https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Na licu mesta

Na licu mesta

Udovica bivšeg premijera živi na tuðem posedu vrednom preko 10 miliona evra

 

Ružica cveta na Dedinju

 

Kuæu beogradske porodice Ðekiæ poštedeli su èak i nemaèki okupatori u Drugom svetskom ratu, iako su glavu porodice, Savu, kao simpazitera NOP-a odveli u logor. Ni komunisti posle rata je nisu nikada formalno nacionalizovali, iako su je uzurpirali za svoje glavešine. Èak je i pravosuðe u doba Slobodana Miloševiæa imalo toliko hrabrosti i morala da presudi da tadašnji premijer Mirko Marjanoviæ kuæu nezakonito koristi kao deo svoje službene rezidencije. A onda je došla takozvana demokratska vlast i sve to pogazila, doslovno otevši i kuæu i imanje porodice Ðekiæ. Na njemu danas uživa supruga pokojnog srpskog premijera, Ružica Ðinðiæ, bezobzirno puštajuæi da porez na imanje plaæaju pravi vlasnici kojima je policija zabranila èak i da prolaze ulicom u kojoj se ova njihova imovina nalazi!

 

Milan Malenoviæ

 

Beogradsko Dedinje, najpoznatiji deo drugog grada po velièini na Balkanu, ima u sebi i nešto èarobno, ali i prokleto. Svoju sudbinu beogradskog izletišta Dedinje je okonèalo poèetkom tridesetih godina XX. veka, kada je kralj Aleksandar I Karaðorðeviæ odluèio da tu izgradi novu rezidenciju, koju danas svi znaju pod nazivom Beli dvor.

"...Ne želim da mi prolaznici vire u spavaæu sobu", navodno je kralj tada izjavio, aludirajuæi na centralni položaj dotadašnje rezidencije, današnjeg Starog dvora, u èijem se jednom delu sada nalazi skupština Beograda, a u drugom sedište predsednika Republike. Središnji deo, koji je nekada spajao pomenuta dva zdanja, uništen je u Prvom svetskom ratu, a obnovljeno krilo u Drugom svetskom ratu, posle èega nikada više nije ponovo zidano. U tom delu je, kažu, ubijen kralj Aleksandar Obrenoviæ...

   Za kraljevskom kuæom Karaðorðeviæa na Dedinje se preselio i krem predratnog Beograda. Svako ko je držao do sebe zidao je u blizini novog dvora vilu za sebe i svoju porodicu. Jedan od njih je bio i bankar poreklom iz tadašnje Èehoslovaèke, Bohuslav Boukal. Njegovo imanje od 34 ara izlazilo je na dve ulice: tadašnju Rumunsku (kasnije poznatiju kao Užièka) i Tolstojevu, i imalo je dva zdanja: centralno sa ulazom iz Rumunske ulice, gde je živela porodica Boukal, kao i pomoæno sa ulazom iz Tolstojeve ulice.

   Neposredno pred Drugi svetski rat kuæu sa ulazom iz Tolstojeve od bankara kupuje Sava Ðekiæ i tu se naseljava sa svojom porodicom. Zdanje koje je Ðekiæ kupio, i koje se vodilo na adresi Tolstojeva 35, nikako ne odgovara uoobièajenoj predstavi o dedinjskim vilama. U prizemlju je kuæa imala 66 kvadratna metra, u potkrovlju još 40, a u podrumu 25 kvadrata. Ništa ni raskošno ni spektakularno, osim vrta koji se prostirao na 12 ari.

 

A ko onðe živi ?

 

   Sava Ðekiæ je bio u pratnji kralja Aleksandra I Karaðorðeviæa, a u Drugom Svetskom ratu je bio simpatizer partizana i podržavao je njihovu borbu protiv okupatora. Zbog toga su ga Nemci odveli u logor na Banjici iz koga se samim èudom živ vratio.

   I njegova porodica (supruga, sin i æerka) preživela je nacistièku okupaciju u kuæi u Tolstojevoj, koju joj okupator nije dirao, i ponovo se na kratko ujedinila u mirnom porodiènom životu kada je došlo ono što se zove "osloboðenjem". Glavno zdanje nekadašnjeg kompleksa bankara Boukala, sa ulazom iz Užièke 40, posle rata je za sebe uzeo general UDB-e Pavle Pekiæ.

