Dežurna

Da se ne lažemo!

Za rušenje vlasti Aleksandra Vučića postoje samo dva moguća puta. Prvi je da se masovnim demonstracijama na ulicama napravi takva politička kriza da vlast javno uzmakne i pristane na zahteve demonstranata čime bi jasno pokazala da je izgubila legitimitet, nakon čega bi se to samo verifikovalo na nekim izborima koji bi usledili. Druga opcija su čisto izbori bez prethodnih masovnih demonstracija koje podrazumevaju i mogućnost sukobljavanja sa braniocima režima. Ovo podrazumeva da se u uslovima koji su nam svima poznati na biralištima osvoji za jedan mandat više od vlasti, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Da li u Srbiji postoji raspoloženje za promenu vlasti? Ako se pitaju građani onda je iz dana u dan sve veći broj onih koji su za promene. Međutim, kada se gleda ponašanje jednog dela opozicionih lidera stiče se utisak da je njima ovako dobro i da im se ne mili da izađu iz pozicije plaćene opozicije.

Pri tome treba razlikovati dve vrste plaćene opozicije, jedna je ona koja je stvarno protiv vlasti međutim usled organizacione slabosti ne bi da rizikuje trenutni parlamentarni status pošto nije izvesno da bi ga ponovo ostvarili ili makar on ne bi bio na nivou onoga što sada imaju (za razumevanje ovoga treba znati da stranke za svako poslaničko mesto iz budžeta na mesečnom nivou dobijaju po tri hiljade evra). Sa druge strane postoji i ona mnogo gora varijanta plaćene opozicije koja baštini tekovine radikala u kojima su oni uvek bili debelo dotirani za ulogu opozicije koja će garantovati da se vlast nikada neće promeniti. Radikali su to radili sa jedne strane ekstremizmom koji je kao takav bio neprihvaljiv bilo kome u svetu, zbog čega je Milošević delovao kao prihvatljiv (klanje tupim i zarđalim kašikama, sto Muslimana za jednog Srbina itd.), a sa druge strane su bili u svađi sa bukvalno svim drugim opozicionim strankama koje su konstantno optuživali za izdaju naroda i države iako tadašnja opozicija nikada pre toga nije bila na vlasti (jer je pre devedesetih bio komunizam).

Slobodno možemo reći da trenutno stanje odgovara onom stihu iz pesme „Početak bune protiv dahija", a u kojem pesnik kaže: „Tu knezovi nisu radi kavzi, al je rada sirotinja raja", jer očito opozicioni lideri (moderni knezovi) u dobrom delu i ne bi da nešto preterano ljute Vučića (dahiju).

Elem, za rušenje vlasti Aleksandra Vučića postoje samo dva moguća puta. Prvi je da se masovnim demonstracijama na ulicama napravi takva politička kriza da vlast javno uzmakne i pristane na zahteve demonstranata čime bi jasno pokazala da je izgubila legitimitet, nakon čega bi se to samo verifikovalo na nekim izborima koji bi usledili. Druga opcija su čisto izbori bez prethodnih masovnih demonstracija koje podrazumevaju i mogućnost sukobljavanja sa braniocima režima. Ovo podrazumeva da se u uslovima koji su nam svima poznati na biralištima osvoji za jedan mandat više od vlasti.

Ulični prevrat je u principu gotovo nemoguće unapred planirati, ali se u uslovima u kojima se nalazi srpsko društvo on ne može i ne sme isključiti kao moguća opcija. Do takvog scenarija vodi sticaj različitih okolnosti, a po pravilu je inicijalna kapisla neki događaj koji se desi neplanirano. Primera radi, veliki potencijal da izazove ulične demonstracije koje bi bile kobne po vlast ima odnos režima prema Rusiji i Vladimiru Putinu. Za dobar deo stanovništva rusofilija predstavlja meru nade da je moguće ispraviti niz nepravdi koje su nas kao narod zadesile u poslednjih trideset godina, a diranje u taj iracionalni prostor po pravilu izaziva burnu reakciju. Zna to i Vučić, a znaju to i predstavnici političkog zapada i zbog toga se daje prostor da se proruska priča u zemlji lagano gasi.

Glavni za taj posao je Željko Mitrović koji je nedavno obznanio da menja uređivačku politiku TV Pink i od tada na ružičastoj televiziji vidimo obrise nove međunarodne pozicije Srbije. Otuda ne treba da čudi to što je Vučić u deklaraciji koju je potpisao u Atini prihvatio tezu da je Zelenski borac za mir i Povelju UN, kao i da je Rusija agresor koji je izvršio invaziju na Ukrajinu i da zbog toga Rusi moraju biti osuđeni za ratne zločine. Dan nakon ove dekleracije, Ana Brnabić se preko intrenteta direktno uključila u rad „Krimske platforme" koja predstavlja međunarodnu organizaciju koju je uspostavio Volodimir Zelenski i čiji je prvi cilj proterivanje Rusije sa Krima. Sve ovo stvara sumnje kod jednog broja građana Srbije koji su podržavali naprednjake i Vučića, a kojima je tema Rusije ostala poslednja stvar na kojoj sebi i okruženju koliko toliko smisleno opravdavaju podršku vlastima. Ti zaraženi sumnjom su dobri prenosioci tog opakog virusa i zbog toga je neophodno svugde i na svakom mestu davati argumente koji sumnje potkrepljuju, a trenutno je vlast u takvoj poziciji da praktično svakodnevno ulaze u problem neodrživosti sedenja na više stolica tako da jedan čovek sedi na njima.

Drugi mogući scenario, kao što sam već naveo, predstavlja mogućnost pobede na izborima tj. opcija da opozicija dobije za jedan mandat više od vlasti. Da bi se ovo desilo građani moraju da budu motivisani za izbornu trku, a kod našeg naroda motiv je direktno srazmeran tome da postoji izvesnost pobede. Istraživanja javnog mnjenja govore o tome da sve postojeće partije i koalicije imaju podršku u intervalu od dva do četiri procenta. Zbir podrške svim strankama i njihovim liderima iznosi oko dvadeset posto. Rečju, ova podrška ni izbliza nije dovoljna za pobedu i shodno tome nije ni motivišuća za ljude. Međutim, u istraživanjima se pojavila i jedna nova politička snaga koja je jača od zbira svih drugih opozicionih stranaka i pokreta zajedno. Reč je o neimenovanom političkom pokretu koji pri tome nema ni lidera. Taj pokret čija je podrška veća od dvadeset procenata predstavlja rezultat građanskih protesta i predstavlja meru nezadovoljstva i rešenosti običnih ljudi, predstavnika srednje klase u Srbiji, da promene ovu nakaradnu vlast. Glavna programska odrednica tog samoniklog narodnog pokreta je potreba da se uvede red i normalnost u srpsko društvo, a to znači rušenje režima Aleksandra Vučića kao nultu tačku i uslov svih uslova.

Dakle, više od dvadeset procenata ljudi kaže da je protiv vlasti, ali ne vidi nikoga koga bi podržali od opozicije. Preostalih dvadesetak procenata opoziciono nastrojenih građana su opredeljeni, što znači da je u zbiru procenat onih koji su za vlast i protiv nje gotovo izjednačen. E sada, poznato je da za razliku od realnog života u kojem su dva i dva uvek četiri u politici to gotovo nikad nije slučaj. Vučić želi da opozicionih dva plus dva daju u zbiru tri (ili čak manje), a naš cilj mora da bude da u zbiru dobijemo pet. I tu dolazimo do trenutno ključnog opozicionog pitanja koje glasi: „U koliko kolona treba ići na izbore?!". Dominantno raspoloženje među liderima parlamentarne opozicije je da treba praviti programske kolone (dve ili tri) jer navodno istraživanja javnog mnjenja govore da patriotski birači ne bi prihvatili prozapadne i obrnuto. Prihvatam mogućnost da ima neki broj na taj način ostrašćenih ljudi, ali hajde da napravimo jedan misaoni eksperiment. Ide opozicija u programskim kolonama i dobije mandat više od vlasti. Kako će onda birači prihvatiti vladu koja bi se napravila u koaliciji te dve ili tri programski različite koalicije?! Da li bi takva vlada onda bila izdaja volje birača?! Da li je poštenije da se od početka postavi priča da će vlast nakon pada Vučića morati da bude ideološki i programski vrlo heterogena jer je to jedini način da do promena uopšte i dođe?!

Ako je poštenije da se odmah na početku ljudima jasno kaže kakva je situacija, nije li onda svrsishodnije odmah ići u pravcu jedinstvenog opozicionog fronta?! Na taj način bi se dao adekvatan odgovor za onih dvadeset i kusur procenata opoziciono nastrojenih ljudi koji nisu stranački opredeljeni jer oni upravo traže jedinstvo. Još ako bi se od početka usvojio princip da bi prva vlada nakon pada Vučića bila bez političara već da bi je činili samo dokazani stručnjaci koji su imali hrabrosti da se javno suprotstave vlasti, uveren sam da bi to privuklo i one stranački opredeljene pa i ostrašćene opozicione birače, ali i neke apstinente. Time bi se zaista išlo na ono da su dva i dva na kraju u zbiru pet. Bitna stavka koja ide u prilog što je moguće šireg opozicionog fronta je i teranje na čistac raznih prerušenih naprednjačkih saradnika. Svako onaj ko objašnjava da je za smenu Vučića, ali da nije za povratak na stari režim radi za Vučića po onom oprobanom radikalskom receptu iz devedesetih godina. A suštinski sve i da neko zaista hoće da vrati stari režim na vlast praktično to ne može da izvede jer je otprilike devedeset procenata bivših već rehabilitovano i nalaze se u naprednjačkoj ekipi.

Treba reći i to da se bez jedinstvenog opozicionog fronta dobija se i opasnost da vlast sama kreira nove političke pokrete i koalicije i da sa njima popuni prostor i krene da cepka onih dvadeset i kusur procenata građana koji su nesvesno i neformalno napravili najjaču opozicionu snagu. Vučić trenutno radi na formiranju izrazito proputinovske koalicije sastavljene od stalnih gostiju emisije Aktuelnosti na TV Hepi. Jedna takva lista bi imala potencijal da dobije značajnu podršku onih birača koji su na prethodnim izborima podržali SPS i stranke tzv. patriotske opozicije. Takođe, ubrzano se formiraju politički pokreti poljoprivrednika, ratnih veterana, Srba krajišnika i raznoraznih grupa građana koje će delovati na lokalu. Takvim kombinacijama Vučić sprovodi onu svoju računicu da u opoziciji dva i dva bude tri i manje, a mora se priznati da je do sada pokazao neverovatnu uspešnost u tome.

Za kraj, hajde da se ne lažemo! Mi iz opozicije ili ćemo naći model širokog dogovora ili ćemo omogućiti vlasti drugo poluvreme o kojem već uveliko pričaju, a što znači novih dvanaest godina što će reći da bi u takvom razvoju situacije Vučić i ekipa jahali punih četvrt veka. Stoga narod treba prihvatiti kao vođu opozicije, a mi svi drugi treba da budemo integratori koji sabiraju ljude jer sada je svaki čovek koji je spreman da podigne glavu zlata vredan.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)