https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

REHABILITACIJA

Književnik Ivan Ivanović opisuje rehabilitacije osudjenih, streljanih i mučenih intelektualaca

U ime naroda

O rehabilitaciji političkih osuđenika u komunizmu u nas se mnogo pisalo posle pada ovog sistema, najviše su pisali pravnici, kojima je ta tema najbliža. Veliki doprinos rasvetljavanju ovog fenomena dao je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, sa više članaka i nekoliko knjiga. Kako se jedna od njegovih knjiga („Uspon i pad Ivana Ivanovića", sa podnaslovom Anatomija progona jednog pisca), objavljena 2014. godine, direktno odnosi na moj slučaj, podrazumeva se da sam veoma zainteresovan za njegov rad.

Ivan Ivanović

Inače, profesor Jovica Trkulja je moj „dosije" otvorio znatno ranije, 2005. godine, kada je zajedno sa advokatom Dragoljubom Todorovićem objavio knjigu „Slučaj Crveni kralj", u kojoj je advokat napisao predgovor a profesor prikupio dokumenta o slučaju.

Mene je naročito zainteresovao Trkuljin prilog o suđenju političkim protivnicima komunizma, objavljen u leskovačkom časopisu Naše staranje, 2010. godine, pod naslovom Rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika u Srbiji. Reč je o rehabilitaciji šestorice osuđenika, „značajnih ličnosti naše kulture: Slobodana Jovanovića, Dragoljuba Jovanovića, Borislava Pekića, Dragoslava Mihailovića, Mihaila Đurića, Ivana Ivanovića". Razume se da mi je imponovalo takvo društvo, moguće da je to najveće priznanje koje sam u životu dobio.

Sve su ovo razlozi što ću da se osvrnem na Trkuljin rad.

U uvodnom delu leskovačkog priloga, Trkulja daje teorijski osvrt na problem rehabilitacije. Profesor je to učinio koncizno i utemeljeno, na meni je da to prezentujem.

„Kategorički imperativ u društvima u tranziciji, u koje spada i Srbija, jeste pravno savladavanje autoritarne prošlosti. Jer zlo autoritarne prošlosti mora se savladati da se ne bi ponovilo. Reč je o savladavanju zla i pustoši koju su za sobom ostavili prethodni autoritarni režimi, u kojima je pravo bilo sluškinja politike i njenih moćnika, u kojima je umesto pravne države postojala partijska država, umesto vladavine prava - vladavina pravom."

Uprošćeno rečeno, osnovni problem koji Jovica Trkulja ističe sastoji se u prevladavanju komunizma. Slučaj šest autora koje Trkulja analizira to jasno pokazuje. Svi su oni bili „antikomunisti", odnosno posumnjali su u komunističku dogmu o „zemaljskom raju", zbog toga ih je „pojela istorija". Trkuljin traktat je njihova svojevrsna odbrana. U finalnom diskursu, problem se svodi na to kako „izići iz komunizma". (Ja sam jedan svoj roman naslovio „Kako izići iz istorije".) Jer, Srbija je prethodnih pola veka provela u komunizmu.

Otvaranje ovog problema Trkulja je ilustrovao jednom floskulom poljskog novinara i publiciste Adama Mihnika, jednog od značajnih disidenata od komunističkog sistema: „To je izuzetno delikatan i mučan posao sa puno neprjatnih posledica, koji je Adam Mihnik, s razlogom uporedio sa „udarom granate u septičku jamu: neki će od toga poginuti, neki biti povređeni, a svi će biti uprljani".

Razume se da pravnik postavlja pitanje može li se ovaj problem prevladati zakonodavno. Da li je postkomunistička Srbija sposobna da donese pravna akta za otklon od komunističke diktature, kao što su to učinile neke druge države bivšeg komunizma? Profesorova analiza pokazuje da je to u Srbiji praktično nemoguće, jer je kancer komunizma duboko prodro u srpsko društvo. On to ilustruje primerom nedonošenja ili donošenja a neprimenjivanja zakona iz domena ljudskih prava.

Tako, Zakon o rehabilitaciji političkih kažnjenika u Srbiji je donet tek šest godina posle pada Miloševićevog autoritarnog režima, toliko je bilo potrebno demokratskoj vlasti da se o tome dogovori. (O ovom zakonu ću posebno.)

Još kontroverzniji je bio zakon o otvaranju tajnih dosijea Udbe. U tom smislu je dosovska vlast u Srbiji, osam meseci posle petooktobarskog prevrata, donela 25. maja 2001. godine Uredbu Vlade Republike Srbije (ne zakon) o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima u Službi državne bezbednosti. Ova Uredba je građanima pružila samo jedno nekompletno pravo uvida u akta Službe državne bezbednosti. Mnoge stvari ostale su zatamnjene i neiskazane, tako da se stiče utisak da je na delu bilo svojevrsno zamagljivanje očiju i prevara. Građani su dobili na uvid svoj dosije na kratko vreme, u prostorijama MUP-a, nije im bilo dozvoljeno da dosije ponesu ili fotokopiraju, niti da prave beleške. Još su se obavezali da o tome neće pisatili ili govoriti. Oni koji su ovo pravo iskoristili bili su krajnje razočarani, neki su uprkos zabrani o tome pisali. No ni taj falsifikovani uvid u dosijea nije dugo potrajao. Odlukom Ustavnog suda Srbije ova Uredba je 2003. godine stavljena van snage,tako da je materija o kojoj je rsč ostala neregulisana zakonom.

Slično se desilo i sa Zakonom o lustraciji. Lustracija je bila neophodna da bi se oni se koji su u autoritarnim režimima igrali važnu ulogu sprečili da naškode novom režimu. Trkulja to upoređuje sa crvenim kartonom u fudbalu. Za razliku od većine zemalja u tranziciji koje su donele zakone o lustraciji i onemogućile pristup javnim funkcijama ljudima koji su u prethodnom autoritarnom sistemu kršili ljudska prava, Srbija predstavlja primer neuspešnog pokušaja lustracije.

Naime, piše Trkulja, 78 dana posle ubistva premijera Zorana Đinđića, u nastojanju da odlučno raskine sa zlom autoritarne prošlosti, Narodna skupština Srbije je po hitnom postupku donela, 30. maja 2003. godine, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Od 127 prisutnih narodnih poslanika, za njega je glasalo 111, tako da je ovaj Zakon usvojen na ivici kvoruma. Opozicioni poslanici (socijalisti i radikali) odbili su da glasaju za Vladin predlog zakona, jer je „reč o političkom aktu čiji je jedini cilj progon političkih protivnika". Zakon je bio samo mrtvo slovo na papiru, jer nije zabeležen nijedan slučaj lustracije po ovom Zakonu.

Nameće se, zato, duboko obespokojavajući zaključak. Usled nepostojanja političke volje nosilaca vlasti, „lustracioni vozovi u Srbiji nepovratno su prošli", kaže Trkulja. Mere diskvalifikacije koje su do sada primenjivane ukazuju da Srbija još uvek nije snremna za lustraciju. „Na delu je sve očigledniji kontinuitet (stvarni i personalni) sa ranijim autoritarnim režimom, koji onemogućava postupak lustracije i otvaranje pitanja autoritarne prošlosti", napisao je profesor Vladimir Vodinelić.

Isti je slučaj i sa zakonom o restitucija i denacionalizaciji. „Uspostavljanje komunističke vladavine u Srbiji bilo je skopčano sa grubim kršenjem ljudskih prava. Između ostalog, to se izražavalo u eksproprijaciji, konfiskaciji i nacionalizaciji privatne imovine i njenom stavljanju pod državno vlasništvo i kontrolu. Ova oduzimanja često su bila deo političkog progona onih kojima je imovina oduzimana, a u mnogim slučajevima dovodila su do njihove smrti i egzila. Uz to, ta oduzimanja privatne svojine nisu imala pravni osnov niti su uključivala isplatu kompenzacije."

Tako imamo politički paradoks. U periodu od 1990. do 2000. godine vodeće opozicione stranke Srbije zalagale su se za mere pravnog savaldavanja autoritarne prošlosti - za otvaranje dosijea tajnih službi, rehabilitaciju političkih osuđenika i kažnjenika, lustraciju, restituciju i denacionalizaciju. Ove mere predviđene su u njihovim programima i predstavljale su lajtmotiv svih izbornih kampanja. To je posebno došlo do izraza 2000. godine, kada je 19 opozicionih stranaka formiralo koaliciju DOS (Demokratska opozicija Srbije) za vanredne parlamentarne izbore. Međutim, posle pada Miloševićevog režima oktobra 2000. godine, kada je DOS došao na vlast, ova obećanja nisu ispunjena.

Nas ovde prevashodno interesuje rehabilitacija političkih osuđsnika i kažnjenika.

Posle mnogo natezanja, Narodna skupština Srbije donela je 17. aprila 2006. godine Zakon o rehabilitaciji (Službeni glasnik, broj 33/2006). Po opštoj oceni, pogotovo po oceni stručne javnosti, srpski Zakon o rehabilitaciji je, u pravno-tehničkom smislu, jedan od najlošijih zakona od svih takvih zakona donesenih u zemljama postkomunizma. Trkulja detaljno nabraja sve slabosti i nedorečenosti zakona, posebno onu da njime nije definisano materijalno obeštećenje oštećenih lica, što znači da je zakon više politička parada nego pravni akt.

Međutim, čak i takav „falični" zakon odigrao je važnu ulogu u rehabilitaciji političkih kažnjenika. „Ove slabosti Zakona o rehabilitaciji otežale su, ali nisu onemogućile njegovu primenu. Zahvaljujući većini nadležnih okružnih sudova, na čelu sa Vrhovnim sudom Srbije, Zakon se relativno uspešno primenjuje i do sada je doneto nekoliko stotina rešenja o rehabilitaciji, najviše u Beogradu i Šapcu", piše Trkulja te 2010. godine u Našem stvaranju iz Leskovca.

Jovica Trkulja zaključuje: „Ovaj Zakon o rehabilitaciji opredelio se za pravnu rehabilitaciju u užem smislu (žrtva političke represije ima pravo samo na to da se presuda proglasi ništavom). On nije bio praćen donošenjem nužnih pratećih zakona (Zakona o dosijeima tajnih službi, Zakona o denacionalizaciji i dr.) i nije omogućio pravo na obeštećenje žrtava političke represije."

Trkulja optužuje srpsku političku elitu: „Pripadnici te elite - vozači i savozači naše pogibelji, koji ne vide dalje od svojih partijskih kabineta i bankovnih računa, i koji se bezočno otimaju o vlast - očito ne haju za pravnička „juristička cepidlačenja" i zanovetanja o pravnom savladavanju zla autoritarne prošlosti".

Srbija je zbog toga i dalje opterećena zlom autoritarne prošlosti, čije su žrtve kako njeni građani, tako i pravo, koje je kod nas bilo i ostalo sluškinja politike.

2.

Trkuljin tekst u Našem stvaranju se bazira na rehabilitacionim rešenjima koje su doneli nadležni sudovi za šest pomenutih ličnosti, a posebnu vrednost teksta čine Trkuljini kratki portreti tih ličnosti, medaljoni, kojima nas on uvodi u sudske spise. Ja ću ovde da prezentujem pet takvih medaljona, a šesti, onaj koji se odnosi na pisca ovih redova, ostaviću za posebno poglavlje. Uspešniji su medaljoni koji se odnose na pravnike nego na pisce, što je normalno očekivati od pisca pravnika.

SLOBODAN JOVANOVIĆ rođen je 21.novembra 1869. godine u Novom Sadu. Po završetku gimnazije u Beogradu, upisao je Pravni fakultet u Ženevi 1887. godine i posvetio se studiju prava. Posle studija javnog prava u Ženevi i političkih nauka u Parizu, 1891. godine vratio se u Beograd i pet godina je radio u Ministarstvu inostranih dela. U to vreme posebno se zanimao za književnost i umetnost. Pisao je književne i pozorišne kritike. Godine 1897. izabran je za vanrednog profesora državnog prava na Pravnom fakultetu beogradske Visoke škole (od 1905. Univerzitet u Beogradu).

U toku svoje sjajne univerzitetske karijere bio je biran za dekana Pravnog fakulteta (školske 1904/05. i 1909/10. godine),za rektora Univerziteta (1913. i 1920. godine) i za predsednika Srpske kraljevske akademije (1928-1931. godine). Jedan je od osnivača i najvernijih saradnika časopisa Srpski književni gpasnik i Arhiv za pravne i društvene nauke.

Objavljivao je radove iz oblasti prava, istorije, sociologije, politikologije, istorije političkih doktrina, filozofije: Dvodomi sistem, Srpsko-bugarski rat, Engleski parlamentarizam, Makijaveli, Političke i pravne rasprave, Ustavobranitelji i njihova vlada, Druga vlada Miloša i Mihaila (1858-1868), Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Vlada Milana Obrenovića (1868-1878), Iz istorije političkih doktrina, I-II, Poratna država, Gledston, Američki federalizam, Primeri političke sociološje: Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914. U periodu između 1932. i 1936. godine izdavač Geca Kon objavio je Jovanovićeva Sabrana dela u sedamnaest tomova.

Rad na fakultetu i Akademiji prekinuo je samo u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kada je bio imenovan za šefa Ratnog presbiroa pri Vrhovnoj komandi. Učestvovao je kao ekspert na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1918-1919. godine. Bio je jedan od osnivača i predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937. godine). Nakon vojnog puča 27. marta 1941. godine, Jovanović je ušao u koalicionu vladu generala Dušana Simovića kao potpredsednik vlade. U izbeglištvu u Londonu bio je predsednik te vlade do 1943. godine.

Na suđenju generalu Draži Mihailoviću, jula 1946. godine, osuđen je u odsustvu na 20 godina zatvora. Posle rata živeo je u Londonu, nastavljajući svoje društvene i spisateljske aktivnosti.

Godine 1945. inicirao je osnivanje Jugoslovenskog narodnog odbora u Londonu i bio njegov predsednik. Pet godina kasnije pokrenuo je list JNO Poruka, koji je izlazio od 1950. do 1958. godine.

Iako pritisnut godinama, siromaštvom i teškim emigrantskim životom u tuđini, uspeo je da napiše raspravu O totalitarizmu (1952), Moji savremenici (objavljena u Vindzoru 1962), Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera (objavljena u Vindzoru 1964).

Umro je 12. decembra 1958. godine u Londonu.

Slobodan Jovanović bio je čovek srećne naučne, ali nesrećne političke zvezde. Imao je nesreću da skupo plati svoja politička i patriotska uverenja. Nakon drakonske presude Vojnog suda 1946. godine, profesor Jovanović je na večnu nacionalnu sramotu bio ostrakizovan i prokažen, a knjige koje je napisao uglavnom su uklonjene iz javnih biblioteka. Sve do raspada komunističkog režima u Jugoslaviji 1990, njegova dela nisu mogla biti objavljivana u zemlji. Time je učinjena velika nepravda prema Slobodanu Jovanoviću i njegovom delu, ali i prema čitavom nizu generacija mladih srpskih intelektualaca koji su u doba svoga duhovnog profilisanja bili lišeni tako dragocenog i važnog učitelja kakav je bio Slobodan Jovanović.

Krivac za to je, s jedne strane, represivni politički režim oslonjen na tradiciju ostrakizma intelektualaca u Srbiji, ali, s druge strane, i stožerne institucije srpske kulture (posebno SANU i Pravni fakultet - kuće u kojima je radio i živeo) bile su saučesnici u toj nepravdi, odnosno krivici, kao i svi mi koji smo neposredno ili posredno, nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem, doprineli tome da Slobodan Jovanović -koji bi činio čast svačijoj nauci i svakoj nacionalnoj kulturi - bude okrutno odbačen.

BIGZ je 1990. godine objavio Sabrana dela Slobodana Jovanovića u dvanaest tomova (priredili Radovan Samardžić i Živorad Stojković). Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu objavio je zbornik Delo Slobodana Jovanovića u svom vremenu i danas (1991) i zajedno sa SANU zbornik Slobodan Jovanović - ličnost i delo (1998).

Opus Slobodana Jovanovića predstavlja svedočanstvo o snazi demokratičnosti i evropejstvu srpske pravničke misli i nauke. On je uspeo da stvori jedno ogromno, bogato i raznovrsno delo, i postavi temelje nizu naučnih i akademskih disciplina, ostavljajući pri tom dubok trag u srpskoj kulturi.

Slobodanu Jovanoviću suđeno je pred Vojnim većem Vrhovnog suda SFRJ od 10.juna do 15. jula 1946. godine, zajedno sa još 23 lica. Uz glavnooptuženog generala Dražu Mihailovića, suđeno je dr Stevanu Moljeviću, dr Mladenu Žujoviću, dr Živku Topaloviću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću, dr Momčilu Ninčiću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, dr Milanu Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Dokiću, Kosti Mušickom, Bošku Pavloviću, dr Lazaru Markoviću i dr Kosti Kumanudiju. Sudije su bili Mihailo Đorđević (predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popović (sekretar). Tužilac je bio Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.

Vojno veće Vrhovnog suda SFRJ osudiloje 15.jula 1946. godine Slobodana Jovanovića za krivično delo izdaje i ratnih zločina iz člana 3,4 i 6 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države. Jovanović je „osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom od 20 godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva".

Šest decenija kasnije, 29. oktobra 2007. godine, Okružni sud u Beogradu, u Veću sastavljenom od sudija: Marine Govedarice, predsednika veća, Duška Milenkovića i Dušice Marinković, članova veća, doneo je rešenje o rehabilitaciji Slobodana Jovanovića.

Naime, utvrđeno je da je drakonska presuda Slobodanu Jovanoviću Vojnog veća Vrhovnog suda SFRJ od 15. jula 1946. godine ništavna od trenutka njenog donošenja. Ova odluka je doneta na osnovu Zakona o rehabilitaciji, koji je Narodna skuptšina Srbije usvojila 17. aprila 2006. godine.

Zahtev za rehabilitaciju podneli su Srpska liberalna stranka, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Udruženje književnika Srbije, Advokatska komora Srbije, Omladina Demokratske stranke Srbije i Nada Tomić-Vuković.

U obrazloženju rešenja Okružnog suda u Beogradu konstatuje se da su u sprovedenom postupku protiv Jovanovića 1946. godine bila pogažena neka od osnovnih prava i temeljni pravni principi, kao što su pravo na odbranu i dvostepenost postupka. Posebno se ističe da je „presuda kojom je Slobodan Jovanović osuđen nespojiva sa načelima pravne države i rezultat je postupanja političkog pravosuđa postojećeg u vreme njenog donošenja, o čemu svedoči i jezik i terminologija koji su prilikom njenog pisanja korišćeni, postupak u kome je doneta imao je sve odlike političkog procesa".

DRAGOLjUB JOVANOVIĆ rođen je u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece ćilimara Stavre i domaćice Taske, doseljenih u Gnjilan iz Slavinje, sa obronaka Stare planine. Porodica je bila siromašna a kuća puna dece, pa su Stavre i Taska jedva sastavljali kraj sa krajem. Uprkos tome, oni su nastojali da deci omoguće lepo vaspitanje i široko obrazovanje. U tim uslovima Dragoljub je rastao kao skromni „zanatlijski sin i učenik zanatlija". Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom" koji se kroz život probijaju vlastitim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećuje skupove radnika u Društvenom stanu, gde recituje poeziju Koste Abraševića. O tome je sam kasnije pisao: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu".

Osnovnu školu je završio u Pirotu, a gimnaziju u Beogradu. Doktorske studije završio je u Parizu 1923. godine sa dve disertacije „Les rendements optimums du travail ouvrier" i „Les stimulants du travail ouvier". Ha Pravnom fakultetu u Beogradu izabran je 1924. godine za docenta, a 1926. godine za vanrednog profesora za ekonomske nauke. Zalagao se za socijalnu pravdu i rešenje seljačkog pitanja. Zbog svojih političkih ubeđenja osuđen je 1932. godine na izdržavanje zatvorske kazne i otpušten sa univerziteta.

Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je na čelu levice Zemljoradničke stranke, a 1940. godine je osnovao Narodnu seljačku stranku. Aktivno se angažovao u borbi protiv fašizma i u osnivanju Antifašističkog fronta. Vreme okupacije proveo je u Beogradu. Posle oslobođenja zemlje 1945. godine ponovo je postao profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. Nastavio je da se bavi politikom i bio je sekretar Narodnog fronta Narodne Republike Srbije i poslanik u Skupštini Srbije. Zalagao se za parlamentarnu demokratiju i višpartijski sistem. Bio je odlučni protivnik komunističke diktature i kolektivizacije seoskog poseda. Zbog toga je udaljen sa Fakulteta jula 1946. godine, a oktobra 1947. godine osuđen je na devet godina robije.

Nakon izlaska iz zatvora živeo je u izolaciji, posvećen pisanju uspomena na svoj politički život i oslikavanju portreta ljudi sa kojima se tokom decenija susretao na političkoj sceni.

Ostavio je veliki naučni i memoarski opus: Agrarna politika; Novi Antej; Učitelji energije; Vedrina; Političke uspomene, 1-12, Medaljoni, 1-4.

Umro je 1977. godine u Beogradu.

Godine 2008. porodica Dragoljuba Jovanovića, istoričarka dr Nadežda Jovanović i saizdavači („Službeni glasnik", Pravni fakultet Univerziteta Beogradu, Arhiv Jugoslavije, KIZ „Kultura" i „Filip Višnjić") uspeli su da objave Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u 16 knjiga. Na taj načpn js, nakon pola veka od kada su napisane, objavljeno dvanaest knjiga Političkih uspomena i četiri knjige Medaljona. Time se ispravlja velika nepravda koja je naneta Dragoljubu Jovanoviću i bar donekle odužuje dug prema ovom velikanu Pirota, Pravnog fakulteta u Beogradu i Srbije.

Posmatrani sa današnje distance, Jovanovićevi zapisi imaju značaj arheološkog belega iskopanog iz zgarišta jedne civilizacije, bivše jugoslovenske, svedočanstvo o dramatičnim i tragičnim događajima koji su izazvali dva svetska rata i tektonska pomeranja u Evropi i svetu. U tom smislu njegove Političke uspomene i Medaljoni nisu samo lični dokument nego slika vremena, delić ogromnog mozaika srpske i jugoslovenske tragedije, kome još uvek ne možemo ni naslutiti smisao, oblik ni veličinu.

Objavljivanjem dvanaest knjiga Političkih uspomsna i četiri knjige Medaljona u okviru Glasnikovog ambicioznog projekta Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića popunjava se praznina i u celini se objavljuju njegova viđenja i svedočenja o zbivanjima i događajima u kojima je učestvovao i ljudima koje je susretao.

Time se otvara prostor za izvlačenje iz zaborava mnogih važnih događaja i ličnosti, te stvaraju pretpostavke za svestranije izučavanjs naše istorije XX veka. Na taj način Dragoljub Jovanović je, kao savremenik i učesnik mnogih važnih događaja iz istorije i društveno-političkog života Srbije i Jugoslavije, ostavio u naslsđe mlađim generacijama veoma važan izvoo za proučavanje.

Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damjanović su preko svog punomoćnika, advokata Milorada Belića iz Beograda, podneli Okružnom sudu u Beogradu Zahtev za rehabilitaciju 28. januara 2008. godine.

Podnosioci su, uz Zahtev za rehabilitaciju dostavili Sudu i novinski članak iz dnevnog lista Borba od 9. oktobra 1947. godine pod naslovom Dragoljub Jovanović osuđen na 9 godina, a Franjo Gaži na 5 godina lišenja slobode s prinudnim radom. U članku je u celini objavljena Presuda Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije, doneta na dan 08. 10. 1947. godine. Dokazi koje su podnosioci podneli utvrđuju da je dr Dragoljub Jovanović osuđen od strane Vrhovnog suda NR Srbije, presudom Br. K. P. 2 od 08. oktobra 1945, tako da Okružni sud sada, pored ostalnh dokaza, raspolaže i brojem presude Vrhovnog suda NR Srbije. Stoga su podnosioci zahteva predložili da „Sud učini kraj represiji i nepravdi koja je teško pogodila optuženog dr Dragoljuba Jovanovića donoseći odluku kojom će imenovanog u potpunosti rehabilitovati kao nevinu žrtvu komunističkog režima koji je osudom dr Dragoljuba Jovanovića ustvari započeo proces eliminacije građanske opozicije koji se završio tako što je opozicija ućutkana i eliminisana, a odluke su donošene van parlamenta u organima komunističke partije kao jedinim centrima političke moći i odlučivanja".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane