Feljton

 

Idi Amin Dada - Poslednji kralj Škotske (3)

 

Ja nisam marioneta

 

O jednom od najvećih diktatora Afrike 20. veka Idiju Aminu Dadi ispričane su mnoge priče, ali u storiji The Last King of Scotland (Poslednji kralj Škotske), autor Džil Foden slaže mozaik istine i imaginacije onoga što je poznato i onoga što se nagađa o Idiju Aminu. Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi Fodenov roman, koji na najbolji mogući način razotkriva kako je Idi Amin, od vojnika koji se potpisivao palcem, postao nezaobilazna politička figura Afrike prošlog veka 

 

Prevod: U. Grbić

 

 

...Kako su meseci prolazili, Idi je sticao sve više i više poverenja u mene. Nazvao bi me telefonom - taj čovek je obožavao telefon - i često bi me više od jedanput nedeljno odvlačio iz Mulaga da obavim neki zadatak koji uopšte nije medicinske prirode. Bili su to, na primer, brifinzi s brojnim novinarima, uglavnom britanskim, ali kasnije i američkim i nemačkim, koji su u to vreme dolazili da posete predsednika ili da s njim popričaju telefonom. S vremena na vreme pojavljivali su se u naznačenom hotelu ili nekoj od Aminovih rezidencija, sa repovima gumenih kablova, glomaznim, crnim, televizijskim kamerama na ramenu i sunđerastim mikrofonima na kopljastim stalkovima.

Neizbežno bi ga podboli da kaže nešto skandalozno. Sećam se kako su klečali ispred njega, neki prčkajući po opremi, neki piskarajući po malim beležnicama sa spiralom. Uvek su nosili svetlobraon, ili čak kaki odeću, koliko se sećam, i nekad je izgledalo kao da jedan vojnik intervjuiše drugog.

 

Biću prvi crni astronaut

 

Pamtim jednu priliku kada se Idi u svojoj slonovskoj glomaznosti upakovao u narandžasti padobranski kombenezon. Nalazili smo se u banket sali Državne kuće. Sto od tamnog drveta bio je odguran do zida, kao dugački čamac usidren u pristaništu, a Idi se smestio na pomerenu rezbarenu stolicu, dok su u polukrugu ispred njega stajali novinari.

"Ovo je moj astronautski kostim", objavio je, kad je počela konferencija za štampu. "Nosiću ga kad Uganda stigne na Mesec. Razgovarao sam s predstavnicima NASA i oni kažu da je moguće da ja budem prvi crni čovek koji će tamo da ode."

Svi se nasmejaše.

"Ozbiljan sam", protestovao je Amin. Kolektivno mrko piljenje okruženo zaliscima guvernera-generala govorilo je drugačije, dok su namrgođeno posmatrali scenu koja se odvijala ispod njih.

"Gospodine predsedniče, da li istovremeno spavate sa svim svojim ženama?", poče jedan novinar.

"Vi ste veoma drska osoba."                              

Ponovo se svi nasmejaše. Zapazio sam društvance pomoćnika koji su izgledali kao razbijači, verovatno ljudi iz Biroa za državna istraživanja, kako stoje u začelju sale, ispod tanjira s državnim grbom. Primetio sam da je tom tanjiru potrebno glancanje, jer je izgubio sjaj i dobio zelenu patinu.

Izveštač jedne od američkih mreža podigao je ruku: "Zbog čega ste proterali Izraelce iz Ugande, posle svega što su za vas učinili u smislu izgradnje puteva i snabdevanja letelicama za Vazduhoplovne snage Ugande?"

Amin je delovao iznenađeno, kao da je nezamislivo da iko postavi takvo pitanje.

"Zato što je pobeda Arapa u ratu sa Izraelom neminovnost, a za premijerku gospođu Goldu Meir jedini izlaz je da popakuje svoje gaćice i pobegne u pravcu Njujorka i Vašingtona. Isto tako, kad su Izraelci bili u Ugandi, da, Amerikanci i Izraelci su od Ugande napravili sedište CIA u Africi. Ako vidite gospođu Meir, recite joj da ja nisam osoba koja se bilo koga plaši. Visok sam preko metar i devedeset i bivši sam bokserski šampion u poluteškoj kategoriji. Kad je Mohamed Ali završio sa Džordžom Formanom tamo iza zairske granice, rekao sam mu: dođi i bori se sada protiv mene u Ugandi. Ali on se previše uplašio!"

Svi su besomučno žvrljali. Za trenutak je u sali nastao tajac, jedino se čuo zvuk šuštanja hartije i blagog zujanja snimateljske opreme.

 

Darovi tenkovi i avioni

 

Novinar Dejli mirora prvi je probio tišinu pitanjem: "Kako je biti predsednik Ugande?"

"Jako teško, ali ja veoma volim i mnogo uživam u tome. Čovek mora da ima uzoran razum, da naporno radi i ne sme da bude kukavica. Ali ja volim Ugandu i dat mi je instinkt da vodim zemlju, tako da je u redu."

"Zašto ste od Britanije tražili da vam nabavi herijer mlaznjake", upita ubojito pero Sandej tajmsa, Rodezijac grubog lika. Njegov naglasak me je podsetio na Svonipoelove odsečne južnoafričke tonove, iako mi se čini da mi je rekao kako starosedeoci obeju zemalja ne nalaze da su slični. Pa, barem ne pravi starosedeoci... Toliko klopki i skrivenih zamki ima kad se opisuju ovakve stvari.

"Bio sam iskren", odgovorio je Amin. "Pitao sam sekretara odbrane kad smo bili na sastanku. Morao sam da krenem i napadnem Južnu Afriku. Čak sam im tražio i razarač i nosač aviona, kako bih mogao da krenem na Južnu Afriku u punoj snazi. Zajednički neprijatelji cele Afrike jesu Južna Afrika i Rodezija. Vojna vlast će na kraju isterati rasiste iz Južne Afrike. Imperijalisti će se suočiti s ratom. Istinski dobrovoljačka afrička armija upravo se formira za borbu ako Pretorija i Rodezija svom crnačkom stanovništvu ne budu ustupile vladavinu većine. Divizija od hiljadu južnoafričkih prognanika se obučava i spremna je da se bori svakog časa. Neki od tih ljudi su već tamo i samo čekaju zeleno svetlo od mene."

"Da li ćete se zato pridružiti komunistima u Južnoj Africi u borbi protiv režima aparthejda?"

"O, ne. Veoma sam zahvalan na besplatnim darovima kao što su tenkovi, mobilni kamioni, oružje i borbeni avioni, koje mi je dao Sovjetski Savez, ali ja nisam marioneta. Nema šanse. Ne obigravam oko kriminalaca koji nastoje da se ponašaju kao da su potpredsednici Ugande. Sovjetski stav je da ja odem u Moskvu i savetujem ih kakvu politiku da sprovode prema Čehoslovačkoj."

Ustao je i počeo da hoda po prostoru između svoje rustične stolice i novinarskih kolena  kao školski nastavnik ili fudbalski trener koji drži ohrabrujući govor.

"Uvek isto. Svi mi stalno govore šta da radim. Čak i Izraelci, kad su bili na mojoj strani u velikoj bici sa Oboteom, rekli su mi da likvidiram ljude iz vojske koji su protiv mene. Zaista su mi to rekli, znate. To je istina. Njihovi agenti, a i britanski, pomogli su mi oko puča. Mada sam to mogao i sam da izvedem, bez njih."

Neodređeno sam se pitao da on to misli na Stouna. Ili na Vira. Verovatno na obojicu. Amin poče da trči u mestu i kao bokser da udara u vazduh pred novinarima.         

"Da, mada su mi i Britanci govorili mnoge loše stvari. Kad sam mislio da su dobri ljudi. BBC, morate to da kažete. Iako jako dobro znam da ste vi glas Britanske imperije, kriminalne organizacije koju sam ja pobedio i koja je podignuta na krvi i znoju porobljenog naroda. Uganđana, Kenijaca, Tanzanijaca, Burmanaca, čak i Škota."

Iza pomena svakog od ovih naroda, usledio bi žestok udarac u vazduh, a kod poslednjeg se Amin sručio u stolicu, raskrečenih nogu, dišući teško, kao buldog. U tišini koja je zavladala, zurili smo u njega, u narandžastu tkaninu kombinezona tu i tamo probušenu crnim plastičnim žicama i drugim napravama zakačenim za njega.

 

Vizionar

 

"Kako se osećate okruženi tolikim brojem prokomunističkih država?", upita Amerikanac na kraju. "Da li Vas to čini nervoznim?"

"Pa, da, u pravu ste. Prilično je teško.Vidite, mi u Ugandi nismo za komuniste. Veoma bih voleo da vanaki budu slobodni. U komunističkim zemljama kao što je Tanzanija, ne osećate slobodu govora: na svaka tri čoveka ide jedan špijun. Ali ovde ne. Ovde se niko ne boji. To vam je kao s devojkama u Ugandi. Govorim im da budu ponosne, a ne stidljive. Ne valja u krevet voditi devojku koja je stidljiva... Razumete šta hoću da kažem?"

Nasmejao se, a baražna vatra bliceva krenu da seva. To je bio omiljeni trik da se objavljuju njegove slike dok se manično smeje. Tim smehom Princa tame, smehom gluvog doba noći, koji je tako dobro izvodio.

"Kakav je stav vaše politike prema Sjedinjenim Američkim Državama, feldmaršale Amin?", upita Amerikanac.

"Mnogo volim američki narod, i Forda takođe mnogo volim. Ali želim da ga upozorim na situaciju punu opasnosti, naime na položaj crnačke populacije u njegovoj zemlji. On je svestan da su belci kidnapovali Afrikance iz Afrike i terali ih da, protiv svoje volje, napuštaju otadžbinu i da budu robovi u Sjedinjenim Državama. Da bi njegova zemlja funkcionisala bez problema, predsednik Ford ne treba da vrši diskriminaciju nad njima. Ne samo da treba da ih postavlja na visoke položaje među osobljem u Beloj kući nego bi trebalo da ih imenuje i kao državne sekretare. Imaju pravo na svoj zakoniti udeo u upravljanju zemljom..."

                                                                     (Kraj)