https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (7)

 

Imperijalisti iz stolice digli se na Iran

 

Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. veka. Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna energija" - nuklearna.

Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

Iako je američki naftni lobi jedan od najmoćnijih u SAD, on nije uspeo od 1996. da skine sankcije Kongresa za zabranu rada sa Libijom i Iranom. Ekonomista Džon Tatom primećuje: "Jedna od važnih lekcija iz sukoba Irak-Kuvajt 1990. jeste da je obično jeftinije kupiti naftu od pokušaja uzimanja nafte drugoj zemlji. To je danas istina za SAD, kao što je to bilo tada za Irak."

Posle Drugog Zalivskog rata, naftno oružje se okrenulo protiv iračkog režima, jer mu je rezolucijom Saveta bezbednosti UN 661 nametnut embargo od 6. avgusta 1990. U decembru 1996. taj embargo je ublažen. Rezolucijom nazvanom "hrana za naftu", Bagdad je mogao da izvozi dva miliona barela nafte dnevno, kako bi stanovništvo mogao da snabdeva hranom i lekovima.

Sadam Husein u jednom momentu preti da će zaustaviti izvoz hidrogoriva kako bi naterao OUN da prihvati pregovore oko novih uslova embarga. Skandal oko ovog projekta, koji je uspostavio Irak u periodu od 1996. do 2003., stalno je u medijima 2005. Tada je uhapšen čak i francuski ambasador i optužen, kao i brojne političke ličnosti u svetu, umešane u nelegalne transakcije sa iračkom vladom. Potvrdili su postojanje malog pro-Sadam lobija. Irak je bio 10 godina pod sankcijama, što je zemlju bacilo u bedu i glad, razorilo socijalne strukture, oslabilo državu, koju je dokrajčila intervencija 2003.

Ratovanje radi kontrole tuđih energetskih resursa, u šta spada i američko-britansko prisustvo u Iraku, ima i konkretnu cenu u dolarima i ljudskim životima. Po podacima nobelovca za ekonomiju Džozefa Stiglica i njegove saradnice Linde Bilmz, troškovi rata u Iraku i Avganistanu dosegli su zapanjujuće proporcije. Vojne operacije SAD, bez troškova na dugi rok, poput brige za ranjene veterane, već početkom 2008. nadmašuju cenu 12 godina rata u Vijetnamu, i veća je od cene rata u Koreji.

Cena dostiže deset puta cenu Prvog svetskog rata, gotovo trećinu više od rata u Vijetnamu. Jedino je Drugi svetski rat koštao više, kada je 16,3 miliona Amerikanaca ratovalo četiri godine. To je pet biliona dolara. Protiv Nemaca i Japanaca, cena svih armijskih snaga angažovanih u borbama iznosila je 100.000 današnjih dolara po četi. U Iraku je cena već bila 400.000 po četi. Cena 4.000 mrtva američka vojnika u Iraku iznosi oko 28 milijardi dolara. SAD su okupacijom Iraka predviđale ekstrakciju šest miliona barela nafte dnevno. A s obzirom na njihov cilj i na vojne baze koje seju u regionu Zaliva i Kaspijskog mora, prosto bi začudilo da se zadovolje samo Irakom. Dozvolimo onda da dostignu cilj od šest miliona barela dnevno tokom naredne decenije i da srednja cena barela bude 400 dolara za to vreme, što iznosi 876 milijardi godišnje, tj. gotovo 9.000 milijardi za 10 godina. A rat u Iraku je stajao preko 3.000 milijardi dolara, ili tri biliona, u prvih pet godina, što nas dovodi do cifre od 9.000 milijardi dolara do 2018.

Tržište će u jednom momentu biti nesposobno za obezbeđivanje raspoložive nafte. Onda će biti po svaku cenu potrebno da se pronađe drugi metod. Prisvojiti ostatak nafte, čak i po visokoj ceni, moglo bi da se pokaže globalno rentabilno na kraju.

Sjedinjene Američke Države, sa 300 miliona stanovnika, koriste isto toliko gasa sa efektom staklene bašte kao i tri milijarde stanovnika u 50 zemalja. Francuska ga proizvodi koliko i Florida (Francuska ima 62 miliona stanovnika, Florida 17 miliona). Nemačka i Teksas emituju iste količine, a Nemačka ima 82 miliona stanovnika, dok Teksas ima 23 miliona.

Bazar-država

Legenda kaže da je persijski kralj Hušang, ekvivalent za grčkog Prometeja, doneo vatru Persijancima. No, za razliku od svog grčkog mitološkog dvojnika, koji je vatru ukrao od bogova, Persijanac ju je pronašao u borbi protiv zmaja. Na ovu priču savremeni svet podsetio je svojevremeno Abas Manat, profesor na Jejlu, autor knjige "U traganju za savremenim Iranom".

Savremena nekadašnja Persija - Iran - poseduje "vatru" koja život znači, naftu i gas, u količinama koje u mnogome obezbeđuju energetsku budućnost zemlje u ovom stoleću. Taj potencijal zemlje zaprečavaju sankcije i drugi pritisci SAD i njenih saveznica, zbog navodnog pripremanja Irana za proizvodnju nuklearnog oružja.

Iran nastoji da sebe pozicioniše kao nezaobilaznu bazar-zemlju na "novom putu svile", zapljuskivanu naftom i gasom, kičmu nove azijske energetske bezbednosne mreže. Tako bi Iran mogao da ponovo stekne preeminentnost u udaljenoj oblasti Dariusa, Kralja nad Kraljevima. To je i glavni razlog zašto američki neohladnoratovski ratnici, koje nazivaju i ciokonsi, imperijalisti iz stolice, napadaju Iran takvom snagom.

Finansijsko gušenje Irana je pojačano u jesen 2006. Mere ministarstva finansija SAD protiv Teherana su istovetne kao i one prethodno uvedene za Severnu Koreju. Vašington je procenio da će mere protiv Irana, čija je privreda mnogo otvorenija od severnokorejskog sistema, biti bolnije. Preteći slogan glasi: "Naming and shaming", tj. označavati ekonomske aktere koji su preblagi sa Iranom, i opteretiti ih osećanjem stida.

Iranci naročito hoće da sačuvaju veze sa francuskom kompanijom Total, ali su zbog pritisaka SAD Francuzi ostali bez bankarskih finansijera za svoj projekat za tečni gas, polje Južni Pars, jedno od najznačajnijih ležišta regiona.

Iran poseduje druge dokazane konvencionalne rezerve sirove nafte, posle Saudijske Arabije, i druge najveće rezerve prirodnog gasa, posle Rusije. Iran lavovski deo gasa (360 miliona kubnih metara dnevno) koristi za civilne svrhe. Do 2014. Teheran planira da snabdeva sa 93 posto gasa stanovništvo 630 svojih gradova, kao i sa 18 posto ruralno stanovništvo u više od 4.000 sela. Iranske fabrike i električne centrale takođe imaju potrebe za puno gasa. Jedan deo gasa Iran mora da ubrizgava u svoje rezerve da bi održao proizvodnju nafte na visokoj razini. Procenjuje se da na taj način Iran povećava prihode za više od 30 posto. Najveći deo gasnih polja su im na jugu, na obali Persijskog zaliva, što je daleko od operativnih gasovoda i onih koji se grade, uključujući Nabuko. Južni Pars, najveće of-šor gasno polje na svetu, nalazi se na iransko-katarskoj granici u Persijskom zalivu, sa svojih 13,1 biliona  kubnih metara i 19 miliona barela kondenzovanog gasa. Gasa ima i u Naru, Kanganu, Varui, Hmi, Tanbaku. Čak 66 posto iranskih gasnih rezervi nalaze se na takozvanim nepridruženim poljima. Zato Iran i uvozi gas iz Turkmenistana, i nešto iz Azerbejdžana.

Po britanskim procenama, Iran tradicionalno troši više gasa no što može da ga proizvede. Iranska relativno niska proizvodnja ubraja ga među samo nekoliko država sa potencijalom značajnog rasta svog izvoza, i gasa i nafte, u naredne dve decenije. Pošto će svetska ekonomija u ovom periodu biti oslonjena u svojim energetskim potrebama sve više na Bliski istok i Rusiju i bivše zemlje SSSR-a, iranski status kao hidrougljenične supersile dobijaće u strategijskoj važnosti. Dodajmo tome i 70 miliona stanovnika i ambicije u regionalnom lideršipu, pa se dobija neporeciva iranska buduća međunarodna uloga.

Ali, Iranu su nužni krediti za širenje energetskog izvoza, kao i napredna tehnologija sa Zapada. Čak 160 milijardi dolara u narednih 25 godina. SAD obeshrabruju svetske kompanije u bilo kakvom biznisu sa Iranom. Posledice su bolne: od devedesetih, kada je Iran otvorio naftne i gasne sektore stranim energetskim kompanijama, privukao je tek 15-20 milijardi dolara evropskih i japanskih investicija. A otkako SAD prete Iranu zbog nuklearnog pitanja, zaustavljena su svaka ulaganja.

Manje je uočljiva šira strategijska trka između SAD, Rusije i Kine. Ta trka na kraju će odlučujuće odrediti iranske nuklearne aktivnosti, njenu ekonomsku, političku i vojnu ulogu na Bliskom istoku. Ishod zavisi od toga hoće li neke zemlje postići dominaciju u razvoju ogromnih iranskih rezervi gasa i nafte.

Ahmadinedžad je rekao da "treba izbrisati Izrael sa karte". Za Izrael iranski nuklearni potencijal, ako ga poseduje (Izraelci su uvereni da je Iran samo 3-4 godine nadomak stvaranja bombe), predstavlja strategijski izazov. Nuklearne iranske lokacije su rasute, često duboko u zemlji, na prostoru od 1.200 do 1.500 km teritorije. Poznate su lokacije Isfahan, Natanc i Arak. Za Iran je atomska bomba oružje "poslednje krajnosti", koje se koristi samo u slučaju "ekstremne i momentalne strategijske opasnosti".

Ta distanca bi se značajno povećala za izraelske avione, ako bi Cahal (izraelska vojska) morao da zaobilazi jordansku i čak iračku teritoriju. Pomenimo da danas osam zemalja poseduje atomsko naoružanje, pored pet stalnih članica Saveta bezbednosti to su i Indija, Pakistan i Izrael. Iran bi bio deveti.

Zanimljivo je da u stanju napetosti oko Irana, Venecuela izjavljuje 2009. da joj Iran asistira u detektovanju i testiranju ležišta uranijuma pronađenih u udaljenim delovima zemlje. Ugo Čaves pridaje veliku važnost razvoju nuklearnog energetskog programa. Rodolfo Sanc, ministar osnovne industrije i rudarstva, izjavio je novinarima za vreme sastanka latinoameričkih i afričkih lidera u Porlamaru: "Iran nam pomaže geofizičkim aerosondama i geohemijskim analizama. Mogli bismo da imamo značajne rezerve uranijuma. Preliminarni testovi indukuju postojanje uranijuma u zapadnim delovima zemlje i u Santa Eleni de Uairenu" (u blizini granice sa Brazilom - prim. a.).

Odbačene su i spekulacije o venecuelanskoj navodnoj pomoći Iranu za njegov nuklearni program. Iran je venecuelanski saveznik i dosad je zajednički rađeno na izradi automobila i vojnoj obuci. Čaves brani ovaj savez tvrdeći da je sagrađen na saradnji dva top naftna izvoznika.

Ipak, Venecuela namerava izgradnju nuklearnog sela uz tehnološku asistenciju Irana. Slojevitost je sve snažnija između diplomatije i država i naftnih poslova.

Kina razvija agresivnu strategiju osvajanja naftnih tržišta. Iran i Venecuela koriste snažan skok cena da bi mogle da se nose sa SAD.

Kinezi i Iran u energetskoj saradnji

Povodom odluke kineske naftne kompanije China National Offshore Oil Corp (Cnooc) da povuče svoju ponudu od 18,5 milijardi dolara za američku grupu Unocal, jedan analitičar New America Foundation imao je ovaj neočekivan komentar: "Kongres je dobio ono što je hteo, pošto se kategorično suprotstavljao toj kupovini. Nadam se jednostavno da parlamentarci shvataju da su oni upravo dali Iranu pravo da poseduje atomsku bombu!"

Od vremena kada su cene sirove nafte bezumno krenule putem od 100 dolara po barelu, svaka odluka jedne države potrošača, počev od SAD, analizirana je po aršinu svetske žeđi za naftom. "Odbijajući Kinezima otkup kompanije Unocal, američki parlamentarci su načinili veliku grešku, poverava jedan arapski ministar energije. Oni su ubedili Peking da pravila tržišta i slobodne konkurencije nisu bila dopuštena za sve što se tiče nafte.

Kinezi će biti surovi (sic) u svim svojim naftnim snabdevanjima i sada su najbolja garancija preživljavanja iranskog režima." Kinesko-iranski sporazum od 100 milijardi dolara za prirodni gas govori da bi Kinezi, bez velikih napora, u sledećih 20 godina mogli da investiraju u Iran više od 200 milijardi dolara. Svake godine, Kina uvozi iz Irana 10 miliona tona tečnog gasa. Ugovor dve zemlje predvideo je gradnju 87 brodova za transport tečnog gasa koji će biti ostvaren 2010. Zapamtimo da Iran raspolaže drugim po veličini rezervama gasa planete.

Ovim sporazumom sa Pekingom, koji remeti sankcije SAD protiv Irana, Iran hrabri investitore iz EU, ali do danas nisu imali uspeha, Evropa ne sme protiv SAD. Pre 2003. Bliski istok je bio najveći izvoznik nafte Kini, pa je od tada Peking preusmerio svoju politiku radi snabdevanja naftom.

Angola i Sudan su dosegli potom 19 posto izvoza nafte ka Kini. Buš je 2004. putovao u istočnu Afriku, pa je osudio Sudan zbog kršenja ljudskih prava, a onda je ponovo, 2004, pokušao da sruši Čavesa, provocirajući narodni referendum protiv njega. Peking je sve ove događaje analizirao kao "globalni rat za naftu".

Kao prvi kupac iranskih hidrogoriva, Kina je upozorila da će se suprotstaviti "svakoj akciji" protiv Irana, u okviru spora sa Zapadom povodom njegovih namera, realnih ili pretpostavljenih, da se snabde nuklearnim oružjem. Politolog Afif Sajeh zaključuje: "Iranci su bili inteligentniji od Sadama Huseina. Već nekoliko godina oni jačaju svoje energetske veze sa Kinom i Rusijom, dvema članicama Saveta bezbednosti. Američka manevarska margina je veoma sužena." Čak i u SAD čuli su se ranije glasovi, u vreme Buša, da bi Bela kuća trebalo da izbegne "novu avanturu u Iranu". Nejasna je dubina američke vizije u oblasti energetske strategije. Vol strit nije oduševljen perspektivom da se napadne četvrti svetski proizvođač (četiri miliona barela dnevno), koji tako poseduje druge rezerve crnog zlata planete. To ne gledaju sa simpatijama ni veliki sektori "proždirača energije," počev od topioničara i aerokompanija.

Iranska vlada je upozorila sve zemlje koje bi pokazale neprijateljstvo prema Teheranu, preteći i naftnim represalijama. Na primer, Indija, koja je u nemilosrdnoj borbi sa Kinom u poslu dolaženja do novih izvora naftnog snabdevanja, puno rizikuje u slučaju da sledi politiku SAD, da bude prva zemlja koja će platiti račun za taj embargo Iranu. Iako je u septembru 2005. Indija glasala u korist rezolucije AIEA o mešanju Saveta bezbednosti u iranski dosije, Teheran nije ostvario pretnju anuliranja ugovora o isporuci prirodnog gasa Indiji (pet miliona tona GNL godišnje, počev od 2009.). Ali, Aga-Mohamadi, portparol Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti Irana zadužen za nuklearni dosije, izjavio je: "Naši odnosi su takvi da ne ulaze u krizu zbog samo jednog gesta. Očekujemo da Indija usvoji bolji stav u budućnosti, i da će naročito privilegovati Rusiju, Kinu i Brazil, koji nisu glasali u korist rezolucije AIEA! Upozorenje je jasno i danas je očito da je projekat iranskog gasovoda koji bi snabdevao Indiju via Pakistan, u opasnosti, ili barem zaleđen".

Kina tako izranja kao jedan od najvećih trgovinskih partnera Irana, velikog proizvođača nafte i gasa. Juna 2009., kompanija China National Petroleum potpisala je posao od pet milijardi dolara, za razvoj Južnog Parsa, gasnog polja u Iranu. U julu 2009. Iran je pozvao i kineske kompanije da se pridruže poslu građenja naftnih rafinerija i 1.019 milja dugog transiranskog naftovoda. Ceo posao procenjen je na 42,8 milijardi dolara. U avgustu 2009. Kinezi su investirali još tri milijarde dolara u širenje dve nove rafinerije u Iranu. Fransoa Godeman, istaknuti kineski predavač i predsednik na Asia Cente, sa sedištem u Parizu, kaže: "U osnovi, uspon Irana nije loša vest za Kinu".

Razlike Kine i Amerike oko nuklearne energije u Iranu, nisu samo ekonomske, već i ideološke i strategijske. Džon V. Garver, profesor međunarodnih odnosa na Georgia Tec fakultetu, autor knjige "Kina i Iran: starostavni partneri u postimperijalnom svetu", tvrdi: "Kineski lideri vide Iran kao zemlju velike potencijalne moći, možda već ekonomsku i, može biti, vojno dominantnu silu u regionu". Garver smatra da bi savez sa Teheranom bio bedem protiv onoga što Kina podozreva da je američki plan za održavanje globalne dominacije kontrolom bliskoistočnih energetskih snabdevanja.

Kina pritom zavisi znatno od iranskih ogromnih energetskih rezervi - možda i sa 15 posto svetskih ležišta prirodnog gasa, i jedne desetine njegove nafte. Procenjuje se da su Kinezi uložili oko 120 milijardi dolara u iranski gas i naftu. Već od 2003. Kina je najveći partner u izvoznim naftnim poslovima Irana. Teheran je zauzvrat kupio puno mašinske opreme, opreme za fabrike, lokomotive i druga teška dobra, pa je Kina među njihovim najvećim trgovinskim partnerima.

Za svetsku energetsku politiku sve je važnija institucija Međunarodna agencija za energiju (International Energy Agency - IEA), stvorena da bi kontrolisala tržište energije (proizvodnju i eksploataciju). Smeštena je u Parizu, ali je još uvek daleko od toga da je planetarno priznata. Agencija raspolaže savetima za energetsku politiku svojih 28 članica, koje se brinu da obezbede svojim građanima snabdevanje pouzdanim energijama, čistim i po pristupačnim cenama. Stvorena je tokom naftne krize 1973-74. i tada je imala za misiju koordinisanje mera koje treba na vreme preduzeti u krizi naftnog snabdevanja.

Kako su tržišta evoluirala, Agencija se takođe menjala. Mandat joj se proširio kako bi uzela u razmatranje "tri E", osnovu uravnoteženog elaborisanja energetskih politika: energetska bezbednost, ekonomski razvoj i ekološka podnošljivost. Danas je Agencija usredsređena na klimatsku politiku, reform tržišta, saradnju u oblasti tehnologije energije i odnose sa ostatkom sveta, posebno sa velikim proizvođačima i potrošačima energije, poput Kine, Indije, Rusije i zemalja OPEK-a.

Agencija zapošljava 190 osoba, uglavnom eksperte za energiju i statističare iz 28 zemalja članica. Ona vodi široki istraživački program u oblasti energije, sakuplja i ispostavlja podatke, publikacije i širi u javnosti svoje skorašnje analize energetskih politika i preporuka dobrih praksi.

Rusija - Iran

Iran je prinuđen na novi uvoz oružja, pre svega ruskog, radi odbrane od moguće eskalacije sukoba u regionu, tj. napada NATO i Izraela. Na strategijsku scenu je tako uskočila Rusija. Plivajući u petrodolarima, Iran je postao i glavni kupac ruske tehnologije, uključujući oko milijardu dolara vrednu isporuku defanzivnog oružja koje je Moskva pristala 2006. da proda Teheranu. Rusija prodaje Iranu Tor-M1 sisteme, sposobne da uništavaju vođene rakete i laserski vođene bombe sa aviona.

Izraelci kažu: "Kada jednom dobiju Tor-M1 sisteme, naš život će postati znatno teži." Instaliranje sistema je relativno brzo, pa je premijer Netanijahu jednom izjavio: "Kada formiram novu vladu, učinićemo ono što smo učinili u prošlosti protiv Sadamovog reaktora, što će nam dati 20 godina spokoja."

Rusi su tehnološki slabiji od zapadnih firmi u ekspertizi, ali, ipak su u stanju da narednih godina barem delimično pomognu u vođenju starijih naftnih rezervoara Irana, ali najviše da pomognu u velikom potencijalu izvoza gasa. Dokaz su pregovori sa Gazpromom o koordinisanju iranskog izvoza gasa. Rusi procenjuju da bi kroz nekoliko godina dogovor sa Iranom mogao da rezultira sa više gasa no što državni ruski Gazprom daje svetskom tržištu. Moskva, pored ovoga, hoće da lansira centralu u Bušeru u Iranu u predviđenom roku. U poseti Iranu, ruski viceministar spoljnih poslova Aleksandar Borodavkin je izjavio "da će se Rusija držati rokova predviđenih za nuklearnu centralu u Bušeru, kako bi počela da proizvodi energiju. Isporuka nuklearnog goriva u 2008. je potvrda da su namere Rusije ozbiljne i nepromenjene".  Dovršetak Bušera ometale su tenzije oko iranskog nuklearnog programa. Rusi su ovaj projekat preuzeli od Zimensa 1994. godine.

Međutim, u maju 2010. Rusija se pridružila zapadnim kritikama ponašanja Islamske republike u njenom kontroverznom nuklearnom programu. Rusija je čak, 26. maja 2010., direktno ukazala na ponašanje iranskog predsednika Ahmadinedžada, pošto je ovaj kritikovao ruskog predsednika Medvedeva. Teheran je svakako bio prilično iznenađen ovim ruskim svrstavanjem uz SAD i EU, pa je Ahmadinedžad okvalifikovao "neprihvatljivom" podršku Rusije novim međunarodnim sankcijama protiv Irana, pozivajući Medvedeva da preispita svoju poziciju. U jednom govoru na jugoistoku Irana, u gradu Kerman, Ahmadinedžad je rekao: "Ne bi trebalo da vidimo, u ovim teškim vremenima, našeg suseda (ruskog) kako podržava one koji su protiv nas, koji su posvedočili animozitet tokom trideset godina". Sergej Prihodko, diplomatski savetnik Kremlja, reagovao je na to, sudeći po ruskim agencijama: "Niko nije uspeo da očuva svoj autoritet korišćenjem političke demagogije".

                                                        Kraj

 

 

 

Iran poseduje druge dokazane konvencionalne rezerve sirove nafte, posle Saudijske Arabije, i druge najveće rezerve prirodnog gasa, posle Rusije.

 

 

Procenjuje se da su Kinezi uložili oko 120 milijardi dolara u iranski gas i naftu. Već od 2003. Kina je najveći partner u izvoznim naftnim poslovima Irana.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane