Utaje
Partizanski put: Ugled po ceni od 100.000 dolara
Srpska čuda, od Zimbabvea do Trećeg
opštinskog suda
Zašto
prvostepeni sudski postupak traje već skoro sedam godina u jednom ne posebno
komplikovanom sporu
Igor Milanović
Poslovni kontakti se u svetu
teško stiču, ali se lako gube. Godinama, čak i u vremenu sankcija, srpsko
preduzeće Partizanski put iz Beograda imalo je saradnju sa firmom HIB
britanskog državljanina Džerarda Majkla Hogarda na građevinskim
poslovima u Zimbabveu.
Ovi poslovni odnosi su neretko
bili svedeni na kratkoročne pozajmice koje je HIB davao srpskom preduzeću kako
bi ovo isplatilo svoje radnike ili izvršilo neke druge važne uplate. Tako je
bilo sve dok na čelo Partizanskog puta (Zim) (PVT) LTD-a u Zimbabveu nije došao
Slavoljub Tubić.
"Osim poslovnog mi smo imali
i prijateljski odnos", priča Hogard sada, "Često smo se posećivali i
zajedno odlazili na ručkove."
Kontakt između Hogarda i srpskih
preduzeća u Zimbabveu počeo je još 1983. godine kada je Slavoljubov otac u tu
zemlju na jugu Afrike doveo beogradska preduzeća Partizanski put i Energoprojekt.
Zato nije bilo nikakvih problema kada je Partizanski put (Zim) (PVT) LTD
po ko zna koji put marta 2000. zamolio Hogarda za pozajmicu kako bi se
premostio period do pristizanja para iz Beograda. Radilo se o 100.000 američkih
dolara u domaćoj valuti (četiri miliona zimbabveanskih dolara). Tubić je potpisao
priznanicu obećavši da će dug biti namiren u najkraćem mogućem roku.
Posle toga usledile su i neke
druge, mnogo manje pozajmice, a za prethodni, veliki dug, Tubić je uveravao
Hogarda da će sve biti u redu. Avgusta 2002. Tubić je Hogardu dao ček izdat od Partizanskog
puta u visini od deset miliona zimbabveanskih dolara, što je u tom trenutku
imalo ekvivalent od nešto preko 13.000 američkih dolara, dakle nekih deset
odsto celokupnog duga.
Krajem 2002. je Tubić iznenada
napustio Zimbabve nikome ne najavljujući svoje preseljenje nazad za Beograd.
Kada je video da od isplate duga nema ništa Hogard je 2003. Trećem opštinskom sudu u Beogradu podneo
tužbu protiv Tubića i Partizanskog puta.
Dužnici ne osporavaju da im je
Hogard pozajmio novac, ali osporavaju visinu potraživanja smatrajući da su
isplatom iz avgusta 2002. namirili sva potraživanja.
"U Zimbabveu vlada visoka
inflacija, pa se sva dugovanja obračunavaju u američkim dolarima",
objašnjava nam Hogard. "Bar bi u Srbiji, koja je nedavno imala slična
iskustva, trebalo da bude razumevanja za ovakvo poslovanje."
Nasuprot tome, direktor Partizanskog
puta Zoran Radosavljević veruje da se dug obračunava u
zimbabveanskom dolaru, mada ne uspeva da obrazloži kako se došlo do sume od
10.000.000, koliko je vraćeno Hogardu.
Uz sve to nastaje i sumnja, i kod
britanskog preduzimača i kod srpske firme, da li je Tubić novac uopšte
upotrebio za potrebe Partizanskog puta ili za sebe lično. Sumnju
produbljuje činjenica da je odmah po povratku u Beograd Tubić kupio višesobni
stan na trećem spratu zgrade u Mileševskoj 51 u centru Beograda, na koji je sud
stavio zabranu raspolaganja kako bi se obezbedila naplata u slučaju da Hogard
dobije postupak.
S obzirom na to da prvostepeni
sudski postupak traje već skoro sedam godina, šteta se ne nanosi samo našem
poslovnom ugledu u svetu već i celoj Srbiji, koja se prikazuje nesposobnom da
presudi u jednom ne posebno komplikovanom sporu.