Posdemokratija

 

Treći čovek

 

Dok se dvoje svađaju... Dok se Vučić i Dačić bore za premoć u vlasti, a Tadić i Đilas u opoziciji, Srbija je prepuštena na milost i nemilost Mlađanu Dinkiću i njegovoj interesnoj grupaciji URS. O sudbini Srbije, ne odlučuju ni DS, ni SNS, pa čak ni trećeplasirana SPS, koja ima premijera, nego Ujedinjeni Reketaši Srbije, na čelu sa Dinkićem, koji je čitavu deceniju, vodio finansije i ekonomiju, a sad otkriva rupu na saksiji. Jadna li nam majka, ako od njega ponovo zavisi privredni oporavak i naša svetla budućnost, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

   

 Piše: Mile Isakov

 

Dok se celokupna javnost bavi teorijama zavere, da li je to Dačić odobrio prisluškivanje Nikolića i Vučića, da bi ih držao pod kontrolom, ili obrnuto oni to žele da iskoriste da bi njega oslabili i posmenjivali mu sve ljude u policiji; da li je Đilas zaista nadjačao Tadića, ili je naprotiv, Tadić, u taktičkom povlačenju, zapravo nadmudrio Đilasa; iza scene se nastavlja istinska zavera koja podriva same temelje na kojima počiva svaka država, a to je ekonomija i lova. I to je prepušteno jednom čoveku, čoveku za kojeg svi veruju da je najkrivlji za katastrofalno stanje u kojem su se uopšte našli i naša privreda i državne finansije.

Bivša je vlada, u nastojanju da zadrži vlast, trošila nemilice i preko svake mere opljačkala i  zadužila državu. Mlađan Dinkić je to navodno otkrio tek kad je iz nje privremeno izašao, a onda kada se vratio, ne samo da nije sa time prekinuo, nego je nastavio još žešće, i državnu potrošnju i spoljno zaduživanje. Tako privremeno stvara privid poboljšanja, a kad ti računi dođu na naplatu, po već oprobanom receptu, rasprodaće i ono malo preostale državne imovine, tek da zapuši rupe. Kad i to potroši oboriće i ovu vladu i optužiti je za sve, od izgubljenog boja na Kosovu, do ispadanja fudbalske reprezentacije iz kvalifikacija za svetsko prvenstvo. 

       Ko je gazda u kući, najbolje se vidi na primerima iz sporta. Slično kao i u državi, i u sportu imamo sukobe dva najveća kluba, Zvezde i Partizana, koji se hvataju za gušu u živom blatu dugova i tako zajedno tonu, dok Radnički iz Kragujevca iz senke izrasta u sportsku velesilu. Tako je u vaterpolu, košarci, pa i fudbalu. I niko se ne pita, kako je to moguće da nepostojeći vaterpolo klub iz Kragujevca, gde je inače najjače Dinkićevo uporište, kupi celu reprezentaciju Srbije, uzme selektora za trenera i sve naše najbolje igrače dovede iz najbogatijih evropskih klubova, a onda po kratkom administrativnom postupku, bez borbe dobije mesto u prvoj ligi, koja je po vanrednom postupku zbog toga proširena. Kako to da i košarkaški i fudbalski klubovi Crvene zvezde i Partizana, u čijim upravama sede brojni političari iz DS, SNS i SPS, grcaju u dugovima, a samo Radnički iz Kragujevca ima para. Bilo bi za pohvalu, kada bi to bio rezultat decentralizacije i demetropolizacije Srbije, kada bi to bio znak da se moć i pare sele iz prestonice i ravnomerno raspoređuju po svim regionima koji cvetaju, ali svi znamo da to nije tako, da je to slučaj samo sa Kragujevcem. Inače, Dinkić i URS, koji su u izbornoj kampanji ucenama iznudili zakone kojima se više novca ostavlja regionima i lokalnim samoupravama, sada kada su ponovo u republičkoj vlasti, gledaju kako da se ta sredstva ipak centralizuju i kontrolišu iz Beograda. Svuda, osim u Kragujevcu. Tamo ni državna policija ne može da radi svoj posao, jer je formirana partijska policija da čuva gradsku vlast i građane od nenarodne milicije.

 

Korupcija i Kosovo se ne jedu

 

       Lepo je to što Vučić ganja korupciju, a Dačić Kosovo, ali od toga se ipak ne živi. Sudbina Srbije se rešava u privredi i finansijama. Krucijalna pitanja su, hoće li se i kako pokrenuti proizvodnja, podići BDP i povećati izvoz, ili ćemo se samo i dalje zaduživati i na kraju zapasti u dužničko ropstvo. Suzbijanje korupcije može značajno pomoći, kao i rešavanje Kosovskog problema, i to svakako treba odlučno i još konkretnije nastaviti, ali se glavna tema privrednog oporavka i razvoja ne sme prepustiti jednom čoveku i takozvanim ekspertima, koji su nas i uvalili u tako dramatičnu krizu. Stoga bi trebalo da se okanu demagoškog smanjenja broja ministara, i prepuste ministarstva odbrane i policije drugima. Neće država propasti zbog dva-tri ministra više, kad je već sve ostalo i onako ostalo isto i niko nije otpušten. Ali će dobiti mnogo više kad dobije pravog premijera i njegovog zamenika, koji će se posvetiti pre svega najvažnijem pitanju, strukturnim reformama privrede, investicijama i izvozu. A onda i borbi protiv korupcije, jer to znači stvaranje boljeg privrednog ambijenta, sa većom sigurnošću poslovanja u zdravijoj tržišnoj utakmici, bez monopola i privilegija. Kao i rešavanju Kosovskog pitanja, jer to znači brže evropske integracije i veća ulaganja iz EU i sveta u Srbiju.

       Takođe, treba razdvojiti i ministarstva privrede i finansija, i zbog toga što oba drži baš Dinkić, koji tako postaje najmoćniji u vladi i državi, ali i zbog toga što je jedan ministar na te dve funkcije zapravo u permanentnom sukobu interesa. Ministar privrede bi po prirodi stvari trebalo da uporno zahteva veća ulaganja razvoj, u proizvodnju i infrastrukturu, uz što veća rasterećenja privrede, a ministar finansija upravo suprotno, treba da insistira na štednji i što boljem punjenju budžeta. Država, dakle, treba da ima svog ministra koji se stara o njenim interesima i obavezama, a privreda svog koji će neprestano tražiti i iznalaziti načine da joj država što više pomogne. Jedan isti čovek, prosto ne može da istovremeno brine o obe strane, a onda ne može ni o jednoj kako valja. Privredi je svejedno da li je guši i dere ova ili ona vlada, ovaj ili onaj ministar, ona to jednostavno više ne može da izdrži. 

 

 

 

 

Šta će Đilasu to

       Posebna priča su događanja u Demokratskoj stranci, gde je Dragan Đilas naprasno odlučio da se ipak kandiduje protiv Borisa Tadića, mada se zakleo da to nikad neće uraditi. A i Tadić, koji je tvrdio da partiju nipošto neće prepustiti Đilasu i tajkunima, odjednom odlučuje da se ipak povuče i čak podrži Đilasa. U međuvremnu, sve lokalne vlasti u Srbiji su prekomponovane po volji SNS i ugledu na njenu koaliciju na republičkom nivou, osim prestoničke. Činilo se očiglednim da Vučić ostavlja Beograd Đilasu, kako bi ga osnažio za obračun u stranci, ali sa ciljem da je pocepa i razbije, a ne preuzme, sa sve Tadićem, i da je ojača. Sad kad je sve izvesnije da se u DS upravo to sprema, da se prostom rokadom sačuva i ojača najveća opoziciona stranka, Naprednjaci kreću da preuzmu i glavni grad, kako bi razvlastili Đilasa i njegovoj partiji uskratili finasiranje iz njega. Zašto Đilas to radi? Koja mu je to računica?

       Umesto da kao gradonačelnik Beograda i praktično treći-četvrti čovek u državi, sa potpuno novom i čistom strankom, otvori novo poglavlje u političkoj istoriji Srbije, on preuzima gubitničku partiju, sa debelo narušenim ugledom i teškim optužbama za korupciju i kriminal. Osumnjičena je većina njenih vodećih ljudi, pa i onih koji su mu pomogli da baci Tadića na kolena, pa će mu upravo ti tradicionalni prevrtači biti najaveći balast i opasnost, jer uvek spremni da zabiju nož u leđa, kao što su to već uvežbali svojevremeno na Živkoviću, a usavršili sada na Tadiću. Šta će mu ofucana polovnjača, zbog koje će još izgubiti i autoritet i moć gradonačelnika glavnog grada, kad je mogao da dobije mladu, lepu i nevinu, koja u miraz donosi upravo sve to što zbog stare prostitutke gubi. Zar ne zna staro pravilo da je graditi novu kuću, uvek bolje i jeftinije nego renovirati staru, pogotovo ako je još i nakrivo nasađena. Novo je ipak novo. Eto i SNS je k'o nova.

       A nije da nema novaca, stečenog i pre politike i vlasti. Jasno je da pravljenje nove partije poprilično košta, i para i vremena, ali još je skuplja rabota čišćenje taloga koji se nakupio svuda po krvotoku kompletne partijske infrastrukture, otplata njihovih dugova i kasnije vraćanje usluga svima koji mu sada u tome pomognu, radi prikrivanja sopstvenih greha i zaštite od istrage, koju od njega očekuju. Za razliku od većine u DS, Đilas ima sopstvenu biografiju, sopstveni stav i novac, a ima i revolucionarno prezime, pa treba tako i da se ponaša. Njemu bi najviše priličilo da, po ugledu na Berluskonija, formira sopstvenu partiju „Forca Srbija", a ne da se jebava sa lažnom levicom sastavljenom od gologuzovića koji su se iznenada i naglo obogatili i postali pametni i važni. Njihova jedina veza sa radničkom i srednjom klasom je njihovo svekoliko napredovanje u njihovo ime i na njihov račun.

       Šta Đilas uopšte traži u tom društvu i šta očekuje. Da li ga je to Tadić, ipak, nadmudrio ili mu je neko naredio? I ko? Ili je u pitanju nešto treće. Opet neki treći čovek, kao Mišković, naprimer.