Polemike

Beskrajni književni rat (5)

Mit o savršenoj biografiji - Danila Kiša

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

Stojanovića je indirektno podržao jedan od žestokih branilaca Kiša, Saša Ilić, i to sa tradicionalne subotičke tribine - „Kišobran”:

„Sve su učestaliji prigovori Kišu i pokušaji da se diskredituje njegovo delo - slika o njemu sve više se svodi na pisca boema koji savetuje mlađe kolege, razbarušenog princa književnosti, što s njegovim književnim delom nema nikakve veze. To je pokušaj dekonstrukcije njegovog mesta u našoj književnosti. Ali, njegovo delo je takvo da će se na osnovu toga tek graditi nove otvorene i pluralne forme književnosti.”

Čarka potom počinje da se razbuktava. Tatjana Rosić je 15. maja 2011. u listu Danas na napade odgovorila tekstom „Gospodine, proizvodite kondome” (naslov je aluzija na Stojanovićevu raniju profesiju). Oštrica napada je, međutim, najviše uperena na „vrhovni štab” protivničke strane, odnosno na one koji, kako tvrdi autorka teksta, brane Kiša da bi lično profitirali i za koje je autor Grobnice za Borisa Davidoviča nešto kao tajni bankovni račun kojem ostali smrtnici nemaju pristupa.

„Jer Kišova dela u srpskoj kulturi najviše su branili oni koji su od toga profitirali. Kišovo delo prisvojeno je i funkcionalizovano od strane njegovih 'prijatelja' i 'sledbenika'. Zapravo 'čuvara' i cenzora koji su ojačali sopstvene pozicije i ulog u igri zvanoj 'jugoslovenska književnost i jugoslovenstvo'. Ime i delo Danila Kiša postalo je njihov lični, od srpske i jugoslovenske kulture oteti, simbolički kapital kojim samo oni, vladajuća intelektualna elita samozvanih 'prijatelja', mogu da raspolažu. Njima je Danilo Kiš, bez obzira na to da li su ga lično poznavali ili ne, bio - ne samo najbolji - nego i najneophodniji prijatelj. Nešto poput dragocenog, tajnog bankovnog računa kome drugi nemaju pristupa.

Ne predstavljaju li otuda tekstovi gospodina SS samo eho jedne opšte klime kanonizacije koja bi da zloupotrebi onog koga kanonizuje?”

Za potvrdu ove svoj tvrdnje, Tatjana Rosić citira Kišovog prijatelja Mirka Kovača:

„Primjerice, o Kišu mnoge stvari ne mogu napisati. Bili smo bliski, tajne među nama nije bilo, intimne smo priče povjeravali jedan drugom. Ja o tome ne mogu pisati. Ali kad bih mogao s njim razgovarati, svakako bih ga pitao zašto je u oporuci tražio pokop po pravoslavnom obredu. U jednom tekstu, izaći će u ovoj tzv. memoarskoj knjizi, ja sam pisao o tom pokopu, pokušavao sam to objasniti, neke sam nepoznate detalje u taj tekst unio, ali sam ga ipak poslao na provjeru Filipu Davidu, on mi je sve te intimne stvari izbacio i rekao mi da ne možemo pisati čak ni o onome što bismo Kišu da je živ mogli reći, pa ako treba i posvađati se s njim.”

I daje komentar:

„Kovač govori o memoarskoj knjizi Strogo poverljivo u kojoj je portretisao svoje beogradske prijatelje. Između ostalih Borislava Pekića, Miodraga Bulatovića i Živojina Pavlovića, koje je uglavnom osudio zbog srpskog nacionalizma. Kiš se nije našao među portretisanim prijateljima. Izostavljen je zbog neke vrste cenzure, poverene piscu Filipu Davidu. Ta cenzura sugeriše da je srpskoj književnosti potreban svetac tj. sveti Danilo Kiš. Čiji je jedini greh, po rečima Mirka Kovača, ta pogrešna pravoslavna sahrana.”

A o Saši Iliću misli isto što i o Saši Stojanoviću:

„Ali Ilića ne interesuju nova čitanja Kiša. Oni bi samo da potvrde Kiša kao mitsku figuru jugoslovenskog kulturnog prostora, pisca savršene biografije i porekla koji ne sme biti doveden u pitanje. Tako započinje proces repatrijarhalizacije i stvaranja novih očinskih figura u srpskoj kulturi, novih mitova o podobnosti i novih, politički korektnih savršenih biografija.”

Napad nije ostao bez protivnapada. U Danasovom podlistku Beton, 19. jula 2011, Vladimir Arsenić je već naslovom teksta, „Mitomahija s predumišljajem”, poručio čitaocima da je zločin rušenja mita Tatjana Rosić izvršila s predumišljajem:

„Knjiga Tatjane Rosić 'Mit o savršenoj biografiji - Danilo Kiš i figura pisca u srpskoj kulturi' jeste delimično argumentovan napad na ovog značajnog pisca, ali je mnogo bolje organizovan i kudikamo utemeljeniji napad na njegovo nasleđe unutar srbijanske književnosti, za koje sam Kiš ne samo da nije kriv, nego bi ga verovatno sa gnušanjem odbacio. (...)

Neke od fraza koje Tatjana Rosić koristi imaju za cilj da denunciraju Kiša i predstave ga kao narcisoidno-autoritaran karakter. Govoreći o stilskoj brižljivosti ona koristi termin 'policijska strogost', a na kraju poglavlja o Peščaniku nailazimo na frazu 'narcisoidno drski salto-mortale skok nad ponorom apsoluta'.

Čemu ovakve 'rugalačke' formulacije u delu koje bi trebalo da se teorijski, da ne kažem naučno, bavi delom jednog pisca. Moguće je da Tatjana Rosić zaista ne misli ništa loše o romanima i pripovetkama Danila Kiša, ali ako je to tako, ako njena knjiga ima za cilj da dekonstruiše jedan mit sa stanovišta feminizma, onda su ovi argumenti ad hominem zaista nepotrebni.

Ipak, meni se čini da njen cilj nije dekonstrukcija već destrukcija simboličkog potencijala koji, posebno za mlađu prozu, ima sve ono što je Kiš uradio.”

Čarka je okončana žestokim odgovorom napadnute strane.

Nadežda Radović je 21. avgusta u tekstu sa, opet, indikativnim i provokativnim naslovom „Džabe ste krečili, Fićo”, direktno optužila Arsenijevića da je samo produžena ruka i izvršilac posla svog nalogodavca iz senke.

„Što se tiče naručioca, bilo bi poštenije da se sam oglasio. U hladovini 'Galerije', pod pokroviteljstvom Jove Kape poznatog po afirmaciji slogana 'OZNA sve dozna' i 'UDBA uvek budna', čoveka koji javno omalovažava svoju ženu i porodicu i hvališe se švaleracijama o državnom trošku itd. sve je moguće. Džabe smo krečili, Fićo.”

(O kakvoj „Galeriji” je reč i ko je Jova Kapa „objašnjenje” je, nezavisno od ovog teksta, ali ne i od ovog rata, dao pisac Vladimir Kecmanović u Novom Standardu februara 2011:

„'General' je, naime, veoma omiljen u serklu 'levih kulturnih radnika', profesionalnih 'prijatelja' i samozvanih naslednika pokojnog Danila Kiša. A serkl je veoma blizak LDP-u. Neupućenima informacija, zaboravnima podse-

ćanje: jedna od najčešće citiranih izjava pisca Danila Kiša je ona da - parafraziram - kada mu neko kaže kako fašistički i staljinistički logori nisu jednako zlo, prekida razgovor i ustaje od stola.

Kišovi 'prijatelji' i 'naslednici', međutim, za stolom generala Kapičića - sede li sede.

Da li su, možda, jedni izmišljajući šta im je 'Dača rekao u četiri oka', a drugi raširenih zenica slušajući njihove izmišljotine - smetnuli s uma Kišove dokumentovane izjave? Ili, biće, nalaze kako Goli otok nije isto što i Staljinovi logori? Nego je, valjda, bolji, zato što čuvari Brozovog (anti)staljinizma svoje sužnjeve, uglavnom, nisu tukli, mučili i ubijali lično, već su ih terali da tuku, muče i ubijaju jedni druge!? Neupućenima još jedna informacija, zaboravnima još jedno podsećanje: Danilo Kiš je autor dokumentarnog filma posvećenog Ženi Lebl, golootočkoj stradalnici, koja je verno opisala doživljene užase i muke!

Kad se sve sabere i oduzme, jedno je izvesno: ne samo sa 'generalom' Kapičićem nego i sa svojim 'prijateljima' i 'naslednicima', Danilo Kiš, da se, nekim čudom, po drugi put pojavi među Srbima - teško da bi za sto seo.”)

Tatjana Rosić se javila još jednom, 16. septembra, oštrom optužbom protiv Arsenića. I ona ističe da je Arsenić svoj tekst pisao „po zadatku” i da je podmetnuo antisemitizam.

„Gospodin Arsenić je, naime, dobio za zadatak da pročita moju knjigu i zada joj konačni udarac. Arsenić je obavio zadatak ali je u podnaslovu svog teksta zadržao ingenioznu kovanicu Saše Stojanovića - 'pseudofeminizam'. Sa te platforme Arsenić se smelo i bezobrazno, iako ne i argumentovano, vinuo do diskretno ali jasno sugerisane optužbe za antisemitizam. (...)

Što se tiče simboličkog nasilja patrijarhata Arsenić pokazuje i suštinsko nepoznavanje tradicije na kojoj najviše insistira kada nam savetuje kako da 'pravilno razumemo' Kiša. Arsenić dakle tvrdi da postoje pravilna i nepravilna tumačenja Kiša (ili, pre, podobna i nepodobna?) i savetuje da se za pravilno razumevanje posegne za jevrejskom tradicijom...”

Za sve ovo vreme jedan književnik je delovao kao slobodan strelac, žestoko osporavajući književno delo Danila Kiša. Boško Tomašević:

„Oduzmite Kišu elemente njegovog životopisa i, takođe, njegovu harizmatičnost, uticaj dela će ostati bez znatne potpore... Izvan etičkog obzorja, uvereni smo, kada je reč o književnom delu, na prvom mestu stoji spisateljsko umeće, koje je Kiš savladao onako kako su to savladali drugorazredni pisci...” (Politika, 17. oktobar 2009.)

„Idol 'uspelog' srpskog književnog establišmenta, Danilo Kiš, za koga bi možda vredele reči Emila Siorana - biti jalov sa toliko žara - već ih sam po sebi poriče, i to unapred... Kišove poruke su umrle onda kad se pokazalo da se i posle holokausta piše sasvim dobra književnost i da se, štaviše, mora pisati... Tema je Kišu donela slavu, ne stil, i nikako ne njegovo romansijersko umeće... Od Kišovih romana i pripovesti ostala je samo njegova Poetika i njegov traktat Čas anatomije kojim se branio od optužbi za plagijat, dakle ništa od proze.” (Intervju u listu Danas, 20. april 2012.)

“Mit o Njegošu star je sto pedeset godina, mit o Kišu četrdesetak. Još uvek nema ni nagoveštaja o spremnosti na prevrednovanje tih mitova.” (Polja, br. 482, 2013.) Na istom mestu Tomašević hvali knjigu Nebojše Vasovića „o ikoni savremene srpske književnosti, D. Kišu”.

Kišovi branitelji nijedanput nisu odgovorili na ove napade. Rečeno modernim vojničkim jezikom, na ovaj vazdušni napad protivvazdušna odbrana nije reagovala. S obzirom na logistiku kojom su raspolagali branitelji, ne verujemo da napadač nije primećen. Iskustvo nam govori da bi u pitanju mogao da bude neki strateški razlog. Možda oni nisu želeli da šire front i da se sukobljavaju s piscem koji je, i delom i životom, etabliran u evropsku kulturu i koji se žestoko bori protiv „nacionalnih” pesnika i kritičara što iz lične koristi sprečavaju otvaranje srpske književnosti prema svetu i njeno prevrednovanje.

Narodna izreka da vreme leči rane ne važi za ovaj rat. Žestina ratnika kao da je dobijala na snazi kako je vreme prolazilo. Dok su nekadašnji oružani sukobi koji su vođeni u svetu kad je počeo rat oko Kišove knjige Grobnica za Borisa Davidoviča odavno zaboravljeni, a zaraćene strane odavno žive u prijateljstvu i slozi, to sa ovim tridesetogodišnjim ratom nije slučaj.

Trideset pet godina od početka Prvog i šest godina od početka Drugog rata, 2011. godine, Božo Koprivica je, kako je javila Pobjeda, u podgoričkoj knjižari „Karver”, povodom godišnjice rođenja Danila Kiša, neprijatelju očitao ubojitu bukvicu:

„Erih Koš je u Sjećanjima ružno, krvožderno pisao o Kišu. Lešinarski. Nebojša Vasović je objavio cijelu knjigu Lažni car Šćepan Kiš. Nacionalistička kloaka. A tu kloaku komentarisali su Kalezić i Kalajić. I evo, prošle godine Vidosav Stevanović objavio je Dnevnik samoće... Kakva mržnja. Vidosav Stevanović čisti teren da samo on svijetli na književnom Olimpu, kao princip i etička veličina... Pravi provincijalni Salijeri sa Botunja.”

Isto to, ali ipak malo drugačije, i sa nešto širim spiskom neprijatelja, Koprivica je objavio u Vremenu 16. juna 2011, u autorskom tekstu „Otrov iz fusnote”:

„Bora Ćosić je još za Kišova života objavio roman Intervju na Ciriškom jezeru - paškvilu protiv Kiša. Erih Koš je u Književnosti, pet godina posle Kišove smrti, pisao lešinarski o Kišu. Koš iz ćoška. Nebojša Vasović objavio je knjigu 'protiv' Kiša. Nacionalističku kloaku. Petar Cvetković je u Književnom listu pustio priču E. Limonova (prevod Radmila Mečanin), a u toj priči je Kiš ružan, prljav, zao. I, evo, 2010. - Vidosav Stevanović u Dnevniku samoće - najgnusnije, najpodlije piše o Danilu Kišu.”

No meta Koprivičinih napada je Vidosav Stevanović, koji je u svom Dnevniku samoće Kiša prikazao u lošem svetlu. Lažnom svetlu:

„Ima li, imaš li, smradu iz Cvetojevca, jednu reč, jedno slovo kao dokaz. Osim iskrenog trača tvoje žene i neugasle mržnje. Ima li gore sudbine nego početi kao pesnik (Trublje, možda Trublje i komentari) a završiti kao lešinar, kao hijena. Sa rakom reči i dušom u ispljuvku.”

„Nevoljni komunista i kandidat za titulu najsrpskijeg (mlađe kategorije) srpskog pisca otkriva kako je (i koliko, sa koliko žara) navijao za književni šljam. V. Stevanović, iz nekog budžaka ili udbinog ureda, viri kao jeremijadni jeremićolog. Jeremići, pigeoni i ini, Vidosavi, i delije... bili su nokautirani i (is)tuširani Časom anatomije. Kiš je, na sviftovski način, razobličio, decenijama negovanu, vezu između književnih mediokriteta i policijske države.”

Kiš je za Koprivicu antipod Vidosavu Stevanoviću i na književnom i na moralnom planu. Prvi je vrh, potonji je dno.

Za razliku od Vidosava Stevanovića (koji je „imao nesreću” da se „malo pre njega pojavio trio Žerson, Tostao, Pele: Pekić, Kovač, Kiš. A posle njega došli su, dolaze: Basara, Albahari, Petković, Valjarević, Saša Ilić, Srđan V. Tešin...”), Kiš je „za književne generacije koje će doći postao moralna norma i institucija. Horizont, horizont i po”.

„Kiš je, gnjido iz Botunja, i jevrejski, i crnogorski (... i ja sam crnogorski Jevrejin...) i srpski i mađarski, i hrvatski i američki, vojvođanski i francuski, brazilski i nemački, cetinjski i portugalski (iz Sintre), persijski i makedonski, dalmatinski i albanski, beogradski i poljski, ruski i danski, španski i japanski... Poslednji jugoslovenski pisac.”

Koprivica u tekstu daje i sažeto viđenje čitavog rata:

„Kiš je u vreme afere oko Grobnice (hajka je krenula iz esnafa) proživeo sudbinu Borisa Davidoviča. Bes, zavist, pokvarenost književnog šljama i nemoralnost vlasti. Bratstvo, srbijanskih, Darmolatova. (...)

Kišovi neprijatelji, čaršija, bašibozluk kunjao je po mišjim rupama. A onda su potkraj 1988. miševi počeli da proviruju. Javljaju se kao ojed, kao šuljevi. To je ta upornost hemoroida.”

Zastajemo na trenutak, iznenađeni činjenicom da strana koja u prvi plan ističe svoju evropsku kulturu a protivnike smešta među ćepenke i palančane, često pribegava uličarskim psovkama i uvredama neuobičajenim čak i za naše književne polemike i svađe: razbojnici, ništarije, propalice, književni šljam, bašibozuk, hemoroid, ojed, gnjida (iz Botunja), smrad (iz Cvetojevca), gad (iz Cvetojevca), lešinar, hijena, fukara, hulja, doušnik Gradskog komiteta, literarni ološ... Gotovo da zaključimo da na ratištu dejstvuje i specijalna psovačka jedinica.

Izgleda da Koprivici niko od prozvanih, a koji su još među živima, nije odgovorio. Kao da je još jedan snažan ratni vihor protutnjao bojištem.

Ali to ne govori ništa.

Mi iz daljine čujemo grmljavinu.

U crnogorskom izdanju Blica, 1. decembra 2012, oglasio se književnik Vladimir Kosić:

„Na ovom svijetu postoji jedna rijetka iako prilično žilava vrsta ljudi koju u književnoj čaršiji zovu 'kišobrani'. Zovu se tako zato što vole da brane Danila Kiša kad za to ima potrebe, to jest kad ga neko napadne. I kao što se u prisustvu debelih ljudi desi da neko započne da priča viceve na račun viška kilograma ili u prisustvu ćelavih ljudi obično neko uzme da izlaže prednosti duge kose, tako u prisustvu 'kišobrana' dođe vam da tvrdite da je Kiš kao pisac daleko ispod Mir-Jam.

Ali nemojte, uzdržite se! Zašto? Pa oni jedva čekaju takvo nešto pa da vam u lice saspu da ste provincijalac, neostvareni srednjak i stoga, slijedi, nacionalista, ako ne i fašista. A kad neko tako priprijeti, bolje vam je da držite jezik za zubima.

Ali ne vrijedi ni pustiti ih. Jer 'kišobrani' kad ne brane, oni onda slave Danila Kiša, priređuju neredovne ali česte okrugle stolove, love povode, pohode polazišta, komemoracije ne propuštaju, razne in memoriame, pomene i prisjećanja, pa pokoje reizdanje neobjavljenih spisa slavnog pisca...”

Varnice će izgleda tek da lete.

Naše šesto čulo nam kaže da se iza brega valja i nešto krupnije.

Zveckanje oružja sve je bliže.

Je li na pomolu Treći rat?

U boj, u boj!

Zar opet o Kišu?

I zar opet Nebojša Vasović? Ta nije li ovaj antisemita, nacista, nacionalista, Legijin pristalica, oholi zavidljivac, neznalica, svojom prvom knjigom o Kišu, kako su oglasili njegovi protivnici, izvršio samoubistvo?

Zar opet o Kišu? je, bar za sada, najobimnija knjiga koja kritički preispituje i umetničku vrednost Kišovog dela i njegovu biografiju. Ona, kaže autor, „donosi analizu Kišovog dela i njegove poetike, kao i analizu kritičke recepcije tog dela, mitova kojima je okruženo Kišovo ime. Konačno, analizu represivnog delovanja tih mitova u našoj kulturi.”

Tresnula je kao bomba na utihnulo bojište, mada njen autor tvrdi da je jedva našao izdavača, zbog cenzorske atmosfere i pritisaka koju vrše Kišovi branitelji, ti izdanci i čuvari srpskog totalitarizma, bivši komunisti, „kojima cilj opravdava sva sredstva”.

„No, uprkos tehnološkim novinama koje koriste u obračunu sa svojim neistomišljenicima, oni ipak ne uspevaju da sakriju očiglednu istinu da su deca boljševizma. Zato u estetici, baš kao i u politici, mogu da podnesu samo jednu istinu, nikako više ravnopravnih stanovišta.

Politiku ovog 'novog kulturnog modela', čiji je glavni idelog Filip David, formulisao je svojevremeno J. B. Tito: 'Ne mogu u našoj zemlji, drugovi i drugarice, postojati dva programa, već samo jedan'. Po istoj logici jednoumlja, u današnjoj Srbiji ne mogu postojati dva shvatanja o Danilu Kišu (ili kojoj drugoj temi), već samo jedno, ono koje odgovara vladajućoj eliti.”

Vasović detaljnije nego u svojoj prvoj knjizi o Kišu daje anatomiju afere vezane za Grobnicu za Borisa Davidoviča. Za izvore koristi i svedočanstva Dragoslava Mihailovića, Brane Crnčevića, Borislava Pekića, koja otkrivaju njihovu ulogu i ulogu Borislava Mihajlovića Mihiza u aferi. Prema tim svedočenjima, glavni urednik Duge Velja Vesović je došao kod Mihiza da se s njim konsultuje oko teksta svog novinara Dragoljuba Golubovića „Niska od tuđih bisera”.

Mihiz je pozvao u pomoć pisce Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića, koji su posle čitanja teksta zaključili da ga ne treba objavljivati. Mihiz je potom pozvao i Kiša i pokazao mu tekst, što je ovoga razbesnelo. Golubović je odbijeni tekst poslao zagrebačkom Oku, koji ga je objavio.

Borislav Pekić je potom, u dogovoru s Kišom, predložio Dragoslavu Mihailoviću da, kao golootočanin, napiše tekst u odbranu Grobnice, jer bi to, zbog njene teme, imalo posebnu težinu. Dragoslav je napisao traženi tekst i poslao ga Oku, ali i Danilu Kišu, koji njime nije bio zadovoljan i vratio mu ga je na doradu. Mihailović je zatim telegramom javio redakciji Oka da tekst povlači, ali da podržava Kiša i da smatra da polemiku treba što pre okončati.

Vasović navodi i svedočenje Dragoslava Mihailovića u vezi sa francuskim prevodom Grobnice. U predgovoru francuskom izdanju, pesnik Josif Brodski je napisao da je afera oko Grobnice proizišla iz „srpskog antisemitizma”. Književni kritičar Miodrag Perišić je pitao Brodskog, prilikom njegove posete Beogradu, otkud mu ideja da je uzrok afere srpski antisemitizam, našta je pesnik odgovorio da je takvu informaciju dobio od samog Kiša.

Perišić je, sve prema zapisima Dragoslava Mihailovića, ispričao Kišu šta mu je rekao Brodski, našta je autor Grobnice zbunjeno odgovorio: „Ma to je rečeno da bi se knjiga bolje prodavala”.

Vasović ovim epizodama želi da pokaže kako je sve konce polemike Kiš od njenog početka držao u svojim rukama i kako ju je iskoristio za svoju promociju:

„No, i ovo što smo saznali iz Mihailovićevih svedočanstava dosta govori ne samo o Kišu nego i o našoj sredini koja je odavno navikla da mazohistički trpi svaku uvredu, ma koliko ona bila besmislena i neosnovana. Iako su srpski pisci i urednici odbili da štampaju Golubovićev tekst, iako su na Kišovoj strani bili mnogi - a pre svega oni koji su poput Mihiza, Crnčevića i Mihailovića, slovili kao srpski nacionalisti, Kiš je celokupnu odgovornost za polemiku svalio na srpsku sredinu.

I kada srpski kišolozi danas brane delo ovog pisca u maniru dežurnih filosemita, oni samo recikliraju nešto što je i sam Kiš priznao za laž u funkciji što bolje prodaje svoje knjige.”

Veliki deo knjige Vasović posvećuje dokazivanju da je Kiš u Srbiji imao podršku javnosti, najuglednijih pisaca i kritičara, a pre svega vlastodržaca. Čak je i Matija Bećković, koji slovi kao perjanica srpskih nacionalista među pesnicima, oplakao Kišovu smrt rečima: „Ovako nepravednu smrt pravednije je nazvati pogibijom. Da, to je pogibija, grdna pogibija Danila Kiša.”

A da je Kiš u Srbiji bio državni pisac i miljenik, Vasović pokazuje na primeru dodele književnih nagrada.

Evo kako je, prema svedočenju Borislava Pekića, izgledala dodela Andrićeve nagrade:

„U Pekićevoj knjizi Korespondencija kao život mogu se naći zaniml1ivi podaci o odnosu naših književnih moćnika prema Kišu. U pismu datiranom avgusta 1984, jedan od najmoćnijih ljudi naše književne scene, Predrag Palavestra, akademik i predsednik svih mogućih književnih komisija, ovako piše Pekiću:

'Imam, doduše, i neke druge razloge radi kojih ovo pišem, a ne samo radi evokacije Londona (koja je, uzgred rečeno, za mene uvek puna nostalgičnog divljenja). Prvo je: jeste li uspostavili kontakt sa D. Kišom i da li će biti spreman da bez vratolomija i agresivnosti, bez kraljevskog vatrometa taštine, tj. bez skandala, primi eventualnu Andrićevu nagradu? Posle našeg razgovora na onoj večeri kod Simovića, poslednjeg dana našeg boravka u Londonu, ja sam razmišljao da će Vama, možda, biti vrlo teško i delikatno da s njim o tome bilo šta razgovarate i da sam vas, možda, uvalio u nešto što vas dovodi u nepriliku.

Ako ima i najmanji prizvuk toga, molim vas, zaboravite sve, zaboravite odmah i zanavek, a ja ću se na licu mesta, kad žiri bude zasedao, rukovoditi svim valjanim razlozima da Kiš bude jedan od glavnih kandidata za nagradu. Ako ste, međutim, već bili s njim u kontaktu, 'please let me know', jer će Džadžić uskoro u septembru zakazati sastanak žirija.'

Dakle, pre nego što je žiri za dodelu Andriće-

ve nagrade i krenuo da zaseda, Palavestra se raspituje preko Pekića da li bi Gospodin Kiš pristao da primi nagradu. U slučaju pozitivnog odgovora, Palavestra bi se lično založio da Kiš bude 'jedan od glavnih kanditata'! Avaj, ako je Kiš samo jedan od glavnih kandidata, zašto se onda Palavestra raspituje da li bi Kiš primio nagradu, kao da mu je nagrada već dodeljena?

Čitajući ovu prepisku, čovek se pita: zašto bi se Palavestra uopšte zalagao da Kiš (ili koji drugi autor) dobije nagradu? Nije li posao jednog kritičara da u okviru žirija iznese svoje mišljenje o delima pojedinih autora, a ne da vodi kampanju navijajući za jednog pisca a protiv svih ostalih? Konačno, Andrićevu nagradu za 1984. dobio je, kakvo iznenađenje - Danilo Kiš. Mi ovde, naravno, ne govorimo o Andriće-

voj nagradi, govorimo o odnosu naše sredine prema Kišu, o gotovo patološkom strahu koji su od Kiša imali čak i takvi moćnici kao akademik Palavestra ili Kišov prijatelj Pekić.

Iz navedenog odlomka je očita ne samo snishodljivost beogradskih moćnika prema Kišu, već i strah od njegovog ponašanja i njegovih odluka. Sve to nikako ne ide u prilog mitu o Kišovoj ugroženosti u srpskoj sredini.”

Državnu Sedmojulsku nagradu Kiš je dobio na intervenciju Ivana Stambolića, „u ono vreme najmoćnijeg srpskog političara”. Vasović citira samog Stambolića:

„Nikada se nisam mešao u dodeljivanje raznih nagrada, ali jesam oko Sedmojulske u vezi sa Danilom Kišom. Govorio sam Vukoju Bulatoviću koji je TO u predsedništvu vodio, jer to jeste nagrada za književnost, ali je državna nagrada, DA BI BILO DOBRO DA JE DANILO KIŠ DOBIJE. Nikola Ljubičić je bio besan na mene zbog Kiša. Š...Ć Kiš je dobio nagradu, a Nikola ostao ljut.”

Vasovićev komentar:

„Najmoćniji političar Srbije u svoje vreme, koji se po sopstvenom priznanju nikada nije mešao u književne nagrade, našao je za shodno da se umeša u dodeljivanje 'Sedmojulske nagrade' samo jednom, kada se među kandidatima za njeno dobijanje našao Danilo Kiš.

Štaviše, da zbog budućeg dobitnika Danila Kiša, pokvari i svoje odnose sa ondašnjim generalom jugoslovenske armije! Zaista, kada ni takav moćnik poput Ljubičića nije uspevao da naudi Kišu, kako su to onda mogli pisci i kritičari na koje je Kiš kukao u svom Času anatomije?

Ovde je važno istaći još nešto: Kiš prihvata 'Sedmojulsku nagradu' uprkos tome što mu je dodeljuju isti oni komunisti koji ga tobože proganjaju. Štaviše, on nagradu prima u trenutku kada je već poznat i priznanjima ovenčan pisac, kako kod nas tako i u inostranstvu, i kada ta nagrada ne može ništa dodati njegovoj reputaciji. Naprotiv, može samo baciti senku na njegov 'disidentski status' do kojeg mu je toliko bilo stalo. Prihvatajući 'Sedmojulsku nagradu', Kiš je nedvosmisleno pokazao da njegovo kukanje na komuniste nije bilo drugo do poza i samoreklamerstvo.

Zanimljivo svedočanstvo o dodeljivanju dotične nagrade ostavio je i Kišov prijatelj, Mirko Kovač, u tekstu pod naslovom 'Gorka iskustva': Kada je Danilo Kiš dobio Sedmojulsku nagradu (1987), bio sam na prijemu, čak sam dobitniku posudio kravatu. Ivan Stambolić, tadašnji predsjednik Vlade, lično mi je rekao da sam i ja kotirao visoko, ali da sam ostavljen za dogodine, jer dati nagradu odjednom 'dvojici odličnih pisaca i prijatelja bila bi prava šteta' - to su doslovce bile njegove riječi.

Ono što je sablasno u ovom svedočenju Mirka Kovača jeste što se on uopšte i ne pita zašto u zemlji sa razvijenim kulturnim ustanovama, književnim listovima, kritikom, žirijima, književnu nagradu ne dodeljuje niko drugi do predsednik vlade. Zašto je Kovač verovao da je Stambolić autoritet u stvarima književnosti, zar samo zato što mu je obećao 'dogodine' nagradu?

Činjenica da jedan pisac 'doslovce' citira pohvalu koju mu na uvo saopštava jedan komunistički lider, otkriva korumpiranost i konformizam Kovača kao pisca. Kovaču, kao ni Kišu, ovaj model kulture očito nije smetao, barem ne onda kada su nagrade dobijali ili su im one bile obećavane 'za dogodine'.

Duhovita opaska Duška Radovića, povodom njegovog susreta sa Brodskim, otkriva pravu istinu naših kobajagi disidenata: 'Kad sam se susreo sa Josipom Brodskim u Njujorku, velikim ruskim pesnikom koji živi tamo kao emigrant, izdiktirao mi je čitav jedan spisak politički ugroženih pisaca kod nas. A to su sve baš oni koji najbolje žive i koje najpažljivije podržavamo.'”