Sport

Milorad Kosanović se ne vraća u FK Vojvodinu, ovakvu kakva je danas

Vest o povratku Milorada Kosanovića na čelo Fudbalskog kluba Vojvodina, koju je nedavno plasirala agencija VIKI PRESS TRAS, probudila je nadu kod iskrenih pristalica i istinskih navijača. Vojvodina je, pod Kosanovićevim vođstvom, 1989. godine osvojila drugu i ujedno poslednju šampionsku titulu. Ipak, vladajuća politička garnitura i aktuelno rukovodstvo kluba nisu imali sluha za svoje proverene kadrove.

Miroslav Vislavski

Za Milorada Kosanovića nema mesta u njegovoj Vojvodini! U teškim uslovima, u jednom od najtežim perioda u istoriji kluba, Kosanović je u fudbalsku orbitu lansirao trenera Ljupka Petrovića i fudbalske velikane Sinišu Mihajlovića, Slavišu Jokanovića, Budimira Vujačića, zajedno sa ekipom koju su predvodili najiskusniji Miloš Šestić, Čedo Maras, Svetozar Šapurić i sa njima Dušan Mijić, Dragan Punišić, Ljubomir Vorkapić, Goran Kartalija... Ispisivanje najsvetlijih stranica klupske istorije nije dovoljno da bi Kosanović dobio priliku da vrati Vojvodinu u vrh srpskog fudbala.

Pre nekoliko godina, tadašnji gradonačelnik i njegovi saradnici, najavljivali su da će Kosanoviću poveriti vođenje FK Vojvodina. Tada je jedan doajen novinarstva rekao: "Kosan neće biti kapetan lađe od trule građe"! Kao i tada, i sada nije dobio poverenje klupske uprave, odnosno političke oligarhije koja o svemu odlučuje.

Navijači Vojvodine su očekivali da će uprava kluba angažovati Kosanovića makar zato da bi njegovim imenom prikrila svoje pogrešne postupke u vođenju kadrovske politike. Pred početak ove sezone rasprodali su dobre i perspektivne igrače. Ostavili su Radoslava Bataka na cedilu sa skromnim igračkim kvalitetom i preambicioznim najavama i zahtevima. Posle loših rezultata i poljuljanog samopouzdanja ekipe, na mesto prvog čoveka struke imenovan je Ranko Popović, široj javnosti nepoznat trener, bez značajnijih rezultata, ali sa dugogodišnjim iskustvom rada u Japanu, Tajlandu, Indiji, drugoj ligi Austrije i Španije.

Na priče o njegovom povratku u Vojvodinu, Kosanović prvo džentlmenski poručuje: "Želim im sve najbolje, kao i kolegi koji je dobio poverenje klupske uprave!"

Povodom špekulisanja o preuzimanju stručnog rada u nizu proteklih godina gde je pominjano njegovo ime, kaže: "Zahvaljujem se svima koji su minulih godina davali bezrezervnu podršku da se vratim u Vojvodinu i koji su verovali da ću dati sve od sebe da Vojvodinu vratim na šampionski put, kojim sam je vodio kao generalni direktor, ali i kao trener koji je bio na čelu struke kada smo bili jesenji prvaci, a onda izdajom rukovodećih u klubu ostali bez šampionske titule! I ta 'priča' o izdaji je zapravo usud koji me prati u svim pokušajima da se angažujem u mom klubu! Jednostavno rečeno: nije mi dozvoljeno da stvaram uspešnu Vojvodinu, konkurentnu svake godine za neki od domaćih trofeja! Vojvodina jeste moj klub, više nego mnogih koji su kroz njega defilovali i ostavljali za sobom ruine, ili ovih aktuelnih, koji danas odlučuju o sudbini Vojvodine, a ignorišu činjenicu da postoje ljudi koji su bili uspešniji u radu i vođenju kluba od njih... Da ne propustim, zahvaljujem se i ljudima koji su na društvenim mrežama iskazali želju da se vratim u ovom trenutku, iako me niko od zvaničnika nije kontaktirao!"

A da je bilo kontakta, šta bi bio Kosanov odgovor?

- Ne interesuje me rad u Vojvodini ovakvoj kakva je danas! Ne vidim da postoji želja i spremnost za velika i ozbiljna dela. Znate, uz svo poštovanje uspeha onoga koga je režim promovisao u pripadnika sloja najbogatijih poslovnih ljudi, neprihvatljivo je da se isti promoviše za najboljeg poznavaoca prilika u sportu, odbojci, fudbalu, a da donedavno nije bio više nego eventualni gledalac na sportskim tribinama... Ma 'ajte molim vas! Pa gde je taj neko bio u sportu pre pet - šest godina? E, drugo je pitanje što on drži sef sa nečijim novcem, pa od njegove volje zavisi mnogo što šta... Dakle, dokle god vladajuća politika i njeni poklonici kreiraju hijerarhiju u fudbalu na principu privilegija koje diktira državni establišment, nema sreće za srpski fudbal, nema sreće ni za Vojvodinu.

Fudbalsku?

- Da za fudbalsku, za FK Vojvodinu, ali i za Vojvodinu kao pokrajinu koja je skrajnuta sa svih relevantnih tokova u državi Srbiji od kada je ovo područje zapravo „Severna Srbija". Da li je normalno da čovek koji je uzeo pravo, a dobio verifikaciju svoje važnosti na izborima (kakvim-takvim), javno govori i to ponavlja da su Zvezda i Partizan od „nacionalnog značaja"? Gde to piše, u kom dokumentu ili kakvoj normi? Zašto da Vojvodina ili Radnički, ili bilo koji klub nisu u takvom tretmanu da su od „nacionalnog značaja", pa da im država odseče komad budžeta, kako to čini kada su privilegovani u pitanju?

Primetno je da ste jedan od najoštrijih kritičara fudbalskih prilika u Srbiji.

- Za sve je odgovoran Fudbalski savez Srbije! To je družina nestručnih, nemoralnih i neodgovornih pojedinaca uz čast izuzecima! Nema opravdanja ni razumnog objašnjenja šta nas je sve snašlo i kako se vodi ova asocijacija. Već niz godina se zloupotrebljavaju neke ličnosti sa oreolom legendi, preko čijih imena se infiltriraju ljudi sumnjivih biografija i morala. Proizvode se kvazi stručnjaci koji sa političkom podobnošću dobijaju status i zvanja kojima nisu dorasli, zbog čega imamo katastrofalnu inflaciju kadrova, što posledično dovodi do sve dinamičnijeg survavanja našeg fudbala. Korupcija, nameštanje rezultata, druge neregularnosti ne mogu da se pokriju nekim „istorijskim" podvizima režima na planu investiranja u fudbal. Nikakvi moderni stadioni ne mogu da nadomeste ljudski faktor u produkciji vrednosti kakve traži savremeni svetski fudbal! Uostalom, zar nisu ilustracije nastupi naših klubova na međunarodnoj sceni: Vojvodine, TSC, Partizana, domaća liga koja je u fokusu evropskih disciplinaca..."

Ima li mesta optimizmu kada je reč o budućnosti srpskog fudbala?

- Dok se ne načini zaokret, dok ne odu dekadentni kadrovi na svim nivoima, dok se ne reafirmišu principi i postulati na kojima je počivao jugoslovenski fudbal, bez obzira što je i u to vreme bilo udara, ali je bilo i sistema koji je umeo da odgovori, dok se politika, posebno režimska ne povuče u svoje atare i ostavi fudbalsku organizaciju da se rešava pošasti pred kojim je posrtao proteklih decenija, dok vremešne legende ne ustupe mesta mladim, čestitim i uspešnim poput Poledice, Vidića, Koromana, Laneta Jovanovića, Krasića i drugih „mladića" sa aurom znamenitih evropskih i svetskih imena, „nema nama spasa, propasti moramo!" . zaključio je Milorad Kosanović, jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji FK Vojvodina, već poduže persona non grata u klubu kome je dao više od svih što se šepure kao lokal patriote i najveći branioci klupske istorije o kojoj malo znaju.