Armija

Šta je to Fond za reformu odbrane, kakve nadležnosti ima i šta će sve uskoro rasprodati

Srušićemo barake, gradićemo palate

Zna li Srbija, njena odbrana, šta to poseduje i kakvim nacionalnim resursima raspolaže? Šta je to državno a šta svačije, šta ničije a šta ko zna čije? Šta ostane kad se zaboravi NATO, odbrambeni feudalizam, karikatura politike odbrane, paraderstvo Ministarstva i mutne slike o srpskoj vojnoj moći? Za Tabloid  piše penzionisani pukovnik Milan Jovanović

Milan Jovanović

Kako u grubim crtama izgleda vojna imovina i šta je danas od nje ostalo? Vojne nekretnine su: zemljišta, kasarne, skladišta, poligoni, komandni centri, specijalni objekti, domovi kulture, stambene zgrade, stanovi - sve što je od prve kremenjače do danas ova država sagradila za svoju vojsku. Pokretna vojna imovina: borbena i neborbena tehnika, strateške i druge rezerve, leteća i ploveća sredstva, životinje, oprema, alati i tehnologije.
Usput rečeno, tu je i softverski paket u obliku doktrine, strategije i ostale papirologije, angažovane ljude i njihov profesionalizam, borbeni moral i odanost državi i narodu kome pripadaju. I, razume se, na vrhu stručno i licencirano rukovodstvo. Tako bi trebalo biti. A kako je u stvari...

Pre nekoliko godina, na prvi mig NATO pakta da se sva imovina popiše i standardizuje, krenulo je kao na onim akcijama oko Brčkog i Banovića da se evidentira sve i svašta. Nije se znalo kako a nije se pitalo kuda i dokle, pa je sve vrlo brzo ušlo u ćorsokak. Dotadašnje despotsko gazdovanje vojnom imovinom odjednom je postalo kamen oko vrata, pa je velikodušno ponuđeno državi po starom dobrom običaju "brigo moja pređi na drugoga".

Vojničko neznanje iz oblasti odbrane zamenjuje državna bahatost. Formiran je famozni Fond za reformu sistema odbrane sa zadatkom da rasproda kasarne, domove kulture, podzemne i nadzemne instalacije, milione kvadrata, ara i hektara i eto milijardi za vojni preobražaj, za evroatlantsku organizaciju vojske, za stanove toj sirotinji, za neke nove cvećare i dekoraciju puta kojim će Srbija u to kolo sreće.

Atlantski savet u ime Vlade, šefa države i naroda uzima stvari u ruke i počinje velika trka ko će više i brže da otme. Kapitalni objekti se nude svojim pajtosima, kasarne kumovima, a bezbrojni vešeraji i podrumi neuspešnoj deci svojih podanika. Pravi se master plan u koji ulazi 500 suvišnih lokacija - vredan nacionalni resurs ako ga bude struka prodavala a ne politika čerečila. I svi snovi o brzom novcu pred stranačkim razvlačenjem imovine, na sreću, popadaše u vodu.
Pola decenije kasnije prodate su tri lokacije i uzeto novca taman toliko da se promene epolete i dugmad na uniformama kao dokaz velikog transformacionog koraka. Glagoljivog menadžera iz Atlantskog saveta zamenjuju razbijačem iz jednog drugog saveta, i opet je posle godinu dana rezultat nula-nula.
Izuzima se naravno epohalni posao i inkasiranje nekoliko miliona dolara za lokaciju poznatu kao Maršalat u poslu koji je srpska strana odradila prema receptu s one strane velike bare. Naša je vojna mehanizacija očistila teren od ruševina koje su oni napravili i to toliko duboko da kojim slučajem ne ostane kakvo uranijumsko punjenje u novim temeljima. I tu će na pet hektara dedinjskog raja, kao poklon srpske vazalnosti, nići "balkanski Pentagon" odakle će gubernator Srbije i ovog dela Balkana kontrolisati misli i akcije aktuelnih državnih garnitura.

Hiljadu vojnih stanova u Beogradu su zaposeli ko zna koji vlasnici, po ko zna čijim rešenjima i u kakvim okolnostima. Nova vlast je u svom pohodu na crne relikte prošlosti zabola samo jedan očnjak u to tkivo i odustala. Sporazumno, kako drukčije?
 Pa su zatim nanišanili generalsku naseobinu zvanu Cvećara 2, onako u tandemu Boki i Šuki (Boris&Šutanovac), rešeni da razjure generale i ustupe taj paviljon USA marincima koji se očekuju u sklopu koncepta balkanskog Pentagona. Generalski stanovi su bili obećani Jenkijima, pa nije sasvim jasno zašto je najčuveniji srpski dvojac (s kormilarom) odustao od prvobitnog nauma, valjda opet sporazumno.

