Ovim korakom Obama
nastavlja politiku svog prethodnika, Džordža Buša, koji je 2007. uložio veto na
"National Defense Autorization Act",
odnosno zakon kojim je određen budžet za Ministarstvo odbrane za 2008. godinu. Pošto je predlog zakona
promenjen jednom rečenicom kojom je priznata predsednikova suprematija po
pitanju nacionalne odbrane, Buš ga je prihvatio i potpisao kao "U.S.
Public Law Nr. 110-181".
Oni koji se
interesuju za istorijske sličnosti odmah će da primete sličnosti sa "hitnim uredbama" za ograničenje građanskih
sloboda, kao što su sloboda govora ili putovanja, a koje je
"iznuđeno" doneo kancelar Nemačke Adolf Hitler, neposredno posle
spaljivanja Rajhstaga.
Džordž Buš je još
2001. slavio svoju čudnovatu pobedu na predsedničkim izborima koju je omogućio
Vrhovni sud (Supreme Court) neverovatnim i neustavnim mešanjem u same
izbore. Iste
godine, posle 11. septembra, Buš donosi
"Patriot Act", zakon koji protivustavno ograničava privatnu sferu i
pravo građana na slobodno kretanje.
I konačno, Barak Obama svojim najnovijim
ukazom komandi Pentagona direktno podređuje izvršenje mera u okviru eventualnog
vanrednog stanja.
Grupe za zaštitu ljudskih prava već sada
iznose sumnju da ovaj ukaz Pentagonu daje mogućnost da u slučaju proglašenja
vanrednog stanja u pojedinim oblastima (kao, na primer, posle prirodnih
katastrofa, ali i građanskih nemira) preuzme kontrolu nad Nacionalnom gardom
pogođene države.
Istovremeno kada je
potpisao osporavani ukaz, Obama je za šefa Office of Information and
Regulatory Affairs (Biro za informisanje i rešavanje
slučajeva) postavio profesora Kasa Sanstajna, pravnika sa Harvard Law School.
Informativni car,
kako Sanstajna već zove republikanska opozicija, ali i mnogi liberalni mislioci
Amerike, objavio je 2008. izveštaj pod naslovom "Teorije zavere", u
kome je predlagao da vlada podriva određene građanske grupe. Pod izrazom
"kognitivna infiltracija" Sanstajn je u pomenutom izveštaju
podrazumevao ubacivanje državnih agenata u grupe koje su kritički nastrojene
prema vladi, a koji bi širili dezinformacije i sejali nesigurnost.
Kao primer
"zavereničkih grupa" ovaj paranoik navodi osobe koje ne veruju da
izduvni gasovi dovode do promene klime, ili sumnjaju u zvanične izveštaje o
ubistvu Kenedija, kao i one koji nisu spremni da bez daljnjeg poveruju u jedinu
krivicu Osame bin Ladena za krvoproliće od 11. septembra.
Ovaj
"informativni i regulativni car" predvodi jednu službu koja ima
neverovatan uticaj na internet i ostale moderne medije, i koja je u zakonskoj
mogućnosti ne samo da kontroliše već i da ograničava slobode koje građanima
garantuje američki ustav.
Postavljanjem
Sanstajna na ovako odgovorno mesto, istovremeno kada je doneo ukaz o
podređivanju Nacionalne garde Pentagonu, Barak Obama je pokazao da je njegov
prvenstveni cilj stavljanje države pod punu i neograničenu kontrolu, a ne
"širenje" mira za šta je nezasluženo dobio avansnu Nobelovu nagradu.
Demokratsko vanredno stanje
Nacionalna
garda Sjedinjenih Američkih Država (engl.: United States National Guard,
skraćeno: National Guard, akronim: USNG) zaživela je tek 1903.
godine.
Pripadnici
Garde su plaćenici, dobrovoljni članovi vojno-milicijskih jedinica koje su
vezane za određenu teritoriju.
Svaka
savezna država SAD, kao i svaka teritorija (npr. Američka Samoa, ili District
of Columbia u okviru koga je glavni grad SAD, Vašington) ima sopstvenu
Nacionalnu gardu (State militias) koja je podređena nosiocu izvršne vlasti (u
saveznim državama to je guverner).
"Ono"
što bi uskoro trebalo da postane pesnica Obaminog vanrednog stanja u Americi,
od 2003. intenzivno sarađuje sa - Vojskom Srbije. Zapovednik Nacionalne garde
Ohaja, general-major Gregori Vejt, izjavio je krajem 2009. da je saradnja
ostvarena na najvišem nivou.
Američke
i srpske demokrate se, očigledno, odlično razumeju u vanredna stanja.
Da li je baš slučajno
Skoro sve spoljne ratove SAD su započinjale pod liderstvom demokratskih predsednika.
Za vreme vlade Grovera Klivlenda SAD su 1898. vodile i
dobile američko-španski rat nakon koga su ovladale Filipinima, Portorikom, Havajima i Kubom.
Nekadašnji demokratski guverner Nju Džerzija, Vudro Vilson, uveo je 6. aprila
1917. SAD u Prvi svetski rat.
Frenklin Delano Ruzvelt (Demokratska partija) bio je
predsednik SAD za vreme Drugog svetskog rata. On je, takođe, bio jedini
predsednik SAD koji je dobio četiri mandata (umro je u toku predsednikovanja).
Dotadašnje neformalno ograničenje na dva mandata formalno je, kao zakon, usvojeno tek posle Ruzveltove
smrti.
Ruzveltov naslednik Hari Truman, takođe iz Demokratske
partije, angažovao je američku vojsku u Korejskom ratu (1950-1953). Demokrata
Džon Kenedi je posle Kubanske revolucije prvo poslao paravojne jedinice u
neuspešnu misiju u Zalivu svinja, a onda 1962. svet doveo na granicu nuklearnog
rata u takozvanoj Kubanskoj krizi.
Za mandata njegovog naslednika iz Demokratske stranke,
Lindona Džonsona, SAD su se 1964. vojno umešale u vijetnamski građanski rat
(povukle se posle poraza 1973. kada je predsednik bio republikanac Nikson),
mada su prve prikrivene intervencije izvršene još za mandata Kenedija.
Demokrata Džimi Karter je 1979. odobrio neuspešnu vojnu
misiju za oslobađanje američkih talaca u Iranu, tokom koje su američki marinci
izginuli ne videvši svoje neprijatelje.
Najsramniji rat SAD su vodile 1999. godine za mandata
demokrate Bila Klintona protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Dva Džordža Buša, otac i sin, obojica republikanci, SAD
su uveli u Prvi i Drugi zalivski rat protiv Iraka, a Buš mlađi je zaslužan i za
besmislenu američku vojnu avanturu u
Avganistanu. Prgavi Ronald Regan, republikanac, oba svoja mandata je proveo
skoro bez ispaljenog metka, ako ne računamo sitnije intervencije
u Srednjoj Americi i na Karibima. Izgleda da su republikanci veće prznice, ali su demokrate sklonije konkretnim vojnim intervencijama.
Sadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak
Obama pripada Demokratskoj partiji.