Uzbunjivači i njihova sudbina (2)

Istina važnija od koristi

Pojam uzbunjivač od skora je u mom znanju. Rabio sam pojmove jeretik, renegat, disident - ali za uzbunjivača nisam znao. Da li je uzbunjivač sinonim za navedene pojmove ili je to nešto novo, moderna varijanta čovekove pobune protiv zla i nasilja? Možda se ovim ne bih ni bavio, ma koliko bilo u fokusu, da nisam dobio poruku od jednog čitaoca: Ivane, zar ti nije palo na pamet da si ti jedan od prvih uzbunjivača u savremenoj Srbiji? Dovoljno da se zamislim. I da napišem ovaj esej u tri nastavka.

Ivan Ivanović

Hvala bogu, došao sam do literarnog diskursa, za koji sam, samim tim što sam diplomirao Svetsku književnost, stekao majstorsko pismo. Svi dobri berberi izlažu to pismo u svojoj berbernici. Moja berbernica je Magazin Tabloid.

Kao profesor (to sam bio stalno, u literaturu sam zalutao!) sa velikim zadovoljstvom sam tumačio svojim đacima dramu Henrika Ibzena „Narodni neprijatelj". Neka mi čitaoci dozvole da održim javni čas.

Školska metodologija nalaže da profesor, da bi predstavio pisca, prvo mora đacima da kaže ponešto o njegovoj biografiji i vremenu u kojem je živeo. (Kad sam predavao đacima, za ovu lekciju koristio sam esej profesora Svetske dramaturgije i pozorišta Stanislava Bajića iz uvoda za „Narodnog neprijatelja". Ovde ću takođe da se poslužim tim radom.)

Ko je bio Henrik Ibzen?

Henrik Ibzen (1828-1906) bio je norveški dramski pisac druge polovine devetnaestog veka. Evo kako ga je predstavio profesor Stanislav Bajić.

„Norveška dramska književnost bila je sve do druge polovine devetnaestog veka veoma slabo poznata van granica Norveške. Poslednjih decenija devetnaestoga veka, međutim, ime Henrika Ibzena postaje veoma poz-nato prvo u Evropi, a zatim njegove drame ulaze u repertoar mnogih pozorišta širom sveta. I danas, iako se mišljenja o njemu znatno razlikuju, Ibzen spada u najpoznatija imena svetske dramske književnosti."

„Dok je još stvarao, Ibzen je za jedne bio predmet najoštrijih napada, a za druge nenadmašni uzor. Jedni su u njegovim dramama nalazili nemoral, a drugi moralisanje. Jedni su u njemu videli političkog levičara, socijalistu, čak i anarhistu, a crugi konzervativnog protivnika demokratskih načela. Za jedne je bio neprijatelj hrišćanstva, a za druge hrišćanin novog kova. Po jednima, on je bio propovednik beskompromisne istine, a po drugima - on je opominjao da takva istina donosi katastrofu svima onima koji nisu dovoljno snažni da je podnesu."

„ Jedni su bili uvereni da je Ibzen krajnje verni slikar života, a drugi su tvrdili da se u životu ništa ne zbiva onako kao što on to prikazuje u svojim dramama. Jedni su bili uvereni da ova ili ona ličnost iz njegovih drama govori u njegovo ime, a drugi su bili isto tako uvereni da niko ne govori u njegovo ime, već da on samo slika život, koji sam po sebi postavlja razna suštinska pitanja. Ibzen ostavlja gledaocima da sami razmisle o odgovoru."

„Henrik Ibzen se rodio 20. marta 1828. godine u gradiću Skienu, koji je imao svega nekih 3.000 stanovnika. Otac mu je bio trgovac i brodovlasnik, a mati poreklom iz trgovačke porodice. U najranijem detinjstvu, mali Henrik je živeo u mirnom krugu imućne i time srazmerno veoma cenjene građanske porodice. Kada je Henriku bilo osam godina, njegov otac je doživeo materijalni slom i dečak je osetio svu gorčinu očiglednog društvenog pada. Do svoje šesnaeste godine išao je u školu, a onda je morao da prekine školovanje i da se zaposli. Želeo je da bude slikar, a postao je apotekarski pomoćnik u Grimstadu, mestancu sa svega 800 stanovnika. Te, na prvi pogled, samo loše okolnosti imale su i svoju dobru stranu. On se zbog njih odvojio od svoje porodice u kojoj su vladale izrazito konzervativne ideje sa Biblijom kao neprikosnovenom osnovom pogleda na svet."

Henrik nije dobio školsko obrazovanje, ali je pomno izučavao Šekspira. Talenat mladog čoveka često se ogleda u njegovoj sposobnosti da odabere sebi pravog učitelja. Henrik je izabrao Šekspira „pisca koji se od svih ljudi najviše približio Bogu" (Viktor Igo o Šekspiru). To mu je pomoglo da prečice uđe u književnost.

Samouk, počeo je sa pesmama. Već u pesmama došla je do izražaja protivrečna priroda ovog Norvežanina: u jednim pesmama pokazuje strah od ljudi i života, usamljenost i rezignaciju, a u drugima zastupa revolucionarne ideje svog vremena. Tako je burne 1848. godine u jednoj pesmi pozdravio mađarski ustanak Lajoša Košuta. Više od toga, nepoznati apotekarski pomoćnik usuđuje se da napiše dramu iz istorije Rima o Katilininoj zaveri, u čast neuspelog rušitelja aristokratskog Rima. Dramom o Katilini mladi Ibzen je skrenuo pažnju na sebe i dobio mogućnost da u Kristijaniji, gde se preselio, postavlja na sceni tamošnjeg pozorišta Šekspirove komade.

Sreća mu se osmehnula, pa je dobio poziv da kao reditelj i pisac radi u Bergenu. To je već veliki grad. Istina, nije uspeo da se upiše na univerzitet, ali se pročuo kao novi pisac. Dobio je mogućnost da na sceni postavi neke svoje danas zaboravljene drame. Više nije bio apotekarski pomoćnik.

U Bergenu se Henrik Ibzen oženio devojkom Suzanom, ćerkom tamošnjeg pastora, s kojom će ostati do kraja života, koja će mu postati uzor za mnoge pozitivne likove žena u dramama. Pisao je brzo i lako i odlučio da se u potpnosti posveti dramskoj književnosti.

Dve „dramske poeme" iz prvog perioda njegovog stvaranja karakterišu Ibzena kao pisca i mislioca. U poemi „Brand" Ibzen izvodi na scenu pastora Branda, koji fanatički veruje u svoju misiju „popravke" sveta i za nju žrtvuje sve: svoju porodicu, sebe samog. U poemi „Per Gint" (čuvena opera Edvarda Griga) Ibzen izvodi na scenu ličnost koja u sve sumnja i iz realnosti beži u svet fantazije. Per Gint ne nosi u sebi Brandov fanatizam i pokorava se spoljašnjem svetu.

No Henrik Ibzen nije bio prihvaćen u svojoj Norveškoj. Njegove „revolucionarne" ideje ne odgovaraju učmalom i malograđanskom norveškom društvu, koje egzistira na rubu evropskih zbivanja. Stoga Henrik odlučuje da napusti domovinu, odlazi u „dobrovoljno izgnanstvo" u Evropu. Kako se u Evropi u to vreme zbivaju velike pobune i promene, „stara dama" prosto čezne za piscem buntovnikom Ibzenovog kalibra. (Pola veka kasnije Evropa će dobiti još jednog velikog buntovnika, Irca Džemsa Džojsa. Ako se Ibzen zgadio na „norvešku malograđanštinu", Džojs je prezreo „irski nacionalizam". Obojica su bili svetski ljudi, kosmopoliti, njihove države ih takvim nisu htele. Ibzenovo dobrovoljno izgnanstvo je bilo desetogodišnje, Džojsovo doživotno.)

Po povratku u Norvešku (godina je 1874, evropske bure su se stišale), Ibzen se u potpunosti opredljuje za savremenu tematiku, samim tim za kritiku norveškog društva, što će ga učiniti „narodnim neprijateljem". Slede veliki Ibzenovi komadi, koje ću ja ovde samo da nabrojim.

U drami „Stubovi društva" Ibzen se obračunava sa norveškim brodovlasnicima, koji zarad zarade i profita isporučuju Evropi neispravne brodove. A ti „stubovi društva", brodovlasnici, predstavljaju gornji sloj norveškog društva, njegovu buržoaziju. Evropska scena tako nešto nije videla još od Šekspira!

Godine 1880. Ibzen u Kristijaniji postavlja svoju novu dramu „Lutkina kuća", danas poznatiju kao „Nora", po glavnoj junakinji. Nora neće da bude lutka u kući svog bogatog muža, igračka u buržoaskom društvu. Njena pobuna je pobuna savesti, što je čini usamljenom i tragičnom. Ona napušta takav život, kuću, decu, sve, da bi uništila i sebe. Pored toga što u „Nori" Ibzen nastavlja sa raskrinkavanjem norveškog malograđanskog društva bez velikih ideja, postavlja i svetski problem položaja žene u društvu. Drama je u Norveškoj propala, ali je doživela svetski uspeh na evropskim i američkim pozornicama. ( I danas se najveće svetske glumice „otimaju" da igraju Noru!)

Vrhunac Ibzenovog stvaralaštva predstavlja drama „Narodni neprijatelj" iz 1888. godine. U njoj Ibzen nastavlja sa kritikom buržoaskog društva u Norveškoj. Liberalna Norveška je formalno demokratska država, u suštini plutokratska. Sebična buržoazija zna samo za svoje interese, koje pretpostavlja narodnim potrebama.

Da pogledamo strukturu Ibzenove drame „Narodni neprijatelj". Spolja gledano, drama predstavlja sukob dva brata Stokmana, starijeg Petra, koji je predsednik opštine u jednom banjskom mestu na jugu Norveške, i mlađeg Tome, koji je banjski lekar u tom mestu. Suštinski, to je sukob politike, koja se zasniva na sili, i nauke, koja se zasniva na znanju. Ali i sukob dva karaktera, tradicionalističkog starijeg brata i buntovničkog mlađeg brata. Stariji brat govori mlađem: „Svakako imaš urođenu sklonost da uvek ideš svojim sopstvenim putem, a to se u dobro uređenoj zajednici isto tako ne može dopustiti. Pojedinac se uvek mora pokoroti celini, ili, da se tačnije izrazim, vlastima koje imaju da se staraju o blagostanju celine." . U stvari, to je sukob starog i novog u norveškom društvu

Petar Stokman se kao graditelj domogao vlasti i stekao veliki ugled u banji. Građani ga biraju za svog predvodnika i on o svemu odlučuje u životu banje. Banja se pročula po svojoj lekovitoj vodi i postala privlačno mesto za život. Petar dovodi sa severa Norveške svog brata doktora Tomu i postavlja ga za glavnog banjskog lekara. Doktor Stokman se u surovim uslovima severne Norveške dosta mučio i imao problema da zasnuje porodicu. U banjskim uslovima svi njegovi problemi nestaju. Doktor Stokman je u banji stekao veliki ugled lekara, pročuo se kao saradnik lokalnog lista, praktično se „upisao u buržoaziju".

Problem je nastao kad doktor postaje „uzbunjivač". Naime, doktor Stokman nije bio samo lekar, bavio se naukom, sarađivao u mnogim naučnim institutima. Formirao je sopstvenu laboratoriju. Kao lekar primetio je da mnogi banjski gosti oboljevljju od zaraznih bolesti i nastojao je da otkrije koji je uzročnik tome. Njegove laboratorijske analize pokazale su da je uzročnik zaražena banjska voda. Kad je najčuveniji norveški institut to potvrdio, doktor Stokman je odlučio da o tome obavesti javnost. Napisao je članak za Narodni glasnik, gde je inače bio stalni saradnik. „Naše kupalište je jedna otvorena grobnica, u najvećem stepenu opasna po zdravlje. Sva nečistoća ozgo iz mlinova dolazi kroz cevi u banju i narušava narodno zdravlje."

Doktor traži da se mlinovi odmah zatvore. U početku ga novinari i štampar Narodnog glasnika podržavaju, a on je uveren da je učinio veliko delo kad je izneo istinu o zagađenoj banjskoj vodi. „Nema lepšeg osećanja nego kad čovek zna da je uistinu stekao zasluga za domovinu i svoje sugrađane." Narodno zdravlje je važnije od svega. S tim se u početku slaže i urednik Narodnog glasnika Hovstad. „Novinar moga demokratskog principa mora da stane na stranu istine. Treba uzdrmati basnu o nepogrešivosti ljudi na upravi. Znam vrlo dobro da će se to u vlasničkom taboru žigosati kao draženje na pobunu i tome slično, ali meni je savest mirna". Ipak, najpre pokazuje članak predsedniku mesta i banje, Petru Stokmanu.

Stariji Stokman je protiv objavljivanja članka, jer će članak naneti veliku štetu banji. Smanjiće se priliv gostiju, nestaće blagostanja meštana. Upozorava mlađeg brata da se upustio u opasnu igru kad je rešio da uznemiri javnost. Predsednik banje traži da doktor Stokman odmah povuče svoj članak, a ako to ne učini dobiće protiv sebe celokupnu vlast. „Ni najmanja sitnica od te kobne stvari ne sme prodreti u javnost".(...) „Šta će publici nove misli? Za nju su sasvim dovoljne one dobre, stare, priznate misli koje već ima". Sukob među braćom je neminovan, jer zastupaju suprotne principe: predsednik zastupa vlast a doktor nauku.

Predsednik staje otvoreno protiv doktora i upozorava ga da će sukob biti otvoren ukoliko doktor ne odustane od svoje „nauke". „Sada se samo vidi da tebi opet treba neko s kim bi se ughvatio u koštac. Hoćeš da kidišeš na svoje starešine - to je tvoja stara navika. Ti ne trpiš nikakvu vlast nad sobom. (...) Ja sam ti skrenuo pažnju na to koliko su interesi celog ovog mesta - pa dakle i tvoji - stavljeni na kocku." Predsednik traži od doktora da javno suzbije glasine o zaraženosti banjske vode i da svoju tajnu čuva za sebe. Mora javno da se odrekne od svog otkrića i da prizna da su njegove analize bile greška. „Kao činovnik nemaš pravo da imaš odvojeno mišljenje. Kao privatan čovek - bože moj, to je nešto drugo. Ali kao potčinjeni činovnik kupališta nemaš prava da izraziš ubeđenje koje je u protivurečnosti s uverenjem tvojih starešina". Predsednik zabranjuje doktoru da ima svoje mišljenje. „Ja ti zabranjujem - ja tvoj najviši pretpostavljeni - da o banji imaš svoje mišljenje."

No doktor Stokman je čovek novog vremena. Njemu je istina važnija od koristi, on zdravlje ljudi stavlja iznad interesa banje. I - odlučuje da se bori za svoju istinu. „Ja, i samo ja istinski želim dobro našem gradu. Hoću da otkrijem nedostatke koji, pre ili posle, moraju izaći na videlo." Predsednik misli drugačije: „Ko se tako sramnim podmetanjem baca na svoje rodno mesto taj mora biti neprijatelj društva".

Redakcija Narodnog glasnika, urednik Hovstad i novinar Bilding, u početku podržava doktora Stokmana. Novinar se oduševljava: „Mi ćemo po banjskoj buržoaziji udariti sve dotle dok ih ne sastavimo sa zemljom. Kada sam malopre čitao doktorov rukopis, učinilo mi se kao da čujem u daljini kako tutnji revolucija! Doktor kaže da celo društvo treba očistiti, da se dezinfikuje" Problem je, međutim, u vlasniku štamparije Aslaksenu. On je lojalista, predsednik banjskih stanodavaca, koji izdaju svoje stanove banjskim gostima i od toga imaju veliku korist. „Stvar je vrlo prosta: ja sam čovek . Ako se kogod okomi na Vladu, neće joj ni najmanje nauditi, jer te ljude nije baš nimalo briga šta novine pišu." Ali šta će biti sa vlasnicima kuća, kako će oni primiti gubitak gostiju? Oni i sadašnja vlast su u savezu. On mora da stoji uz mesnu vlast, a nju oličava predsednik Stokman. On ne može da štampa članak protiv koga je predsednik. Taj stav pokoleba urednika Hovstada. „Urednik ne može uvek da radi onako kako bi najradije želeo. U stvarima manjeg značaja on se često mora prilagođavati mišljenju svojih čitalaca. Politika je glavna stvar u životu." A politika je protiv objavljivanja doktorovih nalaza.

Kad je predsednik posetio Redakciju Narodnog glasnika i predočio novinarima šta sve može da im se desi ako objave doktorov članak, Narodni glasnik je bio umiren. Doktor je izgubio podršku liberalne štampe.

Predsednik je izvršio pritisak i na doktorovu ženu, svoju snahu, Katarinu. Predočio joj je da njen muž može da izgubi unosno mesto banjskog lekara ako objavi svoj nalaz o zagađenosti banjske vode. Od čega će onda da žive? U isto vrme biće ugrožen posao doktorove ćerke Petre, učiteljice. Ali doktor Stokman se ne povlači, njemu je istina iznad vlasti. On odlučuje da sazove građane na zbor i kaže im istinu o banjskoj vodi.

Ceo četvrti čin „Narodnog neprijatelja" je posvećen tom zboru.

U početku građani prihvataju doktora Stokmana, jer on se bori za narodno zdravlje. Njegovi predlozi da se vlasnici mlinova nateraju da regulišu otpadne vode nailazi na opšte odobravanje. Ali, kad im predsednik banje kaže da to izmeštanje moraju oni da plate, počinju da se kolebaju. Stariji Stokman čita građanima izveštaj gradske uprave iz kojeg se vidi „da predlog kupališnog lekara - pored izglasavanja nepoverenja članovima mesne uprave - smera upravo na to da stanovnicima ovoga grada koji plaćaju porez nametne nepotreban izdatak od najmanje sto hiljada kruna".

Na stranu predsednika staju izdavači Narodnog glasnika, oni koji su do juče podržavali doktora Stokmana. Štampar Alkasen: „I ja sam prijatelj samouprave, samo ona ne sme suviše skupo da košta poreske obveznike. A to bi ovde bilo slučaj; i zato sam sada najenergičnije protivan gospodinu doktoru."

Urednik Hovstad: „U početku je izgledalo da je agitacija doktora Stokmana na mnogo mesta primljena, te sam je i ja potpomogao s najvećom nepristrašnošću. Ali smo se docnije uverili da smo bili zavedeni lažnim predstavljanjem". On razume doktora, dobar je to lekar i čovek, ali „njegova mana je bila što je više slušao svoje srce nego svoj razum".

Uzbuđen ovim licemerjem, doktor Stokman iznosi radikalnu kritiku čitavog buržoaskog sistema. „Svi naši duhovni životni izvori su otrovani i celo naše građansko društvo počiva na kužnom zemljištu laži!" Nije stvar samo u tome što je doktor otkrio nečuvenu aljkavost koju je opštinska uprava pokazala pri podizanju kupališta, nego što je čitavo buržoasko društvo zagađeno. „Prvake tog društva od srca mrzim. Oni su kao koze u mladom rasadniku: svuda prave štetu; slobodnom čoveku, ma gde se pojavio, oni stoje na putu - i najbolje bi bilo kad bismo ih istrebili kao i druge bube štetočine."

To je već pobuna. Doktor Stokman poziva narod da zbaci svoju nenarodnu vlast. Ali, to je glas usamljenog pojedinca. Narod je kao „stoka" (Njegoš: „Pučina je stoka jedna grdna!"), ide za svojim vođom (Radoje Domanović, „Vođa"), pobunjenici tu ne prolaze. Doktor to shvata.

„ Pa dobro, dragi moji sugrađani, neću dalje govoriti o članovima naše opštinske uprave. Ti ljudi sami po sebi izumiru i nije potrebna lekarska pomoć da im uskori smrt. Nisu oni ti koji tako uspešno truju duhovne izvore našega života i okužuju zemljište pod nogama; nisu ti ljudi najopasniji neprijatelji istine i slobode."

Kad zbor zatraži da doktor kaže ko su ti neprijatelji, da ih imenuje, doktor Stokman kaže: „Nojopasniji neprijatelj istine i slobode to je čvrsta većina; jest, ta prokleta liberalna čvrsta većina, na kojoj počiva naše društvo." (...) „Protiv te većine koja zastupa društvenu laž, svaki slobodan, razborit čovek mora da se pobuni. Pa ko predstavlja većinu stanovništva jedne zemlje, pametni ljudi ili glupaci? Ja mislim da se svi u tom slažemo da glupaci čine upravo neodoljivu većinu svuda oko nas, i na celoj prostranoj zemlji. Ali to neće i ne može nikada biti ispravno da glupi vladaju nad pametnima. Većina ima silu, ali pravo nema. Pravo imam ja i još malo njih, pojedinci. Manjina uvek ima pravo."

Ovim je doktor pokrenuo pitanja istorije na koja je još Platon pokušavao da odgovori u svojoj „Državi", jednom od najumnijih političkih spisa čitave ljudske istorije. Kad ga urednik Hovstad provocira da je „revolucionar", doktor Stokman kaže: „Istine koje svetina priznaje, to su one za koje se vodila borba u danima naših dedova. Mi ih, kao sadašnja predstraža u borbi za istinu, više ne priznajemo, i ne verujemo da postoji ikakva druga istina nego što je ta; da od ovakvih starih, izmoždenih istina nikakvo društvo ne može imati zdrav život".

„To je nauk koji ste nasledili od svojih otaca, da je množina, gomila, masa, pravo jezgro naroda - štaviše da je ona sam narod i da prost čovek, taj naš neznalački, umno nezreli sabrat, ima isto pravo da presuđuje, da vlada i da upravlja kao i ona šaka umno otmenih i slobodnih ljudi."

Na zboru doktor Stokman dalje razvija svoju teoriju „pobune protiv svega postojećeg":

„Ona vrsta naroda o kojoj ja ovde govorim ne postoji samo u nižim slojevima; rovi ona, puzi i gamiže svuda oko nas sve do najviših, otmenog elegantnog predsednika opštine! I moj brat Petar pripada zaista toj velikoj gomili kao i drugi ... stoga što misli samo glavom svojih starešina, a ko to radi taj spada u duhovno neobrađenu rulju."

Ovim shvatanjem doktor Stokman je presekao sve niti koje su ga vezivale za masu na trgu. Štaviše, u potpunosti je okrenuo protiv sebe. Štampar Aslaksen, kao zastupnik kućevlasnika i predsedavajući zbora na trgu, traži da zbor donese rezoluciju: Zbor proglašava kupališnog lekara doktora Stokmana za narodnog neprijatelja!

Novinari Narodnog glasnika organizuju tajno glasanje o rezoluciji. Rezultat glasanja je porazan po doktora Stokmana: građani osuđuju onoga koji se pobunio u njihovo ime protiv vlasti svog brata koji je „zagađivač". (Samo jedan glas je protiv i to od jednog pijanca!) Štampar trijumfalno saopštava rezultate glasnja. Zbor proglašava kupališnog lekara doktora Stokmana za narodnog neprijatelja! Da živi naše staro čestito građanstvo! Da živi naš čestiti, odlučni, predsednik opštine, koji je sa toliko čestitosti ugušio u sebi glas krvi! Zbor je zaključen.

Iako prolazi kroz pakao resantimenta svetine, doktor Stokman ostaje dosledan sebi. On se pobunio da spasi narod od trovanja buržoazije, a taj narod ga je proglasio narodnim neprijateljem! Ali on nije poražen. On je uništen ali nije pobeđen. Jer, čovek može biti uništen ali ne može biti pobeđen! - kaže Ernest Hemingvej u velelepnom romanu „Starac i more".

Henrik Ibzen je prikazao svog doktora Stokmana kao moralnu gromadu. (Ne sumnjam da je u njemu odslikao samog sebe. I on je bio izgnanik iz malograđanskog norveškog društva. Kao i Džems Džojs posle njega iz nacionalističkog irskog društva.) Doktor Stokman otkriva eliksir ljudskog postojanja u sentenci na kraju Ibzenove drame: „Najjači čovek na svetu je onaj koji je - sam!"