Pogledi

ČIJA JE BOSNA I HERCEGOVINA

Posle saborovanja gospodina Dodika i gospodina Vučića i njihovih zaključaka u vezi ustavne krize u Bosni i Hercegovini, nameri Dodika da Republiku Srpsku odvoji od Republike BiH, njegovih izjava datih na TV da je spreman platiti Bošnjacima za to izdvajanje oko 2 milijarde eura u sledećih desetak godina i poteza koje vodi u tom smislu, zatim neuračunjljive izjave bošnjačkih političara, koji su očigledno van političkog i istorijskog konteksta, mislim da je krajnje vreme da Srbski narod oduzme pravo takvim likovima da uopšte razmatraju, još manje odlučuju o životnom prostoru Srbskog naroda i njegovo svođenje na teritoriju Beogradskog pašaluka, a i ta teritorija može postati upitna, obzirom na intelektualni nivo i kapacitet veleizdaje partijskog šljama koji je okupator nakupio sa koca i konopca na ovim prostorima.

Stevan Zivlak

Međunarodno pravni status Republike Bosne i Hercegovine je kristalno jasan i određen je Versajskim mirovnim sporazumima.

Aneksija BiH i njena okupacija od Austrougarske je dovela do Sarajevskog atentata, Mlada Bosna kao opšte srbska i opšte jugoslovenska organizacija je odgovorila hrabro i odlučno, Gavrilo Princip je Božjom promisli ušao u istoriju Evropskih naroda, to je bio uzrok i povod Prvom svetskom ratu.

Ovom prilikom treba podsetiti naše građane da smo aneksiju BiH u krajnjoj liniji platili i glavom poslednjeg Srbskog patrijarha Karlovačke patrijaršije, gospodina Lukijana Bogdanovića, koji je zverski ubijen od strane austrougarskih vlasti, kako bi se zastrašio vaskoliki srbski narod uoči svetskog sukoba.

Pobede hrabre Srbske vojske pod vođstvom Vojvode Mišića, su dovele do konačnog oslobođenja Bosne i Hercegovine, koja je kao celovita srbska teritorija ušla pobedom nad Austrougarskom, kao provincija u sastav Srbske kraljevine.

Taj fakcititet je priznat Versajskim mirovnim sporazumima, zajedno sa ostalim osvojenim teritorijama, ta teritorija je ušla u sastav proširene Srbske kraljevine, kao srbska provincija u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Veleizdajnik gospodin Milošević je sa svojom bandom, izvršavajući naloge okupatora napravio veliko zlo Komunističkoj partiji Jugoslavije, i državi Jugoslaviji, potpisivao je razna neobavezujuća mišljenja tipa Badinterove komisije itd., da bi na kraju otišao u vojnu bazu i potpisao Dejtonski sporazum kojim je obustavljen rat koji su protiv projugoslovenskih snaga vodile okupatorske specijalne jedinice i kvislinzi koje su okupili na tom zadatku.

Rat protiv SFRJ još nije završen, vodi se i dalje, čak dobija na intenzitetu, razni plaćenici potpisuju partikularne dogovore, ali je to još daleko do neke mirovne konferencije koja bi poništila teritorijalna rešenja Versajske mirovne konferencije.

Versajska mirovna konferencija je bila usaglašeni napor svetske i evropske masonerije, njene odluke se ne mogu menjati u unipolarnom sistemu sa njegovim novouvedenim pravilima, koja nikoga ne obavezuju.

Trenutno, čitav svet mora smatrati Bosnu i Hercegovinu kao nedeljivu teritoriju, koja je deo Srbske nacionalne teritorije, koju je Srbska vojska osvojila, deokupirala, dekolonizovala i iščupala iz germanskog kolonijalnog prostora koji je do Prvog svetskog rata stvaran na ovim prostorima Balkana.

Republika Srbija je dužna da sve prigovore srbskih političkih partija u pogledu Visokog predstavnika, uvaži, a ako Visoki predstavnik treba da postoji, on bi morao biti iz Republike Srbije, koja ima istorijska i međunarodna prava na tu teritoriju. Slična je situacija i sa Ustavnim sudom BiH, prihvatanje raznih Šiptara kao članova suda je krajnje ponižavanje svih građana u toj zemlji, ako treba neki neutralni sudija, to može biti samo sudija postavljen iz Beograda.

Deo srbskog naroda koji je za vreme otomanskog ropstva promenio pravoslavnu veru za večeru je, zahvaljujući osobinama našeg naroda prihvaćen bratski, njihov istorijski greh je oprošten, prihvaćeni su kao ravnopravni sa svim građanskim pravima u svemu izjednačeni sa srbskim narodom, posebno su afirmisani posle Drugog svetskog rata, ali ni jedna državna institucija im nije poklonila niti jedan pedalj srbske teritorije Bosne i Hercegovine. Čak ni Dejtonskim sporazumom, nije se moglo, a nije ni pokušano da se teritorija BiH veže za neka posebna prava muslimana, jednostavno NATO pakt na čelu sa USA su napravili formulu za postizanje mira, ne ulazeći u međunarodni status određen Versajskim mirovnim sporazumima.

Gospodin Dodig insistirajući previše na pravima Republike Srpske, a ne konzumirajući u dovoljnoj meri prava Srbskog naroda koja taj narod ima u Federaciji BiH, kao i u centralnim telima, čini veliko zlo našem narodu i Srbskom kolektivitetu kao celini. Kada bi se srbsko političko rukovodstvo u BiH više bavilo jedinstvenom platformom svih srbskih političkih organizacija, kada bi se konzumirala sva kolektivna i statusna prava na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine, današnji položaj našeg namučenog naroda tamo bi bio mnogo povoljniji.

Na primer, bitanga Milošević je uz čašu viskija, poklonio muslimanskom rukovodstvu pravo da isele srbsko stanovništvo iz grada Sarajeva i taj nesporno Srbski grad preda najgoroj antisrbskoj i antijugoslovenskoj muslimanskoj političkoj organizaciji, koja je iskoristila taj njegov poklon, da širom otvori prostor islamskim teroristima, koji su iz Sarajeva krenuli u rušenje Svetskog trgovinskog centra, u Nju Jorku u srcu Amerike.

Dejtonski sporazum omogućava Srbskom stanovništvu da se vrati na svoja imanja, u svoje životne prostore u Sarajevu, Mostaru i drugim krajevima BiH, ali treba otvoreno reći da ne postoji politička volja da se ti procesi otvore i opstanu. Radi se o više stotina hiljada savesnih vlasnika koji su oterani sa tih prostora, to Srbski narod neće nikada zaboraviti, a velika je sramota EU da prihvata te činjenice kao normalne.

Masovna izgradnja arapskih naselja na reci Uni, u okolini Sarajeva itd, sigurno smeta i muslimanskom stanovništvu u BiH, oni su životno ugroženi tim procesima, koje nasilno provodi nenarodno muslimansko rukovodstvo u Sarajevu, te pojave treba osuđivati, sprečavati i na takvim pitanjima graditi mostove saradnje sa domicilnim muslimanskim stanovništvom. Muslimansko i pravoslavno stanovništvo u BiH je izuzetno slično, razlike su minimalne, a mnogobrojne vrednosti su identične, mostovi saradnje se mogu izgraditi mnogo lakše nego što smo mi komunisti to činili.

Proglasiti sastanak dve partije kao svesrbski sabor je bila obična sprdnja sa Srbskim narodom, Patrijarh je mnogo pogrešio što je učestvovao u toj prevari ucenjenog Srbskog diktatora.

Sve što se moglo čuti od njega je da mu je rečeno od strane nebitnih germanskih političara, koje bespogovorno sluša, da je Republika Srbija potpisom Dejtonskog sporazuma, izgubila sva prava da se bavi dalje tom okupiranom teritorijom, a dozvolili smo da se visokom predstavniku dodele neke imaginarne funkcije i ovlašćenja, čime se čitava BiH pretvorila u običnu nemačku koloniju, na sramotu OUN i NATO pakta.

Po Vučiću, Srbija više nije garant provođenja Dejtonskog sporazuma, tim rečima se definitivno odrekao svih prava koje je nesretni Milošević obezbedio potpisujući Dejtonski sporazum.

Svi problemi sa kojima se suočava Srbski narod u BiH su generisani u Beogradu, moraju u tom gradu biti i razrešeni.

Krajnje je vreme da se politička scena u Srbiji uredi, da progresivni ljudi shvate da smo doterani što se kaže do duvara, te da se mora sistematski strpljivo odvojiti žito od kukolja i krenuti napred, stazama istorijskih hrabrih srbskih pobeda.