Feljton

Dokumenta CIA: kako je rat u Jugoslaviji zatekao najveću američku obaveštajnu agenciju (2)

NAKNADNE ISTINE I VEČNE ZABLUDE

Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je Rezime stanja i perspektive " u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea" jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata" bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu" o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem", ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

Najveći deo naše pažnje bio je usmeren na to koliko dugo može da opstane Jugoslavija i Titov sistem, koliko dugo će biti u ravnoteži i koliko dugo ćemo biti u mogućnosti da potiskujemo etnička pitanja. Titov sistem opstao je još deset godina nakon njegove smrti i nama je to bila potvrda snage tog sistema, a ne njegove slabosti. Ali, bez ravnoteže koju je donosio Tito, koja potiče iz njegovog sopstvenog porekla i života, vojske, onoga što je izneo iz Drugog svetskog rata, snage, ekonomskih politika - radničkih politika, promene partije iz komunističke u socijalističku radničku partiju - predvideli smo da će doći do raspada, upozorili smo našu vladu da ne bi trebalo na to da gleda parcijalno i da mora da se izmakne korak unazad i da posmatra kolaps Jugoslavije u mnogo širem kontekstu.

Uočljivo je oklevanje administracije Georga W. Buša da se umeša. Džejms Bejker, državni sekretar, izjavio je da mi u toj trci nemamo svog konja, da je to evropski, a ne američki problem. Razgovor sa Bejkerom smo obavili kasnije i rekao je da je to jedna od najglupljih stvari koje je ikada izgovorio. Neki od nas su smatrali da se ne obraća dovoljno pažnje na etničke razlike. Evropa je preuzela mnogo aktivniju ulogu, posebno Genšer i Nemci. Mi (SAD) smo kasnili sa tim. Upozorili smo Belu kuću i Stejt department da ne bi bila dobra ideja da se priznaju nezavisnost Hrvatske i Slovenije. U tom trenutku Vašington nije kazao ništa o tome i mi smo se povukli. Jedan od najvažnijih događaja bio je kada su Nemci rekli da će priznati Hrvatsku. Za nas je to predstavljalo ključnu tačku, rekli smo da je to velika greška. Kada je Genšer to uradio, kada je Nemačka ozvaničila priznanje, ostatak Evropske unije je pratio njen primer.

Mi smo u Miloševiću videli nekoga sa kim možemo da sarađujemo. U tom trenutku on nije bio "američki čovek" u smislu da smo ga mi kontrolisali. Vlada Geogra W. Busha, čak i Klintonova vlada na početku svog mandata, posmatrala je Miloševića kao saveznika. Mi smo prepoznali da on nije komunista, da nije nacionalista, već da je oportunista - da će uraditi šta god je potrebno da se održi na vlasti. Takvo viđenje Miloševića dugo se održalo. Kasnije u toku rata on je bio "američki čovek" u Dejtonu, on je bio tamo ne toliko da predstavlja Srbiju, već da predstavlja Srbe. Kasnije je bio mnogo manje "američki čovek". Mnogo ljudi smatra da ga je Amerika izdala. Uradio je ono što smo želeli - ali to je bilo i ono što je on sam želeo. I on nije prvi političar kome se desilo da prvo bude američki čovek, a da posle to ne bude.

Za Radovana Karadžića, Pentagon je imao drugi plan. U izveštaju generala iz Pentagona kaže se da su oni savetovali srpsku tajnu službu da izvrši fizičke likvidacije Karadžića i Mladića, "jer su prevršili svaku meru, da su krvavih ruku do lakata i da bi njihova likvidacija bila bila dobra i za svet, ali i za Republiku Srpsku". Objasnili su da se i oni tako lišavaju nekih svojih visokih oficira kada bi procurila neka vest o njihovim zločinima u Vijetnamu ili sa nekih drugih ratišta. Probleme su rešavali snajperima, izrežiranim saobraćajkama i drugim sredstvima, te da će Mladić i Karadžić biti kasnije izvor mnogih nevolja i Srbije i njene Službe.

Pre toga, Pentagon je imao drugih ideja, pa je činio sve kako bi se približio Karadžiću i uverili ga da je on njihov izbor, a ne predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. Za taj posao približavanja Karadžiću 1994. koristili su trojicu svojih (Pentagon) agenata, a jedan od njih je govorio da je Milošević komunista i da se sa njim pregovara i razgovara samo zato što se mora, dok Karadžića hvale kao intelektualca, poetu i čoveka koji ima kredibilitet nespornog Srbina. Tu priču je Karadžić ozbiljno shvatio a onda se u sve uključuje, bivši američki predsednik Džimi Karter, koji krajem 1994. dolazi na Pale i Karadžiću pritom obećava Nobelovu nagradu za mir ako odustane od osvajanja Bihaća! Pentagon je zamislio da Karter treba da ostvari lični kontakt sa Karadžićem kako bi ga ubedio da se dovoljno pokazao kao vojskovođa i da sada mora dokazati da je sposoban da bude i mirotvorac. Prema tom mišljenju, njemu, Karadžić je trebao da bude promovisan kao čovek koji rat zna da zameni mirom, tea ko naredi svojoj vojsci da ne uđe u Bihać čekaće ga Nobelova nagrada za mir, koju mu je Karter obećao da će mu obezbediti preko svoje fondacije ako Bihać ostavi muslimanima, ali, već mu je posle nekoliko meseci stigla haška optužnica za zločine u Srebrenici.

Po pitanju Kosova, smatrali smo da ne treba da se mešamo, da ne treba da bombardujemo Srbe ni Kosovo. Postojali su načini da se to reši. Desili su se zločini sa obe strane - i od strane OVK i od strane srpskih snaga. Problem je bio u tome što je predsednik Buš javno obećao da će pomoći Albancima. Mnogi od nas su smatrali da su kosovski Albanci to razumeli kao signal da eskaliraju nasilje. OVK je imala potrebe za avijacijom. NATO operacija je bila naša, američka operacija. Kosovski Albanci su zapravo iskoristili američku vladu za sopstvene ciljeve, a bombardovanje ogromna greška. Veliki deo naše (američke) politike u ovom regionu nije postigao mnogo. Neke države su priznale Kosovo kao državu. Pet članica Evropske unije nije ga priznalo - iz sopstvenih razloga. Veoma malo je verovatno da će Srbija ikada povratiti celo Kosovo. Mi smo obavestili Vašington da je po našoj proceni to jedna nesrećna okolnost, ali i realnost, ali da oblast severno od reke Ibar treba da pripadne Srbiji, a da treba da se napravi i međunarodni plan za one srpske zajednice koje su dublje u unutrašnjosti. Treba da se održi referendum, to treba da bude volja naroda, da bude ono što ljudi žele, da dođemo do neke vrste regionalne konferencije na kojoj bi se postigao novi dogovor za Balkan. Mi (SAD) i druge velike sile trebaju da učestvuju na takvoj konferenciji samo kao posmatrači. Mnogi ljudi se plaše promene granica, ali granice su se nedavno promenile na Balkanu. SAD se zalažu za promene nekih granica, mi smo podržavali glasanje u Crnoj Gori. Tražili smo od Vašingtona da odgovori, zašto ne bi bilo moguće da se organizuje referendum na drugim mestima, kao stvar samoopredeljenja.

Predstavnici SAD su tokom ratova devedesetih slali relativno slabe ambasadore na ove prostore jer je bilo bitno da se politika određuje u Vašingtonu. Nakon što je rat završen, a američki interes za ovaj region opao, postavljali smo snažnije ambasadore jer sada se politika prema Balkanu kreira ovde, a kreiraju je ambasadori. Vašington ne brine mnogo za to. Naša vlada podržava H. Tačija, na primer, a on zna da će ga SAD podržati protiv podele Kosova. Bez tih garancija, bio spremniji za razgovor. I možda bi se mogao postići neki dogovor na osnovu referenduma, za severni deo Kosova, ali i za Republiku Srpsku, a možda i Preševsku dolinu na drugoj strani. Ono što je važno je da sve dok dominiraju ova pitanja ekonomija u ovom delu sveta će trpeti. Kao što znamo, prošlost Hašima Tačija je pod znakom pitanja, a postoji sada i čitav pravni problem sa Hilari (Klinton) i njenom upotrebom službenog e.mejla u privatne svrhe. Tu se videlo ko je razgovarao sa Tačijem. Treba sa njim pričati iskreno. Srbi treba sa njim da pričaju iskreno. EU i SAD moraju da se drže izvan tih razgovora i da se stavi do znanja da se niko ne oslanja na nas, da se mi ne mešamo. Srbija, kao i Britanija, može da nastupi u kategoriji koja je mnogo iznad njenog nivoa. Jedan od načina da se to uradi je Dodikov model: Dodik se ne plaši da otera Amerikance. Ne plaši se da otera ni Nemce. Kakav bi interes mogle da imaju SAD u tome da li je severno Kosovo deo Srbije ili nezavisnog Kosova, kako bi to uopšte moglo nas da interesuje? Za nas tu nema nikakve razlike, osim za nečiji ego. A takav pristup odlaže održiva rešenja. Mislimo da će, ako ponovo dođe do nasilja na Balkanu, ono početi tamo, u Makedoniji. Još uvek je zapadni deo Makedonije pod kontrolom Albanaca. Mnogo je ljudi ne smatra da bi Makedonija trebalo da bude država. Bugari i dalje misle da bi to trebalo da bude deo Bugarske. Najznačajnija stvar koju mi kao velike sile možemo da uradimo ovde je da se povučemo. Posle Klintonove administracije to pitanje je postalo daleko manje bitno Vašingtonu, ali politika je i dalje tu i niko je ne menja.

Zlatno doba EU je prošlo. Njeno zajedništvo je bilo najjače pre 15 godina. Tu su ekonomski problemi, došlo je do razdvajanja bogatijih severnih zemalja i siromašnih južnih. Svi su to prevideli. Stoga se sada pojavljuje jedna renacionalizacija politike u Evropi. Bira se sve veći broj desničarskih vlada i vlada bliskih desnici - Poljska ima takvu vladu, Mađarska je ima već neko vreme, u Austriji je zamalo osvojeno mesto predsednika, to je bilo veoma značajno jer je izgubljeno za manje od 1%. Istraživanja u Francuskoj govore da je javnost naklonjena Marini le Pen. Tokom poslednjih izbora u Nemačkoj poslata je poruka CDU. Na površinu isplivavaju ukorenjeni ekonomski i finansijski problemi, koji su već doveli do pojave prvih pukotina u EU, a sad je na to došlo i pitanje migranata, pa su se te pukotine proširile. Evropska unija će biti u budućnosti sve više narušena, sve više rascepkana, sve više nacionalistička. Ali budućnost Srbije i Zapadnog Balkana traži se u Evropskoj uniji, a možda neće biti taj zlatni pojas za spas Srbije. Morate da se koncentrišete na nešto mnogo šire. Smatram da je dobro što se otvarate prema Rusiji. Da, otvarate se i prema SAD, ali otvarate se i prema Brazilu i prema Iranu. Zaboravite svu tu zaostavštinu Hladnog rata...

Problem Bosne i Hercegovine je fiktivna država, što nije stvarna država i o njenoj budućnosti treba građani da odluče na referendumu. Aneks četiri Dejtonskog sporazuma stvoren je kao kompromis. Niko u Dejtonu nije rekao da je to namenjeno da bude privremena stvar. Bosanski Srbi kažu da oni poštuju iznad svega Aneks četiri jer on entitetu donosi jako veliku moć. Bošnjaci žele novi Ustav jer ovaj daje entitetima previše moći. Hrvati samo pokušavaju da prežive. Rekli smo Dodiku, dok je pokušavao da razradi politiku: "Razmisli malo o tome, ako izgradiš taj most ka Srbiji, čak i ako ti SAD kažu da to nije dobra ideja, šta će oni da ti urade? Neće te bombardovati. Završili su sa bombardovanjem. Zapravo, neće uraditi ništa. Bićemo bolji prijatelji ako ih ne budeš baš uvek slušao."

Kad Milošević više nije bio "američki dečko" kao što je bio u Dejtonu, napio se sa Holbrukom. Amerika ga se odrekla, on više nije bio odgovor na probleme, on više nije bio naš čovek u Beogradu. On se zbog toga osećao izrazito odbačeno, nikad nije razumeo zašto su ga napustili. Đinđić je tada bio naš čovek. Amerikancima se sviđao Đinđić: to je bio čovek koji će Srbiju odvesti u pravom smeru. Bili smo smo iznenađeni kad je ubijen. Da li je to bilo ubistvo iz političke osvete, nikad nismo našli dokaze o tome. Što se tiče Miloševića, to što je uhapšen nije bilo tako veliko iznenađenje jer je Đinđić znao da on više nije u milosti Vašingtona. Odrekli smo ga se. Kada je on poslat u Hag, to je bila gotova stvar, mi zbog toga nismo bili nezadovoljni. On nije imao garancije SAD da neće ići u Hag. Nekoliko nedelja pre smrti Miloševića, advokat Zdenko Tomanović je tražio kontsk da naš operativac svedoči u Hagu. CIA i Ministarstvo odbrane nisu imali nikakav problem s tim da on ode i svedoči. Ali, on je to odbio. U jednom trenutku su i Milošević i njegov advokat mislili da će taj slučaj napredovati, da oni imaju jake argumente. On jeste imao zdravstvene probleme, ali se nije činilo da oni mogu biti fatalni. Zapad je mnogo više mogao da dobije suđenjem i osudom Miloševića nego njegovom smrću. Takođe, postojala je mogućnost da on bude proglašen nevinim i to bi bio problem. Jer ako bi se to desilo, onda bi to značilo da je on protivzakonito skinut sa vlasti, ako nije kriminalac. Smrt Miloševića otvorila je sumnju da nije bila posledica njegovih zdravstvenih problema.

Bombardovanje Srbije takođe otvara pitanje trebs li da postoji NATO. To je organizacija Hladnog rata. Imali smo sastanak sa potpredsednikom Gorom i pokušali smo da ga ubedimo da je NATO uradio odlične stvari tokom Hladnog rata, ali da više nema potrebe za njim, posebno što više nije postojao Varšavski pakt. Odgovor je bio: "Ne, proširićemo NATO na Istok." I naravno, proširili smo se na Istok. Sada su Rusi, pod Putinom, odlučili da se vrate u igru, žele svima da pokažu da su svetska sila i da moraju ozbiljno da ih shvate, i danas oni postaju ne samo neko ko je na suprotnoj strani od nas u Siriji, već u Siriji i pobeđuje - nama tamo ne ide baš najbolje. Protive se NATO-u i otežavaju situaciju zemljama koje bi htele u NATO. To je dovelo do ove situacije koju sada imamo. Rusi su definitivno imali svoj udeo u tome, ušli su u Ukrajinu. Ukrajina je izrazito važna za nih i oni neće pustiti Ukrajinu da se pridruži Zapadu. Kao velika sila smatramo da ne treba provocirati Amerikance. Imali smo nekoliko takvih incidenata pre više godina, tokom devedesetih šef CIA stanice u Parizu i neki ljudi iz CIA su proterani iz zemlje zato što su pokušali da regrutuju predsednikovog sina.

Amerika je postala ekonomski zavisna. Kina poseduje jako veliki deo našeg spoljnog duga. A ta činjenica da oni poseduju dobar deo našeg duga ima i obrnuti efekat: ne samo da im mi dugujemo, već oni imaju i interes da mi uspemo. Jer ako mi ne uspemo, oni neće dobiti svoj novac jer mi nećemo moći da isplaćujemo kredit. Naravno, Kina razvija i mornaricu koja ima i mogućnosti plovidbe u dubokim vodama, razvija mnogo napredniju vojsku, tako da su mnoge zemlje u regionu sada zabrinute. I ono što je zanimljivo, Obama je posetio Vijetnam i pričao je o pretnji koja potiče od Kine. Tajlanđani, Vijetnamci, Kambožani, Singapurci, Maležani - svi oni su zabrinuti. ASEAN na taj način dobija ne samo ekonomski smisao, već i vojni smisao, sve više.

Ranije, u vreme Hladnog rata, službenik CIA, je znao ko nam je neprijatelj, zašto radimo to što radimo. Imali smo dobre i loše momke. I ljudi još uvek govore na taj način. Ali to više nije tako. Svet je sada veoma različito mesto. Naša moć je sada izbledela, a to ima više veze sa svetskom politikom, sa činjenicom da sada imamo više konkurenata koji su nam ravni - Rusiju, Kinu, da je podjednaka šansa da nam druge države, posebno velike države, kažu "ne", da se svet globalizuje, da je država izgubila moć u odnosu na druge, nedržavne aktere. Mislimo da se sve to udružilo. Sve više ljudi kaže da oni mogu sami. To i Putin kaže: "Briga me šta kažu Amerikanci." Ni Kineze nije briga šta mi kažemo, uradiće ono što oni žele.

Izbeglička kriza povećala rizik od terorizma, pre nego što je u Evropu stigao ogroman broj izbeglica, Evropa bavila svojim muslimanskim stanovništvom na veoma dobar način. Postoje mesta gde to nikada nije bilo dobro rešeno. Francuska - Francuzi ih nikada nisu apsorbovali; Britanci su bili malo bolji, ali ni tamo to nije bilo idealno. U Evropi je to više pitanje sukoba kultura, a sad se to polako dešava i u Americi. Dolaze masovno migranti sa kontinenta u kome su džamije pune na kontinent na kome su crkve prazne. I ne postoji razumevanje među te dve populacije o osnovama kulturnog identiteta. Kada je u Francuskoj Nikola Sarkozi bio predsednik, on je stalno govorio o hrišćanskoj Evropi. Ne postoji više hrišćanska Evropa. Vrlo malo ljudi u Evropi ide u crkve. U Holandiji, koja je bila jedno od najreligioznijih mesta u Evropi - sada su crkve prazne. Dakle, u nekim slučajevima to je pitanje siromaštva, u nekim slučajevima ideologije, kaže se da je evropski sistem postao toliko dekadentan da više ne postoje nikakve vrednosti. Mi smo daleko religioznije društvo od Evrope. Većina Amerikanaca posećuje crkve, razne vrste crkava, iako se taj trend polako smanjuje. To je pretnja za svet. Ne zato što je multikulturalizam umro na mnogim mestima, već činjenica da Evropa trpi nasilje i postoji pretnja njenog nestanka u kulturnom, etičkom i duhovnim smislu. Jedan od argumenata koje su SAD zastupale, je da smo mi, kao američka vlada, pokušali da izgradimo multikulturalna društva u bivšoj Jugoslaviji, u situaciji u kojoj narod u bivšoj Jugoslaviji nije želeo multikultiralna društva a onda su iz Vašingtona rekli: "Ako oni ne žele da žive zajedno, nemojte ih terati! Nije to naš posao!" Nakon Dejtona Holbruk je govorio: "Stvorili smo multikulturalnu Bosnu." A zapravo - Aneks četiri je etničke razlike uveo kao instituciju. On je čovek koji se mnogo ljuti kad se s njim ne slažete. Da, sada je mnogo manje multikulturalizma. Sada se Evropa suočava sa dolaskom million afroazijskih migranata godišnje. Cela priroda evropske ali i američke kulture počinje da se menja. Cela priroda društva počinje da se menja. I zato će se pojaviti otpor, a ponekad i nasilan otpor.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Činjenice koje se navode u ovom delu izveštaja CIA pod oznakom D. C. 20505, skoro u potpunosti se poklapaju sa kasnije javno iznošenim stavovima bivšeg operativca ove agencije, za koge se veruje da je odbio svedočenje na suđenju S. Miloševiću u Hagu. Naime, rečje o Dr Stivenu Mejeru koji je svoju karijeru nastavio kao šef Programa nacionalne bezbednosti na Danijel Morgan akademiji u SAD, ali je pre toga punih dvadeset pet godina radio je za CIA kao analitičar i menadžer. Specijalizovao se za evropsku i rusku politiku - nuklearno naoružanje, bezbednost, odbranu, kontrolu naoružanja i psihološke analize. Tokom rata u Bosni radio je kao zamenik šefa CIA za Balkan. Tri godine je predavao na Vojnoj akademiji Vest point o američkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, Ustavu, međunarodnom pravu, uporednoj evropskoj i afričkoj politici, američkoj i evropskoj istoriji i razvoju ekonomije. Bio je profesor političkih nauka i nacionalne bezbednosti na Univerzitetu nacionalne odbrane u Vašingtonu. Redovno drži predavanja u Americi, Evropi i Aziji. Diplomirao je matematiku i političke nauke, a doktorirao političke nauke na Fordam univerzitetu u Njujorku i Džordžtaunu.