O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (1)

Oni drmaju svetom

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

dr Džon Kolman

Predgovor

Dok sam radio kao profesionalni oficir tajne službe često sam imao pristup vrlo poverljivim dokumentima, ali sam tokom službe u Angoli u Zapadnoj Africi, gde sam bio zadužen za politička istraživanja, imao priliku da vidim niz strogo poverljivih dokumenata sa neuobičajeno očiglednim sadržajem. Ljut i ogorčen onim što sam tamo video, krenuo sam na put s kojeg od tada nisam skretao, s namerom da otkrijem koja je to sila koja kontroliše britansku i američku vladu, te njima upravlja.

Bio sam potpuno upoznat sa svim dobro znanim tajnim društvima, kao što su Kraljevski institut za međunarodne poslove (Roval Institute for Inter-national Affairs, RIIA), Veće za spoljne poslove (Council on Foreign relati-ons, CFR), Bilderberška grupa, Cionisti, Masonerija, Boljševizam, Rosenkrojceri i čitav niz njihovih poddruštava. Kao oficir tajne službe, čak i pre toga kao student, u Britanskom muzeju (British Museum) u Londonu, sve sam ih temeljno proučio, kao i znatan broj drugih poddruštava za koja sam mislio da su Amerikancima dobro poznata.

Ali, kada sam se 1969. vratio u Sjedinjene Američke Države otkrio sam da su imena poput Reda sv. Jovana Jerusalimskog (The Order of St. John of Jerusalem), Rimskog kluba (Club of Rome), Nemačkog fonda Maršal (Ger-man Marshall Found), Fondacije Čini (Čini Foundation), Okruglog stola (Round Table), Fabijanista (Fabianists), Venecijanskog Crnog plemstva (Vene-tian Black Nobility), Klubova pakla (Hellfire Clubs), i mnoga druga, u Americi potpuno nepoznata, ili su, ako su i bila poznata, ljudi o njihovoj pravoj ulozi znali vrlo malo ili skoro ništa.

Godine 1969. i 1970. odlučio sam da to stanje popravim uz pomoć niza biltena i kaseta. Bio sam nemalo iznenađen kada sam, malo posle toga, otkrio koliki broj ljudi olako citira imena tih društava, kao da su za njih znali od samog njihovog nastanka. Iako nisu ni najmanje bili upućeni u tu temu, nisu bili spremni da navedu izvor tih tek otkrivenih podataka. U tom momentu utešila me je pomisao da je oponašanje najiskreniji oblik laskanja.

Uporno sam nastavio svoje istraživanje, uprkos ozbiljnim rizicima, napadima na moju suprugu i mene, finansijskim gubicima, neprestanom uznemiravanju, pretnjama i klevetama - ukratko, dobro osmišljenom i usklađenom programu s namerom da me diskredituju, a sve pod patronatom državnih agenata i doušnika, upletenih u mrežu „hrišćanskog desnog krila", „Pokreta za identitet" (Identity Movement) i desnih „patriotskih" grupa. Ti agenti delovali su i još uvek deluju pod maskom snažnog i neustrašivog otpora judaizmu kao svom najvećem i glavnom neprijatelju, tj. oni žele da mi bar tako mislimo. Ti agenti-doušnici deluju pod vodstvom i nadzorom jedne grupe homoseksualaca, koje religiozni i konzervativni ljudi širom Sjedinjenih Američkih Država cene i poštuju.

Njihov program kleveta, laži, mržnje i dezinformacija o mom radu nastavlja se nesmanjenom žestinom i ide čak dotle da u poslednje vreme moj rad pripisuju drugim autorima. Ipak, svi njihovi napori ostali su bez željenih rezultata. Ja ću nastaviti da se bavim svojim poslom sve dok ne skinem masku cele tajne paralelne vlade iz visokih krugova, koja upravlja Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama. Ova knjiga predstavlja deo tih mojih napora.

dr Džon Kolman, decembra 1999.

OSVRT I NEKI SLUČAJEVI

Među nama sigurno postoji velika većina koja je svesna da ljudi koji stoje na čelu naših vlada nisu isti oni ljudi koji zaista upravljaju političkim i državnim pitanjima, kako unutrašnje tako i spoljne politike. Mnoge od nas to je navelo na traženje istine u alternativnoj literaturi, kod autora biltena koji su poput mene tragali, ali nisu uvek uspeli da otkriju šta je zapravo razlog zbog čega su Sjedinjene Američke Države smrtno bolesna zemlja. „Traži pa ćeš naći" nije uvek bilo načelo koje je važilo za tu grupu ljudi. Ali, otkrili smo činjenicu da ljudi žive u potpunom mraku, da većini do toga nije stalo i da se ne trude da otkriju kuda se to njihova zemlja uputila, potpuno sigurni u to da će je uvek imati i da će ona uvek biti tu. Najveći deo stanovništva je izmanipulisan da upravo tako reaguje i takav stav je upravo ono što tajna vlada želi da postigne.

Često čujemo kako „oni" čine ovo ili ono. Izgleda kao da „oni", bukvalno, prolaze nekažnjeno za ubistva. „Oni" su ti koji povećavaju poreze, šalju naše sinove i kćerke da ginu u ratovima od kojih zemlja nema nikakve koristi. Čini nam se da su „oni", izvan našeg domašaja, daleko od očiju, fru-strirajuće nedostižni kada je reč o pokretanju bilo kakve akcije protiv „njih". Takvo stanje traje već decenijama. U ovoj knjizi ćemo identifikovati tu tajnu, „njih", a onda samom narodu ostaje da svoje stanje popravi, ako se da popraviti.

Dana 30. aprila 1981. godine napisao sam članak u kome sam otkrio postojanje Rimskog kluba i identifikovao ga kao subverzivno telo Komiteta 300. Bilo je to prvo javno spominjanje obe ove organizacije u Sjedinjenim Američkim Državama.

Čitaoce sam upozorio da ne dozvole da ih zavara osećaj kako taj članak opisuje nešto neverovatno i povukao sam paralelu između članka i upozorenja koje je izdala nemačka Vlada kada se dokopala tajnih planova Iluminata. Rimskom klubu i ulozi Komiteta 300 u Sjedinjenim Američkim Državama vratićemo se kasnije.

Mnoga predviđanja iz mojeg članka iz 1981. već su se obistinila, poput činjenice da je Felipe Gonzales postao predsednik španske Vlade, a Miteran vraćen na vlast u Francuskoj, poput pada Žiskara d'Estena i Helmuta Šmita, povratka na vlast švedskog plemića i člana Komiteta 300 Ulofa Palmea, poništenja Reganovog predsedništva i uništenja američke čelične i automobilske industrije i stambene izgradnje, u skladu s nalozima o nultoj postindustrijskoj stopi rasta, koje je izdao Komitet 300.

Važnost Ulofa Palmea leži u tome što ga je Rimski klub iskoristio za isporučivanje Sovjetskom Savezu tehnologije koja je po zakonima američke carine zabranjena za izvoz i u tome što je njegova svetska mreža komunikacije poslužila za uvežbavanje i medijsko isticanje lažne iranske krize s taocima.

Dok je jurio na relaciji između Vašingtona i Teherana, radio je na podrivanju integriteta Sjedinjenih Amerikih Država i lažnu krizu nastalu zbog neljudskog odnosa prema iračkim taocima stavio u ruke institucije zvane Komitet 300, čitaj: Međunarodnog suda pravde u Hagu, u Holandiji.

Otvorena zavera protiv Boga i čoveka, koja uključuje porobljavanje većine ljudi koji opstanu na ovoj zemlji pošto ih snađu ratovi, kuga i masovna ubistva, nije baš dobro skrivena. U obaveštajnim krugovima ljudi uče da se nešto može najbolje sakriti tako što to što želiš da sakriješ staviš svima pred oči.

Evo jednog primera koji govori u prilog toj činjenici: kada je 1938. godine Nemačka želela da sakrije svoj novi borbeni avion Messerschmidt, izložila ga je na tadašnjoj pariškoj izložbi vazduhoplovstva. Dok su tajni agenti i špijuni tražili podatke po rupama u stablima i iza klimavih cigala u zidovima, informacija koju su tražili cerila im se pravo u lice.

Paralelna tajna vlada visokog sloja ne deluje iz vlažnih podruma i tajnih podzemnih prostorija. Ona sebe stavlja u prvi plan, u Belu kuću, u Kongres, u Dauning strit broj 10 i u Britanski Parlament. Slična je onim čudnim i naizgled zastrašujućim filmovima sa „nemanima", u kojima se pojavljuje izobličeno čudovište s dugom kosom i opasnim zubima. Prave nemani nose poslovna odela i u svojim limuzinama odlaze na Kepitol Hil.

Ti ljudi su svima pred očima. Ti ljudi su sluge svetske vlade - Novog svetskog poretka. Poput silovatelja koje se zaustavlja da bi žrtvi ponudio prijateljsku vožnju, oni ne izgledaju kao nemani, a upravo su to. Kada bi izgledali kao nemani, žrtve bi od straha počele da vrište i da beže. Ovo se odnosi na sve nivoe vlasti.

Predsednik Buš ne izgleda kao pokorni sluga paralelne vlade gornjeg sloja, ali, ne dajte se zavarati - on je ista neman kao one što ih viđamo u filmovim strave i užasa.

Na trenutak se zaustavite i podsetite na to da je predsednik Buš naredio brutalni pokolj 150.000 iračkih vojnika koji su se vraćali u Irak u konvoju vojnih kamiona sa belim zastavama, a na osnovu odredaba Ženevske konvencije o obustavi vatre i povlačenju. Zamislite užas iračkih vojnika kada su ih, uprkos tome što su mahali belim zastavama, pokosili američki bombarderi.

Na jednom drugom delu ratišta 12.000 iračkih vojnika je živo zakopano u sopstvenim rovovima. Nije li i to monstruozan čin u najdubljem smislu te reči?

Od koga je predsednik Buš dobio naređenje da postupa na tako monstruozan način? Dobio ga je od Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (RIIA), koji je, opet, dobio nalog od Komiteta 300, poznatog i pod nazivom „Olimpijci".

Kao što ćemo videti, čak ni „olimpijci" ne skrivaju svoja lica. Često priređuju izložbe, koje bi mogle da se porede sa već pomenutom pariskom izložbom vazuhoplovstva, dok entuzijasti u otkrivanju zavera traže svoje vreme na beskorisno traganje na pogrešnim mestima i u pogrešnom smeru.

Da li ste ikada videli kraljicu Elizabetu II kako otvara sednicu Britanskog Parlamenta? Tada, u punom planu, vidite predsednicu Komiteta 300! Da li ste ikada gledali čin preuzimanja dužnosti predsednika Sjedinjenih Američkih Država? Tada, u krupnom planu, vidite još jednog člana Komiteta 300. Problem je samo u percepciji.

Ko su zaverenici koji služe silnom i svemoćnom Komitetu 300? Naši bolje informisani građani svesni su da zavera postoji i da su njena imena različita. Na primer: Iluminati, Masonerija (Slobodno zidarstvo), Okrugli sto, Milnerova grupa. Takvim građanima Veće za spoljne poslove (CFR) i pripadnici Trilaterale pretstavljaju veći deo onoga što im se ne sviđa kada su u pitanju pogledi na unutrašnju i spoljnu politiku. Neki čak znaju da Okrugli sto, preko britanskog ambasadora u Vašingtonu, ima veliki uticaj na politiku Sjedinjenih Američkih Država. Problem je u tome što je veoma teško pronaći prave, čvrste dokaze o izdajničkim aktivnostima članova nevidljive vlade.

Citiram duboku misao proroka Ozeja iz hrišćanske Biblije: „Izgibe narod moj, jer je bez znanja." Neki su možda već čuli moje izlaganje o skandalu vezanom za spoljnu pomoć, u kojem sam izneo imena nekoliko zavereničkih organizacija, čiji je konačan broj ogroman. Njihov krajnji cilj jeste da ukinu Američki Ustav i da samu Ameriku, koju je Bog izabrao za svoju zemlju, stave pod bezbožnu svetsku vlast - vladu Novog svetskog poretka, koja ima nameru da svet vrati u stanje daleko gore od samog Srednjeg veka.

Pogledajmo neke slučajeve iz pokušaja pretvaranja Italije u komunističku zemlju i njenog pretvaranja u neindustrijsku zemlju. Komitet 300 je odavno doneo odluku da svet mora da bude manji, znatno manji i bolji, tj. doneo je svoju zamisao mnogo boljeg sveta. Beskonačno mnogo „beskorisnih izelica", koje troše prirodna bogatstva, koja nisu neiscrpna, treba eliminisati. Industrijski razvoj utiče na porast broja stanovništva.

Zato je potrebno potkopati Božiju zapovest ljudima da se razmnožavaju i da naseljavaju zemlju.

Za to su bili potrebni: napad na hrišćanstvo, lagani ali siguran raspad industrijskih država-nacija, uništenje stotina miliona ljudi, koje Komitet 300 naziva „viškom stanovništva", i uklanjanje bilo kog državnika koji bi se usudio da stane na put Komitetovog globalnog plana za postizanje navedenih ciljeva.

Dva prva cilja Komiteta 300 bili su Italija i Pakistan. Pokojni italijanski predsednik Vlade Aldo Moro bio je državnik koje se odupreo nultoj stopi rasta" i planiranom smanjenju broja stanovnika njegove zemlje, čime je na sebe navukao gnev Rimskog kluba, koji je od „Olimpijaca" dobio zadatak da sprovede pomenutu politiku.

U jednoj rimskoj sudnici 10. Decembra 1982. godine jedan bliski Morov prijatelj je svedočio o tome kako je pokojnom predsedniku italijanske Vlade pretio jedan agent Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (RIIA), koji je istovremeno član Komiteta 300, a tada je još uvek bio američki ministar spoljnih poslova. O meteorskom usponu čoveka koga je taj svedok imenovao kao Kisindžera govorićemo kasnije.

Treba da se prisetimo da su predsednika Mora 1978. godine otele Crvene brigade i kasnije ga okrutno ubile. Na suđenju članovima Crvenih brigada nekoliko optuženih je potvrdilo da im je poznata činjenica da je u Morovo ubistvo bio upleten neko iz visokih američkih političkih krugova.

Kada je pretio Moru, Kisindžer zasigurno nije sprovodio američku spoljnu politiku, nego je delovao prema naređenjima koje je dobio od Rimskog kluba - tela koje je podčinjeno Komitetu 300 i koje se bavi spoljnom politikom.

Svedok koje je u sudnici izneo taj podatak, koji je odjeknuo kao bomba, bio je Morov blizak saradnik Gorado Gerzoni. Njegovo eksplozivno svedočenje 10. septembra 1982. godine preneli su italijanska televizija i italijanski radio, a bilo je objavljeno i u nekoliko italijanskih novina. Uprkos tome, ta bitna informacija u SAD-u nije dobila medijsku pažnju. Poznate američke tvrđave slobode, koje sve uvek moraju da znaju, Vašington Post_Njujork Tajms, nisu smatrale bitnim da objave ni jedan red o Gerzonijevom svedočenju.

Tu vest nije preneo nijedan američki radio niti ijedna američka televizijska stanica. Činjenica da je italijanski predsednik Vlade Aldo Moro desetinama godina bio vodeći političar, da je bio otet u sred bela dana, u proleće 1978. godine, da su mu svi telohranitelji hladnokrvno ubijeni, nije smatrana vešću vrednom objavljivanja, čak ni uz podatak da je u tom zločinu učestvovao sam Kisindžer! Ili je upravo tišina zavladala zbog Kisindžerove umešanosti?

A 1982. godine, u svom izlaganju o ovom gnusnom zločinu pokazao sam da su Alda Mora, odanog člana Hrišćansko-demokratske stranke, ubile ubice Masonske lože P2 kako bi Italiju učinili podložnom nalozima Rimskog kluba o smanjenju njene industrije i znatnom smanjenju njenog broja stanovnika. Morov plan stabilizacije Italije kroz punu zaposlenost te državni i politički mir ojačao bi katolički otpor komunizmu, čime bi i destabilizacija Bliskog istoka, što je zaverenicima bilo od primarne važnosti, bila znatno otežana.

Iz do sada iznesenog postaje jasno koliko unapred zaverenici planiraju. Oni ne razmišljaju o „petogodišnjem planu". Treba da se podsetimo Vajshauptovih izjava o ranoj Katoličkoj crkvi da bi mogli bolje da razumemo šta je sve bilo uključeno u Morovo ubistvo. Njegovom smrću je uklonjena prepreka destabilizaciji Italije, a istovremeno je, kao što i danas znamo, omogućeno sprovođenje zavereničkih planova za Bliski istok - Zalivskog rata, koji se dogodio četrnaest godina posle tog ubistva.

Komitet 300 je odabrao Italiju kao pokusni cilj. Kao zapadnoevropska zemlja najbliža Bliskom istoku i zemlja povezana sa ekonomijom i politikom Bliskog istoka, Italija je važna za planove zaverenika. Osim toga, ona je sedište Katoličke crkve, a Vajshaupt je izdao naređenje da se Katolička crkva uništi. Italija je rodna zemlja nekih od najmoćnijih porodica iz vrha evropske oligarhije, iz drevnog crnog plemstva.

Da je Italija oslabljena Morovom smrću, to bi imalo posledice na Bliskom istoku, čime bi se oslabio američki uticaj na tom području. Italija je važna i zbog još jednog razloga: ona predstavlja kapiju puta kojima droga iz Irana i Libana stiže u Evropu, ali ćemo se toj temi vratiti kasnije.

Od osnivanja Rimskog kluba, 1968. godine, razne grupe su se udružile pod imenom „socijalističke" da bi srušile nekoliko italijanskih vlada. Među njima su: crno plemstvo iz Venecije i Đenove, masonska loža P2 i Crvene brigade.

Svi su radili na istim cilju. Rimska policija, koja je istraživala slučaj Crvenih brigada i Alda Mora, naišla je na imena nekoliko vrlo istaknutih italijanskih porodica koje su tesno sarađivale s tom terorističkom grupom. Takođe je pronašla dokaze o tome kako su te moćne i ugledne porodice u najmanje desetak slučajeva ustupale Crvenim brigadama svoje kuće i/ili imovinu, kao sigurna skrovišta za njihove jedinice.

Svoj deo posla na rušenju Republike Italije američko „plemstvo" odradilo je velikim doprinosom Ričarda Gardnera dok je, u vreme predsednika Kartera, bio američki ambasador u Rimu. U to vreme Gardner je delovao pod direktnim nadzorom Betina Kraksija, važnog člana Rimskog kluba i ključnog čoveka u NATO-u.

Kraksi je bio glavni čovek u zavereničkom pokušaju uništavanja Republike Italije. Kao što ćemo videti, to mu je skoro i pošlo za rukom, jer je kao glavni igrač hijerarhije zaverenika uspeo da kroz Italijanski parlament izdejstvuje razvod braka i pobačaj, što je rezultiralo najdalekosežnijim i najrazornijim verskim i društvenim promenama koje su ikada pogodile Katoličku crkvu, a posle toga i moral italijanskog naroda.

Nakon što je Ronald Regan izabran za predsednika, u septembru 1980. godine u Vašingtonu je održan jedan važan sastanak, pod pokroviteljstvom Rimskog kluba i Socijalističke internacionale. Te dve organizacije direktno su odgovorne Komitetu 300. Glavna tačka dnevnog reda bilo je formulisanje metoda i poteza za neutralizaciju Regana kao predsednika. Prihvaćen je zajednički plan i, gledajući unazad, savršeno je jasno kako je plan koji su zaverenici tada skovali bio veoma uspešan.

Da bi razumeli koliko je ova zavera rasprostranjena i sveobuhvatna, potrebno je da navedemo ciljeve koje je Komitet 300 postavio za svoju pobedu i vlast nad svetom. Komitet 300 ima najmanje 40 poznatih „ogranaka" i sve ćemo ih navesti, zajedno sa opisom njihovih funkcija. Kada se to prouči, neće biti teško da se razume kako je jedno centralno zavereničko telo sposobno da deluje toliko uspešno i zašto nikakva sila na svetu ne može da izdrži njihov napad na same temelje civilizovanog, naprednog sveta, sazudanog na slobodi pojedinca, posebno onakvoj kakva je formulisana u Ustavu Sjedinjenih Američkih Država.

Zahvaljujući svedočenju koje je Gerzoni izneo pod zakletvom, Italija i cela Evropa su saznale da je Kisindžer stajao iza ubistva Alda Mora. Ali Sjedinjene Američke Države to nisu saznale. Taj tragični događaj pokazuje sposobnost Komiteta 300 da bilo kojoj vladi, bez izuzetka, nametne svoju volju. Siguran u svoj položaj, kao član najmoćnijeg tajnog društva na svetu, a time ne mislim na Masoneriju, Kisindžer nije samo zastrašio Mora, već je sproveo u delo svoje pretnje da će ga „eliminisati" ne odustane li od svog plana ekonomskog i industrijskog razvoja Italije.

U junu i julu 1982. godine supruga Alda Mora je u svom svedočenju na otvorenom suđenju iznela kako je ubistvo njenog supruga bio rezultat ozbiljnih pretnji njegovom životu, koje mu je uputila, kako je rekla, „jedna visoko pozicionisana politička figura u Sjedinjenim Američkim Državama".

Gospođa Eleonora Moro je ponovila Kisindžerovu rečenicu upućenu Moru, koji je u svom svedočenju izneo i Gerzoni: „Ili zaustavi svoju političku struju, ili ćeš za to skupo platiti." Sudije su u tom trenutku upitale Gerzoninija da li bi mogao da identifikuje osobu o kojoj je gospođa Moro govorila. Gerzoni je odgovorio da je to bio Henri Kisindžer, kao što je i sam ranije rekao.

Gerzoni je zatim nastavio i razjasnio sudu kako je Kisindžer te pretnje izneo u Morovoj hotelskoj sobi za vreme službene posete italijanskih političara SAD-u. Moro, u to vreme predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Italije, zemlje članice NATO saveza, je bio čovek visokog ugleda, koji nikada nije popuštao pritiscima ni pretnjama mafijaškog tipa.

S Morom je tada u službenu posetu Americi putovao i predsednik Italije. Kisindžer je tada bio, a i sada je, važan agent u službi engleskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose, član Rimskog kluba i član američkog Veća za spoljne poslove.

Kisindžerova uloga u destabilizaciji Sjedinjenih Američkih Država kroz tri rata - Bliskoistočnog, Korejskog i Vijetnamskog - dobro je poznata, kao i njegova uloga u Zalivskom ratu, u kome su američki vojnici delovali kao plaćenici Komiteta 300 kako bi Kuvajt vratili pod nadzor Komiteta 300 i u isto vreme Irak pretvorili u primer svim malim zemljama, da ne bi došle u iskušenje da same odlučuju o sopstvenoj sudbini.

Kisindžer je pretio i pokojnom Ali Butu, predsedniku suverene države Pakistan. Butov „greh" bio je u tome što je zagovarao nabavku nuklearnog oružja za svoju zemlju. Pakistan je, kao muslimanska zemlja, osećao opasnost od stalne izraelske agresije na Bliskom istoku. Buta je 1979. godine pravno ubio predsednik Ministarstva za spoljne poslove u toj zemlji, general Zia ul Hak.

U svom planiranom usponu na vlast, Zia ul Hak je potakao razjarenu gomilu da zapali američku ambasadu u Islamabadu, čime je Ministarstvu spoljnih poslova očigledno želeo da pokaže kako je njihov čovek i u isto vreme da dobije više spoljne pomoći. Kako se kasnije pokazalo, upravo je on imao nameru da ubije Ričarda Helmsa.

Nekoliko godina kasnije sam Zia uk Hak je platio svojim životom, pošto se umešao u rat koji je besneo u Avganistanu. Njegov avion C-130 Herkul pogođen je niskofrekvencijskim električnim signalom (ELF) kratko po uzletanju, posle čega se naglo sunovratio i udario u zemlju.

Sprovodeći naređenje Komiteta 300 i eliminišući generala ul Haka, Rimski klub je bez imalo griže savesti žrtvovao živote brojnih američkih službenika koji su bili u istom avionu, uključujući i grupu Odbrambeno-obaveštajne agencije (Defense Intelligence Agency, DIA) Američke vojske, na čelu sa komandantnom brigade Herberom Vasomom. Pre tog leta general Zia uk Hak je dobio upozorenje od Turske obaveštajne službe da ne putuje avionom, tj. da postoji naređenje da bude ubijen rušenjem aviona.

Imajući to na umu, general ul Hak je, kako je rekao svojim bliskim saradnicima, „kao osiguranje" poveo američku ekipu sa sobom.

(Nastavak u sledećem broju)