https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (13)

 

Bezimena osoba šef Mosada

 

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

 

U Davidovoj ulici kod Citadele, u hrišćanskoj četvrti, iz sanjarenja ga trgne snažni zvon s tornja jermenske katedrale svetog Jakova, koji kroz zabate i podboje uđe u svaku kuću u kraju. Korača, uporedo s gomilom, kao da je nevidljiv. Ko će naslutiti da je bezlični, sićušni, mršavi i žilavi četrdesetčetvorogodišnji pustinjak, krupnih snenih svetlih očiju i mišićavih nogu, odeven u jeftino izbledelo tamno konfekcijsko odelo, kojem izviruju popucali konci na rukavima, oskudnog rečnika i napornog izražavanja i koji ne uspeva da se odvikne od nezaustavljive bolesne pomame da drži prste u ustima i bez prestanka gricka nokte, jedan od najmoćnijih Izraelaca. Ako ne i najmoćniji!

Ofucani mačak - uspavani vulkan

„Čovek čije je pamćenje kao u fotografske kamere. Šta god snimi, zauvek mu ostane u glavi!" - govorio je o njemu bliski saradnik Moše Tabor i opisao ga ne spomenuvši mu pri tom ime:

"Da boravite u istoj sobi s njim i još s desetinama ljudi, uprkos njegovim napadnim špicastim ušima, koje me veličinom podsećaju na radarske tanjire, danima ga ne biste primetili koliko je neugledan!" Izar Harel, glavni čelnik obaveštajne službe Mosad, bezimena je osoba. I za svoje zemljake i za ostali svet. Njegov izgled i ime zaštićene su državne tajne. Ko je on, jedino znaju predsednik republike Jicak Ben-Zvi, premijer i ministar obrane David Ben-Gurion, Harelov preteča, prvi šef Mosada Reuven Šiloa, ministarka spoljnih poslova Golda Meir, glavni direktor ministarstva odbrane Šimon Peres, šef vojne obaveštajne službe Jehošafat Harkabi, ministar unutrašnjih poslova Izrael Bar-Jehuda, načelnik Generalštaba Moše Dajan, Harelov, takođe zagonetni N. N., sekretar i četvoro prvih pomoćnika: Šulamit-Šula Kišak Koen, kodno nazvana Peria, Jicak Šamir, Zvi Malkin i Moše Tabor. I tu je sef zaključan, s rednim brojem 13. Da je Izar Harel glava, mozak i srce Mosada, ili kako ga je na hebrejskom nazvao Ben-Gurion: ha memuneh (glavni), nije poznato  njegovoj ženi, a još manje kćerki.

Ispod kolikog zatamnjenog zvona je poklopljen, kazuje i detalj s Goldom Meir, dok je službovala kao prva izraelska ambasadorka u Sovjetskom Savezu pa je po tome važila za političarku iz elitne, najuže postavke. Posle sastanka u gumenoj sobi ambasade pitala je Harelove prve violine Šamira i Malkina, koji su poslovno doleteli u Moskvu:

"Mogu li, gospodo, najzad saznati ko je Mosadov ha memuneh?"

"Ha memuneh je ha memuneh!" - stameno će obojica uglas, kao iz jednih usta.

"Je li taj neko od vas dvojice?" - bilaje uporna u radoznalosti.

"Budite uvereni da nijedan od nas nije ha memuneh!" - reče Šamir.

"I je li to sve što mi smete reći o svom velikom poglavici?" - Golda Meirje uvređeno nabrala guste obrve, a iz nje je strujalo nataloženo nezadovoljstvo.

„I previše smo vam kazali, ekscelencijo!" - ne baš samouvereno će Malkin.

„ Ispalili ste me!" - napregnuto se zasmeuljila mimo volje.

"Štaaa?" - spontano ustukne Malkin.

"Preveslali ste me, eto to ste učinili, ako istrajavate na akademskim frazama i zaključujete kako moj rečnik nije dobra ulaznica za visoko društvo" - dovikne oštrim glasom koji bi pre pristajao bolničarki dok tera vojnike da požure na lekarski pregled negoli ambasadorki.

Jicak Šamirje zanemelo pogledao Goldu Meir, a Zvi Malkin se postavio sada već nepokolebljivo sigumo:

utanje je koji put rečitije od gromkih govora, ekscelencijo! Niko još nije pobedio ćutnju!"

Tek pošto su je početkom ove godine imenovali za ministarku spoljnih poslova, David Ben-Gurion joj je predstavio vođu Mosada. Golda Meir nije prikrila vidljivo razočaranje Harelovom nikakvom pojavom. Setila se usamljenog čovečuljka, na koga je ranije u tri ili četiri navrata naletela dok se vrteo u blizini premijerovog kabineta. Potcenjivački ga je procenila kao robu s greškom, lošu karikatum, smotanka, nevažnog činovničića, malog vladinog potrčka.

"Ni za sto godina ne bih pogodila da ste vi taj big chief, Izare!" - otelo joj se.

"Hmmm, zamislite..." - Harel se nerazgovetao mučio da i on kaže koju, palacao je jezikom kao zmija i grizao nokte.

Čim je Izar Harel izašao iz salona, Golda Meir obzirno reče Ben-Guriomi:

"Ko bi rekao, Davide, da taj predvodi Mosad. A deluje dremljivo kao ofucani mačak pored kamina..."

"Da, deluje. Ali taj dremljivi mačak je kao uspavani vulkan, i ne znaš kad će buknuti. I ti i ja ćemo se, Golda, umoriti i ostariti dok dočekamo da Izar pogreši."

Crni oblaci

Sin malog fabrikanta sirćeta došao je na svet 1912. u predgrađu Vitebska ili Liodsna, u Belorusiji, i u krštenici je upisan kao Iser Halperin. Nakon što je proslavio peti rođendan, 1917. Dočekao je pobedu  Oktobarske revolucije. Dve godine potom Iser je bio svedok strašnog porodičnog stresa kad su se crni oblaci zaustavili nad njihovom glavom.                        

Dekretom Sveruskog kongresa sovjeta i Sovjeta narodnih komesara, koji je potpisao boljševički vođa Vladimir Iljič Uljanov Lenjin, privatne fabrike su oduzete i postale su državna svojina. Okružni komesar, bezubi Naum Koen zatupastog nosa, preobraćeni gologuzi bogohulnik, neradnik, raspusnik, prznica i zanovetač, iako je dotle u ime sovjetske vlasti uverljivo garantovao sitnim vlasnicima da će konfiskacija udariti u stomak jedino najveće kapitaliste, veleposednike i buržuje, prevario je i verolomno bacio u patnju Iserovog oca, koji je zažalio i zasuzio zato što mu je poverovao na reč. Prizor koji je tada upio malenom Iseru nikad neće ispariti iz sećanja.

Zima je u Belorusiji zavladala jako rano i temperatura je nekoliko dana padala i do petnaestog stepena ispod nule. Zadaždilo je, a vetar preteći zviždao i hladio sobe uvlačeći se u napukline i naprsline. Po ledenoj izmaglici, oprezno gazeći po tankoj poledici, Halperinovima je ranim jutrom kao razbojnik koji je iskočio iz busije nezvano stigao Naum Koen u pratnji dvojice gnevnih uniformisamh pripadnika Vserosijske črezvičajne komisije, zvane Čeka, bezbednosne službe za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže. Na podu trema popločanog crveno-belim kvadratima od terakote otresaoje sneg sa čizama i nemilostivo službeno objavio ocu da fabrika sirćeta više nije njegova nego da od danas pripada radnicima.

"Građanine Halperine, smesta i bez opiranja predajte drugovima čekistima ključeve. Do jednoga!" - zapovedio je bezočno postavivši se komesarski ukrućeno. Naum nije ni saslušao očev jauk dok ga je malaksalo podsećao šta mu je još donedavno obećavao nego je na odlasku, odmaknuvši se od njega kao od kuženog bolesnika, a pre nego što će s treskom zalupiti vratima, pljuvatorski dobacio: "Znaš li da držim do tebe koliko do svog prdeža. Pa i manje!" Sadašnji vlastodržac Naum Koen, koji je bazdio po votki i duvanu, nezahvalno je potro ne baš daleku prošlost. U pamćenju mu se izlizalo sećanje da je u carizmu bio nikogović i jadnik kad se prehranjivao i životario ponajviše zahvaljujući Halpermovim dobročinstvima.

Plač Iserove majke proparao je Vitebsk i prenuo komšiju, očevog školskog druga Marka Šagala, tridesetdvogodišnjeg slikara. Uznemireno pokuca na prozor.

Šagal se ne vraća

Šagal se, posle završetka studija u Sankt Peterburgu, otisnuo iz Rusije u Pariz, gde je slikao i izlagao. Nakon sedam godina, a osam meseci pre Oktobarske revolucije, vratio se u rodno mesto zanesen željom da osnuje radničku slikarsku akademiju. Budući da se i u Francuskoj glasno izjašnjavao da je levičarskih pogleda, a i što je - bez kopejke naknade, nego, štaviše iz oduševljenja - delovao da likovnu umetnost približi proleterijatu, nova sovjetska vlast radnika i seljaka blagonaklono ga je prihvatila. Uporedno vodeći radničku akademiju u Vitebsku, bio je pretrpan slikarskim poslom.

Mark Šagal je opremao knjige, smišljao efektne propagandne plakate, vatrenim, žestokim bojama oslikavao zidove i vitraže po univerzitetima, pozorištima, bibliotekama, državnim i partijskim ustanovama, a platna i crteži, o kojima su se novinske kritike natezale jesu li kubističkog ili nadrealističkog smera ili su pak i jedno i drugo, postizali su primerene cene i naročito mu dobro prolazili kod retkih stranaca koji bi se zatekli u Sovjetskoj Rusiji.

Mada nije shvatao i voleo Šagalovo slikarstvo - toliko da se čak i izrugivao njegovim smešnim i tugaljivo izduženim i iskrivljenim likovima odevenim u cirkusantske halje drečavih boja, govoreći o njima da su čepuha i ni nalik ljudima kakve je stvorio Jehova - Iserov otac ga je smatrao za najboljeg prijatelja. Evo, i sada mu se druželjubivo našao u nevolji čim su mu boljševički lupeži oteli fabriku koju je stekao krvavim trudom i za nju prolio stotine litara znoja.

"Ti si mi, Mark, jedini kamerad koji se usudio da uđe u naš dom kako bi s mojom vernom patnicom i sa mnom podelio bol i nesreću koja nas je snašla" - sve napetijih živaca dahtao je plašljivo kao da mu je ponestalo snage.

"Oduvek je bilo tako, mon cher ami, da čovek najlakše podnosi tuđi bol i nesreću" - bolno se osmehne Mark nalegnut leđima na okrugli drveni potporni stub u sredini sobe. "Ali najgore je to što je krvnik koji ti je natakao omču na vrat bio onaj komesarski lenjivac, bestidni kopilan i lešinar Naum Koen. Un bastard."

"Vidiš li, Mark, kakva su vremena došla. Da Jevreji čine zlo Jevrejima!" Pomakao je menoru, jevrejski svećnjak sa sedam čašica i pobožno ga pomilovao.

Vonj bede nad sumomim ognjištem Halperinbvih, u kojem su se stapali sve sivlji tonovi, bivao je oporiji. Zato je porodica na poziv rođaka s jeseni 1924. odlučila da napusti svoj Vitebsk; i ode u Daugavpils, u susednu nezavisnu Letoniju. Lakše su im dopustili iseljenje nego što su se nadali kad su predali molbu.

"Pustili su nas da odemo u tuđinu kako bi nas se rešili. Da u Rusiji bude što manje Jevreja. Da nismo izvukli sretan broj i odselili se u Daugavpils, ugurali bi nas u pakao, u sibirske gulage." Otac je setno govorio da je stradalnički pogrom Jevreja počeo posle Lenjinove smrti, pod Staljinovom daleko gorom strahovladom nego štoje bila njegova. Strepeoje da im se može dogoditi i gulag otkad mu je Gosudarstvenoe političeskoe upravljenie - GPU nedeljama prtilo agente na leđa. Lane su ga rešetali pitalicama o susedu Šagalu, kome su vlasti odobrile da otputuje u Pariz i postavi izložbu, a onje potom odande poručio da se ne kani vraćati u zemlju Sovjeta:

"Smučilo mi se i zgadilo sve brutalnije sputavanje ljudskih i umetničkih sloboda, a najviše su me pogađali učestaliji izlivi antisemitskih divljanja, koji moj jevrejski rod teraju da, ne bez razloga, strepi od ruske reprize Vartolomejske noći. Zato više nemam moralnu snagu da živimi i stvaram u tamošnjim nemogučim vremenimar" - izjavio je Šagal novinaru lista Paris-Soir i najavio da je zatražio ispis iz državljanstva Sovjetske Rusije kako bi postao podanik Republike Francuske.

Svojim činom razjario je državne i partijske vođe, a najviše povukao za nos hazjaina GPU-a Feliksa Đeržinskog, koji mu je velikodušno potpisao pasoš, i uticajnoga pisca Maksima Gorkog, s kojim se kremaljska vrhuška savetovala kad su povod bili kultura i njene perjanice. Upravo je Gorki svojim autoritetom garantovao Đeržinskom da će se svetski znani slikar Mark Šagal za tri meseca vratiti u Rusiju, na koliko su mu bili odobrili vizu.

Antisemitizam

Iser Halperin je osetio u školi koliko je narasla besna netrpeljivost prema Jevrejima. I kod đaka, ali na nevolju i kod pojedinih nastavnika koji su ga kad bi izašao pred tablu pogrdno nazivali malim židom. Prijatelji s kojima se do juče veselo igrao preobratili su se u pomahnitale neprijatelje. Bez povoda i iz obesti zlostavljali su i mlatili najnižeg u razredu, kao motkicu tananog tršavog Isera, kome se koža lepila za kosti. Gotovo i nije prošao dan a da pretučen ne uđe u kuću, drhteći kao list i ližući suze koje su mu se slivale niz obraze.

Majčino uveravanje nije pomagalo:

"Nemoj, Isere sine, kriviti dečurliju zbog zlobivosti. Sve što oni nevaljalo izgalame protiv nas, Jevreja, čuli su i lakoverno upili kod kuće, od svojih starijih!"

U sinovljevim zažarenim očima prestravljeno je videla odlučniju pohotu za osvetom, koja joj je neobjašnjiva za njegove godine, Nju i muža bunila je Iserova nenadna opsednutost jevrejstvom i judejskom religijom. Satima se nije odvajao od Mojsijevog Petoknjižja (Postanak, Izlazak, Levitski zakonik, Brojevi, Ponovljeni zakoni) i Vavilonskog Talmuda, jedinih verskih knjiga na ruskom na koje je naleteo u kućnoj biblioteci i čitao ih sve dok ne zasuzi. Oca je pak terao da ga uči jidišu, za koji je dotle mario kao pas za petu nogu, te ga je savladao čudesnom lakoćom:

"U Iseru se rađa jevrejski ponos. Bojim se da mu razbuktala verska vatra ne preraste u odluku da postane rabin. I to mi nije po volji!" - poverio se otac majci.

"Iserova čežnja za osvetom zbog istrpljenih batina s vremenom će presahnuti, čim odemo iz Vitebska! Mislim da mali neće u rabine" - verovala je mati.

Dvanaestogodišnji Iser u novoj, nemerijivo ugodnijoj sredini u Daugavpilsu družio sejedino sa jevrejskim svetom. A kod kuće bi se osamljivao i, kao da je uleteo u bezvazdušne prostore, do dugo u noć gutao istorijske knjige o Judeji i Samariji.

Cilj - Palestina

Četiri godine po dolasku u Daugavpils, u proleće 1928, Iser je odrešito stao pred roditelje obavestivši ih da je s trojicom drugova namislio da pođe u glavni grad Rigu, gde će se u tamošnjem cionističkom udruženju s još tridesetak mladih Jevreja iz Letonije pripremati za seobu u svoj izmaštani svet, u Palestinu.

"Kako ćeš sam bez nas u Rigu, sinko, a jedva ti je šesnaesta..." - dok je pognuto sedeo, ocu uzdrhti glas kao da će ga izdati srce, a mati je ječala od naleta tuge.

"Papa, zalud me odgovaraš. Jer ne postoje reči kojima bi me nagovorio i nema te sile na nebu i zemlji koja će mi slomiti volju da se naselim u Palestini i svojim radom pridonesem obnovi jevrejske države! Zato, najlepše što ćete mi ti i mama učiniti jeste da me, kad vamjavim da ću krenuti, blagoslovite roditeljskom ljubavi i poželite mi sreću u životu na tlu naših praotaca!" - izgovori u dahu.    

Ocu se učinilo da je njihov čelično odlučni slobodoumni dečak pažljivo uvežbao svoj govor. Čim ga je saslušao, u trenu je ocenio kako će s vetrovima odleteti njegov savet koji mu je sekund ranije skočio na vrh jezika. Najpre valja ohladiti glavu, a ne bezglavo seći preko kolena. I prećutao ga je.             

Preneraženi roditelji su saznali i da je njihov Iser do srži zaveden i zarobljen propovedima tvorca modernog cionizma, mađarskog novinara Teodora Herzla, o stvaranju nove jevrejske države u Palestini, a koje je 1897. izgovorio na Prvom cionističkom saboru u Bazelu.

Nisu se ni oporavili od tih udaraca kadje doleteo novi:

"Zbog Teodora Herzla naučio sam nemački kako bih pročitao njegova dela: Stara, nova zemlja i Jevrejske država - rekao je Iser ocu. "Papa, budući da govoriš nemački, ostaviću ti ih da se upoznaš s Herzlovim poimanjem jevrejstva. Ja sam ih iščitao. Pre bih dopustio da spale mene nego te jedinstvene knjige... I nakon što ih budeš brižljivo proučio, razumećeš zašto sam izabrao Palestinu da u njoj ubuduće živim!" Otac nije stigao da sklopi zaprepašćeno razjapljena usta a sin mu je nasmejano dodao: "Mama mi je još u Vitebsku poverila kako strahuješ da ću postati rabin. Bezbrižno spavaj, papa. Obećavam ti, neću!"

U Rigi se prekomerno ambiciozni Iser Halperin, stipendista Jevrejske nacionalne banke iz Ciriha, koju je osovio i osnažio Teodor Herzl, tri godine naporno školovao pred seobu u daleku, zagonetnu Palestinu. Fanatične letonske mladiće britkim i ubitačnim drilovima neštedimice su tesala dvojica mišićavih instruktora, koji su se postavljali kao da su izmislili pakao. Ogrubeli veterani otvrdlih šaka, prekaljeni u francuskoj Legiji stranaca, videći ga žgoljavog i krhkog, prorekli su Iser žurni otpust iz poligona uz reku Daugavu. Strahovali su da će mu preveliki teret koji je primio na sebe slomiti kičmu, da će prokleti dan kad se rodio i kad ih je upoznao. Ali uskoro su priznali da su kobno promašili u proceni njegovih dometa i na kraju ga istakli kao najizdržljivijeg i najupornijeg od svih pitomaca koji su prošli njihovu spartansku obuku.

"Halperin nijednom nije posustao kod najbolnijih vežbi. Nada sve se blistavo osposobio u rukovanju pištoljem" - rekao je penzionisani legionarski poručnik, koga su znali samo po imenu Elijahu, po tome što se nikad ni jedva nije nasmešio i s čije ih je nadlaktice ukočeno gledala tetovirana, izdužena naga žena.

Proređena skupina iz Rige dobila je falsifikovane pasoše s lažnim ličnim podacima i sredinom 1931. zaputila u neizvesnu avanturu nazvanu obećana zemlja. Time su mlađani Letonci postali useljenici Četvrte alije. Stara hebrejska reč, koja je nekad davno označavala putovanje hodočasnika u Jerusalim, izmenila je značenje. U novije doba alija se pretvorila u simbol Jevreja koji su kretali u Palestinu, ali da se trajno nasele. Prva alija događala se od 1880. do 1905, a ova poslednja, četvrta, koja je počela 1924, traje sedam godina. I ko zna koliko će potrajati.

                                                 Nastaviće se                                                                                                                                       

                                      

 

 

 

Sin malog fabrikanta sirćeta došao je na svet 1912. u predgrađu Vitebska ili Liodsna, u Belorusiji, i u krštenici je upisan kao Iser Halperin. Nakon što je proslavio peti rođendan, 1917. Dočekao je pobedu  Oktobarske revolucije. Dve godine potom Iser je bio svedok strašnog porodičnog stresa kad su se crni oblaci zaustavili nad njihovom glavom.                        

 

 

Mark Šagal je svojim činom razjario je državne i partijske vođe, a najviše povukao za nos hazjaina GPU-a Feliksa Đeržinskog, koji mu je velikodušno potpisao pasoš, i uticajnoga pisca Maksima Gorkog, s kojim se kremaljska vrhuška savetovala kad su povod bili kultura i njene perjanice.

 

 

U Rigi se prekomerno ambiciozni Iser Halperin, stipendista Jevrejske nacionalne banke iz Ciriha, koju je osovio i osnažio Teodor Herzl, tri godine naporno školovao pred seobu u daleku, zagonetnu Palestinu.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane