorsku studiju u Pentagonu. Mening je u SAD-u zbog toga osuđena na 35 godina robije.

Na zahtev SAD-a Interpol je Asanža smestio na crveni karton traženih osoba 2010. godine. Asanž se u Londonu prijavio ambasadi Ekvadora i zatražio politički azil. Ova zemlja mu je odobrila azil 2012. godine. Ministar spoljnih poslova Ekvadora Rikardo Patinjo je izjavio da su „Asanžova strahovanja od političkog suđenja potpuno opravdana" i naveo da je njegova zemlja verna tradiciji da štiti one koji su ugroženi.

Asanž je ostao u političkom azilu u ambasadi punih sedam godina. Ipak, Ekvador mu je ukinuo azil i oduzeo državljanstvo. Vikiliks je saopštio da je Ekvador nelegalno ukinuo azil Asanžu i da je time prekršio međunarodno pravo. Nakon toga uhapsile su ga britanske vlasti u Londonu 2019. godine. U toku je odlučivanje da li će biti izručen SAD-u, gde ga čeka sudbina Meningove.

Da vidimo kako stoje stvari u nas.

Za divno čudo, srpske vlasti su zakonski uredile ovu oblast. Tako je Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije direktorka Agencije u julu 2011. donela Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju, a Skupština Srbije je usvojila Zakon o zaštiti uzbunjivača 25. novembra 2014. godine.

To bi značilo da je uzbunjivač pozitivna ličnost jer pomaže da se otkrije i kazni korupcija. Pri tom se ne može diskvalifikovati poreklom (četničkim, informbirovskim...) ili ličnim motivima. Na sudskoj vlasti je da proveri navode uzbunjivača, jer on radi u korist države. Pomaže društvu da se „provetri", da bude bolje. Razume se da uzbunjivač može da pogreši i da se njegovi navodi ne mogu uzeti zdravo za gotovo. Nezavisno sudstvo, treći segment demokratske vlasti, nadležno je da proceni da li je uzbunjivač govorio istinu. Zakon je donet da ga zaštiti od osvete onih koje je „prozvao", jer njegove optužbe korumpirane vlasti mogu doneti samo dobro društvu u celini.

Naravno da se tu javljaju mnogobrojne kontradiktornosti. Zakon propisuje proceduru koju uzbunjivač mora da poštuje, a to je nonsens. Kad uzbunjivač uoči štetu koju vlast nanosi, kome on to može da prijavi? Toj istoj vlasti? Uoči da direktor firme potkrada firmu, onda ode i kaže mu ti si lopov! To je blesavo. Razume se da će taj korumpirani direktor da pokrene sve raspoložive mehanizme svoje vlasti da uzbuđivača uništi. Kadija te tuži, kadija ti sudi!

Uzbunjivač može da se obrati tužilaštvu, sudskoj vlasti, i da od nje traži da ispita njegove navode. Ali to je moguće samo pod pretpostavkom da je ta vlast nezavisna, čista, nekorumpirana. Drugim rečima, da je društvo u celini zdravo (termin je Eriha Froma, „Zdravo društvo"), a bolesni su samo korumpirani pojedinci. U demokratskom društvu to bi mogao da bude princip. Interesantno je da je na jednom javnom skupu srpska ministarka pravde stajala na tim pozicijama. Ona je izjavila da „nije prijava samo kad se uzbunjivač pojavi u tužilaštvu". „Treba raditi na proaktivnosti - jer prijava može da bude i objavljeni članak i objavljena fotografija" - izjavila je Nela Kuburović (tako se zove ministarka) na skupu Zaštita uzbunjivača na centralnom i lokalnom nivou, održanom 9. septembra 2019. godine u Beogradu.

Problem je u tome što naše društvo nije zdravo (sociološkinja Vesna Pešić ga je nazvala „divljim društvom"), u njumu su zdravi samo izuzetni pojedinci. Uzbunjivači! (To je teza i Eriha Froma.)

Danas je najpoznatiji srpski uzbunjivač Aleksandar Obradović, zaposlen u fabrici oružja Krušik u Valjevu. Ovaj doskora nepoznati informatičar je u svom preduzeću otkrio teške malverzacije njegovog rukovodstva. Odlučio je da o tome ne ćuti, da to obelodani. Ne znam da li je pritom poštovao proceduru (išao korak po korak), ali, ako uvažimo diskusiju ministarke pravde na skupu, to i nije bitno.

(U jednoj TV emisiji sam čuo da je Obradović korupciju u fabrici prijavio Nadzornom odboru, Agenciji za korupciju itd. ali da su se ove institucije oglušile o njegove prijave). Onda se Obradović obratio nekim nevladinim organizacijama, umreženim u evropsku mrežu (Krik, Birn). Tako je njegova optužba dospela u javnost.

Da slučaj bude zumiran postarala se i jedna bugarska nezavisna novinarka (čak sam joj zapamtiio ime, Dilijana Jajdandžijeva), koja je Obradovićevu optužbu predstavila celom svetu. A optužba je teška - kao vrata! Država Srbija, preko dve-tri privatne firme, valjda da ne bi bila uhvaćena, izvozi oružje iz Krušika i prodaje ga teroristima. Da stvar bude još gora, u trgovinu je umešan i otac ministra policije. Ti trgovci dobijaju od Krušika oružje po proizvodnoj ceni a prodaju ga po znatno uvećanoj. Gde odlazi zarada, koji su tokovi novca, zašto to radi državna firma - gotovo da je državna tajna.

Da stvar bude još komplikovanija doprinela je sama država. Policija je odmah uhapsila gotovo tajno uzbunjivača i smestila ga u centralni zatvor. Na sreću, pošto u modernom svetu više ništa ne može biti tajna, javnost je saznala za slučaj uzbunjivača iz Valjeva i uspela uz veliki pritisak da ga vlast prebaci u kućni pritvor. Jeste uhapšen, ali nije u zatvoru! Začudo, pravni sistem je ovoga puta profunkconisao, pa je sud ukinuo i ovaj pritvor. Postavljam pitanje diskusije ministarke pravde? Ne uklapa se u događaje.

Dok ovo pišem, ne zna se sudbina valjevskog uzbunjivača. Pravna država bi preko tužilaštva i suda ispitala navode uzbunjivača i sankcionisala „trgovce oružjem", bez obzira što je među njima i otac ministra policije. Bilo bi normalno da taj ministar podnese ostavku, jer tu postoji nekakav „zakon o sukobu interesa". Umesto toga, najviši zvaničnici države Srbije (predsednik Republike i premijerka Vlade) žure da uzbunjivača predstave kao špijuna koji je oštetio državu, jer je odao njenu tajnu. Svi trguju oružjem, zašto ne bi i Srbija! Samo to ne sme da se zna! Kakva glupost, zar može nešto da se sakrije u „Makluanovom globalnom selu"! A država u kojoj izvršna vlast obavlja i ulogu sudske vlasti daleko je od demokratske države.

Bože, šta će biti sa valjevskim uzbunjivačem? Da li Aleksandra Obradovića čeka sudbina Asanža, odnosno Meningove? Ili će Srbija smoći snage da moralni cilj stavi ispred materijalnog i oslobodi uzbunjivača kao čoveka kome je „istina bila draža od Platona", bez obzira što je najmoćnija sila sveta slučajem Asanža i Meningove pogazila svoju demokratiju?

Zašto mi je bio potreban ovaj neknjiževni uvod? (U daljem toku teksta ću kroz dva napred navedena dela da se bavim književnom argumentacijom.) Zato što je slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića još jedan lakmus mlade srpske demokratije. Ako treći segment vlasti (sudska vlast) uvaži civilizacijsko dostignuće da čovek ima pravo na istinu, da je otkrije i da je saopšti, pa Aleksandru Obradoviću, shodno zakonu koji je Narodna skupština donela, i njegovom tumačenju od strane ministarke pravde, prizna status uzbunjivača, još ću da poverujem da nije sve izgubljeno, da za moju zemlju Srbiju ima još uvek nade. A nada umire poslednja! Ako treća vlast podlegne pritisku izvršne vlasti (Predsednik i Premijerka) pa Aleksandra Obradovića proglasi špijunom, i osudi ga na dugogodišnju robiju, onda piši propalo. Lakmusov papir će da pocrveni, moja zemlja je u totalitarizmu, levom ili desnom, meni je svejedno. Nema joj spasa, čeka je sudbina Atlantide. A sa njom potonuću i ja, iako sam na njenom brodu bio samo slepi putnik.

Pri tom, SAD mi nije nikakav argument. (U analizi „Crvenog kralja" to ću da pojasnim.) To što Amerika goni Asanža i Meningovu, ne znači da i Srbija treba da ubija svoje jeretike, modernim jezikom uzbunjivače. Jer, napisao sam to u eseju „Jeretici" (nisam ga objavio jer ne mogu više ništa da objavim, u moratorijumu sam), buntovnici pokreću čovečanstvo, kako je pre mene nedvosmisleno utvrdio pastor Valter Nig u knjizi „Knjiga jeretika".

Sličan problem je imao i Vladeta Jerotić u Predgovoru te knjige, kad se založio za šire tumačenje ovog pojma. On je sa otpadništva pomerio akcenat na pobunu. Jeres je pobuna protiv dogme. Jerotić u tome vidi pozitivnu pojavu, kad citira jednog od najvećih crkvenih mislilaca, Svetog Avgustina: "Kad ne bi bilo jeretika, crkva bi zaspala na Svetom pismu kao na jastuku: jeresi je prisiljavaju da se probudi". Jeres, dakle, nije delo Sotone, kako su tvrdili crkveni ortodoksi, nego pobuna Čoveka protiv dogme, kako ističu jeretici, "tvorci crkvene filozofije". "Iako Valter Nig pokazuje, katkad, preterane simpatije za jeretike, on u njima s pravom vidi odlučne i iskrene borce za pravu hrišćansku veru, uvek ugroženu bezbrojnim izopačenjima." U stvari, ističe Vladeta Jerotić, reč je o stalnoj dilemi čoveka istorije da se opredeli između dve svoje potrebe: da veruje (pistis) ili da sazna (gnosis). Modernim jezikom rečeno, to je sukob između dogmatskog i skeptičkog mišljenja.

Valter Nig u jereticima vidi "pojedince koji su hteli da znaju više od mnoštva". Iako se on bavi problemom jeresi u okviru crkve, njegova razmišljanja se odnose na sve dogmatske sisteme, razume se i na fašizam i komunizam. Svaki pravac nastoji da uspostavi svoju istinu i da je nametne kao jedinu važeću. Ovaj problem je star, potiče još iz predhrišćanskih vremena, ali se uvek obnavlja i iznova postavlja, jer je nerešiv. "Zemlja nije otadžbina istine", smatrao je Paskal, "istina neprepoznata luta među ljudima".

Da zaključim ovo poglavlje. Savremeni uzbunjivač je srednjovekovni jeretik. On doprinosi razvoju svoje zemlje i čovečanstva. Po pravilu je tragičar. Imperija uzvraća udarac, država progoni uzbunjivača. Uzbunjivač je sam, a država je organizacija. Stoga navijam svim srcem za uzbunjivača. Voleo bih da ovaj moj tekst bude apoteoza Aleksandru Obradoviću, a ne njegovo opelo. Ali, u bolesnom društvu argumenti zdravog razuma ne važe. To što je prva zemlja demokratije i lider „slobodnog sveta" pogazila u slučaju Meningove svoju demokratiju, samo pokazuje da živimo u svetu „iščašenom iz zgloba". Hamlet je uzviknuo: „O prokletstvo, sram / Što sam rođen da ga ja popravljam sam!"

Da li je Aleksandar Obradović imao pravo na pobunu? odgovoriće lakmus sudstva.

A da li sam ja, kao „mali pisac malog naroda", imao pravo na pobunu? Odgovoriću navodom filmskog glumca i reditelja Dragana Bjelogrlića, koji je, pošto ga vlast blati i prlja jer joj je okrenuo leđa i opredelio se za demokratiju, odgovorio novim agitpropovcima malom sentencom: „Ova zemlja nije samo vaša. Zajebali ste se, ona je pomalo i moja!" Gospodine Bjelogrliću, hteo bih da kažem da je pomnogo i moja. Jer sam kao pisac proistekao iz njene tradicije, a nisam došao sa šestom ličkom da je okupiram. Verujte, moji argumenti su veći, jer sam više i duže od Vas proganjan, to je meni moja borba dala!

Dobrica Ćosić je u starosti, duboko rezigniran i razočaran u ishod borbe svoje mladosti, rekao da je živeo u „tuđem veku". Dopala mi se njegova iskrenost. Šta ja da kažem, koji nisam imao ni Ćosićev, ni svoj vek? A bojim se da mi njegovi nisu dali ni da imam svoju zemlju.

A šta da kaže Aleksandar Obradović, legitimni titular definicije uzbunjivač?