Licemerje

 

Kako su se policija i mediji našli u istom problemu zahvaljujući gaženju izvornih principa profesije

 

Vreme pljuvača i cinkaroša

 

 

U vreme kada sam se zapošljavao u beogradskoj policiji, na konkurs za 10 radnih mesta diplomiranog pravnika i diplomiranog ekonomiste prijavilo se preko 500 kandidata. Tada je postojao red. Danas takvog reda nema. Napredovanje u službi je i te kako zavisilo od profesionalnog odnosa i rada, pa se nije moglo desiti da neko u periodu od samo jedne godine napreduje od operativca do generala, kakvi su slučajevi beleženi nakon "demokratskih promena", piše za Tabloid naš urednik Josip Bogić, penzionidani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultan OEBS-a

 

Josip Bogić

 

Sadašnje žalopojke pojedinih vrhovnika srpske policije da Beograđani neće da rade u policiji, da postoji manjak kadrova iz Beograda i da zato moraju da se zapošljavaju kadrovi iz unutrašnjosti, samo je konstatacija pogrešne kadrovske politike "jednog samoživog i neiživljenog" bivšeg ministra policije, koga je upravo svim silama branio "ustavotvorac".

Naravno da to nije istina. Ne može neko ko je došao sa strane da voli Beograd više od dece koja su rođena u njemu, a nemaju prava da taj isti Beograd uređuju i brane.     

 

Istina je, međutim, malo drugačija. Nije tačno da mladi Beograđani neće da rade u državnim institucijama (policiji), već ne mogu da se zaposle od raznih partijskih kolega, bliskih rođaka i raznih neznalica koji su zapošljavani bez ikakvih stručnih, moralnih i profesionalnih kriterijuma. Zapošljavani su razni "stojseri", ljudi u policiji sa kupljenim diplomama, raznim fakultetskim diplomama fakulteta za koje niko nije čuo. Pri tome svršeni studenti redovnih fakulteta nisu bili podobni. Niko normalan neće da se zaposli u ustanovu i instituciju kojom nekompetentni ljudi rukovode i pokušavaju da nametnu svoje manire ljudima koji znaju svoj posao.

 

U vreme kada sam se zapošljavao u beogradskoj policiji, na konkurs za 10 radnih mesta diplomiranog pravnika i diplomiranog ekonomiste prijavilo se preko 500 kandidata. Tada je postojao red. Danas takvog reda nema. Napredovanje u službi je i te kako zavisilo od profesionalnog odnosa i rada, pa se nije moglo desiti da neko u periodu od samo jedne godine napreduje od operativca do generala, kakvi su slučajevi beleženi nakon "demokratskih promena".

 

Demokratske promene su u praksi uglavnom zadržale i promovisale "pljuvače", čiji su najveći kvaliteti bili opanjkavanje kolega i pisanje anonimki kolegama, a sada kada je nestalo pljuvačke i kada treba da pokažu znanje, nastao je problem jer ti isti "stručnjaci" ne mogu da odgovore zadatku koji su prihvatili.  

Veza između ovog licemerja i licemerja javnih i tajnih predlagača problematične ideje novog Zakona o informisanju, direktna je.

 

U jeku polemika i kritika na donošenje novog Zakona o informisanju, najglasnije kritike dolaze iz uglavnom tri grupacije kritičara Zakona.

Prvoj grupi pripadaju dojučerašnji "vladari" a sada "jedini pravi opozicionari", koji su, po njihovom ličnom mišljenju, izloženi medijskom linču i koji tvrde da Zakon ništa ne valja.

 

Drugoj grupi kritičara novog Zakona pripadaju "ekspertski stručnjaci za sve" na čijem čelu se nalazi najveći kritičar postojećeg Zakona o informisanju, isti onaj čovek koji je u prošlosti najviše zloupotrebljavao taj isti Zakon - koji sada ne valja!

 

Na kraju, trećoj grupi kritičara ovog zakona pripadaju ljudi iz struke koji imaju najviše prava i legitimnosti da donesu taj zakon, a u njegovoj izradi niti su učestvovali niti su imali prave mogućnosti da regulišu svoj delokrug rada, kakav im pripada, kao u svim uređenim sistemima.

 

što se tiče primedaba "prve grupe" kritičara, kada bi te primedbe iznosio neko drugi iz opozicionog bloka bilo bi to opravdano, ali iz redova ljudi koji su nemilosrdno linčovali, razapinjali i pre suda osuđivali pojedince, prilikom sramnih hapšenja koja su se odvijala pred kamerama raznih televizija - mimo svih zakonskih propisa i bez ikakvih pravnih osnova - krajnje je licemerno. Sada kada su u opoziciji i kada im se takvo bahato ponašanje vratilo kao bumerang, sada se pozivaju na razne konvencije, zakone, ljudska prava itd., kao da su oni u vreme svojih bahanalija vodili računa o drugima i o njihovim ljudskim pravima. Tada su im "nezavisni mediji" bili po volji, kada su objavljivali do kraja neproverene informacije o "raznim mafijama" iz izvora bliskih policiji i tužilaštvu, a sada im ti isti mediji ne odgovaraju i treba ih disciplinovati i promeniti zakon!

 

Kakvi su licemeri gorepomenuti govori i činjenica da su prilikom polaganja zakletve u parlamentu, u martu 2004 godine, "štedljivci" na čelu sa najvećim legalistom sa ovih prostora, došli službenim autobusom, kako bi pokazali da su prethodne vlade bile rasipničke.

A šta je epilog njihove vladavine? Kupovina skupocenih automobila, podela i otkup službenih stanova po povlašćenim cenama, uništavanje institucija sistema i vraćanje države u pseudofeudalizam, gubljenje Kosmeta, Državne zajednice SCG, pljačka Kolubare itd.

Oni nemaju moralno pravo nikoga da kritikuju, a kamoli pravo da pretenduju na to da ponovo dođu na vlast. Oni su pokazali da ne znaju da vladaju Srbijom i da je njihova vladavina daleko od legalizma za kakve su se prodavali. Takvo pravno nasilje kakvo je vršeno za vreme njihove vladavine teško će koja vlada da dostigne. U mnogome, posledice takvog pogrešnog upravljanja trpe sadašnji ministri i sadašnja vlada, kojima su u mnogo čemu vezane ruke.

 

Slična je situacija i sa predlagačima Zakona, tj. drugom grupom kritičara. Kada su vršili raznorazna blaćenja i ponižavanja pred kamerama i raznim novinama, među kojima je bilo najgnusnije hapšenje proslavljenog fudbalera i fudbalske ikone Dragana Džajića, to je bilo "normalno i opravdano" i novinari su bili OK, a sve radi pridobijanja biračkog tela i prikazivanja odlučne borbe protiv korupcije i kriminala. Sada kada ti isti novinari kritikuju poteze ministara iz "jedne ekspertske grupe za sve i svašta", sada se predlažu izmene Zakona o informisanju, tako drastične da se tim merama gase mediji i disiplinuju nepodobni novinari, kažnjavaju novčanim kaznama koje su neprimerene vremenu i prostoru, na čije donošenje je veoma oštro reagovala i misija OEBSA u Beogradu. Sada kada su ti stručnjaci videli da batina ima dva kraja i da mnogo boli izgovorena reč, predvodnik te partije po cenu pada Vlade insistira na donošenju novog sramnog zakona. Trebalo je ranije da zna da batina ima dva kraja.

 

I na karaju treća grupa, opravdanih, kritičara - sami novinari i novinarska udruženja, najmanje su konsultovani i pitani o predlogu novog Zakona, iako na to najviše imaju prava. Našao se tamo neki pametnjaković koji je izmislio nekakvu radnu grupu, za koju niko nije čuo, napisali predlog Zakona i servirali ga na usvajanje "na gotovo" i za taj projekat uzeli novac.

Pa na šta bi to ličilo kada biste poručili da vam krojač sašije odelo, a da vam prethodno nije "uzeo meru"?! Tako je i sa ovim zakonom. Predlagači Zakona uređuju jednu veoma osetljivu oblast, a da pri tom nisu konsultovali stručnjake niti su im dali mogućnost da učestvuju, u okviru delokruga svoga rada, u uređenju medijskog prostora.