Istražujemo

Kriza hrane: Evropa i Srbija u susret "gladnim godinama"

GLADNE OČI I PRAZAN TANJIR

Politika vezivanja Srbije u lance super i hiper marketa, politika uništavanja srpskog sela i poljoprivrednih domaćinstava, već danas, na početku duge epohe svetskih prevrata i mogućih globalnih ratova, pokazala se štetnom i veleizdajničkom. Glad je zakucala na mnoga vrata, a zbog rata u Ukrajini i zapadnih sankcija Rusiji, ova pošast nikoga u Evropi neće zaobići. Može li Srbija, koja ima sve prirodne mogućnosti da preživi neizbežnu epohu nestašica hrane i gladi, da se vrati svojim tradicionalnim „lancima” ishrane (selo, poljoprivreda, zemljoradnja, sročarstvo, voćarstvo...). Hoće li u ovakvim okolnostima kriminalni uvoznički lobi konačno da bankrotira upravo zbog svoje dugogodišnje zelenaške politike uz pomoć vladajućeg režima?

Nikola Vlahović

Cene hrane u svetu zbog rata u Ukrajini u skorijoj budućnosti mogle bi da rastu i do 70 odsto, a neke prehrambene artikle svet neće još dugo ni videti. Ovo potvrđuje i izveštaj (najnovije procene) Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu FAO.

FAO Indeks hrane u februaru ove godine, kada su sukobi tek počeli, pokazuje da su cene hrane u svetu u prethodnih 12 meseci povećane za više od 24 odsto i tako dostigle svoj istorijski maksimum od kada uopšte traje praćenje svetskih cena strateških proizvoda..

U Srbiji su između februara prošle i ove godine potrošačke cene hrane povećane za više od 40 odsto, i to je vidljivo građanima koji ne veruju u državnu statistiku, mada i tako “frizrana” govori o povećanju svih cena hrane za oko 25 odsto.

Sa druge strane, niko više ne veruje u procene FAO iz januara ove godine da će proizvodnja žitarica ove godine u svetu porasti za 0,8 odsto, dok bi tražnja, na talasu panike, mogla porasti za više od 1,6 odsto, što bi dodatno moglo pogurati cene naviše, a inflacija u SAD, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i drugim razvijenim zemljama ovih dana obara višedecenijske rekorde, a u Srbiji je na kraju februara bila blizu 10 odsto (zvanično), što je ujedno najveća inflacija od 2012. godine.

Uz dramatičan rast cena, Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNKTAD) prognozira da svetu, posebno siromašnijim zemljama, tek krajem ove godine i početkom sledeće prete i ozbiljne nestašice hrane, jer su pre rata u Ukrajini Rusija i Ukrajina zajedno pokrivali čak 53 odsto svetske tražnje za suncokretovim uljem i 27 odsto potreba za pšenicom.

Šta Srbiju očekuje u ovim teškim i neizvesnim vremenima kad je proizvodnja hrane u pitanju? Šta će biti sa cenama šest osnovnih životnih namirnica kada krajem aprila 2022. prestane da važi Uredba Vlade Srbije, po kojoj su one “zamrznute” na nivou od 15. novembra prošle godine? Izgleda da je samo jedan čovek u ovoj zemlji optimista u vezi sa tim, a to je samodržac Aleksandar Vučić koji tvrdi: “...Uradili smo puno da obezbedimo sve za zemlju, od energenata do hrane. Kukuruza ima za narednih šest meseci, sve što je bilo kuhinjske soli kupili smo, imamo dugotrajnog mleka za 60-90 dana, kupili smo mnogo pirinča, obezbedili smo ulje... Naši magacini su puni, magacini su u Šidu, Mitrovici, Pazovi... Imamo svega...”

Možda je sve tačno tako kao što i govori opet samoizabrani predsednik. Ali je tačno i to da su berzanske cene pšenice porasle za 21 odsto, ječma za 33 odsto, a đubriva za čak 40 odsto (a uslediće još jedno povećanje do 100 odsto). Treba napomenuti da je cena đubriva od januara prošle 2021. godine porasla za neverovatnih 300 odsto, čak tri puta, a snabdevanje je samo dodatno otežano kada je Rusija pozvala svoje proizvođače da privremeno obustave izvoz. Dakle, šta će biti kad se robne rezerve potroše, pa i kad se ovogodišnja setva pretvori u hleb? Da li je ovaj “optimista” zaboravio da je Ruska federacija kao pojedinačno najveći svetski proizvođač pšenice ona koja diktira cene i tržišna pravila. A sprema se da joj uvede ekonomske sankcije!?

Rat u Ukrajini već uveliko remeti globalno snabdevanje, očekuje se da će se situacija drastično pogoršati ako sankcije Rusiji budu proširene i na izvoz energenata - jer će povećani troškovi transporta značiiti još više cene hrane. I Vučić treba da nametne nekakve za Srbiju politički i ekonomski štetne sankcije takvoj Rusiji?

Da su svetske cene hrane od početka rata u Ukrajini najviše u poslednjih 60 godina, tvrde i druge odgovarajuće službe OUN u svojoj evidenciji (indeksu). Tokom duže od pola veka ove službe prate svetske cene hrane i prema poslednjem izveštaju, ovakav skok nikada se u tom periodu nije desio. Tim povodom je sadašnji Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Antonio Gutereš dao dramatičnu prognozu i uputio upozorenje, rekavši da je svet u velikoj opasnosti od gladi “zbog dešavanja u Ukrajini”, te da se posledice osećaju širom sveta i da rastuće cene hrane, energije i đubriva “vode celokupno svetsko stanovništvo u glad”...Dve prethodne godine svetske histerije zbog pandemije još neistraženog virusa, izolacije stanovništva, masovna otpuštanja sa radnih mesta, stotine hiljada ugašenih preduzeća i potpune stagnacije svetske industrije hrane (i svih drugih industrija) predsednik OUN nije pominjao. A, nestašice hrane pogodile su i najrazvijenije evropske ekonomije. Glad preti čak i Nemačkoj, Austriji, Španiji, Italiji...

Osim rata u Ukrajini i onome što mu je prethodilo (pandemija pomenutog virusa) na rast cena hrane uticale su prošlogodišnje suše, rast svetskih cena energenata i svetskih cena ključnih poljoprivrednih proizvoda, kao i znatno uvećani troškovi u proizvodnji hrane.

U Srbiji, koja je mogla biti gigant agroekonomije i među vodećih evropskim zemljama u proizvodnji hrane, rekordno visoke cene drži povrće, koje je za 12 meseci, od marta 2021. do marta ove godine, poskupelo (zvanično) za 30,6 odsto, a kako je u pitanju “prosečno izračunato povećanje”, nezvanično je poskupelo i više od 50 odsto! Na drugom mestu po ovakvom skoku cena su ulja i masti (više od 20 odsto), ali i sve vrste kafe, čajeva i sličnih napitaka preko 25 odsto. Meso je u Srbiji od početka 2022 poskupelo oko 20 odsto, a mleko, sir i jaja takođe za preko 20 odsto. Riba i riblji proizvodi poskupeli su najmanje 15 odsto. Srećom, svih tih prehrambenih proizvoda još uvek ima u prodaji. Ali, kako prognoze svetskih ekonomskih stratega govore, neće još dugo biti deo lanca ishrane.

Tako je u Španiji već potpuno nestalo suncokretovog ulja (sada masovno koriste maslinovo ulje, koga Španija ima u robnim rezervama), a slično je i u drugim mediteranskim zemljama. U Nemačkoj sve češće nema ni brašna, a trgovci u Italiji već dva meseca sve teže nabavljaju testeninu, pa je u prodaji uglavnom nema. U Austriji je došlo do nestašice živinskog mesa. Činjenica je da je Evropa kupovala sve vrste žitarica koje Rusija kao vodeći svetski izvoznik godinama nudila EU po povlaštenim cenama. Sve do početka rata i Ukrajina je izvozila značajne količine ovog strateškog prehrambenog proizvoda.

Uprkos ovakvoj svetskoj krizi, Srbija je sa svojim velikim ali na žalost neiskorištenim poljoprivrednim potencijalom (i u dobroj meri uništenim), došla u poziciju da uvozi neke strateške prehrambene proizvode pa je došlo do poskupljenje hrane kakvo još nije viđeno.

U normalnim okolnostima, da nije planski došlo do uništavanja srpske agroekonomije od strane zvaničnih vlasti i “vladara iz senke”, brašno (kilogram) bi moralo da košta najviše 40 dinara, litar ulja ne bi mogao biti skuplji od 140 dinara, sve vrste mesa po kilogramu bi morale koštati najviše 700 dinara, kilogram krompira od 35 do 50 dinara, a kilogram šećera 60 dinara. Jer, svaki od ovih nabrojanih strateških prehrambenih proizvod Srbija sama može da proizvodi i ima sve potencijale da ostvari višak za izvoz i za sopstvene robne rezerve!

Čak ni u ovakvoj svetskoj krizi hrane, srpski poljoprovredni proizvođač ne bi imao problem sa ratom u Ukrajini niti svetskom krizom hrane izazvanog tim ratom. Problem sa tom krizom ima uvoznički lobi, tačnije uvoznička mafija koja je pod zaštitom vladajućeg režima (i onih koji su mu prethodili), sistematski godinama radila na zatiranju seoskih poljoprivrednih domaćinstava, ubijanju zdrave domaće agroekonomije i okivanju Srbije u lance stranih trgovačkih mreža. Sve to je dovelo do kolapsa u proizvodnji domaće hrane za domaće tržište.

Samozvani “spasilac nacije” koji sedi u zgradi Predsedništava u Beogradu, lično se potrudio da tokom decenije svoje vladavine ponizi radnike i seljake, uništi domaću agroindustriju i otvori širom vrata stranim prehrambenim robama, uglavnom nepotrebnim jer ih Srbija ima u izobilju. Iz kojih razloga Srbija već dvadeset godina uvozi meso iz Argentine, paradajz iz Albanije, povrće iz Turske i mnoge druge proizvode sa sve četiri strane sveta? Kao je mogućre da Srbija uvozi čak i proizvode od mleka (a domaći mlekari su na gubitku i masovno odustaju od posla), kao što su duboko zamrznuti maslac, mleko ili surutka u prahu?

Zbog takve kriminalne uvozne politike, ne treba očekivati ništa dobro. Uskoro će doći do poremećaja i prekida lanca snabdevanja mlečnih proizvoda iz uvoza, cela konditorska ali i prehrambena industrija biće suočena sa nedostatkom sirovina za proizvodnju. Sve zbog uništene domaće proizvodnje. Samozvani srpski vladari planski smanjuju stočni fond već godinama, prazne sela i uništavaju ne samo agrarni potencijal nego čitav lanac industrije hrane. Od toga koristi ima jedna mala ali moćna kriminalna grupa “genetalnih zastupnika”, uvoznika svega i svačega, pa i hrane kao strateške robe. Vučićeva “samohvala” o impresivnim robnim rezervama donekle je tačna kad su u pitanju žitarice i brašno. Za sve drugo, hvaliće se ogromnim uvozom po drastično velikim svetskim cenama.

Razlog treba potražiti u brzim zaradama, pranju novca u građevinskoj industriji, “uterivanju” i preobraćanju zdravog seoskog stanovništva u gradsku sirotinju koja će da radi najteže poslove za najmanju platu...Posledice su vidljive na prvi pogled: cena stana od 50 kvadratnih metara u Beogradu skuplja je čak deset puta od prosečnog poljoprivrednog imanja bilo gde u Srbiji!

Poljoprivredni proizvođač, sa svig porodičnog imanja, mogao je uvek u prošlosti, tokom svih kraljevina i socijalizama, da prehrani i sebe i gradsko stanovništvo. Danas je bivši stanovnik srpskih sela sveden na egzistencilano ugroženog stanovnika sve siromašnijih gradova u kojima još jedino zarađuju kladionice i taksisti, narko mafija i politička mafija, povezane preko mreže “investitora”.

Problem sa hranom postaje veći ako se zna da se iz Srbije najveći deo voćarske proizvodnje odlazi na tržište Ruske federacije. Ali, kako to reče jedan agroekonmista iz Nemačke: “Putevi ka Rusiji su sve duži a to uveliko poskupljuje transport”. Kada se na sve to doda i sve skuplje gorivo i sve nepovoljniji kurs rublje, kao i neizvesnost u naplati roba, jasno je da se i Srbija kao i druge zemlje Balkana nalazi u svojevrsnoj slepoj ulici.

Najteže je uzgajivačima jabuka i jagode koje su glavni izvozni artikal srpske agroindustrije. Ogromne probleme imaju i preduzeća iz mlekarske i mesne industrije, kojima je Rusija takođe bila jedna od glavnih izvoznih destinacija. Većina njih, više od polovine svog ukupnog izvoza prodavala je u Rusiji, ali ta nekad uspešna prodaja beleži stalni pad. Najpre pojavom afričke kuge svinja (u Srbiji) a nastavila se ratom u Ukrajini.

Kako se realna opasnost od gladi u regionu nekadašnje Jugoslavije širi, tako i cene hrane rastu. Tako su, prema podacima uprave za statistiku Crne Gore, cene hrane i alkoholnih pića u januaru ove godine u odnosu na prošlu povećane su za 11, odsto, a najviše, čak skoro 40 odsto, poskupelo je jestivo ulje.

Talas poskupljenja namirnica počeo je rastom cene goriva, a u ovoj zemlji sporo se reagovalo na najavljene poremećaje na tržištu. Zbog blokade Skupštine, Crna Gora nije u mogućnosti da ograniči rast cena goriva koje na rekordnom nivou u poslednjih deset godina. Zakon o akcizama još je u skupštinskoj proceduri i čekaju se izmene kojima se otvara mogućnost za umanjenje akciza do 20 odsto, čime bi se stabilizovale cene naftnih derivata i zaštitio životni standard. Crna Gora uvozi brašno iz Bugarske, a spisak uvoznih artikala je sve duži i sve skuplji.

U Severnoj Makedoniji izglasan je najnoviji paket antikriznih mera od 400 miliona evra je deo od ukupne sume od oko 615 miliona evra koje je Vlada Severne Makedonije do sada usvojila. Uskoro stiže i brašno iz Srbije po povoljnoj ceni. Ministar finansija Fatmir Besimi rekao je da je vlada još u 2021. godini usvojila sve mere koji deluju na održavanje cena hrane i goriva. Ipak, cene u Makedoniji nastavljaju da rastu, a nekih proizvoda uglavnim nema, poput ulja.

Za poslednjih godinu dana, a posebno poslednjih meseci, ulje je i u Bosni i Hercegovini poskupelo za 25 odsto, a sve ga manje ima, hleb i šećer su skuplji za oko deset odsto, povrće i meso takođe. Ali, najveća poskupljenja su u transportu, preko 25 odsto. U toj susednoj zemlji od jula do decembra 2021. godine, porasle su cene brašna, šećera, ulja, hljeba, pirinča, piletine i crvenog mesa, ali i drugih namirnica, a ove godine je došlo do nestašica i još većih poskupljenja svih prehrambenih proizvoda.

U poređenju sa potrošačkim cenama iz januara prošle godine i prema podacima Agencije za statistiku BiH, cena nekih osnovnih životnih namirnica porasla je i za 100 posto. Primera radi, za litar ulja pre godinu dana bilo je potrebno 2,4 KM (1,2 evra), dok je cena ove godine veća za jednu marku. Najviše je poskupeo šećer sa 1,10 KM (0,56 evra), za godinu dana skočila je na 1.60 (0.80 evra). Maslac je postao retkost ii za kilogram ove namirinice potrebno je 23,70 KM, odnosno više od 12 evra.

I Hrvatski sabor je 1. aprila ove godine usvojio izmene Zakona o porezu na dodatnu vrednost kako bi se ublažio rast cena. Tako je ograničavanje poreza na dodatu vrednost (PDV) uticao na pad cena hleba, mleka i drugih proizvoda. Takođe, PDV je sa 25 odsto na pet spušten na cene maslaca i margarina.

Rat u Ukrajini utiče i na tržište hrane u Sloveniji, o čemu svakodnevno pišu slovenački mediji. Cene hrane su u martu porasle za 4 odsto, nakon što su u februaru bile više za 2,1 odsto nego u januaru, a na godišnjem nivou porasle su za skoro sedam odsto. Prosečna cena mleka u februaru 2022. je viša za 16,9 odsto nego pre godinu dana. Najviše je poskupelo đubrivo (dva i po puta više nego prošle godine) i energenti i maziva (za 22,4 odsto).

Cene hleba, testenina i mesa dostižu nezapamćena povećanja u Italiji, koja uvozi veliki deo pšenice iz istočne Evrope i 80 odsto suncokretovog ulja iz Ukrajine, kao i velike količine kukuruza koji se koristi za ishranu životinja. U Milanu, velikom industrijskom i kulturnom centru, vekna trenutno košta od četiri do čak osam evra po kilogramu, a u novembru prošle godine je za nju trebalo izdvojiti u proseku najviše 4,25 evra.

Italijani se žale da je hleb, koji je oduvek bio hrana za siromašne, postao „luksuzna roba”. To je razlog što se građani odlučuju da prave zalihe brašna kako bi mogli sami da ga ispeku i uštede novac.

Nemačka štampa ovih dana citira nemačkog ministra poljoprivrede, Džema Ozdemira, koji kaže: “...Uprkos činjenici što sam vegetarijanac, neću propovedati da svi to treba da budu. Ali, hajde da kažemo ovako: jesti manje mesa bio bi doprinos borbi protiv Putina”...Ozdemir, ministar turskog porekla, izazvao je ovom izjavom bes čitave Nemačke, osim “zeleno-liberalnih” fanatika, koji su i doveli ovu veliku ekonomsku silu u poziciju “vezane vreće”.

Ništa “mudriji” nije bio ni šef diplomatije EU Žozep Borel koji je pozvao nedavno Evropljane “da manje koriste sistem grejanja, kako bi presekli pupčanu vrpcu sa Rusijom”. Istina, Borel vodi već dugo antirusku kampanju pa mu ovo nije prvi ispad te vrste.

Drama sa hranom u Francuskoj se povećava. U vreme predizborne kampanje, u trci za još jedan predsednički mandat, Emanuel Makron je rekao da razmatra izdavanje vaučera za pomoć porodicama sa srednjim i niskim primanjima koje se suočavaju sa rastućim cijenama hrane te da će potaknuti ljude da kupuju samo francuske proizvode.

Prema podacima Ministarstva finansija Francuske, predloženi vaučeri za hranu bili bi slični trenutnom sistemu energetskih vaučera putem kojih se pruža pomoć u plaćanju računa za struju i prirodni gas za oko 5,8 miliona do-maćinstava s niskim primanjima svake godine.

Jedan od proizvoda nastalih usled straha od nestašice hrane postao je simbol vremena i okolnosti u kome se našla čitava Evropa. Naime, austrijska pekarska industrija, “proizvela” je hleb koji pakuje u konzerve. Navodno je vek takvom hlebu od više vrsta žitarica, čak deset godina! Ovakve i slične očajničke poteze treba očekivati i u skorijoj budućnosti.

Evropa, pa i Srbija, u najozbiljnoj krizi hrane u poslednjih 60 godina, suočavaju se i sa činjenicom da nepostojanje teretnog avio saobraćaja i neodstatak vozača kamiona ometaju isporuku sveže hrane. Dugoročno gledano, nedostatak radne snage utiče na sadnju i žetvu i može izazvati nestašicu i rast cena osnovnih proizvoda, kao i ponovno javljanje krize sa hranom koja je potresla zemlje u razvoju pre deceniju. Nedostatak radne snage takođe bi mogao da utiče na nepotpunu setvu na poljima.

Kako proleće počinje u Evropi, poljoprivrednici žure da pronađu dovoljno radnika da učestvuju u berbi jagoda i špargle na primer, nakon što je zatvaranje granica sprečilo uobičajeni dolazak stranih radnika. Francuska je pozvala svoje građane da pomognu u nadoknadi procenjenog nedostatka od 200.000 radnika. Nemačka će angažovati sve migrante, pa i one iz Ukrajine.

A 1.

Glad u inače gladnoj Severnoj Koreji

Severna Koreja gladuje decenijama. To je tamo postao način života. Nazamislive su evropskom čoveku današnje generacije takve razmere gladi. Obaveštajne službe zapadnih zemalja tvrde da je prehrambena i ekonomska situacija u Severnoj Koreji uobičajeno teška, i da postoje signali da ta zemlja povećava trgovinu i da prima velike pošiljke humanitarne pomoći preko Kine.

Južnokorejska obaveštajna agencija saopštila je na parlamentarnom saslušanju iza zatvorenih vrata da je severnokorejski lider Kim Džong Un izdao naredbe u kojima poziva da se sačuva svako zrno pirinča i na sveobuhvatne napore posvećene poljoprivredi. Ova agencija tvrdi da Severna Koreja preduzima korake da ponovo otvori svoju granicu sa Kinom i Rusijom u narednim mesecima. Glad je na vrhuncu pa su severnokorejski državni mediji promovisali konzumaciju mesa crnog labuda kao lekovitog izvora hrane, navodeći da će novorazvijeni industrijski uzgoj pomoći da se poboljšaju životi ljudi.