https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (140)

GLAD, STRATEGIJA I (NE)ODGOVORNOST!

Branislav Gulan (6. mart 1953.) je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i četvorostruki dobitnik nagrada za životno delo. Bransilav Gulan je 7. januara 2024. godine od ,,Štajerskih novica'' u Mariboru (Slovenija) dobio priznanje, ,,Zlatno pero'', nagradu, koja je četvrto njegovo priznanje za životno delo! Dakle, dobitnik je tri međunarodna i jednog domaćeg priznanja - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', objavljena je i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Neko gladuje, neko baca hranu

Trećina ukupno proizvedene hrane u svetu ili, ili oko 1,3 milijardi tona godišnje završi na smeću, dok istovremeno mnogo ljudi gladuje. Deo od bačenih tih 700 milijardi evra, baci se u Srbiji, umesto da se preda onima kojima je potrebna pomoć. Zato je Skupštini Srbije dostavljena inicijativa da se ukine PDV na doniranu hranu i tako podstaknu proizvođači i trgovci da je usmere ka narodnih kuhinjama i sličnim organizacijama.

Baciti ili pokloniiti hranu? Nije malo onih koji se odlučuju za prvo. Zvanično u Srbiji se za 365 dana baci izme 770.000 i 900.000 tona hrane. Možda bi količinu smanjilo smanjenje PDV-a na poklonjenu hranu, piše Aleksandra Mitić. ,,Time će se oni podstaći da doniraju više hrane jer se sada više isplati da hranu unište nego da je daju. S druge strane postoji velika potreba za time, kapaciteti narodne kuhinje prosto nisu dovoljni, kao što nije dovoljna ni pokrivenost našeg stanovništva socijalnom pomoći'', ističe Milica Marušić Jablanović, poslanica Ekološkog ustanka, koji je i podnosilac predloga za dopunu Zakona o porezu na dodatu vrednost, kojim bi se ukinulo plaćanje PDV za poklonjene viškove hrane.

Oni koji hranu prikupljaju računaju: u prošloj 2023. godini bilo je oko 400 tona. U ovoj godini, već su na tom obimu. "Zahvaljujući našim donatorima koje imamo mnogo i sa kojima sarađujemo, oni nam dovoze njihovu donaciju - hranu do našeg skladišta, a onda mi zajedno sa našim partnerskim udruženjima iz našeg magacina dalje distribuiramo, gde pola (troškova) snosi donator tokom dovoza, a onda ostalo je na našim partnerskim udruženjima", objašnjava Srđan Budimčić iz Banke hrane.

Ekonomska računica

Pi-ar menadžerka jednog od najvećih domaćih trgovinskih lanaca Milica Popović napominje da kompanija u kojoj radi već jednu deceniju pomaže banke hrane u Srbiji svakodnevnim donacijama voća i povrća. "Od prošle 2023. godine uključili smo u donacije i ostale kategorije viškova hrane i samo tokom 2023. godine donirali smo 918 tona hrane korisnicima banaka hrane i građanima direktno", precizira Popovićeva.

Ekonomska računica, na osnovu analize iz 2020. godine, pokazuje da bi se smanjenjem PDV-a prihod u državnu kasu smanjio za oko 25 miliona dinara, ali da bi se povećala vrednost donirane hrane za oko 160 miliona dinara. Ovakva mera nije nešto što je novo za Srbiju, u više od 20 zemalja EU ovakva mera je već usvojena. Postoje ograničenja da bi se sprečile zloupotrebe, na primer da se hrana može donirati samo registrovanim institucijama kao što su Banke hrane, Crveni krst, Narodne kuhinje i slični entiteti i da to može biti određenog nivoa ukupnog prometa - dva do pet odsto. Najnovije u okolini, dogodilo se u Bosni gde je prošle 2023. godine ukinut PDV na doniranu hranu pred istekom roka trajanja. Evropa je podeljena po pitanju tog poreza - plaća se na primer u Austriji, Rumuniji, Švajcarskoj, a ne plaća u Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, kaže ekonomista Mihailo Gajić.

Da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

Krajem 2022. godine, kroz naslove u medijima paničilo se zbog globalne nestašice hrane nakon ruske invazije na Ukrajinu. Cene pšenice bile su skočile na rekordno visok nivo pošto je Rusija blokirala ukrajinski izvoz žitarica u Crnom moru. Sada, dve godine kasnije, pojavila se sasvim drugačija priča. Poljoprivrednici u Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Bugarskoj su ogorčeni zbog prezasićenosti ukrajinskim žitom

Ovi farmeri imaju razloga da se osećaju uvređenim. Veći deo ukrajinske žetve žitarica bio je preusmeren na železnicu, a sve carine i kvote u EU bile su ukinute kako bi se osiguralo da žito neće biti zarobljeno i da ne ode u otpad. Neviđeni prilivi ukrajinske pšenice, vredni 1,17 milijardi evra, prešli su u susedne zemlje EU, spuštajući lokalne cene i ostavljajući mnoge proizvode farmera da čame u skladištima.

Pšenica je trebalo da prođe kroz te zemlje na međunarodna tržišta. Ali veći deo je umesto toga ostao u zemlji, zauzimajući prostor u silosima i ušao je na lokalno tržište, zbog nedostatka transportnih kapaciteta i problema sa železničkom infrastrukturom. Smanjena potražnja iz severnoafričkih zemalja koje su morale da smanje uvoz hrane pošto njihove ekonomije slabe u kontekstu rasta kamatnih stopa takođe je doprinelo tome.

Bacanje hrane

Svake godine 16. oktobra se obeležava Svetski dan hrane. Međutim, situacija sa dostupnošću hrane odavno nije bila teža. Više od tri milijarde ljudi, odnosno, skoro 40 odsto svetske populacije, ne može sebi da priušti zdravu ishranu. Istovremeno, skoro dve milijarde ljudi su prekomerne težine ili gojazni zbog loše ishrane i sedećeg načina života. Zbog toga je Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) i ove godine organizovala niz aktivnosti kako bi skrenula pažnju javnosti na probleme u prehrambenim sistemima, ali i omogućila svima da se priključe rešavanju problema. Sve potrebne informacije o ovoj temi mogu se naći na sajtu Organizacije UN za hranu i poljoprivredu - World Food Day.

U Srbiji 500.000 ljudi (sedam odsto stanovnika), živi na samoj ivici egzistencije, a gotovo četvrtina populacije je u riziku od siromaštva! S druge strane, svakoga dana se u našoj zemlji baci dva miliona kilograma hrane, jedan čovek baci 300 grama. Umesto u kanti, evo načina kako da ta hrana završi u tanjiru onih koji nisu u mogućnosti da je kupe. U toku je kampanja "Spasimo hranu, spasimo humanost", u sklopu Projekta za unapređenje okvira za davanje koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a koju sprovodi Koalicija za dobročinstvo predvođena Fondacijom "Ana i Vlade Divac".

Menadžer tog projekta Željko Mitkovski kaže da svaki stanovnik Srbije godišnje baci 30 do 40 kilograma hrane, te da je neophodno da zajedno povedemo računa o tome - da smanjimo količinu hrane koju bacamo i povećamo količinu hrane koja se donira. "To možemo učiniti na različite načine - možemo bolje planirati kupovinu, bolje skladištiti hranu i bolje organizovati u frižiderima. A, naravno, ukoliko se dogodi da vidimo da smo pripremili više hrane, uvek je možemo podeliti sa prijateljima ili ugroženim komšijama", rekao je Mitkovski. Kao primer naveo je svoju komšinicu koja kada spremi veću količinu hrane za nedeljni ručak uvek, bar deo kolača ili neku šniclu, odnese komšiji koji je ugrožen. Kampanji se priključio veliki broj kompanija, pa tako sada u pojedinim trgovinskim lancima građani mogu da kupe neki proizvod i da ga odlože u korpu za doniranje. Takođe se organizuju akcije u kojima kada potrošači pazare određeni proizvod, ta kompanija, proizvođač ili distributer doniraju jedan sličan proizvod. Međutim problem je sa PDV-om. Trgovinski lanci bi donirali deo svojih proizvoda, ali da bi donacije bile veće kada bi se ukinuo PDV na takve artikle. "Proizvođači i prodavci kada hranu doniraju, moraju platiti PDV kao da su tu hranu prodali. Kako bi se povećale donacije, bilo bi dobro da se problem reši po ugledu na 20 zemalja članica EU, ", objasnio je Mitkovski.

Seoska domaćinstva su male fabrike, a mnogo ljudi gladuje, baš u selima! Sa druge strane su razvijena društva koje imaju problem sa velikim brojem gojaznih osoba i ogromnim količinama hrane koja se baci! "Dragi moji, u vreme mnogih ograničenja koja su posledica ove pandemije, svesni smo i da će mnoga dobra biti nedostupna ili će biti ograničena. Kao prvo i najznačajnije je dostupnost i proizvodnja hrane. Danas se obeležava Svetski dan hrane i moramo da se podsetimo da oko dve milijarde ljudi nema pristup dovoljnoj količini hrane ili su u situaciji da umiru od gladi", napisao je Bogoljub Karić na svom Fejsbuku i dodao. "Sa druge strane su razvijena društva koje imaju problem sa velikim brojem gojaznih osoba i ogromnim količinama hrane koja se baca. Imamo i treću stranu ove teme, a to je pametno i strateško planiranje i razvoj novih resursa u borbi za bolju i kvalitetniju hranu".

Sećate se, dodao je, da sam promovisao ideju o seoskim domćinstvima kao malim fabrikama, koje bi u Srbiji proizvodili hranu za pola Evrope. Ta ideja u novonastaloj situaciji bi mogla da bude rešenje velikog broja problema. Mnoga domaćinstva u Srbiji su napuštena, a sve je više radnika čije firme ili poslovi propadaju, pa ideja o fabrikama pod otvorenim nebom je veoma realna i dostižna. "Naše oranice plodne zemlje, čekaju preduzetne i vredne ljude da pokrenu proizvodnju povrća, voća, žitarica ili se bave uzgajanjem životinja... Šta god se posadi na plodnoj srpskoj zemlji će roditi, a o kvalitetu i da ne govorimo. Takve male fabrike hrane su izvor profita za preduzetnike ali i sigurno tržište hrane za građane Srbije i hiljade drugih širom sveta", istakao je Karić.

Dakle, da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

Odgovor nije ni jedno ni drugo. Prezasićenost žitom na tržištima u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj pokazuje da trenutna kriza cena hrane nikada nije bila zbog njene nestašice! Radi se o distribuciji i nefunkcionalnim tržištima.

Poljski farmeri sada trpe jer njihovi prihodi opadaju. Ali disfunkcija na tržištima hrane je globalni fenomen. Decenijama su farmeri u mnogim zemljama na južnoj Zemljinoj polulopti na sličan način bili potkopani bacanjem jeftine hrane na njihova tržišta iz zapadnih zemalja koje su subvencionisale proizvodnju i izvoz hrane. Mnoge od tih zemalja postale su zavisne od uvoza hrane, što ih je učinilo posebno ranjivim na poremećaje na globalnom tržištu. Ove zemlje se sada bore sa rastućim računima za uvoz hrane i rastućim otplatama dugova koji prete da izazovu nove talase gladi, čak i kada je Evropa prezasićena žitom. Ovakve vrste ishoda su proizvodi neuspešnog industrijskog sistema proizvodnje hrane koji daje prioritet prekomernoj proizvodnji nekoliko osnovnih prehrambenih proizvoda za globalizovane lance snabdevanja tačno na vreme; a to podstiče monopol samo nekolicine agrobiznisa - poput giganata koji proizvode žitarice, koji su prošle 2023. godine zabeležili rekordne profite, dok su tržišta hrane propadala.

To je sistem koji ne uspeva da obezbedi hranu tamo gde je potrebna, da spreči porast gladi ili da obezbedi stabilan život poljoprivrednicima.

Štaviše, ovako uspostavljeni sistemi proizvodnje hrane nisu samo izuzetno ranjivi na šokove kao što su rat, klimatske promene i finansijska nestabilnost. Oni su takođe skloni ciklusima porasta i propadanja koji obično dovode do blokada, prezasićenosti i nestabilnosti koji štete poljoprivrednicima i potrošačima širom sveta.

Farmeri pogođeni ovim sistemom u istočnim zemljama zaslužuju kompenzaciju. Finansiranje te kompenzacije moglo bi doći iz poreza za četiri prehrambena giganta koji su ostvarili rekordan profit, kako su cene hrane rasle. Potrebno je uložiti više napora kako bi se osiguralo da žito može da se kreće iz Ukrajine i iz Rumunije, Poljske i Bugarske - i na mesta kojima je to potrebno, odnosno u regione koji su veoma nesigurni po pitanju hrane. Ne treba ga bacati na lokalna tržišta, niti njime samo hraniti svinje i krave.

Ali takođe je vreme da kreatori politike priznaju da industrijski prehrambeni sistem ne uspeva da obezbedi sigurnost snabdevanja hranom ili finansijsku stabilnost za poljoprivrednike. Samo povećavanje proizvodnje i iskorišćavanje prirodnih resursa za postizanje većih prinosa u ime "sigurnosti hrane" je recept za nastavak haosa. I moraju prestati da suprotstavljaju farmere jedni drugima.

Da, uvek će nam biti potrebna pravična trgovina. Ali naš sistem ishrane treba da bude potpuno transformisan i diversifikovan, kako bi bio mnogo otporniji na šokove - i manje podložan propadanju, špekulacijama i damping, javlja Euractiv. Poljoprivrednici moraju biti u mogućnosti da proizvode mnogo raznovrsniju hranu za više lokalno-regionalnih tržišta. I treba da dobiju fer i stabilnu cenu od potrošača.

UN pozvale sve svetske lidere "da pomognu u obnavljanju sporazuma i okončanju sukoba"

Šefica Svetskog programa za hranu (WFP) Ujedinjenih nacija, Sindi Mekejn, odmah je bila upozorila da će biti teško obezbediti hranu za svetsko stanovništvo, ukoliko Rusija bude napustila sporazum o žitu. Ona je izjavila da sporazum mora biti obnovljen. Sporazum mora da se produži. Mi nikako ne možemo da nahranimo određeni region, a kamoli čitav svet, ako se to ne dogodi - rekla je Mekejn za BBC.

U to vreme, na pitanje da li misli da će Rusija pristati na produženje sporazuma, ona je rekla da nije sigurna. To me jako brine. A, trebalo bi da brine i sve ostale - poručila je Mekejn i pozvala "svakog svetskog lidera" da pomogne u obnavljanju sporazuma i okončanju sukoba. Ona je dodala da je WFP nabavljao žitarice iz drugih država kako bi ih distribuirao zemljama širom sveta, ali da nisu uspeli da prehrane toliko ljudi zbog rastućih troškova. Znam da postoje neke farme koje još uvek rade. Ali morate zapamtiti da je velika većina zemlje na kojoj su se ranije uzgajali usevi sada minirana, sa nagaznim minama, rekla je ona. Istakla je da bi, čak i ako bi se sukob danas okončao, godinama trajalo čišćenje zemljišta kako bi ono postalo bezbedno. Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Veršinin tada je izjavio je da sporazum o žitu neće biti produžen ukoliko Moskva ne dobije garancije da će njeni zahtevi biti ispunjeni.

Trgovcima se više isplati da bace hranu nego da je poklone!

U Srbiji na deponijama godišnje završi oko 250.000 tona hrane. Svaki zalogaj od ručka koji nam pretekne uglavnom završi u smeću. Statistika pokazuje da svaki stanovnik Srbije nagodišnjem nivou baci oko 28 kilograma hrane. Bacalo bi se manje kada bismo imali Zakon koji bi motivisao i građane i kompanije da doniraju viškove. Trgovcima se sada više isplati da hrana završi u smeću, jer na poklonjene namirnice plaćaju PDV. Bačena hrana, osim socijalnog, veliki je i ekološki problem. "Mi sada imamo preko 90 odsto otpada koji se stavlja na deponije. Dakle, to je jedan ogroman resurs koji bi mogao da postane jedan novi izvor energije", kaže Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju PKS-a.

Zelena banana napušta svoju farmu na Kostariki i kreće put marketa u Bačkom Petrovcu u Srbiji. To je najmanje 10.000 kilometara brodom. Iz luke kamionom koji troši goriva kao četiri automobila, odlazi do distributivnog centra iz kojeg se nešto manjim kombijem dovozi do marketa u našoj opštini. Otići gladan u prodavnicu smrtni je greh prema novčaniku. Previše hrane stalo je u ta kolica. Zaboravljena u fioci frižidera, banana je na žutoj kori dobila smeđe pege. I tako neprimamljiva, možda čak i gnjecava svoj put od preko pola sveta završava na lokalnoj deponiji.

Postojeći način proizvodnje hrane vrši pritisak i na ključne resurse poput vode, zemljišta, prirodne raznolikosti i šuma. Praktično, kada bacimo hranu, bacili smo i sve resurse koji su upotrebljeni da bi ta hrana bila proizvedena, kaže Ivana Jovčić, direktorka Centra za unapređenje životne sredine.

"Slikovito, kada bismo odbačenu hranu posmatrali kao državu, ona bi bila treća na svetu po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte," navodi Jelena.

Jasno je zašto je bacanje hrane problem. I gotovo trećina proizvedene hrane u svetu završava na ovakav način. Stručnjaci i stručnjakinje širom sveta, koji su se udružili u projekat Drawdown, zaključili da pojedinci i pojedinke najviše mogu da doprinesu smanjenju emisije štetnih gasova u atmosferu, time što će manje baciti hranu i s vremena na vreme, pojesti obrok koji je u potpunosti biljnog porekla.

Jeftinije je baciti nego donirati

Procenjuje se da u Srbiji oko pola miliona građana i građanki svakodnevno nema dovoljno hrane, ili je nema uopšte. Sa druge strane, procenjuje se da na domaćim deponijama završi oko 700.000 tona hrane godišnje. Iako najveći deo tog otpada dolazi iz domaćinstava, kompanije takođe imaju viškove. Banka hrane Vojvodine nastoji da napravi most između onih koji imaju viškove i onih koji su gladni. Desetak volontera sa sedištem u Irigu već tri godine posreduje između trgovinskih lanaca, kao i proizvođača hrane i oko 200 organizacija, poput udruženja, centara za socijalni rad, Crvenog krsta i neformalnih grupa. "Sakupili smo preko 400 tona hrana, od kojih 262 tone voća i povrća putem platforme Tanjir po tanjir", navodi osnivač Vojvođanske banke hrane Srđan Budimčić.

Kompanije doniraju proizvode koji su pred istek roka. Odrednice "upotrebiti do" i "najbolje upotrebiti do" razlikuje se po tome što je ova druga i dalje bezbedna za upotrebu nakon označenog datuma, samo nešto izmenjenog kvaliteta. U pojedinim zemljama Evropske unije hrana se može donirati i nakon isteka "najbolje upotrebiti do" datuma. EU radi na regulativi kako bi proizvođači pored "najbolje upotrebiti do" stavile i rok do kada je hrana zdravstveno bezbedna. Na ovaj način bi se značajno smanjilo bacanje hrane. "Mi se trudimo da svu hranu koju dobijamo, da je doniramo do datuma koji piše kao rok," navodi Budimčić.

Kompanije koje se odluče da viškove usmere ka gladnima, a ne ka otpadu, na donaciju moraju da plaćaju i porez na dodatu vrednost (PDV), što je i najveća prepreka. Pravo na otpis PDV-a nemaju samo preduzeća koja posluju u EU, već i u Bosni i Hercegovini. "To je značajno jer, prema proceni Fondacije Ana i Vlade Divac koji su i najveći zagovornici ukidanja tog poreza, kada bi se ukinuo taj porez, godišnje bi bilo donirano hrane u vrednosti od 16 miliona evra," objašnjava Srđan Budimčić.

Hrana koja je pred istek roka i koja će se baciti nema vrednost. Tom logikom su se vodili zakonodavci u EU. Zašto bi onda trgovci i proizvođači plaćali porez kada bi tu istu hranu i donirali? "Uništavanje jedne tone hrane, prema informacijama koje mi imamo, košta oko 35.000 dinara, što je veoma često manji iznos u odnosu na PDV koji bi platili", navodi Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine. Procenjuje se da se u Srbiji godišnje baci 2,95 miliona tona otpada, od kojih je oko 40 odsto otpad organskog porekla. Takođe se procenjuje da na domaćim smetlištima završi 700.000 tona hrane. Ipak, ne postoje zvanični podaci.

Bacanje hrane smanjiti na polovinu!?

EU se obavezala da će do 2030. godine, bacanje hrane smanjiti za polovinu. Tako su, na primer, utvrdili da su jaja bezbedna za upotrebu i nakon 28 dana, pa su produžili njihov rok upotrebe sa tri, na četri nedelje. Primetivši da se dosta svežeg mesa u maloprodaji baca, dozvolili su prodavnicama da zamrzavaju meso, produživši im rok, omogućavajući više vremena za doniranje humanitarnim organizacijama.

U Srbiji ne postoji ni jedan strateški dokument koji bi regulisao smanjenje otpada od hrane. Program upravljanja otpadom za period 2022-2031 i Akcioni plan upravljanja otpadom 2022-2024 godine ne uključuju mere prevencije otpada hrane, navela je šefica Službe za kvalitet i informisanje o hrani pri Ministarstvu poljoprivrede Hrvatske Marija Batinić Sermek, na predstavljanju Analize pravnog okvira Republike Srbije u odnosu na zahteve EU u oblasti doniranja hrane i sprečavanja otpada od hrane.

Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine podseća da je Radna grupa za izradu Zakona o upravljanju viškovima hrane sastavljena još 2016. godine, međutim nacrt zakona nikada nije objavljen. Dodaje da je, s obzirom da je prošlo osam godina, potrebno formirati novu radnu grupu i započeti sa izradom zakonskog rešenja kako bi se ovaj problem rešio.

Nekoliko kilometara zapadno, preko Dunava, prošle 2023. godine je usvojen Plan za sprečavanje i smanjenje otpada od hrane na nacionalnom nivou. Takav dokument u kojem su definisani ciljevi i načini kako do njih doći, postojao je od 2019. godine. Definisali su i Nacionalni plan oporavka i otpornosti. "Preko njega smo uspeli dobiti sredstva od EU da finansiramo, između ostalog, infrastrukturu opremanjem organizacija koje se bave doniranjem hrane. Dobili smo oko četiri miliona evra za nabavku vozila, hladnjaka, polica i slično", rekla je Batinić Sermek.

Ovim problemom bavi se i Zakon o poljoprivredi. Njime je kreiran Registar posrednika u donaciji hrane, kojeg u Srbiji još nema. Napravljen je i Pravilnik o doniranju hrane u kojem je jasno opisano koja se hrana može donirati, pod kojim uslovima, kao i obaveza za izveštavanje o količinama donirane hrane. "Naša Agencija za poljoprivredu i hranu je izdala smernice o trajnosti pojedine hrane nakon najbolje upotrebiti do roka. Osoba u potrebi ne mora prihvatiti takvu hranu", objasnila je Batinić Sermek. Ona je dodala i da se u Hrvatskoj porez na doniranu hranu ne plaća od 2015. godine, ukoliko se hrana donira humanitarnim organizacijama iz Registra. Kako bi se olakšalo uspostavljanje kontakta između donatora i humanitarnih organizacija, napravljena je i platforma "e-doniranje".

Kako bi se podigla svest građana o ovom problemu, osim povremenih kampanja u medijima, kreirana je i platforma Hrana nije otpad. Napravljeni su i vodiči za smanjenje bacanja hrane na svim nivoima prehrambenog lanca. U vrtićima i školama se prave izložbe i dele slikovnice kako bi se i deci skrenula pažnja da pripaze.

Šta ja mogu da uradim?

Humanitarnim organizacijama poput Banke hrane Vojvodine ili Kuhinja solidarnosti građani i građanke mogu da pomognu putem doniranja novca ili volontiranjem. Banka hrane sarađuje isključivo sa kompanijama, jer njihovi proizvodi imaju deklaraciju, na kojima se jasno vidi da li je hrana bezbedna za konzumaciju.

Pa šta ćemo sa hranom koja nam pretekne? Najbolje da do nje ne dođe. Centar za unapređenje životne sredine sastavio je Vodič za smanjenje otpada od hrane u domaćinstvu.

Prvi korak je planiranje obroka i kupovine. "Ako namirnica nije na spisku znači da je nepotrebna. Da nam je potrebna, bila bi na spisku", strogo se navodi u ovom dokumentu.

Kako se često dešava da kada krenemo u kupovinu, od svega zaboravimo baš spisak, mogu se koristite mobilne aplikacije čija je funkcija baš ovo. One nude mogućnost da spisak podelimo sa ukućanima, kako se na kuhinjskom stolu ne bi našla dva ista artikla.

Drugi korak koji savetuje Vodič jeste kontrolisanje u radnji. Sveže pečen hleb lepo miriše, ali već imamo veknu kod kuće. Kupujemo samo ono što nam je zaista potrebno, u manjim pakovanjima i količinama. Idemo češće u nabavku, jer onda nemamo potrebe da pravimo zalihe. Ne dopuštamo da nas marketinški trikovi zavedu. "Bitno je da zapamtimo, ako smo nešto kupili jeftinije na akciji, a posle toga se ta hrana pokvarila i nismo je upotrebili - to nije ušteda, samo smo potrošili novac", podseća ovaj priručnik.

Kada smo doneli namirnice iz radnje, važno je kako ih pakujemo i to je treći korak. U Vodiču je napravljen popis kako se koje voće i povrće čuva. Na primer, bananu sa početka priče držimo podalje od svih ostalih namirnica jer ispušta gas etilen koji čini da se ostalo voće i povrće brže kvari.

Četvrti korak je priprema. Neće se baciti ukoliko je ukusno. Dešava se da zagori, da se presoli ili se napravi prevelika količina, i zato se kulinarstvo, kao i svako umeće, uči i vežba. Centar za unapređenje životne sredine napravio je niz kratkih videa "Moja kuhinja bez otpada, gde i ovi neiskusni i oni iskusni mogu saznati po koji trik.

Procenjuje se da se u ruralnim sredinama hrana manje baca, zbog toga što ostaci završe na meniju domaćih životinja. Važno je samo da ne bude prezačinjena. Ukoliko ni ovo nije opcija, može se kompostirati, i tako postati "hrana za hranu".

Loše stanje u agraru

Da bi se ovi problemi rešili potrebno je prvo srediti stanje u poljoprivredi. A, stanje u agraru Srbije je mnogo je loše. Sve dok se to ne sredi ne bi trebalo ni sklapati ugovore o bescarinskoj trgovini sa mnogim zemljama, poput Kine, Egipta i drugih, i davati im obećanja o izvozu, hrane koje mi nemamo u Srbiji niti možemo brzo da proizvedemo. To se posebno odnosi na juneće meso. Potrebno je nekoliko godina, posle političke volje, da se obnovi stočni fond. A, setimo se kako smo obećali Kinezima više od 500.000 tona junetine godišnje, a mi proizvodili samo 83.000 tona. I sad je slučajno, a u zemlji se proizvodi samo 78.000 tona junećeg mesa godišnje. Pored toga mora da se zna da se reeksport mesa radi samo dok te ne uhvate! Dakle, Srbiji je potreban novi koncept poljoprivrede. Prvo treba obnoviti stočarstvo. Dokaz duboke krize je da ono sa manje od 28 odsto učestvuje u BDP agrara. U svetu sve ispod 60 odsto je loše i dokaz nerazvijene zemlje. Treba menjati sve iz korena!

Srbija je od izvoznika postala zavisna od uvoza hrane. Najbolji primer je svinjsko meso, ali i mnogo drugih proizvoda koje uvozimo, a mogli bi sami da proizvodimo! Potreban nam je novi koncept agrara i novi ljudi da bi to sproveli. Sa ovim novim ministrom, dr Aleksandrom Martinovićem, 15-tim po redu od 2000. godine, nećemo dobiti ništa novo već samo kontinuitet u dosadašnjem lošem radu! Dokaz lošeg rada je Strategija razvoja poljoprivrede doneta pre jedne decenija čija validnost ističe 31. jula 2024. godine. Ta Strategija o razvoju poljoprivrede, doneta je pre jedne decenije, koju je na 145 strana pisalo 240 naših eksperata. Napisali su da će se agrar Srbije godišnje razvijati po stopi od 9,1 odsto, a u lošijim godinama da će to biti 6,1 odsto! To je Ustav za poljoprivredu. Ništa od toga što su pisali nije se ostvarilo. Toj Strategiji pada je važnost produžena do kraja 2024. godine, dok se navodno ne završi pisanje nove.

U javnoj raspravi o agraru Srbije, obavljenoj 12. jula 2024. godine predsednik Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije Marijan Rističević, je istakao da je u Srbiji u 2023. godini za uvoz osnovnih prehrambenih namirnica, koje sami možemo da proizvedemo potrošeno 600 miliona evra. Taj negativni trend je nastavljen I u ovoj 2024. godini pa je do sredine godine već potrošeno opet 600 milion dolara!

To sve je samo posledica. Jedan od razloga je loša strategija. Jer, umesto rasta imamo strategiju pada proizvodnje! A, kada je donošena pre jedne decenije niko nije mario kada je nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije dr Koviljko Lovre, na te posledice upozoravao sledećim rečima: ,,Autori strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što su autori Strategije projektovali još ni jedna država nije uspela da ostvari! Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se i ostvari''.

Na sve to je upozoravao dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije, se ostvarilo. Dakle, posle deset godina sprovođenja ovog dokumenta umesto rasta poljoprivredne proizvodnje koji je planiran da će biti 9,1 odsto, ili u lošijim godinama 6,1 odsto, ostao je samo želja. Jer, imamo pad poljoprivredne proizvodnje. Posledica toga je enorman uvoz hrane. Strategiju je pre jedne decenije, krajem jula 2014. godine, usvojila Vlada Srbije, čiji je premijer tada bio sadašnji predsednik države. Bilo je rečeno da će konačna verzija Strategije, koja je Ustav u poljoprivredi, biti završena u Skupštini Srbije. Međutim, ona nikada nije upućena niti je stigla do Parlamenta Srbije.

Ta Strategija pada je bila samo skup nerealnih želja njenih tvoraca. Dakle, agrar je najpotrebnija privredna oblast u zemlji, nije ni strateška grana! Jer, ostali su ogromni neisplaćeni dugovi od odlazećeg ministra. Uz dugove i ostale obmane u javnosti kako je sve isplaćeno, pa ni sami seljaci njih 1,15 miliona u zemlji ne znaju kako dobro žive od ove posrnule delatnosti! Već za jednu deceniju sa mape Srbije nestaće 1.200 ili svako četvrto selo. Prema podacima RZS saopštenim posle poslednjeg popisa, Srbija koja danas ima 4.720 naseljenih mesta. Istraživači su prikazali da će do 2050. godine sa mape Srbije nestati ukupno 3.000 sela! U mnogima već sad se čeka ko će biti poslednji da ugasi svetlo!

Dakle, protekle političke garniture koje su i sad na vlasti jer peru biografije, ostavljaju nam od sela ruine... U selima je prazno 200.000 kuća. Od toga Ministarstvo za brigu o selu, u cilju sprečavanja odlazaka iz sela dodelilo je beskućnicima više od 3.000 kuća. Te kuće su namenjene za 12.000 ljudi. To su novi žitelji sela u Srbiji. Neki su dobili kuće, ali se nisu uselili u njih, jer od čega će da žive u tim selima. Tačno je i marketinški za narod dobro prikazano što je osnovano 1.100 novih zadruga. Međutim, isti ljudi koji su proteklih decenija gasili po 100 zadruga godišnje u Srbiji, i podsticali njihovo nestajanje, sad u poznom životnom dobu su promenili mišljenje, evoluirala im je pamet, pa se zalažu za povratak zadruga i spasavanje sela i varošica. To rade da bi oprali svoje biografije. Idu sa aktuelnim političarima, obilaze sela, slikaju se sa aktuelnim vlastima, daju nova, lažna obećanja za koja neće imati vremena ni uslova da ispune. I od kada postoje svake godine u SANU organizuju skupove na temu o budućnosti u poljoprivredi Srbije. To je obmana naroda i političara koji se ne razumeju u ovu oblast! Najbolji dokaz je težak život u selu i uvozu hrane u Srbiju! A, do nedavno se u Srbiji pričalo kako može da hrani pola Evrope! A,danas nema dovoljno hrane za svojih 6,6 miliona stanovnika.to je za 500.000 žitelja manje nego što je bilo pre jedne decenije!

Sela bez prerađivačke industrije!

Problem je što u tim selima, njih oko 1.100, gde su osnovane nove zadruge nemaju nikakve prerađivačke kapacitete da bi se zaposlili novi stanovnici sela, njih oko 12.000! Svemu tome treba dodati da poljoprivreda od koje živi i partija na vlasti, nikada nije proglašena za stratešku granu! Tu je i niz novih ali i starih nasleđenih problema. Suština je u obmanama vlasti. Jer, ona je uvek proizvođačima hrane tek kad izađu na ulicu obećavala blagostanje. To se nikada nije ostvarilo. I uglavnom su bili prevareni.

Jer, problemi su uvek bili preveliki zalogaj za neiskusne političare, željne vlasti, ali sa nedovoljno znanja za ovu oblast koku treba sistemski rešavati. A, svi dosadašnji su samo gasili požar. Dakle, teško je poverovati da će novi ministar ostaviti neke tragove, osim obećanja, u poboljšanju položaja agrara u Srbiji. Jer, svake godine u Srbiji i nestane po 25.000 hektara najplodnijih oranica. Izgubi se za puteve, bespravnu gradnju, infrastrukturu, davanje na poklon strancima koji dolaze... U svetu se izgubi za slične namene oko 30 miliona hektara, što je veličina jedne Italije!

Dakle zakasnele su sve akcije koje pokreće Akademijski odbor za selu SANU, jedan od glavnih kreatora agrarne politike Srbije, pa reaguju sa kašnjenejm od pola veka kako bi počeli da spasavaju agrar i sela u Srbiji. Jer, oni su prvo gasili godišnje po 100 zadruga, pa su zatim podržavali nestajanje sela. Sad u cilju pranja ličnih biografija podržavaju osnivanje novih zadruga i naseljavanje sela! To je zadocnela akcija, loše pripremljena, od ljudi u poznom životnom, dobu. Njima je sa evoluirala pamet, pa bi da vraćaju zadruge i sela koje su uništili! A, tim selima gde se osnivaju zadruge, ima oko 1100 novih, osim političkog marketinga i ubeđivanja kako dolazi dobra budućnost u poljoprivredi, potrebni su mali prerađivački pogoni. Oni o tome i ne govore, a podržali su i pljačkašku privatizaciju pa u Srbiji, posle 2000. godine. Tada su iz sela odneti prerađivački pogoni. Bez njih nema opstanka ni ostanka zadruga ni sela. Takve poslove obavljaju ljudi iz vrhuške ovih institucija!

A, tih malih pogona nema, jer su posle demokratskih promena 2000. godine uz pomoć države, opčjačkali sela tu industriju! Njih nema jer je već četiri godine je zaustavljena akcija na obnovi zadrugarstva. Zadrugari su od 2017. pa do 2021. godine osnovali 1.100 novih zadruga i vratila duh zadrugarstva. Ali, nije vraćena i oduzeta imovina zadrugama, za čega je potrebno više milijardi dinara! Najbolji dokaz zadocnelih akcija je i 15. maj 2024. godine kada je održani Naučno - stručni skup ,,Budućnost sela i poljoprivrede u Srbiji'' - strukturni problemi i modeli održivog razvoja, koji je bio u SANU 15. maja 2024. godine. Isti takav skup najavljujući budućnost, a to rade već pola veka, sa istim naslovom ove institucije, samo 7. juna 2023. godine, održan je i u SANU.

Posle njihovih skupova, svake godine sa istim naslovom, u agraru Srbije opada proizvodnja, pa postajemo sve veći uvoznici hrane. Samo prošle godine za njen uvoz potrošeno je 600 miliona evra, rekao je Marijan Rističević, predsednik Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije, na javnoj raspravi o poljoprivredi u Skupštini Srbije, održanoj 12. jula 2024. godine. Uvoz agrarnih potrepština, po najviše mesa, da narod u Srbiji ne bi bio gladan, nastavljen je i u ovoj godini, pa je do sredine 2024. godine uvezeno još proizvoda još u vrednosti od 600 miliona evra. To je rezultat vođenja agrarne politike poslednjih pola veka. Da smo od izvoznika postali uvoznici hrane.

Obmana kupaca u svetu!

Da bi se obnovio uništeni agrar, pre svega, stočarstvo treba da prođe najmanje sedam decenija koliko je i uništavano. Uz novi koncept poljoprivrede, to treba da rade mladi ljudi, neopterećeni sa prošlošću uništavanja sela i agrara! Da bi se to uradilo potrebno je uraditi novi koncept poljoprivrede, po nordijskom sistemu, čiji će oslonac biti zadruge. Taj novi koncept treba i da vode novi ljudi! Novi sistem treba da doprinese većoj proizvodnji. Jer, današnja vrednost proizvodnje po hektaru u Srbiji donosi prihod samo od 1.000 evra. To je nekonkurentan rad i od njega nema koristi ni proizvođač ni zemlja niti se isplati niti se može izvoziti. Jer, nivo proizvodnje je manji svih kultura nego što je bio pre četiri decenije!

Dok se to ne uradi suvišno je putovati po svetu govoriti o našim mogućnostima, obmanjivati kupce u svetu, ali i naš narod. Jer, mi sad nismo sposobni da proizvodimo velike količine hrane koja treba Kini, Rusiji, Egiptu ili bilo kome... Treba uraditi taj novi koncept po kome ćemo povećati prvo domaću proizvodnju da imamo dovoljno za sopstveno tržište, pa tek onda dobro isplanirati za izvoz. Slobodnoj trgovini i izvozu i govori velikim poslovima i mogućnostima plasmana hrane iz Srbije u Kinu, sad u Egipat, Rusiju i mnoge druge zemlje. Jer, sad obećavamo da ćemo im prodati, hranu koju ni nemamo! Najbolji primer sad u zemlji godišnje proizvedemo samo 78.000 tona! Mi hrane za izvoz ili imamo veoma malo, ili nemamo. Do sada što smo izvozili to nije bila hrana, već sirovine za njenu proizvodnju.

Vlast treba da pita nauku. A, ona je valjana u Srbiji. Samo vlast treba da je sluša! Ona će joj reći prvo da se pozabavi sa domaćom poljoprivredom, da ona mora da bude strateška grana, da se njoj pomogne da se izvuče iz krize! To znači da se subvencije za posrnuli agrar, pre svega, za stočarstvo, isplaćuju na vreme da se prvo obnovi ta grana agrara. Da se staje napune a stokom, da bude svinja u oborima, ovaca u torovima... To će biti i pravi put da sela ne budu prazna! Da bude ljudi u selu koji će se baviti tim poslom, da imaju porodice. Da se mlade žene udaju u sela i rađaju decu, da ostaju u selima da žive, oni i njihovi potomci! Da bi se povećao broj stanovnika u selima rešenje je i da se se radi na tome da oko 2.500 mladih, koji svake godine završe poljoprivredne škole, stimulišu da ostaju na selu. Da u njima žive, obrađuju zemlju, koju već imaju njihovi roditelji. Da budu udruženi u novi zadružni sistem. Jer, samo tako će opstati i ostati. U suprotnom će ih pojesti velike muiltinacionalne kompanije. Ali, da bi doneli takvu odluku njih treba stimulisati.

Cilj je da se podigne proizvodnja osnovnih proizvoda na nivo od pre tri ili četiri decenije kad smo u odnosu na današnje vreme proizvodili mnogo više nego danas! Da se proizvodnja po hektaru podigne prvo na 5.000 evra po hektaru, a za nekoliko godina na 10.000 evra! Mora se i po tonama i ukupnoj vrednosti u Srbiji značajno osećati. Jer, sadašnja vrednost ukupne proizvodnje od oko 20 miliona tona (kada se saberu babe i žabe), na 3,2 miliona hektara, je oko pet milijardi evra! Treba nam mnogo kukuruza, koji se neće izvoziti kao sirovina već da ga pojede stoka ovde pa da se izvoze proizvodi iz viših faza prerade. Od kukuruza koji se izvozi kao sirovina može da se proizvede oko 2.000 raznih proizvoda mnogo veće vrednosti. Treba da obezbedimo dovoljno hrane za domaće tržište, a samo viškovi da se izvoze! Taj izvoz hrane, treba da bude najmanje 10 milijardi dolara u početku. Ali, to će moći samo kada se poveća ukupna agrarna proizvodnja koja će imati realan rast svake godine. Znači da planski proizvodimo za domaće tržište i izvoz. Pre nekoliko decenija imali smo viška svih proizvoda i rekordnu proizvodnju svih kultura u odnosu na današnje vreme.

Budućnost u prošlosti!

Dakle, po rezultatima agrarne proizvodnje budućnost Srbije se nalazi u povratku u prošlost. To govore i podaci iz prethodnih decenija. Recimo da je proizvodnja pšenice 1991. godine bila 3.736.505 tona.To je bio rekord kome se nikad više nismo ni primakli. Jer je ove godine požnjevena pšenica sa 625.000 hektara i dobijen je rod od 2,9 miliona tona. Sad već daleke 1989. godine u Srbiji se proizvodilo 4.920.000 tona šećerne repe, pa je ona tada bila ,,kraljica polja''. Beli luk koji danas uvozimo, a daleke 1984. godine smo proizvodili ukupno 34.890 tona, dok je 1981. godine bilo proizvedeno 202.860 tona crnog luka. Godinu dana kasnije na baštama seljaci su bili proizveli i 73.116 tona krastavaca, a 1980. godine je proizvodnja kupusa i kelja bila 381.720 tona. Dok je u Srbiji 1977. godine bilo ubrano 244.960 tona paradajza, zatim 1974. godine je proizvedeno 1.138.660 tona krompira, pa 1955. godine više od 101.030 tona pasulja. Sve to danas moramo da uvozimo! Rekordna proizvodnja raži bila je 1953. godine u količini od 93.620 tona, a ovsa 191.830 tona je bilo proizvedeno daleke 1957. godine. Paradajz danas uvozimo u ogromnim količinama, ali smo 1997. godine bili ubrali 244.960 tona.

Slično stanje je i sa voćem. Svega smo nekada imali dovoljno za domaće potrebe i izvoz.Tako je recimo 1969. godine, ali i pre i posle toga za današnje vreme imali rekordne proizvodnje. Bilo je ubrano 748.530 tona grožđa, pa 886.540 tona šljive, zatim 441.710 tona je bilo na njivama Srbije dinja i lubenica. Zatim 96.400 tona krušaka je ubrano 1989. godine, jagoda blizu 40.000 tona je ubrano 1999. godine... Malina se nekada proizvodilo oko 100.000 tona godišnje na površinama od 15.000 hektara. Ove godine će ih biti tek 30.000 tona. Tada su maline donosile 10 odsto od ukupnog izvoza agrara! Danas je to sve simbolično.

Zato je rešenje da se u proizvodnja vrati u prošlost. Jer, ovo su sve bili rekordi, koji su danas samo želja! U tom slučaju možemo da planiramo izvoz. Ovako oni vlastodršsci koji putuju po svetu varaju državu Srbiju, ali i svet. Jer, Srbija tih proizvoda u velikim količinama sad nema. Sve ovo što smo nekad bili sa rekordnim proizvodnjom sad uvozimo! Zato kreatori domaće agrarne politike treba prvo da srede agrar u svojoj zemlji, da mu stvore uslove za visoku proizvodnju, pa tek onda da idu po svetu. Jer, ovako obmanjuju eventualne kupce, a samo pričaju i bez rezultata. Na taj način više štete čine država gubi ugled! Primer je bio sa izvozom govedine u Kinu pre desetak godina, kada je bilo obećano da ćemo izvoziti više od 500.000 tona, a mi imali proizvodnu od samo 83.000 tona! Treba prvo srediti proizvodnju na tlu Srbije, pa tek onda obećavati. jer, primera radi, današnja proizvodnja junetine u Srbiji je samo 78.000 tona, malina najviše 35.000 tona...

Kraj Strategije pada

Pre donošenja Strategije kojoj izlazi validnost 31. jula 2024. godine njen recenzent prof dr Koviljko Lovre, između ostalog je upozoravao kreatore da njeni autori koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je bila potpuno nelogična i besmislena. U protekloj deceniji. Izvedene projekcije pokazivale su tada, a danas se dokazalo, da se poljoprivreda razvijala sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što su autori Strategije, njih 240 projektovali na 145 strana, još ni jedna država nije uspela da ostvari! Šta više, bilo bi porazno za našu privredu i poljoprivredu da su se te prognoze i obećanja realizovali u praksi. Sve loše se ostvarilo na šta je upozoravao nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije. Ali, kada je on upozoravao šta će nam se desiti niko se nije na to obazirao. Dokaz je da nijedna primedba iz javnih rasprava o predlogu tadašnje strategije izneta u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, nije prihvaćena od vlasti! Strategija je usvojena u Vladi Srbije krajem jula 2014. godine, uz obećanje da će ona biti upućena na razmatranje i usvajanje u Skupštinu Srbije. To se nikada nije dogodilo i to je bila velika obmana tadašnje vlasti. Njen premijer je bio sadašnji predsednik države!

Sredinom ove godine stigao je novi ministar poljoprivrede, 15 po redu od demokratskih promena 2000. godine. Posle promena je obavljena pljačkaška privatizacija uz pomoć države. Sela su ostala bez prerađivačke industrije. Čovek koji je sad došao da vodi agrar Srbije, novi ministar, samo je novi lik iz stare vladajuće garniture. Pravnik je nije iz ove oblasti. Svaštario je u životu. A, ni Partija koja ga šalje ne želi da ima neke veće promene u agraru. Jer, u agraru vidi da može da ima materijalnu podršku.

Postoje projekcije da bi agrar mogao u tom novom konceptu da ima godišnji prihod kao što je danas BDP Srbije, a to je oko 70 milijardi dolara! Ali, to bi trebalo sve iz korena menjati. Vlast nema volju vremena za to! Čovek koji će da vodi ministarstvo poljoprivrede nije tu da povećava proizvodnju da bude bolje narodu, i onima koji proizvode sirovine za hranu, nego je došao na to mesto da sprovede zadatke partije na vlasti koja ga je tu postavila! To znači da produže sa obmanama i prevarama, a to znači obezbede i svoj što duži ostanak na vlasti. Dakle, on ne zna, ne može i neće se upuštati u takve nove avanture. Važno je da se ne talasa niti može, niti zna da učini, nešto novo za opšti boljitak, kada je ova oblast u pitanju. Po onome što će da radi on će biti samo državni sekretar, odnosno saobraćajac, koji nastavlja lošu politiku čiji se rezultati vide iz strategije koja je pri kraju. Kreirali su ljudi iz njegove partije i sprovodili je u delo. Ne smeta im što je sve to loše urađeno i što nema odgovornih za neodgovorno, odnosno loše obavljen posao! Pitanje je zašto niko nikada za proteklih deset godina nije raspravljao o sprovođenju u život te strategije pada. To je trebala da radi vlada Srbije, Privredna komora Srbije, Akademijski odbor za selo SANU... Taj ustav poljoprivrede njije ih interesovao. Da jeste rezultati bi bili drugačiji! Razgovarali bi o uspešnom izvozu, a ne uvozu!

Rezultati ulice

Dakle, do sada ostaju samo obećanja vlasti i nadanja proizvođača da će biti bolje! To im ni do sada nije nedostajalo, pa su tek izlaskom seljaka na ulicu da traže pravdu skretali pažnju da postoje. Mnogi čekajući to bolje sutra, često su ga hteli već danas, ali mnogi su odlazili sa ovog sveta, a da ga nisu dočekali, kada je agrar u pitanju. Od obećanja o agraru kao obećanoj budućoj strateškoj grani samo im se daju nova lažna obećanja i kada misle da stižu do njih, ona im postaju sve dalja. To će se dogoditi i sa ovim novim ministrom koji ulazi za njega u potpuno novu, nepoznatu oblast. Takvi će biti i rezultati. Dobro bi bilo da pogrešimo! Jer, dosadašnji takav način rada je donosio nove probleme koji su se morali na ulici rešavati. A, to je bilo samo ,,gašenje požara''. Takav način rada nikada nikome dugoročno nije doneo boljitak ni vlastima, ni proizvođačima hrane ni narodu. Problemi se mogu rešavati jedino sistemski! Sve dok se tako ne budu rešavale nedaće, a to neće biti ni ovog puta, neće biti uspeha u proizvodnji hrane ni za novim 15. ministrom od demokratskih promena u Srbiji 2000. godine. Hrane će biti sve manje, biće skuplja proizvodnja i potrošnja što pokazuju analize RZS i Privredne komore Srbije!

Znači to ovaj ministar niti ume niti hoće, niti može boljitak da donese. Osim da ispuni zadatke svoje partije koja ga je tu postavila! On je sluga, odnosno vojnik partije koja sad vlada Srbijom. Jer, imamo više od 1,2 miliona ljudi koji se bave poljoprivredom. Sve što partija ne misli, ne misli ni on. Niti će to da radi. A, poljoprivreda im je i mesto gde uzimaju pare! Za sebe i partiju! Jer, još uvek se u njoj stvara novac. Evo primera o političkoj renti u agraru. Cilj novog koncepta mora biti da se pare godišnje obrću najmanje 50 puta, a to je u Srbiji samo jednom!

Agraru oteto četiri milijarde evra!

Koncept neoiliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na poljoprivredu Srbije. Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji, kaže eks ministar poljoprivrede u SFRJ dr Koviljko Lovre. ,,Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno, odnosno oteto, čak četiri milijarde evra! To ukazuje da od dodeljenih subvencija 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostaje ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni novac se troši! Nikada im se za to niko nije izvinuo, a svake godine im zavlače ruku u džep! Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, tu nema velikog interesovanja za agrar!

U vremenu od 2016. do 2018. godine iz ministarstva poljoprivrede stočarima je upućeno 28 milijardi dinara, a od 2018. do 2020. godine još 26 milijardi dinara iz istog ministarstva je otišlo za ruralni razvoj. To je ukupno 54 milijarde ili 460 miliona evra! Državna revizorska institucija je to kontrolisala i utvrdila da nema rezultata, ali ni traga parama! A, da se zna kolike su pare nestale, bitno je istaći da je samo agrarni budžet u 2021. godini bio 400 miliona dolara. Da je taj novac stigao do stočara i sela, ne bi bilo protesta na ulicama. Ni juče ni dana, ni sutra! Proizvođači hrane bi bili tada na njivama, u stajama, ekonomskim dvorištima... Ni do danas danas nije utvrđeno ko je odgovoran za neodgovoran rad i gde je nenamenski otišao taj novac. To nikada nije rečeno poljoprivrednicima. To je tabu tema za ovu vlast! Sve to, odnosno stanje u agraru, je razlog zašto su oni na ulicama i u protestima. To je utvrdila državna revizorska institucija u redovnoj kontroli trošenja državnog novca. Nikada nije utvrđeno gde je trag tim ogromnim parama i gde su nenamenski završile.

Dakle ni sad novi ministar ništa bolje ni ništa novo neće doneti u agraru. Niti će pokrenuti istragu da se sazna istina o nestanku tih para! Ali, biće samo obećanja, nadanja očekivanja! Videće se to po novoj strategiji, koja je u izradi, kada prođe vreme, kao što je bilo i po ovoj čiji rezultata u javnosti nema, pa je niko nigde ni ne pominje. Za njene loše rezultate, nenamensko trošenje para kao i za njeno pisanje 8,2 miliona evra nema odgovornih. Dobar deo njih će i sad da učestvuje u pisanju nove strategije. Paori se i sad žale da nisu uključeni u pisanje novog Ustava u agraru!

U Srbiji 600 sela nema nijednu kravu!

Od 2015. do kraja 2023. godine izvoz ,,bebi bifa'' se kretao od 300, najviše do 440 tona godišnje!

Kako se tvrdi, u Srbiji je u 2023. godini od 228.000 grla mlečnih krava, koliko ih je do nedavno bilo po zvaničnim brojkama vlasti, dalo blizu 1,4 milijardi litara mleka. Stočari kažu da u vreme skupe stočne hrane prasići popiju po 100 miliona litara mleka godišnje. Jer, to je jeftinijej nego da se kupuje skupa stočna hrana! To je jeftiniji način ishrane. Uz to, prošle 2023. godine bio je i godišnji pad proizvodnje mleka za 100 miliona litara. Zahvaljujući nauci porasla je mlečnost krava pa se kreće od 7.000 pa do 9.000 litara u proseku. Znači da se sa manje grla dobija ista količina ,,bele reke''.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, proizvodnja konzumnog kravljeg mleka u domaćim mlekarama u Srbiji smanjena je za 7,5 odsto u 2023. godini u odnosu na isti period prošle godine. Postoji prostor za dalji razvoj i unapređenje ove važne poljoprivredne grane. Potrošnja mleka po glavi stanovnika u Srbiji, zajedno sa svim prerađevinama, iznosi oko 180 do 200 kilograma godišnje. U poređenju, u Finskoj je ta potrošnja oko 300 litara, a u Danskoj čak 900 kilograma ili litara. Ovi podaci ukazuju na potencijal za povećanje potrošnje mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji.

Nerealan popis stoke!

Međutim, stočari ističu da je taj broj krava, realno manji za 78.000, od onog prikazanog posle popisa u kome piše da ih imamo 725.000! Od proizvedenog mleka, godišnje se proizvede oko 60.000 tona sireva. U Srbiji se proizvodi oko 70 vrsta sireva u zemlji. Od toga oko 15.000 tona izvozi. Međutim, u Srbiji se godišnje uveze oko 85.000 tona konzumnog mleka, zatim više od 10.000 tona mleka u prahu, koje je čak i kancerogeno, i više od 12.000 tona sireva. U vrednosti većoj od 40 miliona evra. Države iz kojih smo najviše uvozili mleko u prahu su Poljska i Francuska. Isti izvor, carina, navodi da uvoz sireva i drugih mlečnih proizvoda takođe nije izostao. U Srbiju je u 2022. godini iz uvoza stiglo 12.764 tone sira, zbirno svih vrednosti za 6,59 miliona evra. Države iz kojih smo najviše uvozili sireve su Nemačka, Poljska, Holandija i Italija. Dakle, samo za uvoz mleka i mlečnih proizvoda u 2022. godini potrošeno je više od 100 miliona evra. Te količine su još povećane prilikom uvoza u 2023. godini, sa tempom rasta i u 2024. godini. Tendencija uvoza mleka, mleka uprahu i sireva, ka i mesa svih vrsta, se nastavlja i u 2024. godini. Poznavaoci priliku ističu da nedostatak domaćeg mleka i mlečnih proizvoda „...nije problem koji se može rešiti hirurškom intervencijom, danas za sutra, već sistemskim pristupom, subvencionisanjem domaće proizvodnje i kontrolom uvoza. Mora proći dugačak period kako bi se veliki nedostatak mlečnih krava nadoknadio''...

Od ministra bi bilo korisno i dobro kada bi i uradili nordijski koncept razvoja poljoprivrede, po zatvorenom sistemu preko zadruga. Tada bi i omogućili da se u proizvodnji po hektaru ostvaruje bar 10.000 evra prihoda. I kada bi ukupan prihod u agraru bio bar 10 milijardi evra godišnje.A, on nikada nij bio veći od 5,6 milijardi dolara. Zbog toga agrar Srbije nije konkurentan u svetu! Zato novi ministar, odnosno, ono što će on da radi, novi državni sekretar neće biti novo, mimo dosadašnje loše agrarne politike. Jer, on ne može ništa sam da odlučuje da donosi odluke o rezovima u u ovoj oblasti, ali nije mu to ni bliska materija u njegovom znanju. Jer, partija, odnosno vlast koja ga je postavila na to mesto da joj služi, ni do sada nije podržavala agrar kao stratešku granu! I to će biti dalji kontinuitet politike koja se sprovodi i koja donosi pad proizvodnje!

Srbija je među poslednjim zemljamja u svetu po navodnjavanim površinama. A, bez vode i stoke nema ni visoke proizvodnje. Je ona zavisi i od prirodnog gnojiva, a njega nema jer su staje prazne. Jer, u svetu se navodnjava u proseku 17 odsto njiva, a u Srbiji tek 1,4 odsto površina. Prema podacima RZS u 2023. godini voda je stizala samo na 47.529 hektara. Kada je građen hidrosistem D-T-D, i pušten u rad 1977. godine, obećano je narodu da će se navodnjavati 510.000 hektara. To se nikada nije ostvarilo. Tako je napisano da će se suvišne vode odvoditi sa milion hektara. Odvodnjavanje je funkcionisalo do velikih poplava 2005. godine. Tada sistem nije mogao da primi suvišne vode jer je u njemu trebalo da se očisti 15 miliona kubika mulja, kako bi on bio plovan za privredu i turizam. Kada je građen iskopano je 135 miliona kubika zemlje. Sad treba očistiti 15 miliona kubika mulja, ali to niko ne čini da bi on bio plovan i koristan za privredu i turizam. Ako on ostane ovakav kakav je, biće to najveća promašena investicija u Evropi posle Drugog svetskog rata!

Sve ove probleme trebalo bi da rešava novi ministar poljoprivrede. Teško je poverovati da ima znanja, moći i snage da se uhvati u koštac s ovim problemima. Već će to biti otaljavanje posla kao i do sada. Novi ministar za to nema iskustva, nije stručan, pa nema ni osećaj za te probleme, agrar nije strateška grana, nema podršku partije koja ga je tu postavila da tako nešto uradi! Nije važno njegovo znanje ni mogućnost da li će više da uradi nego drugi. Da neće biti boljitka ni u novom mandatu to zna, on, zna partija koja ga postavlja, ali je sigurno da će on slepo sprovoditi ono što Partiji na vlasti koja ga je tu postavila od njega traži! Jer, sve je već privatizovano i opljačkano u zemlji Srbiji. Posebno u agraru. Ali, ipak, još dok su na vlasti jedino ponešto ima u agraru, taman dovoljno da ovaj mandat dovedu do kraja, 2027. godine, pa neka onda drugi vladaju, vraćaju, i dugove i pljačkaju. Tako se radilo i do sada, pa i sada, pa su nam i takvi rezultati. Najbolji dokaz su rezultati Strategije razvoja poljoprivrede čija validnost ističe 31. jula 2024. godine. Ali nije urađena nova pa joj je produžena važnost, za sada, do kraja 2024. godine.

Sad na isteku validnosti te Strategije, evo i njenih rezultata prema podacima Republičkog zavoda za statistiku: Dakle, već godinama se niko u vrhu vlasti nije preterano uzbuđivao što je proizvodnja u agraru u poslednje tri i po decenije, do pandemije virusa Kovid - 19, u proseku godišnje rasla samo 0,45 odsto godišnje. Pošto ovoj strategiji PADA ističe validnost 31. jula 2024. godine izradu nove strategije sad su najavili nadležni iz Vlade Srbije.

Ako se vide ovi podaci, onda i nije čudno što je Srbija od izvoznika hrane postala zavisna od uvoza. Samo u 2022. godini uvezeno je 300.000 prasića i oko 300.000 tovljenika za klanice, a i prošle 2023. godine do jula uvezeno je 500.000 prasića i oko 30.000 tona zamrznutog svinjskog mesa. U oborima je pre jedne decenije bilo 1,1 krmača prasilja, a sad je manje od 100.000. Kada se raspadala SFRJ iz Srbije se u svet izvozilo oko 34.000 tona ,,bebi bifa'' godišnje, a danas se izvozi samo između 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje! Razlog je što se u Srbiji proizvodi samo 86.000 tona junećeg mesa godišnje i troši po stanovniku manje od 3,5 kilograma godišnje. Nekada se u Srbiji godišnje proizvodilo oko 650.000 tona svih vrsta mesa, i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje. Danas se proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši godišnje po jednom stanovniku manje od 40 kilograma. Zato se postavlja pitanje gde će se pronaći obećane desetine hiljada tona junetine za izvoz u u Kinu, Egipat i druge zemlje. Jer, posrnulo stočarstvo koje je pušteno niz vodu u Srbiji, nije grana koja se može preko noći obnoviti. Uništavano je decenijama pa sad treba i nekoliko decenija, najmanje pet, da prođe da se obnovi. Naravno ako vlast donese odluku da mu daje podršku za obnovu!

Prema podacima RZS slika agrarne proizvodnje u Srbiji danas vidi se po rezultatima njene proizvodnje u proteklih deceniji:

Strategija pada u procentima

2014. godine + 2,0 odsto

2015. godina - 7,7 odsto

2016. godina + 7,7 odsto

2017. godina -11,4 odsto

2018. godina +15,1 odsto

2019. godina - 1,7 odsto

2020. godina + 2,2 odsto

2021. godina - 5,7 odsto

2022. godina - 7,8 odsto

2023. godina +9,0 odsto

2024. godina očekuje se +6,0 odsto

I baš te 2014. godine prilikom donošenja još uvek validne strategije, Vlada je obećala poljoprivredi med i mleko.Naime, Strategija o razvoju agrara Srbije od 2014. do 2024. godine predviđala je rast proizvodnje. Jer, tada je vlada na čijem čelu je bio današnji predsednik Srbije, usvojila Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godine, u kojoj je piše da će se agrar u narednom period godišnje razvijati tempom od 9,1 odsto, odnosno po 6,1 odsto godišnje! Strategiji validnost ističe 31. jula 2024. godine. Pošto je navodno tek počela izrada nove strategije, važnost ove štetne je produžena do kraja 2024. godine. Ispostavilo se da do sada, za proteklih deset godina nikakvog rasta nije ni bilo. Naprotiv, u 2021. godini agrarna proizvodnja je imala pad, kao i u 2022. godini kada je pad bio blizu osam odsto. Ako je za utehu, taj dokument na 145 strana pisalo je oko 240 naših agrarnih eksperata. Za izradu tog dokumenta, uz boravak na Zlatiboru i Tari, sebe su častili sa 8,2 miliona dolara ili evra, koji su stigli od više evropskih institucija. Vlada nikada nije dokument uputila Parlamentu na razmatranje i usvajanje. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni mislio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. Jer, da je usvojen u Skupštini Srbije, on bi obavezivao sve vlade da je sprovode. Ovako donela je samo nevolje i onima koji su je pisali i proizvođačima, potrošačima, kao i Vladi Srbije. Da, za neodogovoran rad i pisanje štetne strategije njeni autori su sami sebe nagradili sa 8,2 miliona dolara. Ta strategija donela je štete Srbiji koja sad mora da uvozi hranu da bi prehranila 6,6 miliona žitelja!

Odgovorni su zato što ni sad od njih nisu tražili da podnesu izveštaj o (ne) sprovođenju validne strategije, pa tek onda da se na osnovu tih iskustva piše nova.Već su odmah krenuli u pisanje nove bez analize ove kojoj validnost ističe. Novu strategiju opet pišu bez učešća neposrednih proizvođača hrane u Srbiji! Na tu lošu stranu ukazuju sami proizvođači hrane. Zato ni od buduće strategije, ako se tako nastavi, ne očekuju boljitak.

Strategiju je usvojila Vlada Srbije, 31.jula 2014. godine i tada je rečeno da će ona ići u parlament na razmatranje u usvajanje. Jer, da je usvojila i Skupština Srbije, potom bi ona bila obavezujuća sve sve sledeće vlade i ministre! Ali, to se nije dogodilo. Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji je 1.200 evra godišnje po hektaru. Ukupna vrednost proizvodnje na 3.257.000 hektara nikada nije se primakla željenoj brojci od šest milijardi dolara godišnje! Vrednost te proizvodnje po hektaru u Danskoj je 37.000 evra, Holandiji više od 25.000 evra, a to su zemlje kojima teži Srbija. U svetu u kome težimo novac se obrće 52 puta godišnje, a u Srbiji samo jednom u proseku! Tu se i nalazi kvačka njihovog uspeha i našeg neuspeha!

Novi ministar agrara ne dolazi kao znalac u ovoj oblasti već kao čovek koji je mesto ministra zaslužio radom u politici prethodne partije Srpske radikalne stranke i sadašnje SNS. Dakle, on neće biti novi čovek i ministar sa ovlašćenjima u toj oblasti već, faktički samo državni sekretar u obavljanju tih poslova, ističu znalci u toj oblasti. Jer, neće imati moć, ali čim nema moć, neće imati ni volju, ništa da menja. Prvo što bi trebalo da se menja je da bi agrar morao da bude strateška privredna grana! Ali, agraru se to obećava samo kada poljoprivrednici izađu na ulice, da će dobiti. Znači uskoro će stići novo obećanje, ali neće se ostvariti u praksi. I to ne u celosti nego samo granama koje su u krizi kao što je sad stočarstvo! To je onda opet ,,gašenje požara'', a samo sistemsko rešavanje problema, umesto uredbama može doneti boljitak svima. Ni vlastima, ni proizvođačima, a ni narodu. Dok god se sistemski to ne reši nema boljitka!

Nestaju mala sela i gazdinstva

Kada je reč o nestajanju sela i malih gazdinstava u Srbiji analize pokazuju da se tu, mahom radi, o zaseocima i selima u kojima maksimalno ima 500 stanovnika. Jer, sa padom broja seoskih domaćinstava, opada i broj poljoprivrednih gazdinstava, pa je i logično da se za poslednjih pet godina beleži njihovo smanjenje za 10 odsto. Sve to je pokazao i poslednji popis poljoprivrede. To je u stvari manje gazdinstava za više od 50.000 nego što ih je bilo pre pet godina! To znači da će do sredine veka, većina tih malih sela - nestati! Za jednu deceniju će nestati oko 1.200 sela koja sad imaju do 100 stanovnika. Prema podacima RZS do2050 godine od 4.720 naseljenih mesta kako piše u Ustavu sa mape će nestati njih oko 3.000! Jer, Srbija po svom Ustavu odavno nema više nijedno selo, već piše da su to naseljena mesta.

U Srbiji postoji poljoprivrednog zemljišta 4.070.000 hektara

Broj gazdinstava 508.365

Površine koje se obrađuju u Srbiji 3.257.100 hektara

Broj goveda? 725.408 grla

Broj svinja 2.263.705

Broj ovaca 1.702.682

Broj koza 149.558

Broj živine 22.022.439

Broj košnica? 1.261.323

Kreatore agroekonomske politike, ali i političare koji odobravaju takvu politiku, mora da zabrine činjenica da u 600 sela u Srbiji nema nijedne krave. Nekada je po svakom hektaru molrama i bila bar po jedna krava. Za krah agrara Srbije, zbog koga je prošle 2023. godine moralo da se uveze hrane čak za 600 miliona dolara, a toliko je uvezeno i za šest meseci 2024. godine, odgovorni su oni koji nisu raspravljali o ne sprovođenju Strategije razvoja poljoprivrede od 2014, a do 2024. godine. Ćutali su iako je ona beležila više pada nego li rasta. Ćutali su kao i mnogo puta do sada kada se godišnje gasilo 100 zadruga i kada je do gašenja sad dovedeno 1.200 sela, a do 2050. godine nestaće ih u Srbiji čak 3.000. U tom ćutanju na krah proizvodnje hrane ističu se trustovi mozgova u SANU, odnosno Akademijskog odbora za selo. Nekada su podržavali gašenje zadruga i nestanak sela u Srbiji, da bi sad promenili mišljenje i podržavaju povratak zadruga i opstanak sela. Nisu digli glas ni zašto u Srbiji zvanično više ne postoji nijedno selo po Ustavu Srbije. Jer doprinos njihovog rada je da se sela izbace iz Ustava i u njemu napiše da su to samo naseljena mesta! Sve to čine u svom trećem životnom dobu. Cilj ima je da operu lične biografije iz vremena kada su gasili zadruge i sela! Zato sad veoma često sa nadležnim ministrima posećuju sela, i narodu obećavaju skori dolazak srećnog i lepog života u selima. Čak su im i naslovi o budućnosti sela prisutnim u savetovanjima u SANU proteklih godina, isti i ponavljaju se svake godine. Slikaju se u selima, aplaudiraju govornicima, slikaju se... Često puta ne znaju ni gde se nalaze i u kom i kakvom selu, ali znaju zašto su tu! Da bi oprali grehe iz svoje biografije iz prošlosti!

Rezultat rada sadašnjih vlada su sve češći protesti na ulicama. Zato su oni ponovo odlučili da po prvi put kod novog ministra, 15 po redu od 2000. godine, protestuju i zatraže pravdu na ulici 19. jula 2024. godine. Kako je saopšteno poljoprivrednici iz sedam udruženja krenuli su u proteste širom Srbije od petka, 19. jula. Poručuju da nemaju više nameru da čekaju da im država ispuni zahteve, a proteste i blokade puteva trenutno vide kao jedini način da ih nadležni shvate ozbiljno. Ovakvu odluku doneli su posle održavanje Javne rasprave o agraru u Skupštini Srbije, gde je bilo više kritika nego pohvala za vođenje agrarne politike u Srbiji.

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane