https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Skandalozno

Skandalozno

 

Nemačka kakvu ne poznajemo

 

Konji i pastuvi u diplomatiji

 

Milan Malenović

 

U diplomatiji i politici, izgleda, sve je dozvoljeno, ali da Srbe nemački političar Štefan Švarc na televiziji optužuje da muslimankama usađuju pseće embrione, to je skandalozno. Još je gore ako se zna da je on to izjavio na nagovor svog jedva punoletnog ljubavnika Indira Ramovića, bolesno željnog ambasadorske fotelje

 

Rimski car Kaligula je svog konja postavio za senatora. Ludi imperator tako je postao uzor mnogim kasnijim vladarima da na ključna mesta postavljaju svoje ljubimce i ljubimice. Tako  ministar spoljnih poslova BiH, Sven Alkalaj, upravo ovih dana nervira političku javnost pokušajima da za trećeg člana bosanske delegacije u Savetu bezbednosti, umesto srpskog predstavnika, postavi svoju 24 godine mladu šeficu kabineta Eminu Merdan, koja nema nikakvih diplomatskih iskustava.

 

Uzorni građanin Štefan Švarc

 

U ovom postupku Alkaju je manje uzor car Kaligula, a daleko više glavni bošnjački lobista u Berlinu i počasni građanin Sarajeva Štefan Švarc. Ovaj nekadašnji momak koji obećava, rođen 31. 8. 1959, bio je jedan od pretendenata na mesto predsednika stranke CDU i nemačkog kancelara Helmuta Kola. Javnosti je postao poznat po svojim gotovo histeričnim napadima na Srbe, posebno na one prekodrinske, koji su se tih devedesetih prošlog veka borili za opstanak na pradedovskim ognjištima. U jednom intervjuu na televiziji čak je javno optužio srpske lekare da zarobljenim muslimankama eksperimentalno usađuju pseće hormone. Inspiraciju za ovakvu ideju je verovatno dobio od svog zemljaka i idola Jozefa Mengelea.

Kada je Bosna bila priznata za nezavisnu državu, Švarc je kao v. d. ambasadora i portparola još neformirane ambasade u Nemačkoj nametao izvesnog Indira Ramovića, golobradog momka uzrasta od dvadesetak godina. Kud veliki Štefan, tu i mali Indir, podsmevali su se službenici nemačkog ministarstva spoljnih poslova, koje je tada, kao i sada, bilo u rukama FDP-a. Niko u tom trenutku Kolovom ljubimcu i potencijalnom nasledniku nije mogao da objasni kako je neprimereno da jednu zemlju zastupa neobrazovano momče - Štefanov izbor je bio Indir. I tačka.

Potpisnik ovih redova je u to vreme kao pravnik radio u jednoj advokatskoj kancelariji u Nemačkoj. Među klijentima je imao i mnogo izbeglica sa prostora bivše SFRJ, pa tako i jednu porodicu koja se u različitim dokumentima različito pominjala: Ramović, Ramoviq ili čak i Ramoviqi. Za sebe su govorili da su muslimani sa Kosmeta. Osobu koja se predstavljala kao plemenski starešina pitao sam jednog dana da li su u nekom srodstvu sa Indirom. Posle početnog uzdržavanja, starina mi je ispričala celu priču.

 

Indir Ramović u kandžama Udbe

 

Indirova majka, a bratanica mog sagovornika, napustila je Kosmet i trbuhom za kruhom otišla u Bosnu. Tamo je zatrudnela sa nekim muškarcem, koji ju je ubrzo ostavio, i rodila muško dete. Pritisnuta sirotinjom, samohrana Indirova majka nastavila je da luta Jugoslavijom i Evropom tražeći izvor prihoda za sebe i sina. Ostavljen bez oca, a sa stalno zaposlenom majkom, Indir je rastao u problematičnog momka. Početkom devedesetih, u sam osvit raspada SFRJ, uhapsila ga je hrvatska policija. Indir ni trenutka nije oklevao kada su mu ponudili da, umesto u zatvor, počne da radi za Udbu Hrvatske.

Neku godinu kasnije u studijsku posetu jadranskoj obali dolazi jedna nemačka delegacija  u kojoj je bio i Štefan Švarc. Mladog Indira, koji je solidno naučio nemački, hrvatska obaveštajna služba gurnula je da bude navodni vodič, a u stvari da zavede jednu stariju članicu delegacije za koju se pričalo da voli mlade momke. Umesto Nemice, Indir je odabrao - Štefana Švarca. A možda je i Švarc odabrao Indira, jer se nemački poslanik do ušiju zaljubio u crnpurasto momče sa Balkana.

