Da vam ja kažem

Da li je "gospodin" Jebača egzibicionist ili samo pandur?

Usud kuća užasa

Gospodin Jebača je mrtav hladan, kao prava gestapovska pandurčina, ugasio grejanje usred zime u kući u kojoj smo živele. Ni sve molbe ni vapaji nisu pomagali. Jebača je bio neumoljiv. I nas dve smo uključile neke švedske ploče koje smo imale, a u kuhinji smo se grejale na rernu, kao u Maratoncima. No, svaki put kad bi moja, tada osamdesetjednogodišnja majka pošla u ledeno kupatilo, prolazeći kroz ledeni hol, njoj bi pozlilo

Jelena Tinska

Obično pišem o pravima životinja. No, pre neki dan moj urednik Milovan Brkić mi kaže:
"Aman Jelena, lepo pišete, zašto ne pišete i o nečem drugom?"
Ja mu odgovorim da bi bilo potpuno svejedno kad bih, u ovoj zemlji koja propada, u svoj tekst o obespravljenima, kad navodim da su to psi ili mačke, zamenila reči i napisala starci i deca, mladi ljudi, radnici, umetnici, novinari...
Svi smo u jednakim govnima. Ceo ovaj divni svet ide u globalno otopljenje, osušiće se sve - kao suva drenovina, svi će poumirati od  žeđi ili će se ugušiti bez kiseonika, pa i oni koji nas tim putem vode - upozoravaju naučnici!!! Pravo ka tom cilju vode nas političari, opsednuti, samozadovoljni svojom slavom i novcem, koje su prigrabili na sumnjive načine, okruženi uzajamno podeljenim komplimentima, zaslepljeni pohlepom! Poubijajmo sve životinje i sve mozgove, trujmo, koljimo, ponižavajmo, palimo, prikazujmo jezive i nasilničke filmove svojoj deci, koja se sve češće ubijaju međusobno i sve su ogorčenija sakupljenim zlom u svojim za zločin genetski predodređenim dušama.
Sva zverstva u ovom narodu potiču od blagoslova vladajuće klase! A život je ipak kratak. I ne postoji Večna Slava. Svi ćemo, verovali ili ne, pred Strašni sud...
Danas ću vam, dakle, ispričati priču iz svog života. Priču o zlikovcu "gospodinu" Jebači, bivšem udbašu, koji se i dalje ponaša na isti način  iako je jednom nogom u grobu, a drugom u raljama svoj jadnog  životića koji mu ništa ne vredi. Kad bi umeo, uživao bi sa svojom ženom, umesto što provodi vreme u špijuniranju pred mojom kućom i ogovaranju moje malenkosti kod nepoznatih komšija.
Elem, o čemu se radi..
Davne 1994. godine ja sam prodala svoju kuću da iškolujem decu u skupim školama na trulom Zapadu. Svoje dve ćerke.
I samim tim postala podstanar.
Počela sam da vozim drugi krug i da živim po tuđim i iznajmljenim kućama.
Moja majka koja je živela samnom i ja smo se selile i selile.
Od jednog Gazde do drugog Gazde.
Pravi Beograđani žive u svojim starim, uglavnom oronulim i raspalim kućama. Jer su se kuće, kao i stare porodice, raspale sa gubitkom tradicije i morala.
U gradove su došli dođoši. Izbeglice ili gastarbajteri. Oni su podigli manje ili veće kuće, ali ne da bi u njima živeli, već da bi ih izdavali Beograđanima koji su prodali svoje stanove da bi preživeli. Ja da bih iškolovala decu.
Ta posebna fela, Gazde, veoma je karakteristična po svom harač stilu. Po svom remećenju mira stanara kojima su kuće izdali. "Gospodin" Jebača o kome pričam ostao mi je kao najužasniji primerak.
Taj se kao duh Hamletovog oca pojavljivao u svako doba. Imao je duplikate ključeva i dolazio je na sporedan ulaz. Kroz garažu. U suterenu kuće bila je, osim garaže, i prostorija za grejanje.
Jebača je svakodnevno dolazio dole i tumarao. Sedeo u svojim kolima, koja inače nije vozio. Palio motor… gasio motor… tandrkao nešto dole... i odlazio.
Ponekad bi ostao i satima.
Ogromna peć u ložionici je imala razne mogućnosti. Naftu, struju i čvrsta goriva.
Mi smo se opredelile za naftu jer je u tom trenutku struja bila neverovatno skupa.
Dogovorili smo se da ćemo na kraju grejne sezone platiti utrošenu naftu.
Nažalost, ja nisam imala naftna iskustva, a uvek sam verovala u ljudsko poštenje, tako da  na početku stanovanja nismo zapisali stanje nafte u ogromnom industrijskom kazanu koji je bio pod zemljom..
No, nakon samo dva meseca grejanja, tačnije pred Božić, pojavio se Jebača sa računom.Tražio je 3.000 maraka za dva meseca grejanja na naftu.
Moj kum, gospodin Mirko Marković, jedan od najvećih stručnjaka u nas za grejne i rashladne sisteme, rekao mi je da je ta količina nafte koju smo moja majka i ja navodno potrošile dovoljna za godinu dana potrošnje neke omanje fabrike.
Ja sam se pobunila, kazala sam da je to što on traži nesuvislo, i on je otišao.
Ujutro me je probudila hladnoća. Sišla sam u ložionicu da vidim šta se događa i zatekla promenjenu bravu.
Gospodin Jebača je mrtav hladan, kao prava gestapovska pandurčina, ugasio grejanje usred zime u kući u kojoj smo živele. Ni sve molbe ni vapaji nisu pomagali. Jebača je bio neumoljiv. I nas dve smo uključile neke švedske ploče koje smo imale, a u kuhinji smo se grejale na rernu, kao u Maratoncima.
No, svaki put kad bi moja tada osamdesetjednogodišnja majka pošla u ledeno kupatilo, prolazeći kroz ledeni hol, njoj bi pozlilo.
Moja majka, koja je inače imala anginu pektoris, razbolela se i umrla. Umrla je na mojim rukama 15. januara 2003. godine, sa plućima punim vode. Četrdeset dana od njene smrti ja sam bez pozdrava napustila kuću zlog Jebače. Donela sam odluku da mu neću platiti ni struju ni naftu. Bar ne onoliko koliko je on tražio. Ipak, otišla sam u Elektrodistribuciju i platila ono što sam potrošila za taj kratak period.
Nešto malo posle mog odlaska iz te kuće užasa, pozvao me je moj advokat i rekao mi da me je Jebača tužio i da traži svoj novac za naftu.
Obuzelo me je dvojako osećanje. Prvom sam počela da se smejem, a  zatim pomislila kako mi je zao što nisam ne samo muškarac nego veliki i hrabri muškarac, koji bi otišao iz onih stopa i isprepucao Jebaču.
Ali vreme je prolazilo. Proces je trajao godinama. Jednom sam i ja otišla da dam izjavu i rekla sam sve od reči do reči, baš kao što sam i napisala.
Trebalo je da za svedoka dođe gospodin Mirko Marković, stručnjak koji bi demantovao laži bezobraznog Jebače. Ali nešto se izjalovilo, nije bilo svedočenja i nakon pet godina Jebača je dobio proces.
Kako je u našoj zemlji sve dno, veoma često je tako i sa sudstvom. A o tome se u poslednje vreme često priča u raznim slučajevima, viših i nižih slojeva procesa.
Kako sam ja podstanar - nemam kuću, nemam kola, nemam vikendicu i nemam stalne prihode, kao slobodan umetnik - Jebača nikako ne bi mogao da od mene naplati svoju virtuelnu naftu.
Ja sam mu sada spremila protivtužbu.Tuziću Jebaču za zlostavljanje. Za progon. Naime, Jebača vreme provodi pred mojoj kućom. Dolazi i, kao što je nekada sedeo u garaži, sada sedi pred mojom kućom... Pre neki dan je otišao kod mog komšije, koji ga je primio, i tako su njih dvojica razglabali, ko zna šta sve, o meni.
Ja lično, ukoliko bi neki Jebača došao da se žali na nekog mog komšiju, ne bih ga primila u kuću. Ali, ima raznih komšija. Neki jedva dočekaju da čuju ljude kao što je Jebača. Neki koji ne mogu da provire kroz ključaonice javnih ličnosti…
Takođe je dolazila milicija na vrata stana moje ćerke, u kome sam ja prijavljena, da provere da li ja tamo živim. Sve po nalogu Jebačinih prijatelja pandura..
I tako.
U početku sam mislila da se ostavim ćorava posla, ali sada sam odlučila: najebaću se majke Jebači. Presešće mu i njegova virtuelna nafta i preostali život. Tužiću ga za zlostavljane. Za progon, za atak na moju ličnost. Za smrt moje majke.
Osim toga imam svedoka, svog druga Matrina Candira, umetničkog fotografa, koji je sve video. Dakle Jebača, sad ćemo se tući tvojim oružjem. Pa ko preživi, pričaće.
A zapravo ranije, kad je Jebača sate provodio sedeći u kolima u praznoj garaži, ja sam primetila porno-časopise u uglu, pa ikako sam sumnjala da je seksualni manijak - jer, časna reč, tako izgleda! - odagnala sam te misli zbog njegovih godina. No, zanimljivo je da je istu sumnju izrazio pre neki dan moj drug Martin dok ga je posmatrao iz prikrajka pred mojom kućom. Ko zna, ako ga uhvatimo na delu, pisaću vam.