A onda se Vlada postarala da stvar oko nekretnina pređe na Direkciju za imovinu Srbije radi implementacije pune zakonitosti prodaje, pa smo se umesto očekivane legalnosti i transparentnosti zaglavili u birokratskom blatu i bespomoćnosti te direkcije da ispuni nade vojske i nacije. I tu je vrlo brzo postalo jasno da će master plan biti realizovan, optimistički rečeno, do 2074. A i kako da se stvar ubrza kad je direktor direkcije, kao ključni čovek rešavao nacionalno važniji projekat vađenja Crvene zvezde iz jednog drugog blata.

U svežem su sećanju medijski naslovi o pogodbi Vlade s ministarstvom odbrane o zameni zgrade u Nemanjinoj 9. za 600 stanova vojsci. Deset godina posle tog dogovora, ni kvadrata stana nije dato vojnoj populaciji, a koliko do jeseni u ovo prestono zdanje useljavaju se svi važniji sudovi države - i kasacioni, i apelacioni, i deklaracioni i kako se sve ne zovu. Šta je u međuvremenu spakovano pod skute srpskih pravdodržaca i generalskih šinjela?

Srpsko-crnogorski razvod "dva oka u glavi" 2006. godine i nije bio tako bolan, otprilike kao da su se rastali felerični muž i urokljiva žena. Bitisala je ta zajednica na nekoj povelji koja je pravno sankcionisala nepokretnosti na mestima gde se nalaze (!), dok je slučaj pokretne imovine trebalo da bude rešen zakonom koji nikad nije donet. A sutradan su se po Montenegro referendumu, nacionalne generalske vedete Jokić i Ponoš, valjda uz kafu i lozu, dogovorili o mirnoj podeli  vojne imovine - baš kao da su im tetke i strine ostavile u nasledstvo sve one avione, tenkove, fregate i podmornice.

Krivično delo, vojni suicid i državni autogol. Bez učešća eksperata, Vlada i parlamenta dvojica zalutalih generala su sravnila državne dugove bez papira, konspirativno i u mraku. Potom su eksperti jedne srpske institucije od digniteta izračunali da je samo u efektivama Ratne mornarice Crna Gora posvojila 100 miliona dolara, pa su krenuli s tim podacima i predlogom mera u Vladu i, naravno, stigli samo do kapije.
Zna se učešće Crne Gore u opremanju JNA (5 odsto), Srbije (40 odsto), dok je u SRJ to bilo 5+95 odsto. O tome ni slova ili glasa iz GŠ, MO, Vlade, kabineta VK, parlamenta. Šta se, uostalom, i moglo očekivati od prvog generala diletanta, ministra patologa i njegove desne ruke balerine. Srbijo, zemljo čudesa!
Jasno je da fregate i podmornice nisu mogle na Dunav, ali se to moglo bratski overiti ugovorom i pokloniti sva ta čudesa posestrimi na moru, a uzeti jedrenjak Jadran i pravo s njim pred Srpsku kuću na Krf - kakva bi to atrakcija bila! Dva oficira, dva podoficira i četiri mornara kao počasna posada bili bi jači brend od čitave Vojske Srbije. A koštali mesečno manje od bilo koje ministrove podaničke turneje širom atlantskog sveta. Uostalom, 95 odsto broda je plaćeno beogradskim parama 1933. kad je brod nabavljen, kako to reče jedno autoritativno admiralsko pero. Eno broda u Tivtu, kao svojevrsnog tereta toj državi, jer nema ko ni da ga vozi ni održava. Ali se zato može iznajmiti za svadbe, pucnjava dozvoljena.

Šta reći kao naravoučenije? Da je prošlogodišnje presabiranje atraktivnih prestoničkih kvadrata za smeštaj nikad brojnijih ministarstava bilo svojevrstan lakmus test za alavost svake vrste. Neko je, npr, iz nadležne direkcije ponudio MO palatu Srbija (bivši SIV), a ovi bržebolje izračunali da tamo nema dovoljno prostora za sve funkcionere tog čarobno sadržajnog ministarstva. A koliko juče najavljuju gradnju nove palate za potrebe odbrane i to, gle driblinga, od novca koji će se dobiti prodajom suvišnih nekretnina!