   Aprila 1950. godine, šetajuæi po "svojoj" bašti, general Pekiæ je pozvao aðutanta i, pokazujuæi mu rukom na obližnju kuæu porodice Ðekiæ, zapitao: "A ko onðe živi?" Dobivši odgovor da porodica nema ni partijski niti prvoboraèki pedigre, naredio je da se ona izbaci kako bi u kuæu mogao da se useli njegov vozaè!

   Rano ujutro, 20. aprila 1950. godine, ispred ulaza u Tolstojevu ulicu broj 35, zaustavio se kamion sa zarobljenim nemaèkim vojnicima (koji su u to vreme služili kao ropska radna snaga), a jedan od prisutnih jugoslovenskih policajaca je zaèuðenoj i uplašenoj porodici Ðekiæ rekao kako svi odmah moraju da napuste kuæu noseæi sa sobom samo najneophodnije. Nesreæni Ðekiæi su trèeæi za kamionom, u kome je bilo nešto malo njihovih stvari, sa Dedinja došli na Banovo Brdo, u današnju ulicu Milana Stanivukoviæa, gde su dobili smeštaj u jednoj sobi. Tada im je reèeno kako æe ovo preseljenje samo privremeno da potraje i da æe ubrzo moæi da se vrate u svoju kuæu u Tolstojevoj.

   Æerka Save Ðekiæa, Darinka, udata Tataloviæ, danas se priseæa tog dana kada su uplašeni i uplakani peške išli za kamionom koji im je odnosio stvari iz njihove kuæe u malu, neuslovnu sobu u kojoj æe biti smešteni. Kaže da joj je to bio jedan od najtežih dana u životu. Savi su se vraæala seæanja na dan kada su ga nemaèki vojnici sprovodili u Banjièki logor, a cela porodica je strahovala da æe ih ponovo razdvojiti, ovog puta nova, komunistièka vlast.

   Prolazili su dani, nedelje i meseci, a da im niko nije govorio kada æe "privremeni" smeštaj biti okonèan i kada æe moæi da se vrate u svoj dom na Dedinju. Jednog dana se Sava Ðekiæ osmelio da ode kod nadležnih i pita šta æe biti sa njegovom porodicom i kuæom. Umesto da dobije odgovor, dobio je pritvor i teške batine.

   UDBA je Savu jednostavno privela, ne dajuæi mu nikakvo objašnjenje i u podrumu vile koju je nekada koristio slavni Švajcarac, Arèibald Rajs, tako ga  divljaèki premlatila da je nesreæni èovek ubrzo posle toga u 49. godini života umro u sobièku na Banovom Brdu. Od onda, niko iz porodice više nije smeo ni da pita šta je sa njihovom kuæom. Bili su sreæni što su uopšte živi.

   Strah da æe svako ko uopšte pomene kuæu u Tolstojevoj 35 odmah biti uhapšen i ubijen, bio je toliko jak da je 1991. godine Savin sin Rajko Ðekiæ na ostavinskoj raspravi posle smrti majke na pitanje sudije izjavio da pokojnica nije posedovala nikakvu nepokretnu imovinu. Verujuæi da su, ipak, došla neka druga vremena Savina æerka Darinka se osmelila i pomenula kuæu na Dedinju, posle èega ju je sudija uputila da odnese tužbu zahtevajuæi povraæaj imovine.       

   Darinka je tako i postupila, jer Ðekiæima kuæa nikada nije formalno oduzeta...

 

Crvena nacionalizacija i žuta privatizacija

 

U vremenu kada se demokratija budila u Srbiji izgledalo je da æe spor lako da bude dobijen. Najveæi problem na koji je gospoða Darinka Ðekiæ Tataloviæ nailazila u sudskom postupku za povraæaj imovine, bila je èinjenica da je kuæa u Tolstojevoj 35 pripojena imanju u Užièkoj 40, gde je bila zvanièna rezidencija najviših funkcionera Jugoslavije i Srbije.

   Do raspada SFRJ u vili u Užièkoj 40 je živeo poslednji predsednik te države Stjepan Stipe Mesiæ, posle njega tu se useljava tadašnji predsednik vlade Srbije Radoman Božoviæ, a Nikola Šainoviæ ga nasleðuje i na mestu premijera, kao i u vili. Zvanièna rezidencija srpskog premijera zdanje u Užièkoj 40, zajedno sa pripojenom kuæom u Tolstojevoj 35, postaje 1994. godine, kada na dužnost stupa Mirko Marjanoviæ koji je retko tu svraæao preferirajuæi svoju sopstvenu kuæu.

   Uprkos tome ko su sve bili stanari ovog kompleksa, u ondašnjoj Srbiji su se našle hrabre i poštene Srbije spremne da sude po zakonu, a ne po volji vlastodržaca. Tako sudsko veæe tadašnjeg Drugog opštinskog suda u Beogradu u sastavu Dobrila Strajin, Paja Vukojèiæ i Dušanka Ubaviæ 30. marta 1998. donosi presudu kojom se utvrðuje da su Darinka Tataloviæ i njen brat Rajko Ðekiæ suvlasnici nad kuæom i pripadajuæom okuænicom u Tolstojevoj 35, što je tužena opština Savski Venac dužna da prizna i da trpi da se tužioci uknjiže.

   Tužbu opštinskog javnog pravobranioca 31. marta 1999. godine, odbija veæe Okružnog suda u sastavu Mirjana Grubiæ, Slaðana Nakiæ-Momiroviæ i Nadežda Radeviæ, tako da presuda 18. avgusta 2001. godine postaje pravnosnažna i izvršna. Ali, tada su veæ nastupila gora vremena od onih Miloševiæevih i na vlast došli ljudi željni tuðeg imetka. Èak su i Titovi komunisti bili humaniji od novih, "demokratskih" vlastodržaca.

   Darinka Tataloviæ, verujuæi da u pravnoj državi izvršne sudske presude imaju neku težinu, 21. januara 2002. odlazi pred ulaz u kuæu u Tolstojevoj da bi saèekala sudske izvršitelje koji æe je uvesti u posed. Umesto njih pojavljuje se obezbeðenje tadašnjeg predsednika vlade Zorana Ðinðiæa koje je tera odatle uz obrazloženje da je javni pravobranilac podneo zahtev za reviziju. Iako po zakonu revizioni postupak, kao vanredni pravni lek, ne zadržava izvršenje, kod "demokratske" vlasti je sve moguæe, pa tako i da se èeka dok sud ne donese naruèenu presudu.

   Još pre nego što je i podnet zahtev za reviziju, Zoran Ðinðiæ je poèetkom januara 2002. godine izjavio kako æe "iz bezbednosnih razloga" da se preseli u kompleks kuæa u Užièkoj 40 i Tolstojevoj 35. Veæ tada je bilo jasno da je porodica Ðinðiæ namerila da ovo imanje iz državnog prebaci u svoje privatno vlasništvo. Tako se i desilo.

   Posle ubistva Zorana Ðinðiæa vlast dozvoljava njegovoj udovici Ružici i deci da ostanu u zvaniènoj rezidenciji, a onda belo postaje crno i laž postaje istinom. Ono što ni Titova ni Miloševiæeva vlast nije uspela, to polazi za rukom "demokratama", pa imanje u Tolstojevoj 35 odjednom biva nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano - ovog puta u korist Ružice Ðinðiæ.

   Zvanièno je udovica Zorana Ðinðiæa zamenila dva stana na Studentskom trgu u Beogradu za kompleks na uglu Užièke i Tolstojeve dobivši negde oko 350 kvadratnih metara stambenog prostora. Nezvanièno, ceo kompleks raspolaže sa oko 600 kvadratnih metara stambenog prostora, a celokupno imanje se prostire na 34 ara. Cena jednog ara graðevinskog zemljišta na Dedinju iznosi danas 200.000 evra, tako da bi bilo interesantno saznati koliki su to bili stanovi na Studentskom trgu koji su zamenjeni za imanje na kome samo zemljište vredi 6,8 miliona evra.

 

Gori i od fašista i od komunista

 

   Nesreæna Darinka Tataloviæ, sada veæ po drugi put biva proterana sa Dedinja, jer joj tadašnji naèelnik policije Savski Venac usmeno zabranjuje da prolazi Tolstojevom ulicom! Revizioni postupak se, oèekivano, završio u korist opštine Savski Venac, koja tada postaje vlasnik kuæe i okuænice u Tolstojevoj 35 i kao deo nekadašnje zvaniène rezidencije Zorana Ðinðiæa prepušta sve to u vlasništvo njegove udovice Ružice.

   Iako je Ružica Ðinðiæ još od januara 2002. godine boravila i u nekadašnjoj kuæi Ðekiæa, porez za to je sve do 2010. godine plaæala Darinka Tataloviæ, roðena Ðekiæ. Dakle, "demokratska" vlast ne samo da otima ono što su i nacistièki okupatori i komunistièki diktatori poštedeli, veæ od žrtava još traži i da plaæaju deo troškova boravka vlastodržaca na otetoj imovini.

   Isto kao i u vreme posleratne strahovlade, tako i u "demokratskoj" postoktobarskoj Srbiji èlanovi porodice Ðekiæ bivaju hapšeni i maltretirani samo zato što su se usudili da traže ono što je njihovo. Isto kao nekada Sava Ðekiæ i Darinkin sin je bezrazložno zatvaran, jednom je èak 11 meseci proveo u KPD Bolnici u Beogradu, a i umro je od posledica muèenja po zatvorima!

   Da bi prikrila bezakonje koje je preduzimala kako bi otela tuðe i poklonila svojim miljenicima, država je pribegavala i najbezoènijim lažima i manipulacijama. Buduæi da je pravobranilaštvo u revizionom postupku tvrdilo kako nema èvrstih dokaza da je Sava Ðekiæ uopšte kupio kuæu od Bohuslava Boukala, Darinka Tataloviæ se obratila srpskoj ambasadi u Pragu sa molbom da se pronaðu njegovi naslednici. Iz ambasade joj je zvanièno odgovoreno da nema živih naslednika...

 Ali, kako su putevi gospodnji zaista nedokuèivi, desilo se da je, nedugo zatim, jedan srpski bankar, posle proèitanog èlanka o golgoti porodice Ðekiæ, sluèajno na jednom prijemu u Pragu upoznao Ivana Boukala, unuka pokojnog Bohuslava!

Porodica Boukal je rado izašla u susret molbi Darinke Tataloviæ i dala joj overenu izjavu kako je Sava Ðekiæ na zakonit naèin kupio kuæu od Bohuslava Boukala i tako postao njen vlasnik. Ali, kako je i bilo za oèekivati, sve to ništa nije vredelo korumpiranom srpskom pravosuðu koje je bestidno stavljeno u službu novih neoboljševijka iz Demokrartske stranke.

   Danas, nakon svega što je preživela, poslednja nada Darinke Tataloviæ, koja sanja da bar još jednom u životu uðe u kuæu u kojoj se rodila, ostao je Sud za ljudska prava u Strazburu. U pomoæ je pritekla i porodica Boukal, koja je u meðuvremenu podnela zahtev za povraæaj otete imovine u Užièkoj 40. Sigurno je, u to treba verovati, pravda æe jednom biti zadovoljena. Ali, kad budu dosuðene razne odštete koje æe morati da plate poreski obveznici u Srbiji, treba se zapitati: koliko æe para Srbiju da košta bahato luksuziranje Ružice Ðinðiæ?

 

 

 

Ni Tadiæ ne silazi sa Dedinja

 

Najviši državni funkcioneri imaju pravo da koriste službene rezidencije, pri èemu ne postoji razlika izmeðu "premijerske" i "predsednièke" kuæe. Republièka vlada od sluèaja do sluèaja odluèuje gde æe da rezidira predsednik države, a gde premijer.

   I pored toga što je podneo ostavku, èime mu je momentalno prestala funkcija predsednika Republike, Boris Tadiæ je nastavio da koristi službenu rezidenciju u Užièkoj ulici i to odlukom vlade od 9. aprila. Da li to znaèi da æe vlada i ubuduæe na ovaj naèin da zbrinjava sve nezaposlene u Srbiji?

   Iako je odlukom Vlade Srbije graðaninu Borisu Tadiæu dozvoljeno da u rezidenciji ostane samo do izbora novog predsednika Republike, on se još uvek tamo nalazi, a nada se i da æe, u sluèaju da bude izabran za premijera, tu istu vilu da dobije kao rezidenciju predsednika vlade, dok æe novom predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliæu biti odreðena druga rezidencija.

   Tako se nastavlja nameštanje skupih rezidencija izabranim funkcionerima Demokratske stranke na faktièki doživotno uživanje, uz opciju da im se u zgodnom trenutku dozvoli i njihov otkup.

   Zbog ovakve sramne politike, povratak porodicama Ðekiæ, Boukal i drugih starih vlasnika uzapæene imovine u kojoj danas žive glavešine nove vlasti, skoro je nemoguæ...

 

 

 

 

Ono što ni Titova ni Miloševiæeva vlast nije uspela, to polazi za rukom "demokratama", pa imanje u Tolstojevoj 35 odjednom biva nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano - ovog puta u korist Ružice Ðinðiæ!

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane