Postdemokratija

SRBIJA U ĆORSOKAKU

Vučić je došao do kraja slepe ulice kojom već deset godina šeta Srbiju tamo - amo, ni ne pokušavajući da pronađe izlaz. Ganjajući Vučića, u istu ulicu su zalutali i građanski protesti. Istina, saterali su ga uza zid, ali i sami zastali blokirani. On ne može nazad, a oni ne mogu dalje, čak ni preko njega, osim ako ne sruše taj Balkanski zid, kao što je onomad i figurativno srušen onaj Berlinski. Ne bi to izazvalo potrese i promene kao pad zida koji je oličavao podelu sveta, ali bi njegovo rušenje otvorilo nove vidike i perspektive Srbije, pa i Balkanu u celini. Ali, kako se ruši zid koji se ne vidi i ne može opipati? Za početak, moraju se srušiti oni koji su ga podigli i koji ga čuvaju, predstavljajući ga kao srpski zid plača, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

U Srbiji ništa novo, krizira na sve strane i na unutrašnjem i na regionalnom i međunarodnom planu. Ekonomska kriza je već postala način života, odnosno preživljavanja, a sve to skupa pretvorilo se u sveopštu duhovnu i moralnu krizu društva, duboko zaglibljenog u korupciju i kriminal. Imamo situaciju, kako to često čujemo u američkim akcionim filmovima, a situacija je gora nego devedesetih kada je sve i počelo, jer više niko nikome ništa ne veruje. Ne verujemo ni vlasti, ni opoziciji, ni medijima, ni zakonima, ni sudovima, ni školama, ni fakultetima, ni majstorima, ni trgovcima, ni bankarima, ni lekarima, pa ni prijateljima i komšijama. Sve češće ne verujemo ni sami sebi, što je i bio glavni cilj ovog režima, koji već duže od decenije radi na sluđivanju naroda i izgradnji sistema bez sistema.

Situacija je zabrinuta, kako je to na svom rogobatnom srpskom jeziku jednom rekao bivši premijer Kosova, Ramuš Haradinaj, hoteći da kaže da je zabrinjavajuća. Međutim, meni se upravo taj lapsus učinio najpreciznijom definicijom ovdašnjeg stanja, situacija je zabrinuta, i to sa razlogom. Pošto mi nismo dovoljno pametni, razumni i odgovorni da se zabrinemo za situaciju, situacija se zabrinula za nas.

Pojava veštačke inteligencije, koja je uprkos brojnim dobrobitima ozbiljno zabrinula svet, primenjena ovih dana na srpski način, dakle zloupotrebom, samo je šlag na torti. Način na koji je lansirana je najbolja ilustracija stanja u kojem se nalaze srpsko društvo i država. Od svih bezbrojnih mogućnosti koje veštačka inteligencija nudi, u Srbiji je prvo predstavljena ona najgora, kako je moguće svakog čoveka falsifikovati i predstaviti javnosti nakazno, onako kako to poželi onaj koji njome rukuje. Ako mu se prohte i najveća poštenjačina će sam pred kamerama priznati da je lopov, pametan demonstrirati neverovatnu glupost, čestit neviđeno pokvarenjaštvo i po potrebi sve obrnuto. Naravno, po narudžbini režima, pokusni kunići su bili lideri opozicije, koji svojim likom i glasom, vrlo ubedljivo, izgovaraju reči koje nisu i nikad ne bi tako sročili, predstavljajući se kao poslednji primitivci i nemoralne tračbabe. Uradak je, nije teško pogoditi, delo Pink televizije, a na veliko iznenađenje mnogih, i predsednik Vučić se pridružio osudama tog čina i podržao opozicionare koji su se protiv toga pobunili. Mnogi analitičari su na mah zaključili da se uplašio da se sutra to može i njemu dogoditi, što je sasvim logično, ali mislim da to nije sve.

Imajući u vidu generalnu strategiju Vučićevog režima, usmerenu na zatupljivanje naroda i stvaranje šizofrene atmosfere u javnosti, uz sveopšte napoverenja u sve i svašta, ovaj incident se potpuno uklapa u takvo nastojanje, tako da je verovatno smišljeno proizveden. Cilj je, kao i uvek do sada, stvaranje potpune zbrke u glavama ljudi, kao priprema javnosti na još veće manipulacije sa činjenicama i istinom. Na takav zaključak navodi činjenica da se Vučić, uprkos priznanju da su Đilas i kompanija u pravu kad zahtevaju da se sa takvim zloupotrebama veštačke inteligencije odmah prekine, odlučno suprotstavio njihovoj nameri da se to učini sudskim putem. Po njemu to treba odmah da se zaustavi, ali to treba da urade nadležni organi, znači njegov REM, a tužakanje po sudovima je besmisleno. Zašto?

Naravno, ne želi da oni koji su to učinili po njegovoj narudžbini za to odgovaraju i snose bilo kakve sankcije, ali nije ni to glavni razlog. Naime, Vučić, očigledno, ne želi da se ta stvar definitivno razreši sudskom presudom, koja bi postala i redovna sudska praksa, jer bi time bio značajno sužen manevarski prostor za manipulisanje tim najmodernijim sredstvom za sluđivanje naroda. Na osnovu toga sumnjam da Vučić ima nameru da to obilato koristi u narednom periodu u kojem može doći do raspleta najvećih njegovih mora, kao što su sankcije Rusiji, Kosovo i izbori koji nam uskoro slede. U tim situacijama njemu bi najviše odgovarala takva zabuna u javnosti u kojoj se ne bi znalo ni ko pije, ni ko plaća. Ni šta je ko zaista rekao i uradio, pa ni on lično. Posebno bi voleo da se stvori potpuna zabuna o tome šta je gde obećao, prihvatio i potpisao, a šta ne, a to bi najbolje moglo da se postigne proizvodnjom i njegovih falsifikovanih izjava, i onih koje mu idu u prilog i onih koje izazivaju negativne reakcije. A, onda kad po potrebi za neke dokaže da su u pitanju falsifikati, dovede u sumnju i sve ostalo iz realnog sveta. Dakle, potpuni haos u kojem bi samo on mogao da daje objašnjenja i da ponudi izlaz narodu, koji potpuno sluđen već i sada nije u stanju da raščivija ko je ko, šta je istina, a šta laž.

Stiže to malo kasno da bi se dovele u sumnju sve neistine i gluposti koje su javno izgovarali Vučić i kompanija, koje nisu mogli potpuno da demantuju, a koje bi se sad mogle proglasiti podmetačinama uz pomoć veštačke inteligencije. Dosad je jedini način negiranja skandaloznih izjava, uobičajeno bila tvrdnja da je sporna misao ili rečenica izvučena iz konteksta. Ali, sa celom pričom to baš i nije bilo moguće. Na primer, Vučićeva višestruko kontradiktorna ispovest u nastavcima o rušenju Savamale, od toga da nije bio obavešten, do priznanja da je upravo on to naručio. Od izjave da su oni koji su to uradili kompletni idioti jer su rušili noću, a on bi to lično uradio u po bela dana, pa do zvaničnog stava da je to nedopustivo, da iza toga stoji vrh beogradske vlasti i da će za to odgovarati... Naravno niko nije odgovarao, već naprotiv, tadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je sve i organizovao, još je i unapređen u ministra. Kao što ni Grčić nije snosio posledice zbog upropaštenog EPS-a, ali ni Vučić koji je, prilikom Mićinog postavljanja na to mesto, izjavio da on lično garantuje da će ovaj obavljati taj posao na najbolji mogući način.

Sad svaka od tih izjava, kada se javni prostor dovoljno zagadi falsifikatima veštačke inteligencije, mogla bi se proglasiti izmišljotinom i falsifikatom. I uopšte se ne treba iznenaditi kad se i to dogodi, posle ludnice koju će stvoriti ovakve zloupotrebe veštačke inteligencije, u kojoj će sve biti relativizovano i dovedeno u sumnju.

I dosad je Vučić praktikovao da nešto kaže pa porekne, tvrdeći da nikad nije izgovorio tako nešto, mada postoje autentični snimci koji potvrđuju suprotno. Tek sada će, uz neograničene mogućnosti veštačke inteligencije, moći takvu praksu da dovede do savršenstva i neslućenih razmera. Pa čak i da retroaktivno, dovede u sumnju sve dokaze njegovih dela i nedela. Kad sve bude podvrgnuto sumnji i autentični arhivski snimci će postati nepouzdani svedoci. To je Vučićev ideal, da je istina samo ono što on kaže u datom trenutku. Da ljudi, daveći se u moru dezinformacija i laži, nemaju izbora, nego da mu veruju.

To, nažalost, neće biti samo njegova stvar, jer kad on od toga napravi novu normalnost, neće se znati ko je u ovoj zemlji lud, ko zbunjen, a ko normalan. Ne zna se to dovoljno ni danas, ali kad svako od nas dobije svog dvojnika koji na nas liči samo glasom i stasom, a po diktatu veštačke inteligencije peva neku sasvim drugu pesmu, neće se znati ni ko je ko.

Ali, vratimo se prirodnoj inteligenciji koja ne nudi mnogo bolju sliku o pravom stanju stvari. Logično je da je Vučić, posle svih lutanja i obećanja koja je neštedimice davao na sve strane, u ćoravom sokaku i da sateran uza zid, kao mačka u sličnoj situaciji počinje da sikće i grebe sve okolo. Znam to iz iskustva. Jedared, kad su moji kerovi, vijajući mačku u želji da je oteraju iz našeg dvorišta, saterali je u ćošak podruma, morao sam njih da spašavam, da im pored već krvavih njuški ne iskopa oči.

Ako je logično da je Vučić u ćorsokaku, nije baš najlogičnije da je i opozicija zaglavljena u istoj slepoj ulici. Još manje je logično da su i pobunjeni građani, koji su masovno krenuli u protestne šetnje, takođe zaglavili u ćorsokak. Oni koji nisu učestvovali u protestima, nisu ni pokušali da izađu iz svog ćoravog sokaka. Zašto je to tako?

Protesti su zaista nastali spontano, posle velikih tragedija sa pobijenom decom, i sasvim logično su predstavljeni sloganom „Srbija protiv nasilja", čime su u širem značenju targetirani glavni problemi u društvu, ali su pritom sami sebi vezali ruke, jer kad nastupaš pod parolom protiv nasilja ne možeš ga ni na koji način ni primenjivati, ako zatreba. Kao u onom vicu kad drugar krene da praznim pretnjama brani druga kojeg je neko počeo da mlati. Ajde, da vidim da ga udariš još jednom, pa ajde još jednom ako smeš... da bi na kraju tučeni zavapio „Nemoj me više braniti, molim te"!

Tako nekako deluju i unapred limitirani mirni protesti protiv nasilja, dok se svekoliko nasilje pojačava svuda oko nas. I verbalno i fizičko i političko, a naročito mentalno nasilje nad zdravim razumom. Limitirajući faktor su i zahtevi koji su kao prva reakcija na masovna ubistva bili i logični i efikasni, što potvrđuje i činjenica da je preplašeni Vučić odmah obećao ispunjenje nekih od njih. Ali, pošto je uvideo da šetajući protesti nisu realna pretnja, odustao je od toga i počeo čak i da im se podsmeva, podržavajući nove oblike nasilja prozvane televizije Pink, protiv pobunjenih građana, novinara koji su o tome izveštavali i javnih ličnosti koje su ih otvoreno podržale. Tako su, vremenom, protestne šetnje počele da se bez ikakvih rezultata vrte u začaranom krugu i gube energiju, pa i smisao.

A, nikog da pokaže izlaz i svetlo na kraju tunela. Tako dolazimo do ćorsokaka u kojem se nalazi opozicija, koja je proteste najpre samo podržala, zatim i organizovala, ali nije imala petlju i da ih povede. Dobrim delom i zato što nije znala kuda i kako, ali ipak najviše zbog toga što nije spremna da preuzme odgovornost, pa i da se žrtvuje ako treba.

Đole Balašević je to davno definisao - U šupak kosmosa smo upali!

„Putuj planeto, super smo se družili, nama je lepo taman kako smo zaslužili"!