Kada je izbio građanski rat u bivšoj SFRJ, Švarc nije imao dilemu na čijoj je strani. Pljuvao je po svima koji su se samo usudili da popreko pogledaju naciju i veru kojoj je njegovo mlađano momče pripadalo. Pošto je Hrvatima dugovao zahvalnost što ništa nije procurelo u javnost, Švarc je najviše mrzeo i pljuvao Srbe. Izmišljao je svakakve zločine i pripisivao ih mrskim mu Srbima. Prvi i najglasniji bio je u zahtevu da se bombarduju srpski položaji u Bosni, a ako treba i sam Beograd.

Svog mladog "štićenika", kako je voleo da predstavlja Indira, Švarc je vukao i gurao svuda, a najviše u medije. Valjda je voleo da ga gleda dok sa ženom sedi na kauču u dnevnoj sobi svoje kuće. Da, Štefan Švarc je bio oženjen, imao je i decu - stub porodice i patrijarhalnog društva. Takvim se bar predstavljao.

 

Nemci lažovima ne praštaju

 

Jedne večeri jedan od istaknutijih i uticajnijih Srba u Nemačkoj, arhitekta Bogdanović iz mestašca u blizini Ahena, organizovao je večerinku za neke svoje prijatelje. Među njima su  bili pisac ovih redova, kao i dugogodišnji član i predsednik spoljnopolitičkog odbora Bundestaga (nemačkog parlamenta) gospodin Šterken, član vladajućeg CDU-a. U razgovoru smo se dotakli i nerazumne antisrpske kampanje u medijima i tako došli do teme o Štefanu Švarcu. Ispričao sam sve što sam o njemu znao: kako mu je UDBA podmetnula momka, kako vodi dvostruki život zavaravajući i sebe i druge da je čovek koji se pridržava moralnih standarda, kako svog ljubavnika postavlja na mesta kojima ovaj ne pripada i gde Švarc ne može da ga postavi...

Šterken se samo uhvatio za sedu glavu i zavapio: "Nije valjda da je to procurelo?" Objasnio sam mu kako sam došao do tih informacija i da se ne plaši za moju diskreciju. Razgovoru je pored Bogdanovića prisustvovao i dr Kavajin, još jedan od istaknutih Srba u Nemačkoj. Šterken je samo zamolio da ovo nikome više ne govorimo. Nekoliko meseci kasnije Štefan Švarc je misteriozno i zauvek nestao sa nemačke političke scene. Bio je to početak 1994. godine, ako se ne varam.

U Nemačkoj, zemlji seksualnih sloboda, Švarca nije unuštilo to što je imao istopolnog ljubavnika, već što je pokušao da glumi moralistu kakav nije bio. Nemci lažovima ne praštaju. Da je na vreme priznao svoje seksualne sklonosti, možda bi imao dužu karijeru. Kažem "možda", jer ga je politički ubila i nezajažljiva ambicija samog Indira, koji je po svaku cenu hteo da postane diplomata. I to ne bilo ko ili šta u diplomatiji, već prvi ambasador u Nemačkoj tokom istorije Bosne! A nije još imao ni 25 godina.

 

Isplata u novcu, a može i u naturi

 

Petnaest godina kasnije Štefan Švarc je potpuno zaboravljeno ime u nemačkoj politici ali i u medijima, jer niko više ne želi da se kompromituje puštajući njegove izmišljotine. Ako su ga zaboravili Nemci, nisu ga zaboravili Bošnjaci. Okitio se različitim priznanjima koja je sarajevska vlada delila, a postao je i počasni građanin (ili građanka) Sarajeva. Za život zarađuje tako što u Berlinu lobira za Bošnjake. Ponekad zastupa i Albance sa Kosmeta, ali i Turke. Važno je da su muslimani - prva se ljubav ne zaboravlja.

Istini za volju, Švarc je bio bosanski lobista još u vreme dok je od svoje žene prelazio u krevet mladog Indira Ramovića, a po Balkanu gruvale puške građanskog rata. Tih meseci su sarajevske vlasti odvajale novac od prodaje droge da bi finansirale dvostruki život na visokoj nozi svoga Gebelsa. Nije Švarc zaboravljao ni Hrvate - ipak je njima imao da zahvali za poznanstvo sa svojom najvećom ljubavlju.

I sada, posle ovakvih istorijskih iskustava ništa ne čudi što Alkalaj svoju mlađanu šeficu kabineta hoće da progura na mesto člana delegacije BiH u Savetu bezbednosti. Kada je mogao Kaligula svog konja da proglasi senatorom, a Švarc svoga pastuva da nametne za bosanskog ambasadora, zašto Alkalaj ne bi mogao da postavi Eminu na mesto predviđeno za nekog po izboru Republike Srpske? Njihova ljubav bar nije protivprirodna.

Jedino što do sada nismo uspeli da saznamo to je kako ministar spoljnih poslova Bosne, Sven Alkalaj, plaća Štefana Švarca za lobističke usluge. Da li novcem ili u naturi?

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane