Govoreći otvoreno
Nebojša Petrović, najbolji sportski novinar u 2009. godini
Nije lako kada ubijaju zbog
prejake reči
Sportsko novinarstvo u Srbiji se, sasvim izvesno, odavno
nalazi na optuženičkoj klupi. Optužnica je veoma surova - poltronstvo, podaništvo,
licemerje, korumpiranost... samo su neki atributi koji se vezuju za sportske
novinare koji formiraju javno mnjenje na sportskoj sceni Srbije. No, da nije
sve tako crno i izgubljeno, barem što se sportskog novinarstva tiče, svedoči
činjenica da je Nebojšu Petrovića,
mladog ali već iskusnog i rutiniranog novinara SOS kanala, Udruženje sportskih
novina Srbije proglasilo najboljim sportskim novinarom u 2009. godini. Malo
svetla na kraju tunela...
Nikola
Simić
S obzirom na to da smo u
poslednje vreme i mi bili dosta kritički nastrojeni prema profesiji sportski
novinar, naravno s razlogom, prijatno je saznanje da u novoj generaciji
sportskih izveštača postoje profesionalci poput Nebojše Petrovića, koji
koristeći tako prestižan medij kao što je televizija, uspevaju da na ovoj sve
sumornijoj sportskoj sceni neguju i analitičko i istraživačko novinarstvo. Neka
dubinska istraživanja pojedinih tema, posebno fudbalskih, bila su, čini se,
odlučujuća da se staleško udruženje u, reklo bi se, nikad jačoj konkurenciji
odluči za mladog novinarskog asa, sa kojim je, inače, prijatno razgovarati o
svakoj temi, pa makar ona bila i iz kategorije najneugodnijih.
Nema sumnje da nagrada kolega,
dakle sportskih novinara iz cele Srbije, može samo da prija?
- Naravno da mi je priznanje
prijalo, jer je, pre svega, došlo od kolega u nikad jačoj konkurenciji. To je i
priznanje SOS kanalu, koji se nije ustručavao da otvori i one najneprijatnije
teme - o fudbalskoj mafiji, nasilju na sportskim terenima, fudbalskoj
patologiji svake vrste.
Nasilje preko tuđih leđa
Sportski novinari trpe ozbiljne
kritike da u svom radu izbegavaju kritiku, da je se prosto užasavaju, a Vi ste
prestižno priznanje "zaradili" upravo za emisije koje su bile
kritički intonirane?
- Tačno je da se u mojim emisijama
otvoreno i bez dlake na jeziku govorilo o svim problemima. I ne samo problemima
već i ljudima, po imenu i prezimenu,
koji su nosioci tih negativnih pojava. Jednostavno, medij u kojem ja radim, SOS
kanal, nema obavezu ni prema jednom klubu, ni prema Savezu, pa nam to olakšava
posao da dubinski istražujemo svaku pojavu, boreći se za prosperitet srpskog
fudbala, ma kakva bila njegova percepcija u sportskoj javnosti.
Malo je primera, bar u Vašoj
profesiji, da se novinari hrabro upuštaju u analize, istraživanje, već se sve
svodi na obično prepričavanje šta je ko rekao, izjavio...?
- Ne mogu da govorim kako
prolaze druge moje kolege. Znam samo da sam ja imao silnih problema sa
navijačima Zvezde, Partizana, Vojvodine, OFK Beograda, zato što sam godinama
unazad ukazivao na nasilje i huliganstvo među njima, kada država Srbija nije ni
pomišljala da toj pošasti stane na put.
Država kojoj bi to trebalo da
bude prioritetni posao, dakle borba protiv nasilja, uglavnom se verbalno i
virtuelno zalaže za rešavanje tog problema, dok u praksi ničim ne pokazuje
rešenost da se obračuna s huliganstvom?
- Koliko ja vidim, država
pokazuje sve čvršći stav u odnosu na problematiku nasilja na sportskim
terenima. Nažalost, tu postoji i jedna
zamena teza - da državni organi hoće obračun
s nasiljem da prevale na pleća medija i klubova. Mi se
sa tim problemom borimo od početka, od trenutka kada smo to detektovali, iako
smo praktično bili bez ičije zaštite, ponajmanje države. Razbijali su nam
prozore, uništavali opremu, donosili
transparente na stadion protiv nas, ali se mi nismo uplašili nikakvih i ničijih pretnji. Hoću
da verujem da konačno postoji politička volja da se te stvari definitivno reše i huliganstvo i nasilje proteraju sa naših terena.
Samo nemoj osetljive teme!
Vaša televizija poziva navijače
da dođu na stadion, na utakmicu, da fudbal ne gledaju iz fotelje. S druge
strane, ministar policije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić javno kaže da se polovina predsednika srpskih klubova nalazi u "beloj
knjizi" organizovanog kriminala. Kako pomiriti te dve krajnosti?
- I sam se neprijatno
osećam kada pozivam navijače da dođu na stadion, samim tim što sam svestan da
oni nemaju šta da vide na srpskim terenima. Olako prodajemo mlade igrače, ne mislimo na fudbalsku budućnost. Ovde se postavlja pitanje šta će biti sa
nama, to jest srpskim fudbalom, kada prodamo i poslednjeg Ljajića, Aleksića,
Šćepovića. Dobro je, inače, što je ministar policije Dačić apostrofirao pojavu
tih "nečistih" biografija predsednika pojedinih klubova, ali je
velika šteta što nije pomenuo nijedno ime. Tako nama novinarima ostaje da
nagađamo ko su ti ljudi i kakva je njihova misija u srpskom fudbalu. Lično sam
očekivao da će ministar Dačić izaći sa konkretnim imenima, tako da pod
hipotekom sumnje ne bi bili svi ljudi koji rade u srpskom fudbalu. Naravno da
među njima ima i dobronamernih i časnih ljudi, nisu svi mešetari. Ne može
se od medija očekivati da preuzmu nadležnosti državnih
organa. Ovako su svi obeleženi, a niko nije žigosan.
Kako Vi, kao najbolji u 2009.
godini, vidite aktuelni trenutak sportskog novinarstva u Srbiji. Ima li,
konačno, nade za ovu profesiju?
- Slažem se sa onim
kritičarima koji kažu da u sportskom novinarstvu Srbije nedostaje analitičko i
istraživačko "kopanje" po najbitnijim temama, posebno kada je reč o
kriminalu, prodaji igrača, regularnosti. Tragična je činjenica što se sportsko
novinarstvo, jedna plemenita profesija, svelo na prenošenje izjava ovog ili
onog čoveka, fudbalera, trenera. Naravno, problem je daleko dublji. Nisu ovde
sportski novinari jedini krivci. Nekakav strah je zavladao sportskom scenom -
niko, naime, nema hrabrosti da otvoreno progovori o osetljivim temama. Neki se
plaše za karijeru, drugi za egzistenciju, dok bi u klubovima najviše voleli da
se o njima pišu samo lepe stvari, bez tenzija i talasanja. Ova činjenica je
paradoksalna, ali tačna - vi danas u srpskom sportu skoro da ne možete da
nađete čoveka, sagovornika, koji će hrabro i otvoreno da komentariše neki
problem, neku krucijalnu temu, jer odmazda može brzo da stigne. Valjaju se sve
same floskule, izgovaraju reči bez smisla i sadržaja, dok pojedinci u srpskom
sportu žive sve bolje i bolje, bez ikakvih moralnih i drugih kvaliteta. I to
tako traje od početka dvadesetih godina, kada su u naš sport, pre svega fudbal,
ušli neki opaki ljudi koji nisu prezali ni da ubiju za prejaku reč - zaključuje
Nebojša Petrović, laureat nagrade "Zlatno pero" i čovek koji,
zasigurno, vraća veru u toliko kontradiktornu profesiju danas i ovde - sportsko
novinarstvo.
Iz obrazloženja Udruženja sportskih novinara Srbije
Novinar
Nebojša Petrović je u 2009. godini ostvario niz zapaženih intervjua, reportaža,
a uspeo je da svoje dve autorske emisije učini kultnim, samim tim što se nije
ustručavao da na jedan drugačiji način, iz posebnog ugla, osvetli događaje iza
fudbalske scene i da autentičnim rečnikom reportera ljubiteljima fudbala otvori
neke nove vidike, pre svega dubinski osvetljavajući aktuelne probleme i sve ono
što savremeni fudbal u Srbiji nosi sobom.
Hrabro, elokventno i s mirnoćom koja fascinira, Nebojša
Petrović je otvarao mnoge tabu-teme, tragao za genezom posrtanja srpskog
fudbala, nudio inovativna rešenja.
...Ovde posebno treba apostrofirati njegove TV reportaže
o srpskoj fudbalskoj reprezentaciji, koju je pratio od starta u kvalifikacijama
za svetsko prvenstvo pa do njihovog završetka i plasmana Orlova na SP.
Kreativno i samouvereno, dakle vrhunski pripremljeno, sa potpunom svešću o
značaju i fudbala i plasmana na Mondijal, Nebojša Petrović je pokušavao, i u
tome redovno uspevao, da ljubiteljima fudbala dočara sve što se događalo u
izabranom timu i oko njega. Čak, slobodno se može reći, prkoseći našoj već
legendarnoj osetljivosti na kritike. Njegove kritike, međutim, nisu bile
rigidne, bez čvrstih argumenata, ali je on u svojim sudovima, refleksijama i
ekskluzivama uvek čuvao čoveka i njegovu ličnost.
Krunom njegovog rada u 2009. godini može se, sasvim
izvesno, označiti izveštavanje sa ceremonije određivanja parova (žreba) za
predstojeći Mondijal u Južnoj Africi... Praktično, Nebojša Petrović je sa lica
mesta uspeo da gledaoce iz Srbije potpuno uvede u magiju svega onoga što će se
kroz šest meseci dešavati u Južnoj Africi.
... Petroviću se veruje, i tu njegovu osobinu samosvojnog
autora gledaoci SOS kanala su brzo prepoznali i najčešće apostrofirali. Sve
emisije sa njegovim autorskim rukopisom imale su i imaju autentičnu životnu neposrednost.