Pogled iz Moskve

Trudeći se da naude Rusiji, Amerikanci uništavaju konkurentsku prednost svoje zemlje

SAD sami sebi pucaju u dolar

Najavljujući sankcije protiv Moskovske berze valuta i njenih organizacija - Nacionalnog klirinškog centra i Nacionalnog depozitara za poravnanje, zapadne zemlje su računale da će isprovocirati iznenadni valutni kolaps u Rusiji, ali nisu u tome uspele.

Piše: Jurij Aleksejev

Vreme za napad dobro je izabrano: period odmora, kada je povećana tražnja za dolarima od strane onih koji putuju u inostranstvo. Ali nade SAD i njihovih satelita da će izazvati paniku kod stanovništva i konfuziju vlasti - nisu se ostvarile. Rusija je još jednom pokazala otpornost prema sankcijama: nisu uspeli ni da izazovu paniku, ni da raskinu trgovinske veze, ni da obore vrednost rublje.

Autori ove ideje neće razumeti zašto nisu uspeli. Reklo bi se da je udarac bio dobro proračunat: trebalo je da američke sankcije faktički odseku Moskovsku berzu i njene kompanije od međunarodnog dolarskog sistema i blokiraju rad lanaca u kojima je prisutan najmanje jedan stanovnik SAD. Ali, ispostavilo se da čak ni takve mere nisu mogle da nanesu veliku štetu ni finansijskom tržištu, ni ruskoj ekonomiji u celini. Ruske vlasti odranije su se osigurale za trenutak u kome će SAD posegnuti za ovim adutom, pred predsedničke izbore.

Mogućnost napada na berzi vlada RF je predvidela još 2022. godine, usvojivši pravilnik o radu prilikom uvođenja ograničenja trgovine stranim valutama. A Centralna banka našla je alternativni način određivanja zvaničnih kurseva u slučaju uvođenja ograničenja za američki dolar.

tome da SAD mogu da zabrane trgovinu dolarom i evrom na Moskovskoj berzi, Vašington je govorio još pre godinu dana. Sa sličnim problemima ranije se suočila Sanktpeterburška berza, tako da imamo iskustva u prevazilaženju takvih prepreka, koje naši protivnici verovatno nisu uzeli u obzir. Ovoga puta „valutni udar" može da se smatra odgovorom na ulazak naših brodova u Havanu i na nesupelu tzv. mirovnu konferenciju o Ukrajini u Švajcarskoj. Ali nade koje su polagali u sankcije ni ovog puta nisu se ostvarile.

Promena pravila igre kada je reč o trgovini dolarima i evrima zbog novih sankcija SAD nije izazvala masovnu paniku, ni stanovništva ni biznis-zajednice. Delimično je to zahvaljujući činjenici da su sankcije proglašene u slobodne dane i Centralna banka je uspela da pošalje niz izjava kojima je umirila investitore.

Zaustavljanje trgovanja na berzi u dolarima i evrima nije povod za povećanje cena robe široke potrošnje i turističkih aranžmana. Istina, neke prodavnice elektronike ipak su odlučile da igraju na sigurno i privremeno su obustavile rad zbog „nejasnog kursa dolara", kada je on pao na 87 rubalja, ali uskoro se sve vratilo u normalu.

I same banke su dobro uradile posao u sprečavanju panike. Jedne su uspostavile barijerne kurseve valute sa velikom razlikom za prodaju i kupovinu, druge su uvele ograničenja na razmenu dolara, treće su je potpuno otkazale.

Novu metodologiju određivanja kursa dolara i evra prema rublji prvo je primenila Banka Rusije: ne otkazujući transakcije sa stranim valutama, moguće ih je kupovati i prodavati preko ruskih banaka. Sada će se kurs američke i evropske valute određivati na osnovu bankarskih izveštaja i informacija o transakcijama sa digitalnih platformi za vanberzansku trgovinu i kursa kineskog juana. Tako da će devizni špekulanti morati da obuzdaju svoj žar.

kakvoj god promeni pravila igre bila reč, ne predviđa se deficit dolara i evra. A što se tiče kursa valuta, on će, kao i pre, zavisiti od trgovinskog bilansa. Danas je teško predvideti kako će se u najskorijoj budućnosti ponašati dolar i rublja, ali ne bi trebalo očekivati nagli rast kursa dolara, makar zato što za jačanje američke valute nema preduslova.

Ne treba isključiti ni mogućnost da američki dolar padne na 50 rublji, ako padne tražnja za njim. Takvu prognozu posebno ističe direktor Centra za istraživanja tržišta Instituta za statistička istraživanja i ekonomiju znanja Georgij Ostapkovič. On uverava da „u Rusiji ne bi trebalo da bude problema sa izvozom, upravo suprotno, situacija će samo doprinositi daljoj dedolarizaciji, ne samo ruske ekonomije već i ekonomija zemalja BRIKS-a".

Uostalom, naši izvoznici prodaju svoje proizvode u inostranstvu u rubljama i u nacionalnim valutama prijateljskih zemalja. Osim toga, niko nije otkazao uslov za obaveznu prodaju zarađenih dolara. Tako da ne bi trebalo očekivati ni deficit uvozne robe, jer će sada uvoznici generalno preći na juane, a zatim njih menjati za dolare na vanberzanskom tržištu ili na stranim berzama preko unakrsnih kurseva.

Po svemu sudeći, uloga dolara i evra u Rusiji nastaviće da se smanjuje, a uloga drugih valuta (pre svega juana i rublje) će rasti.

Zapadni mediji već su odreagovali na dolarska ograničavanja: pogrešna procena sankcija je očigledna, valutne zabrane neće „potopiti" rublju, a Rusija je dobila prednost zbog ozbiljnih grešaka koje je napravila SAD. Oni su u jednom trenutku uradili ono „na šta se rusko rukovodstvo nije osmelilo godinama". Oligarsi će sada mnogo teže izvlačiti kapital u inostranstvo.

Krupni biznis sada će prestati da finansira zapadne strukture, moraće da ulaže u sopstvenu privredu. Kapital će, u suštini, ostati u Rusiji i počeće da radi na dobrobit zemlje. SAD su se protivile takvom scenariju, ali su, začudo, sami pomogli da se on ostvari.

Analitičari iz raznih zemalja priznaju da „SAD, izgleda, čini sve moguće da bi sebi nanela maksimalnu štetu, njihove sankcije će se obavezno okrenuti protiv njih samih u najbližoj budućnosti". „Ponavljanje onoga što želite, iznova i iznova, neće dovesti do njegovog ostvarenja... Jednostavno priznajte da je Rusija suviše tvrd orah za vas", piše Receipts. „Putin se odavno pripremio za ovu situaciju i vodi igru tako da ona dovede do bankrota Amerike i kraha dolara", tvrdi Samuel Sherwood.

Ma koliko ministarka finansija SAD Dženet Jelen smirivala Amerikance, pretnje dolaru samo će rasti. Velika neprijatnost za Vašington je to što Saudijska Arabija ne želi da produži petrodolarski pakt sa SAD, koji je potpisan pre pola veka. Saudijci su dobili mogućnost da prodaju naftu ne samo za dolare, već na primer za juane. Mogu im se pridružiti Indija, pa čak i EU, gde shvataju sve veću toksičnost dolara. Uzgred, odnedavno, Indija je sa dolara prešla na arapske dirhame u trgovini naftom sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i nije se pokajala zbog te odluke. Prolaze vremena kada je trgovina „crnim zlatom" stvarala dodatnu potražnju za američkom valutom i tako je jačala.

Smanjena potražnja za američkom valutom prinudiće američke Federalne rezerve da drže visok nivo kamatne stope (5,5%), inače se ne može izbeći rast cena. Situacija se usložnjava zbog toga što se Federalne rezerve suočavaju sa monetarnom inflacijom, to jest sa ogromnom količinom dolara koja ničim nije obezbeđena. Već dve i po godine Federalne rezerve ne štampaju novac, ali to nije dovoljno da dovede u red neuravnotežene finansije. Bez „petrodolara" to će biti još složenije.

U stranim časopisima stručnjaci se često pozivaju na govor predsednika Putina na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu, na kojem je govorio o alternativi dolaru, zasnovanoj na BRIKS-u, koja će biti u potpunosti nezavisan platni sistem „koji neće biti osetljiv na političke pritiske, zloupotrebe i spoljašnje mešanje putem sankcija".

Zamišljajući sebe svemoćnom nacijom, SAD dugo nije uzimala za ozbiljno upozorenja o tome da dolar menjaju druge obračunske jedinice. Ministarka finansija Dženet Jelen tvrdila je da je njihov udeo u obračunima toliko mali da ne predstavlja nikakvu pretnju dolaru. Ali kada su u MMF-u najavili postepeni pad udela dolara u svetskim rezervama, američke vlasti morale su ozbiljno da se zamisle.

U izveštaju MMF-a ne govori se samo o juanu koji osvaja svetsko tržište, već i o tome da centralne banke u svetu postepeno smanjuju udeo dolara u svojim rezervama i sve češće daju prednost tzv. netradicionalnim valutama. Pre svega je reč o novčanim jedinicama Australije, Kanade, Kine, Singapura, Južne Koreje i država Severne Evrope.

Po mišljenju eksperata, međunarodno poverenje u dolar se smanjuje na fonu brzog povećanja državnog duga i budžetskog deficita u SAD. Iz istih razloga, centralne banke raznih zemalja ne povećavaju obim rezervi u evrima, japanskim jenima i britanskoj funti. Štaviše, kako primećuju analitičari iz MMF-a, zabrinjavajući signal za mnoge regulatore postalo je delimično blokiranje ruskih sredstava od strane Zapada. S tim u vezi, centralne banke su počele češće da prevode novac u zlato.

Sven Larson, autor u časopisu The European Conservative, zaključuje da je Međunarodni ekonomski forum u Sankt-Peterbugru „stavio tačku na početnu fazu formiranja novog svetskog bloka ekonomske moći". U toj ulozi danas nastupa BRIKS, „jer desetine zemalja već stoje u redu da bi mu se pridružile".

Larsen vidi u tome jasnu poruku: „Vreme je da svet odustane od dolara i drugih zapadnih valuta i da se pridruži novom međunarodnom klubu". Bilo bi glupo smatrati da do nove trgovinske valute neće doći, piše Larson. Jezgro zemalja BRIKS-a: Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, već radi na stvaranju alternative dolaru.

Zemlje BRIKS-a i ne skrivaju da za smenu dolara pripremaju za zlato vezanu

jedinicu sa sopstvenom jedinicom plaćanja UNT, koja će omogućiti da se reši problem prekograničnog plaćanja u uslovima sankcija. Za sada to je samo koncept, ali već je definisan krug potencijalnih tehnoloških partnera u Rusiji i u inostranstvu i uspostavljen aktivni dijalog sa centralnim bankama raznih zemalja. U prezentaciji razvoja nove valute, koja je prikazana na Međunarodnom naučno-istraživačkom institutu za probleme upravljanja (IRIAS), ukazuje se na to da je na razvoj projekta već potrošeno 35 miliona rubalja i da je potrebno još 950 miliona rubalja za investicije za razvoj IT sektora i stvaranje organizaciono-pravne strukture.

Neki mogu pomisliti da je predloženi projekat preskup. Ali stručnjaci govore da vredi, jer nova valuta ima veliki potencijal i može da pojednostavi i pojeftini prekogranična plaćanja, kao i da smanji zavisnost od američke valute.

Vrednost nove nezavisne valute je u tome što će se UNT meriti u zlatnom ekvivalentu i vezati za zlato. Znajući vrednost grama zlata u rubljana i juanima, može se izračunati koliko treba uneti ruske i kineske valute u sastav jedinice plaćanja.

UNT nije ni kriptovaluta, ni stejblkoin, jer je njegova vrednost vezana za celu korpu inverznih sredstava i kod nje ne postoji mogućnost obrnute konverzije.

Neki stručnjaci smatraju da će se takva ideja teško realizovati: u Rusiji nije fiksiran koncept decentralizovanih organizacija, a korišćenje UNT u inostranstvu traži rešavanje niza pravnih pitanja u svim jurisdikcijama (nadležnim zemljama). Uz to, stvaranje takvog ekosistema i podrškakoju mu treba pružiti zahtevaju značajne resurse, mogu da se pojave problemi sa sajberbezbednošću i tehnički problemi. Ali sve te teškoće su savladive.

Glavna pretnja koja dolazi od dolara je u tome što je upravo u toj valuti formiran i nominovan gigantski državni dug SAD. Da bi se svi američki dugovi isplatili, smatra akademik Ruske akademije nauka Sergej Glazjev, u SAD pripremaju plan totalnog pada dolara. Cela ta afera američke vrhuške trebalo bi da se ostvari u jednom danu, kako niko ne bi mogao da dođe sebi i shvati šta se dešava. Zbog američke vojne nadmoći, nijedna zemlja koji je uložila svoj novac u državni dug SAD, neće dobiti povrat svog novca.

Ameirkanci su izveli sličan trik sa dolarom 1971. godine, „odvezavrši" ga od zlata i tako, suštinski, objavivši defolt (neizvršenje finansijskih obaveza). Da li će se i ovoga puta složiti da sprovedu prevaru? Pitanje za sada ostaje otvoreno, ali nesumnjivo je jedno, „u težnji da stvore probleme Rusiji, faktički su sami sebi pucali u dolar".

Kako tvrdi dekan Fakulteta za međunarodne ekonomske odnose Finansijskog univerziteta pri vladi RF Pavel Seljeznov, pokušavajući da naškode Rusiji, sadašnji američki političari svojim rukama uništavaju konkurentsku prednost svoje zemlje, koja se decenijama bazirala na širokoj upotrebi dolara kao najpogodnijeg sredstva plaćanja.

Što više problema sa dolarom bude stvarao Vašington za učesnike u međunarodnoj trgovini, to će brže oni da ga napuste u korist drugih valuta i sistema plaćanja. Proces je započeo i uzima maha. Tako da se može desiti da u svom traganju za spasenjem dolara SAD - ne uspeju.

Tekst broj 2

Za koga ona može postati „trojanski konj"?

NATO članica Turska razmišlja o BRIKS-u

Legendarna Troja, kao što je poznato, nalazi se u Turskoj. I kada je Turska nedavno zvanično izjavila da namerava da se pridruži BRIKS-u, neki eksperti su se odmah zapitali da li se ona, iako važna članica NATO-a (druga po veličini armija u ovom savezu), sprema za ulogu „trojanskog konja" atlantista. U samom Severnoatlantskom savezu zabrinuli su se upravo zbog suprotnog - da li će Turska podriti jedinstvo NATO-a u interesu svojih novih prijatelja iz BRIKS-a?

Piše: Dmitrij Minjin

Posle značajnog proširenja BRIKS-a na poslednjem samitu u Južnoafričkoj Republici i u svetlu planiranog novog proširivanja na predstojećem susretu u Kazanju u oktobru, na Zapadu se menja odnos prema BRIKS-u, od prezirno-snishodljivog do uznemireno-takmičarskog. U SAD, na primer, ukazuju na to da se početna ekonomska agenda BRIKS-a u poslednje vreme napunila takođe i veoma ozbiljnim političkim sadržajem. Nijedan zemlja članica BRIKS-a nije potpisala završni dokument tzv. švajcarskoj mirovnog samita o Ukrajini, a neki, kao što je Kina, nisu smatrali za shodno ni da se pojave na njemu. Pred našim očima, razmatranja o multipolarnom svetu dobijaju sasvim opipljive oblike.

Turci, koji imaju istančan osećaj u kom pravcu duvaju vetrovi istorije i pretendujući na to da igraju svoju igru, izgleda da sebe ne vide u ulozi bilo čije „perspektivne agenture", bilo u jednoj grupi, bilo u drugoj, bilo u obe. Oni pokušavaju da uhvate sve vetrove odmah - i silazne i uzlazne.

Ipak, taj zadatak traži od njih ne samo veliku diplomatsku veštinu, već i lokaciju samih grupa čiji se član spremaju da postanu. Da li će ostali članovi ovih saveza, u uslovima kada dođe do razilaženje u interesima između NATO-a i BRIKS-a, gledati na Ankaru kao na svog potpuno lojalnog partnera? U Severnoatlantskoj alijansi, na primer, niko nije oduševljen zbog želje Turske da se priključi njihovim konkurentima.

Nije slučajno što tursko rukovodstvo, objavljujući novu inicijativu, paralelno pokazuje lojalnost „starim prijateljima". Saglasivši se sa kandidaturom bivšeg holandskog premijera Marka Rutea za novog generalnog sekretara NATO-a (inače, on je još militantnije raspoložen nego njegov prethodnik), Turci su izjavili da je „njihovo odobrenje bilo presudno".

Prema izveštaju novina Sabah, Ankara je tokom dugo vremena pažljivo proučavala kandidate za mesto generalanog sekretara. Prvo je posumnjala u „nepokolebljivu pristalicu Ukrajine" - Rutea, zbog njegove nedovoljne posvećenosti borbi protiv terorizma i podrške sankcijama protiv turske odbrambene industrije.

Rute je, prilikom susreta u Istanbulu sa turskim predsednikom Erdoganom, morao da iskoristi sve svoje diplomatske veštine, koje je stekao tokom 14 godina rukovođenja Holandijom, da bi ubedio Tursku „u svoj dobar odnos prema njoj" i u spremnost da uvaži njenu specifičnu poziciju.

Pritom, Ankara još uvek pokazuje određenu distancu prema NATO-u. Tako je predstavnik vladajuće Stranke pravde i razvoja Omer Čelik, nedavno zamerio „nekim NATO saveznicima i šefovima država, zbog izjava koje dodatno povećavaju napetost u rusko-ukrjinskom ratu, koji se tiče budućnosti Evrope".

Treba reći i da su Turci, zajedno sa Mađarima, jedine zemlje članice NATO koje su videle „konstruktivan sadržaj" u poslednjoj Putinovoj inicijativi za Ukrajinu. Paraleleno, Turska pokazuje izvesnu tvrdoglavost i u odnosima s Vašingtonom.

U maju je, na primer, Erdogan bez ikakvog objašnjenja otkazao već planiranu posetu SAD i susret sa Bajdenom, što malo ko može sebi da dozvoli, jer su Amerikanci uporno na tome insistirali. Jednostavno, Turcima je bilo jasno da se Bela kuća sprema da ih „grdi", između ostalog i po pitanjima njihovih planova u vezi sa BRIKS-om, i oni su rešili da se klone takve „časti".

Amerikanci, ipak, ne ostavljaju Turke na miru. Američki ambasador u Ankari Džef Flejk, „izrazio je nadu da Turska neće prići BRIKS-u, ali je primetio da takav korak neće promeniti njene odnose sa Zapadom". Generalno, nije se izrazio tako grubo kao američki ambasador u Hanoju povodom Putinove posete Vijetnamu, ali ipak dovoljno bestidno, uz očigledan pokušaj uticanja na turski suverenitet.

U Ankari ukazuju da razmatraju svoje potencijalno članstvo u BRIKS-u, ne kao alternativnu grandioznu strategiju, već kao deo sveobuhvatnog cilja za dostizanje relativne strateške autonomije u svetskoj politici.

Oni smatraju da bi jačanje geopolitičkog uticaja ojačalo pregovaračke pozicije Turske u raznim međunarodnim organizaciijam, kao što u UN i G-20, a time i njene generalne pozicije u svetu.

Jedan od glavnih motiva za prijavu Turske za članstvo u BRIKS-u, prema svedočenju turskih eksperata, je diverzifikacija ekonomije. Ekonomska nestabilnost Evrope i SAD, politička napetost i trgovinski sporovi istakli su rizike preterane zavisnosti od njih. Ako bi postala članica BRIKS-a, Turska bi težila da raširi svoje regionalne i globalne ekonomske odnose, da dobije pristup novim tržištima i da ojača trgovinske odnose sa najvećim ekonomijama u razvoju.

Bez obzira da li će se materijalizovati članstvo Turske u BRIKS-u, samo ta težnja ističe njene strateške ambicije i odražava promenu pejzaža spoljopolitičke politike Turske.

Bivši šef turske obaveštajne službe, a sada ministar spoljnih poslova, energični Hakan Fidan, u tu svrhu je, tokom nedavne posete Kini, napravio senzacionalno putovanje u Sinđang, s posetom gradovima Urumči i Kašgar. Tamo se sreo sa predstavnicima turskojezičkih muslimana - Ujgura, i celom svetu rekao da oni „žive slobodno". Na ovaj način je Fidan uništio višegodišnji narativ Zapada o tome da su Ujguri u Sinđangu podvrgnuti masovnim represijama, što je, naravno, ostavilo najpovoljniji utisak u Pekingu. Da li će to biti dovoljno da Kina odobri kandidaturu Turske za članstvo u BRIKS-u, pokazaće bliska budućnost.

Fidan je takođe aktivno branio prednosti pristupanja svoje zemlje za jačanje globalnog uticaja BRIKS-a na nedavnom sastanku ministara inostranih poslova zemalja BRIKS-a u Nižnjem Novgorodu. Za TV Haberturk, turski ministar spoljnih poslova je rekao da će ova pitanja, između ostalog, biti razmatrana tokom samita Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Astani (3-4. jula), na sastanku predsednika Putina i Erdogana. Osim toga, on je jasno rekao da Turska u najskorije vreme očekuje posetu predsednika Vladimira Putina. U Ankari, očigledno, očekuju da, u uslovima narastajućeg pritiska koji od strane Zapada trpi Moskva, ovaj poziv bude cenjen.

Razmatrajući prijavu Turske, članice BRIKS-a će bezuslovno morati da učine težak izbor. Veliko je iskušenje u tome da se poveća sopstvena „težina" dovoljno moćnom regionalnom državom kao što je Turska. Ali, postoji i bojazan da to istovremeno može da oslabi jedinstvo BRIKS-a, zbog ekonomske i vojno-političke zavisnosti Ankare od Zapada koja i dalje postoji.

Moguće je da bi najbolja odluka bila da se Turskoj ponudi nekakav međustatus u vidu „strateškog partnerstva" i tome slično, ako, naravno, to bude odgovaralo ponosnim Turcima.

Tekst broj 3

Dvadsetosmogodišnji političar iz porodice migranata - novo ime francuske politike

Tajanstveni Žordan Bardela

Pre samo nekoliko meseci, malo ljudi je čulo za njega. Počeli su da pričaju o Francuzu Žordanu Bardeli tek nakon što je partija Marin le Pen Nacionalno okupljanje, koju on sad predvodi, trijumfalno pobedila partiju predsednika Makrona na nedavnim francuskim izborima za Evropski parlament.

Piše: Vladimir Mališev

Na vanrednim parlamentarnim izborima u Francuskoj (koji su održani 30. juna i 7. jula) Nacionalno okupljanje, iako je ostvarilo odličan rezultat u prvom krugu, ipak posle drugog kruga nije dobilo dovoljno mesta da bi samostalno formiralo vladu, a on postao najmlađi premijer u istoriji Francuske.

Ali, odakle se on pojavio i kako se tako mlad našao na Olimpu velike evropske politike? Bardela se rodio u porodici migranata, u predgrađu Pariza. Njegova majka je Italijanka, rodom iz Torina, a otac građevinski radnik, potiče iz Alžira.

„Tu imam svoje korene, deo sebe i svoje porodične istorije", rekao je Bardela u intervjuu za Mond, sećajući se narko-dilera koji su sedeli na otrcanoj sofi na trgiću ispred njegove zgrade. „Bavim se politikom zbog svega što sam tamo preživeo."

Ukratko, za migrante i sve one koji su danas u Francuskoj nezadovoljni vladavinom aktuelnog predsednika Makrona - bivšeg službenika Rotšildove banke, on je čovek koji im je blizak po duhu, načinu razmišljanja i ponašanju.

On ima 1,6 miliona pratilaca na TikToku. „Izgleda kao dobar momak", tipičan je komentar birača njegove partije, prenose mediji.

Bardelini roditelji su se razveli kada je imao samo godinu dana. Ali otac, koji je u to vreme već imao svoj mali biznis, nije ga ostavio, uspeo je da sinu plati studije. Tako da, bez obzira na svoje skromno poreklo, mladić je u privatnoj srednjoj školi u Sen Deniju stekao diplomu sa pohvalama iz ekonomije i društvenih nauka, a zatim studirao geografiju na univerzitetu Pariz IV Sorbona. Ipak, napustio je studije, dajući prednost politici. Sa 16 godina pristupio je partiji Nacionalni front Marin le Pen, koja se sada zove Nacionalno okupljanje.

U svojim govorima Bardela stalno podseća na svoju mladost u siromašnim i zanemarivanim predgrađima Pariza, govoreći da on, za razliku od vladajuće elite, zna stvarni život u rejonima u kojima živi mnogo siromašnih ljudi i migranata. Prema Bardelinim rečima, upravo je ta vladajuća elita dovela zemlju do takvog stanja da „francuska civilizacija može da se udavi pod prilivom migranata koji nepovratno menjaju naše običaje, kulturu i svakodnevni život".

Činjenica da je i sam potomak migranata uopšte mu ne smeta, već samo pomaže. Trenutno je, prema statistici, u Francuskoj najmanje 25% punoletnih građana koji imaju najmanje jednog roditelja imigranta.

Bardelina politička karijera zato je doživela vrtoglavi uspon. Bio je na čelu partijske organizacije u departmanu Sena-Sen Deni 2014. godine, što ga je učinilo najmlađim regionalnim rukovodiocem partije, a nakon godinu dana izbran je u regionalni savet Il de Fransa. U septembru 2017. godine ušao je u izborni štab Marin le Pen na predsedničkim izborima i ubrzo postao zvanični portparol partije, i tako postao poznat šriom zemlje. U martu 2018. godine predvodio je omladinsku organizaciju partije, a godinu dana kasnije izabran je za poslanika u Evropskom parlamentu, gde je takođe bio najmlađi. Na kongresu u Parizu, 5. novembra 2022, izabran je za predsednika partije, dok je Marin le Pen ostala njen lider i budući kandidat za predsednika. Ipak, kako primećuju mediji, ostaje tajna šta se krije iza njegovog uvek nasmejanog izgleda filmskog heroja.

Smatra se da je Bardela tvorevina Le Penove. Odabrala ga je da bi se u, kako smatra, moćnijem tandemu, izborila na budućim predsedničkim izborima za najvišu funkciju u državi.

„Dok kritičari u Bardeli vide marionetu Le Penove, njegove pristalice ukazuju na njegov uspon od radničke klase do visokih ešalona francuske politike kao na izvor inspiracije", piše o njemu Vašington post. Pjer-Stefan Fort, novinar-istraživač i autor nove knjige o Bardeli, ranije je rekao za Vašington post da je Le Penova, dama srednjih godina, videla vrednost u priči o Bardelinom poreklu i modelirala ga kao tržišnog igrača na društvenim mrežama - kao pametnog surogata koji može da privuče nove birače, primećuje Vašington post sa poznatom dozom cinizma, koja je uobičajena za Amerikance.

Uz to, Bardela u potpunosti deli njene poglede, iako u nekim stsvarima zauzima umereniju poziciju. Nesuglasice između njih ipak postoje. Ranije, kako tvrde francuski mediji, partija Le Penove uzimala je kredite od banke povezane s Kremljom, a njeni poslanici su bili uzdržani prilikom glasanja u parlamentu početkom ove godine po pitanju bilateralnih sporazuma o bezbednosti između Francuske i Ukrajine. Bardela je, u poslednje vreme, kritičnije govorio o Vladimiru Putinu, okrivljujući ruskog lidera za eskalaciju sukoba u Ukrajini, dok je istovremeno Le Penova sklona da uperi prst na predsednika Makrona, koji je pristao na obećanje o uvođenju francuske vojske u Ukrajinu.

Tokom kampanje za izbore za Evropski parlament 2019. godine, Bardela je tvrdio da generacija kojoj pripada ima dva prioriteta - migracionu i ekološku krizu.

On je protivnik istopolnih brakova i zalaže se za referendum o njihovoj zabrani. Predlagao je da se „ukine socijalna pomoć licima koja nelegalno borave u Francuskoj".

A primerom savremenog političara Bardela smatra Italijana Matea Salvinija, sadašnjeg potpredsednika u vladi Đorđe Meloni, koji je, uzgred, ranije izražavao simpatije prema Rusiji, a u vreme posete Moskvi šetao Crvenim trgom u majici sa likom Putina.

Kako primećuju analitičari, Bardelin program podseća na mešavinu ekonomskog populizma i oštrog desnog nacionalizma. On je obećao da će, već „prve nedelje" na vlasti, pooštriti imigraciona pravila, kako bi bilo lakše proterati strance-islamiste i ukinuti pravo na francusko državljanstvo onima koji su se rodili u zemlji.

Takođe, obećava da se smanjiti poreze sa 20% na 5,5% na račune za struju i gas, kao i na benzin, i da će iskoristiti poreske olakšice za povećanje plata za 10%. Uz to, obećava da će smanjiti beneficije roditeljima maloletnih prestupnika povratnika i pretvoriti postojeći porez na vile u porez na finansijsko bogatstvo. Ipak, on je pokazao veliki oprez, obećavši da će ukinuti Makronovu skandaloznu penzionu reformu koja je povećala minimalnu starosnu granicu za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine. Umesto toga, on sada obećava da će dati mogućnost onima koji su počeli da rade sa 20 godina da odu u penziju sa 60.

Kao što je poznato, na predsedničkim izborima 2022. godine, Marin le Pen je obećala da će „izvesti Francusku iz satava Ujedinjene komande NATO-a", u ime „nezavisnosti" Francuske. Prema rečima Žordana Bardela, to pitanje više nije aktuelno, ako ništa drugo a ono dok traje rat u Ukrajini. On je 19. juna skrenuo pažnju na „izuzetno složen međunarodni kontekst" u vezi s ratom u Ukrajini, „na pragu Evrope", dok istovremeno njegovu partiju Nacionalno okupljanje još od ranije optužuju za prorusku poziciju. Da bi to opovrgao, on je potvrdio da će nastaviti liniju koje se Francuska držala i do sada, i da će podržati vojnu pomoć Kijevu.

„Želim da Ukrajina ima i municiju i opremu i sredstva za vođenje rata", rekao je on. „Ali moja pozicija se nije promenila: ja sam protiv slanja opreme koja može da dovede do eskalacije i posledica u Istočnoj Evropi", dodao je Bardela.

„To jest, nemam nameru da šaljem rakete dugog dometa ili oružje koje bi omogućilo Ukrajini da nanosi udare po ruskoj teritoriji", rekao je potencijalni kandidat za francuskog premijera.

Uzimajući u obzir njegovo „narodno" poreklo, Bardela unekoliko podseća na drugog evropskog političara, bivšeg grčkog premijera Aleksisa Ciprasa, koji je kao mlad čovek postao šef partije levih i radikalnih snaga SIRIZA, na talasu protesta protiv, u zemlji tada vladajućeg, liberalnog establišmenta. Ipak, njegov premijerski period ispao je tužan. Vašington i Brisel su brzo uspeli da pripitome bivšeg radikala koji je jurio atinskim ulicama na motoru. A on sam se pomirio sa činjenicom da bez finansijske pomoći EU i MMF-a neće uspeti da izvede Grčku iz ozbiljne ekonomske i finansijske krze. Kada su njegovi glasači shvatili da neće biti ništa od radikalnih promena koje je obećao, Cipras je brzo izgubio nekadašnji autoritet, a njegova vlada izgubila je vlast.

Ipak, u Francuskoj je situacija drugačija - to je predsednička republika u kojoj je glavna vlast ne u rukama premijera, već predsednika. Tako da čak i ako Bardela sedne u premijersku fotelju, moraće da usaglašava svoje delovanje sa Makronom, čiji mandat traje do 2027. godine.

Shvatajući to, nije slučajno što je Bardela nedavno izjavio da će pristati da bude premijer samo u slučaju da partija Nacionalno okupljanje dobije apsolutnu većinu na izborima.

„Ako budem u mogućnosti da budem imenovan za premijera, i ako ne budem imao apsolutnu većinu, jer su Francuzi tako odlučili, odbiću ovo imenovanje", rekao je Bardela na TV France.

„Govorim francuskom narodu", objasnio je svoju poziciju političar, „da mi je potrebna apsolutna većina da bih mogao da delujem. Kao premijer sa relativnom većinom, neću moći da promenim situaciju, neću moći da utičem na svakodnevni život Francuza, na politiku zemlje." I zaista, kako je moguće na bilo šta uticati, kada se ne samo Francuska, nego i cela Evropa, nalaze pod čizmom SAD?