Stav

VASA PELAGIĆ

Branko Dragaš

U opštoj apatiji, beznađu, ravnodušnosti, bezvoljnosti, lenjosti duha, potrošačkom mentalitetu, pohlepnoj proždrljivosti, dosadnom blebetanju, manijakalnom egocentrizmu i narcisoidnoj potrebi da čitav život odmah progutamo, nemamo strpljenja da učimo, čitamo, vežbamo, mislimo i javno delamo, jedini način da se spasimo sigurne propasti, biološkog nestanka i smrtnog zaborava, jedini način da opstanemo je da se ugledamo na naše hrabre, prosvećene, odvažne i samosvesne pretke od kojih danas možemo mnogo da naučimo.Zato vam, gospodo drugovi, preporučujem da pročitate životopis Vase Pelagića / 1833-1899/ buntovnika, martira, prosvetitelja, narodnog učitelja i narodnog lekara, koji je bio mislilac, socijalista, javni delatnik, zatvorenik, mučenik i borac za slobodu i prava potlačenog naroda.

Njegov život je filmski triler. Uzbudljiv, nepokoran, dosledan, odvažan i revolucionar put od rodnog Žabara kod Brčkog, preko čitave Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Austro-Ugraske, Nemačke, Trsta, Graca, Praga, Ciriha, Beča, Rusije, pa sve do Male Azije.Svuda hapšen, proganjan, kažnjavan, zatvaran u ludnicu, nepoželjan, opasan po vlast, neprilagoljiv i tvrdoglav u zastupanju svojih socijalističkih političkih ideja.

Na drugoj strani, popularan u narodu, bez obzira na naciju i veru, jer je ustao protiv tiranije okrutne vlasti i eksploatacije feudalaca, bogataša i ostalih krvopija narodne nesreće. Plašili su ga se predstavnici crkve i države, jednakim intezitetom su ga mrzeli i proganjali, jer je njegovo prisustvo, gde god se zetekao, dovodilo do pobune i nemira pokorenog naroda. Kažu, makar ništa ne govorio, on je opasnost za tlačitelje naroda. Pešice je iz svog mesta došao u Beograd 1857. godine i postao đak Bogoslovije. Ali, dva puta je izbacivan iz škole, jer se svađao sa profesorima. Odgovorio je drčno: „ Ja sam došao u Srbiju radi znanja i slobode, a ne radi volovske pokornosti i babskog slišavanja." Kada je završio Bogosloviju, opredelio se da bude učitelj u svom mestu. Bio je radan, vredan, pedantan, disciplinovan, inteligentan i nepokoran.

Radio je ono što smatra da mora da radi. Nije se osvrtao na titule i položaje. Borio se za zdravu, narodnu pamet i nije dozvoljavao nikome da mu vređa inteligenciju. Nesebično je prenosio svoja znanja na učenike, koji su ga obožavali. Osniva školski odbor, čitaonicu i žensku školu. Piše otvoreno protiv rđave turske vlasti i kada nameravaju da ga uhapse u Tuzli, odlazi za Beograd. Kao izuzeno učenog i talentovanog čoveka srbska vlada ga šalje u Moskvu da sluša nauke na univerzitetu.

Rado sluša istoriju, medicinu i ekonomiju, čita putpopise, kritike i zabranjene spise Hercena. Odbacio je izučavanje crkvenih knjiga i druženja sa sveštenicima. Kada su ga pitali zašto ne polaže ispite za redovnog studenta na univerzitetu, odlučno je odgovorio: „Došao sam u Rusiju da dobijem više znanja i praktike za dalji rad kod moga naroda, a ne radi polaganja ispita i dobijanja sjajnih školskih svedodžbi, koje otvaraju put u gospodske kancelarije i salone." Vratio se u Banja Luku 1866. godine, osniva školu i počinje da drži predavanja. Energičan, pošten, skroman, štedljiv i vredan osvaja srca naroda. Ali, zameraju mu da je nepokoran i preoštar u svojim javnim nastupima. Prihvata da bude arhimandrit, mada je strašno mrzeo kaluđere, jer je hteo da otvorena škola opstane, da nastavi da opismenjava decu, da širi prosvetu u narodu i brani narodna prava i slobodu od turskih zulumćara.

Narod ga je gledao kao mesiju i izbavitelja. Poštovali su ga i turski građani, jer su cenili njegovo veliko znanje i pravednost. Paša je tvrdio da takav učen čovek u Bosnu nije došao. Molio ga je da ne nagli, da ne govori tako otvoreno, slobodno i da ne kritikuje vlast, jer on ne može od zaostale Bosne da napravi Ameriku. Neka bude mudar i strpljiv, doguraće do bosanskog mitropolita i imaće sve carske počasti. Odgovorio je surovo: „Moje znanje i zvanje mi to ne dopušta, jer to bi bio prekršaj moralnih dužnosti svog ličnog i narodnog prava." Sarajevski vezir traži da ga uhapse i dovedu u Sarajevo, jer je izjavio: „Malo je ovde artije i mastila da se opišu svi jadi, koje narod trpi od sebičnih i pokvarenih državnih činovnika."

Banjalučki trgovci nude 300 dukata da se podmiti sarajevski vezir, da ga pusti da se vrati u Banja Luku, da postane vladika i da nastavi svoj prosvetiteljski rad, ali on odgovara: „Za pravo i slobodu naroda treba boraca, a ne mita i vladičanstva. Mititi nepravdu znači davati joj maha i snage. Sinovi Bosne i Srbstva, nek produže moj posao, nek me zamijene, a ja hoću da stupim u borbu protiv krvopija narodnih, pa ma mjesto vladičanstva dobio vješala." Narod je masovno izašao da ga isprati i plakao je kada su ga sproveli u Sarajevo. Pelagić je bio ponosan. „Jer kud ti veće sreće za čovjeka, nego kad on dočeka da živi u srcu cijelog naroda."

Zamislite da danas neki političar bude presrećan da živi u srcu celog naroda i da veselo odlazi u tamnicu, žrtvujući se za svoje slobodarske ideje. Nezamislivo, zar ne? Zato je i važno da se podsetimo na život i rad buntovnog Vase Pelagića. Hoću da obnovim uspomene, da se ne zaboravi, da smo imali slavne ljude i veliku istoriju.

Mučeni Milovan Brkić se danas dobrovoljno žrtvuje da ukaže na tiraniju jednog poludelog Uzurpatora, ali, nažalost, njegove patnje ne dopiru do porobljenog i zavedenog srbskog naroda. Nema narodnih suza za njegovo mučeništvo.

Za vreme boravka u tamnici, Pelagić je napisao veliki predlog sarajevskoj opštini da osnuje veću narodnu školu - Liceum, za izučavanje svih znanja, koja trebaju sinovima i kćerima Bosne i Hercegovine. Davao im je savete kako da otvore čitaonicu. Sarajevska opština se divila njegovim predlozima i savetima. Uradio je kritike kako da škola bude uređena prema potrebi naroda. Dok je boravio u Sarajevu, narod iz svih krajeva BiH je dolazio da mu ukaže poštovanje. Zbog njegovog tamničenja, sva evropska štampa je napadala Tursku. Prebacili su ga u zatvor u Tursku, gde je ostao skoro dve godine.

Svojim znanjem, ponašanjem i besedništvom dobio je veliki broj prijatelja. Naučio je turski i uspeo je da, uz pomoć svoje poznanice Sofije Papazoglu, preobučen u ženske turske haljine, pobegne iz zatočeništva. Vraća se u Srbiju, na opšte oduševljenje naroda, pa mu namesnička vlada nudi da ode u manastir i da, uz dobru platu, ćuti. Ali, on ne može da ćuti. Njegov nemirni duh sve odbija i počinje oštru kritiku državnih i crkvenih velikaša. Ne bira reči i niko nije pošteđen njegove surove kritike. „Ja nijesam se klanjao nepravdama turske gospodštine, pa neću ni vašim, a što vi velite da niste Turci, nego „Narodna vlada", to su šarene riječi, koje samo maloumne zavaravaju." Postavlja javno pitanja: „Ako ste prava narodna vlada zašto ste narodu oduzeli slobodu štampe, koja je vječito videlo čovječanstva... Zašto mu ne date držati besjede po baštama, zborovima i bez odobrenja policije? Zar smije, zar može narodna vlada da se drži na vlasti pomoću cenzure, žandara, špijuna i apsana? Zar smo mi volovi da nam jaram na vrat mećete? Zar su ljudi psi da im vaša policija drži katanac na ustima?" Nisu znali šta da rade sa njim. Ogromna popularnost u narodu ga je spasila od hapšenja. Dobija poziv da dođe na Cetinje i on se rado odaziva.

Ali, posle nekoliko meseci, uvide da je tamo gore ropstvo nego u Turskoj. Javno je govorio da su knez, njegovi dvorani, senatori i velikaši bili nedodirljivi, dok je narod bio pretvoren u siromašnu i bednu raju. Zbog iskrenog govora, htedoše da ga zatvore u tamnicu, ali odustaše jer je već imao oreol mučenika u Turskoj. Interesantan mi je Pelagićev odgovor na njegovu primedbu da ne priznaje princu Aleksandru pravo nasledstva, dok ga Narodna skupština ne izabere. Knez Nikola je rekao da pravo nasledstva poštuje sva Evropa. „Mene se ne tiče šta evropski volovi priznaju, ljudi od razuma to ne priznaju."

Da li možete danas da zamislite autošoviniste ili estradne patriJote da se tako izraze o svojim mentorima komesarima iz Brisela i Vašingtona?

Putuje od grada do grada po srednjoj Evropi. Vrlo brzo se zamera vlastima i svi ga proteruju. U Gracu se javno u novinama odriče arhimandristva. Zamera se sve više otvorenim i oštrim rečima Crkvi. "Zabluda je osnovni koren sviju zla i nesreća narodnih, a popovština je najveća zabluda, pa zbog toga prezirem i ostavljam to crno jato varalica i nemoralnih anatemnjaka - kaluđera i ostajem građanin Srbstva i čovečanstva." Arhijerejski sabor mu nudi da ide u manastir kao arhimandrit, ali on odlučno odbija. Ide korak dalje i prkosno traži da se ispune njegovi zahtevi za reformu manastira. Kada pročitate sve te njegove zahteve i predloge, onda vidite koliko je on bio radikalan, liberaln i koliko je bio pod uticajem socijalističkih ideja marksista da je religija opijum za narod. Mnogi su ga osuđivali što je dao ostavku na arhimandritstvo, smatrajući da je mogao da postane vladika i mitropolit, pa onda, s toga važnog položaja, bolje je mogao da pomogne narodu. On je sve kritike odbio.

„Ja ću ovako bolje naučiti potrebe naroda, nego kad sam arhimandrit i vladika u društvu narodnih ugnjetača i varalica, paša i sultana, popova i vladika. Družeći se i časteći sa njima zaboravio bi sirotinjsku nuždu i postao bi malo po malo ugnjetač i varalica, kao i to moje društvo. Kabinetski krstovi i vladalački ordeni ne bi me odveli u sirotinjsku kućicu i radničku radionicu, nego u salone i dvorove, gde se preliva izobilje i raskoš udvaranja i razvrat, dembelisanje i formalisanje. Pri tome u zvanju popovskome nikada ne mogu biti dosledan nauci i pravdi..." Javno je 1874.godine napao popove i profesore što drže svetkovinu Sv. Ćirilu i Metodiju, tvrdeći da više vredi najmanji buntovnik koji diže glas i mač protiv tiranije, nego oba ta svetitelja koji su sa njihovim vernicima zagađivali i zaglupljivali narode. Štampa i objavljuje knjige. Smatra se da je izdao, objavio, prodao i poklonio preko 250.000 svojih knjiga.

Svakako najčitanija i najprodavanija je NARODNI UČITELJ. Najkorisnija knjiga o zdravlju i kako se lečiti na osnovu biljaka iz prirode. Svaka kuća je imala ovu Pelagićevu knjigu. Sećam se da je moja baba Draginja držala knjigu na posebnom mestu u kredencu i niko nije smeo da je uzima bez njene dozvole. Narod je sve više čitao njegove političke spise i knjige, koje vlast zabranjuje. Zbog švercovanja i rasturanja zabranjenih knjiga, zatvaraju ga sve vlasti. Ali, on ne odustaje i uporan je da prosvetli i obrazuje narod. Kada 1875. godine izbija ustanak u BiH, uprkos tome što pokušavaju da ga spreče, on, ipak, odlazi među ustanike. Svuda gde dođe podučava narod da ne veruje lažljivoj gospodi, već da uređuje zakone po sopstvenoj volji i uz pomoć učenih ljudi. Narod se nije digao na ustanak zbog te nasrtljive, privilegovane gospode.

„Ko je taj podlac koji nam nameće dinastije, kada narod nije ustao za njih, nego za pravo i slobodu, za olakšicu i napredak." Pitali su ga - ko će da mu plati za toliku muku, žrtvovanje i trud? „Ja ovo ne radim za platu, nego po moralnoj dužnosti svojoj." Svaki rodoljub danas treba da ponavlja ovu rečenicu, ako hoćemo da spasimo Srbiju dalje tragedije i propadanja. Zbog učešća u ustanku, Austo-ugraska vlast ga hapsi, osuđuje i mora godinu dana da provede u zatvoru u Miškolcu. Narod ga bira da bude predstavnik naroda na Berlinskom kongresu 1878. godine, ali vlast u Beogradu mu ne dozvoljava jer je bio socijalista. Zbog rasturanja njegovih zabranjenih knjiga, hapse ga u Petrovaradinu i isporučuju sudu u Petrinji, ali on beži, zaključan iz kupea voza, jer je znao, kako piše, da otvara i zatvara vrata bez konduktera. Velika potera ga nije mogla da pronađe, pošto se sakrio u zagrljaju jedne prijateljice u Osijeku.

Boravi u Vlaškoj, jer su ga 1882. proterali iz Beograda zato što je bunio đake protiv profesora i radnike protiv gospodara, što je držao govore na ulici protiv tiranije nesposobne vlasti i što je spremao pobunu u pozorištu. Traži od ljudi da umesto poštovanja vlasti i gospodara, poštuju veličanstvo čovekovog mozga i prava potlačenog naroda. Živeo je u oskudici. Sve što je dobijao priloge za svoj rad, ulagao je u nova izdanja. Sat je založio i sve što je imao samo da bi završio štampanje knjiga u Ženevi. Spaljivane su njegove knjige kao jeretičke i opasne za kvarenje mladeži i naroda.

„Neka se nasite niski tirani spaljivanjem i zabranjivanjem, ali misao i duh ne mogu ubiti i spaliti. Nasilnici mogu spaliti i mene i sve koji ovako misle i rade, ali ostaje LjUDSTVO koje će preživeti svaku tiraniju." Podstiče narod da se bori svagda i svuda za svoje pravo, protiv svake vlade, sve dok ne ostvare političku pobedu da opština bude zapovednik vladi, umesto što vlada zapoveda opštinama. „Narod hrani vladu i vladaoca, a ne oni narod."

Posle toliko godina, građani to u Srbiji još nisu razumeli. Oni i dalje veruju da šizofreni Uzurpator pravi puteve, bolnice i deli plate i penzije iz svog privatnog džepa.

Nova radikalska vlada ga tri puta hapsi i proteruje iz Srbije u Bugarsku i Vlašku 1890. godine, zbog objavljivanje knjige „Novi grobari Srbije". Šest žandara i dva komesara unela su ga nasilno, gologlavog u vagon u Nišu i Pirotu, jer je tražio da mu se sudi u Srbiji ako ima kakve krivice i fizički se opirao proterivanju. Udario je šamar komesaru Jevti Popoviću u jednom žandaru u Nišu, opsovao im mater položajsku, dok je u Pirotu okrvavio komesara Đorđa Petrovića, zato što je pomogao žandarima da ga nasilno unesu u vagon. Okupljeni narod je plakao, gledajući kako vlast postupa sa najumnijim Srbinom. Pelagić se nije predavao. Nastavljao je svoju borbu, odmah po povratku u Srbiju. „Mi hoćemo da od drugova božijih načinimo ljude, da budu drugovi narodu u ljudstvu, da od podanika izradimo vredne i slobodne građane, da od pobožnih i verujućih bogomoljaca učinimo mislioce i da od pokorne raje stvorimo borce za napredak naroda i nauke. Kad to učinimo, stvorili smo čitavo more zdrave svesti i svestan narod, ostvariće sve svoje želje i zahteve."

Govorili su mu da se odmori i da je mnogo uradio za narod, da je mnogo stradao i da drugi treba makar malo da učine od onoga što je on uradio za svoj narod. „Koliko god čovek učini u korist naroda i ljudstva, nije učinio više no što mu je dužnost; jer je velika kulturna zgrada, koju su dojakošnji istorijski radnici sagradili, što ju mi sadanji ljudi vidimo i uživamo, čovek bi pao ispod životinje, kad ne bi umnožavao građu za zidanje nove i srećnije zgrade za nastupajuće ljudstvo, za nove naraštaje naroda."

„Prijatelji pravde i istine, slobode i naroda, ovde u apsanama se još više očeličite za svetu borbu protiv ugnjetača i varalica ljudskih. Samo kukavice klonu." Pelagić je mrzeo ugnjetače, lažove i ulizice.

Tako je pisao i govori prosvetitelj Vasa Pelagić. Umro je u požarevačkom zatvoru Zabela 25. januara 1899. godine. Tajno je sahranjen noću na zatvorskom groblju.