Red i mir
Mogu li organi reda
i mira da tuku, paze i spasavaju, a da se toga kasnije niko ne seti
Slučaj policija nije slučajan
Ako se kaže da se 5.600 policajaca našlo protiv 5.000-6.000
"građana", pri čemu je među žrtvama pet-šest puta više policajaca, onda za analizu nisu "građani" nego policajci.
Zašto je u Srbiji policija uvek žrtva, čak i kad okrvavi ruke
Ivan Molotok
Uopšteno uzevši, policija je deo sistema organa uprave pojedinih država
zaduženih za održavanje zakona i javnog reda. Kao takva, dakle kao opšta stvar,
služba od opšteg interesa, funkcioniše još od antičkog
doba i na svim meridijanima, bez obzira na to što je taj tzv. opšti
interes često bio sve samo ne opšti, čak ni većinski,
nego manjinski, grupni ili pojedinačni. Sve do interesa pojedinca.
Takvog opšteg okvira i pogleda na policiju nisu pošteđene
ni Srbija ni njene državotvorne prethodnice. Ne treba zaboraviti ni to da je formalno sve do
prvih dana 1997. godine (u toku čuvenih zimskih protesta),
kada je od milicije nastala policija, ova - prema do tada
prihvatanim uopštavanjima - "organizacija za javnu bezbednost kojom rukovodi
sekretarijat za unutrašnje poslove" tretirana kao vidno
ideološko-politička služba, kao "narodna vojska", tj. "naoružani
narod, za razliku od stalne ili kadrovske armije". Da je taj ideološki
otklon - pa još dodatno u "narodno-vojnom" kontekstu - zaista bio
okosnica ustrojstva civilnih snaga reda i mira, bilo je jasno posle uvođenja
vojničkih činova u miliciji na samrti (1996), tačno godinu dana pre nego
što je postala policija. (Inače,
kolokvijalno se smatra da je razlika između milicije i policije
u odnosu profesionalizma i ideološke indoktrinacije; milicija, navodno,
prevashodno podrazumeva zaštitu ideologije i režima, a policija - zakona i
ustavnih državnih institucija.)
Jasno je da se ove i
ovakve sistemske nedoumice rešavaju prve, kada se udara formalno-pravni temelj
unutrašnjeg bezbednosnog sistema zemlje. Činjenica je, međutim, da se pitanja
istovetnog sadržaja: "čija je policija", "čije interese štiti",
"koga od koga i zbog koga brani", pa čak i "kako da se policija
zaštiti od onih koji štite nju i koje ona štiti" u
Srbiji redovno, u kratkim vremenskim intervalima, bez obzira na organizaciono
preustrojstvo i prenamenu, kao i periodična kadrovska talasanja i
prilagođavanja, postavljaju na isti način već punih 20 godina, od 1990, od
"zavođenja" demokratije i višestranačja, kada je po logici stvari i
policija (tada milicija) u svakom smislu, pa čak i "spontano" trebalo
da postane nešto sasvim drugo.
I za medicinu
Kako je rečeno, policija
(milicija) je kao malo koja u savremenom svetu imala priliku da pokaže sva
svoja moguća lica (i svojih nalogodavaca), namere i sposobnosti, počev od prvih
masovnih sukoba s opozicijom u toku predizbornih mitinga pred prve
parlamentarne i predsedničke izbore 1990. godine, potom tokom velikih
martovskih demonstracija opozicije i studenata 1991 (koje su na različite
načine odredile sudbinu rata i mira tokom sledećih dvadeset godina), pa
devetomartovskih i vidovdanskih demonstracija tada već uveliko ratne 1992, pa
junskih događanja 1993, pa velikih tromesečnih zimskih protesta 1996/97, pa u
toku pune dve godine neskrivenog državnog terorizma kada su redom ubijani
novinari, politički neistomišljenici, sudije, bivši predsednici država, pa u
toku poluratnog angažmana na Kosovu 1998/99, pa za vreme petooktobarske
revolucije 2000, preko višemesečne operacije Sablja posle ubistva
premijera Zorana Đinđića 2003, sve do nedavnih masovnih sukoba s protivnicima
gej parade, kakvih je bilo i ranije, ali su tek sada postavili i pitanja
funkcionisanja policije u netipičnim situacijama, koje su kombinacija svih
prethodnih.
Bez obzira na to što je
i ovaj narod za proteklih 20-ak godina preživeo više, gore i
"raznovrsnije" nego mnogi drugi narodi u viševekovnoj istorije, pa je
"viko bez golema mrijeti jada", pomenute policijske
"masovke" uz desetine drugih, i po svetskim standardima veoma obimnih
akcija, gotovo bez izuzetka su kao "slučaj" eksponirali baš policiju i
njeno ponašanje, dakle ne državna i politička vođstva i nalogodavce, nego
policijsku masu neposrednih izvršilaca, najčešće prepuštenih, pokazalo se,
vlastitoj inicijativi i improvizaciji. Gotovo da nije bilo prilike a da se
uporedo s policijskim žrtvama nije govorilo i o policiji kao žrtvi, pokatkad i
većoj nego što bi dopuštalo čak i karikiranje ove problematike.
Da je postavljanje
ovakvih pitanja umesno, pokazuju i brojni za poslednjih mesec-dva nagomilani
događaji koji su na razne načine u vezi sa policijom i sistematski je, ne njenom
krivicom, predstavljaju kao "slučaj", politički, profesionalni, a po
mnogim merilima i psihijatrijski.
Uvredljiva slika
Bez
zalaženja u dublju analizu uzroka i posledica dovoljno je podsetiti se da su
povodom gej parade na ulicama Beograda, 10. oktobra, a prema evidenciji Prvog
opštinskog suda, pred kojim se vode postupci protiv osumnjičenih za nerede,
zvanično povređena 22 građanina i 147 policajaca. Govoreći o
"celom" oktobru (u kojem su, pored gej parade, zabeleženi i
visokorizični dolazak Hilari Klinton i fudbalski meč Crvana zvezda - Partizan)
ministar policije Ivica Dačić pominje 31 povređenog "građanina"
(petoro teško) i 173 povređena policajca (šestorica teško), a pored
civilnih vozila (35) i objekata (24) oštećena su čak 42 policijska vozila.
Dačić kaže da je za potrebe regulisanja gej parade angažovano 5.600
policajaca, za obezbeđivanje američke državne sekretarke 4.000, a za
utakmicu između Zvezde i Partizana 4.300. Poenta
neuobičajenog iznošenja u javnost konkretnih brojki (jer "vojna tajna"
najčešće nije šta i ko nego - koliko i kakvo) sadržana je
u poruci da "Beogradu nedostaje 2.000 policajaca", a da su oni
koji su na broju uglavnom gladni, žedni, goli i bosi. Tačnije, socijalno
nezbrinuti, a profesionalno-tehnički još manje.
Čak
i provizoran pregled epiloga sličnih sukoba između policije i demonstranata
("građana") širom sveta, pogotovo onih u Francuskoj, Italiji i
Engleskoj, govori o tome da sa "našima" nešto nije u redu, i u
pogledu medijskog i analitičkog tretmana i u pogledu profesionalno-fizičkih
efekata. Naime, ako se i policija i posmatrači slažu da je agresivnu masu tokom
gej parade pravilo "pet-šest hiljada" ljudi, da na njihovoj
strani nije bilo vatreno oružje, a da je angažovano pomenutih 5.600
policajaca, onda je proporcionalna zastupljenost povređenih na strani
policajaca i demonstranata katastrofalna za policiju, u svim relacijama i po
svim parametrima. Takav debakl po zapadnim policijskim merilima nije moguće
opravdati niti karakterom naređenja i uputstava, niti izbegavanjem fizičkih
kontakata sa demonstrantima (jer bi to onda bilo iznad granice krivičnog dela
rukovodstva u odnosu na izvršioce), ali jeste subjektivnim slabostima koje
potiču od neorganizovanosti, neukosti i nemotivisanosti policije i
nedoraslosti komande taktičkim potrebama situacije na terenu. Čak ni
najmaligniji laici nisu mogli da se načude kako su objektivi gotovo svih TV
kamera u svakom trenutku bili puni onesposobljenih oklopnika, pod punom opremom
pripadajućom za upravo takvu vrstu sukoba, što je bilo uvredljivo i
ponižavajuće i za gledaoce i za policiju.
Nekome dosadno
Tek
u tom kontekstu dobija na značaju i ono što se kasnije dešavalo povodom ali van
bojnog polja, u postupcima protiv privedenih demonstranata. A tamo je, na
primer, sudija Raša Janković u obrazloženjima za produženje pritvora navodio da
to čini jer se okrivljeni suprotstavljao zapadnim (valjda moralnim)
vrednostima, što ima posebno negativnu konotaciju pred dolazak dvojice
evropskih funkcionera... itd. Idiotskim, u suštini staljinističko-fantastičnim
sadržajem ovakve presude, dostojnim Danteove Božanstvene komedije,
baviće se pravna i medicinska struka, a za priču o policiji od značaja je
činjenica da je sledeći logiku tog obrazloženja srpska policijska (makar
vizuelno) elita iskasapljena, osramoćena i o trošku poreskih obveznika
zloupotrebljena za odbranu nekih vrednosti, o čijoj neprikosnovenosti i
zaštićenosti srpska javnost do sada nije bila obaveštena. Ta činjenica i vlast
i policijsku komandu čini zavereničkom u odnosu na narod, jer ni jedan
jedini pozitivni zakonski propis, uključujući i Ustav, te vrednosti ne notira,
niti ih na bilo koji način definiše. Van svake metafore, lako je pretpostaviti
da je i policija bila svesna da ne štiti ni državu ni narod, ni javni red i
mir, nego nečiju mentalnu fiksaciju i odgovarajuću procenu, što je posledično i
dovelo do njenog "kosovskog" posrnuća
usred Beograda. Kada se na to nadovežu drugi segmenti policijskog posla,
preliminarne radnje, obaveštajna i izviđajna delatnost, analitičke procene, za
koje se podrazumeva da su prethodile tom debaklu, lako je dokazati da je
zahvaljujući nekome ili nečemu policija i ovaj put (po ko zna koji put
za poslednje dve decenije) naprosto žrtvovana i da za to krivicu snosi onaj
stručno-profesionalni rukovodeći kadar policije.
U ovom trenutku štrajk policije nije opozvan,
koji je za 12. novembar zakazalo sedam policijskih sindikata sa ciljem da se
policajci izbore za osnovne materijalno-tehničke
uslove za rad, isplatu zaostalih dnevnica, toplog obroka i regresa, rešavanje
stambenog pitanja uz subvenciju države, manje deklarativnu a više
praktičnu brigu države
za policajce koji su, na primer, izgubili zdravlje u borbenim dejstvima itd. I
u prošlom broju Tabloida jedan policijski sindikalni lider ukazao je na:
koruptivnost, nepotizam, bahatost, neuviđavnost i neodgovornost
policijskih funkcionera u odnosu na potrebe i delikatnost poslova "širokih
policijskih masa" i bezgraničnu brigu za sopstvenu
karijeru i privilegije. Unutar takvih odnosa policajci se sukobljavaju i sa
svojim rukovodstvom, i među sobom i sa narodom, a da ne znaju u ime kojih vrednosti, pa ni za koji
novac to čine. Zbog svega toga se svaka reorganizacijska inovacija unutar policije,
poput najavljenog izlaska komunalnih policajaca na ulice, s ovlašćenjima
i nadležnostima koje bi u našem bezbednosnom sistemu trebalo da budu mala revolucija, ne vidi drugačije
do kao nova parada kiča i smeha, koju će neko da gura dok mu u bahatosti ne postane dosadna i ne kaže - dosta.
Kad mi procenimo
Kako rekosmo, gotovo ni u jednom segmentu policijskog života
(izuzev u pojedinim delovima tehničko-tehnološkog
osavremenjavanja ljudstva i tehničkih sredstava, što
nije ničija posebna zasluga veća od redovnog čitanja
novina) stvar se nije pomerila ni za dlaku već punih 20 godina. Za
više nego verodostojnu ilustraciju ove tvrdnje, autor ovih redova predlaže
"službenu" kuknjavu, pred službenim organima, najviših policijskih
funkcionera posle demonstracija opozicije od 9. marta 1991. godine, a svaka sličnost
sa stanjem dvadeset godina kasnije samo je dokaz o kojem je reč.
Tako, na primer, Radomir Šujeranović, tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, priznaje da je epilog analiza, promišljanja i očekivanja trusta policijskih mozgova bio da će
se na najavljenom mitingu opozicije pojaviti između 2.000 i 3.000
ljudi (od toga 1.000 iz unutrašnjosti). A pojavilo se, kaže
on, 40.000 (iako ni tada ni kasnije nije bilo nijednog ozbiljnog posmatrača
koji broj mitingaša nije procenio na 100-150.000), od toga 3.000 iz
unutrašnjosti. I tih 40.000 se pojavilo, po Šujeranoviću,
"niotkuda", u toku jednog sata, što je za policiju bilo
"šokantno".
U to vreme je u Beogradu bilo 2.100 milicionera iz
aktivnog sastava, što je prema proceni "policijskih stručnjaka" bilo
više nego dovoljno da to malo demonstranata, "prema planu", skrene
prema Ušću, i da ih još ostane za druge poslove.
Pored
toga, ti očekivani demonstranti procenjeni su kao "uglavnom poznate
siledžije delije itd., koji su se i ranije pojavljivali gde god su bili
nekakvi neredi. To su ljudi koji su svuda prisutni, bez obzira na to da li je
neki skup političkog karaktera ili nije. Oni su podeljeni u grupe. Oni imaju
razne grupe i svaka grupa ima drugi naziv!"
Tako
je čak i dok su trajale demonstracije dovlačena policija s Kosova i iz
unutrašnjosti transportnim vojnim avionima, autobusima i transporterima.
Rečeno
je da su demonstranti od policije veoma brzo oteli nekoliko radio-stanica i
tako praktično onemogućili komunikaciju unutar policijskih jedinica. Naime,
pošto "u jednom trenutku može da funkcioniše samo jedna radio-stanica,
dovoljno je da pritisnu taster na jednoj i veza se gubi... Pokušaj slanja
goniometara nije uspeo, jer nisu uspeli da se probiju". Tako je policija
bila izgubljena u vremenu i prostoru.
Na
prostoru koji je zahtevao najmanje 15 oklopnih transportera da bi bio efikasno
blokiran, bilo ih je, pet, i to loše
raspoređenih, koji su smetali jedan drugom. Na jednom od tri angažovana vodena
topa bila je neobučena posada. Inače, u policiji su samo tri čoveka bila obučena
za rukovanje vodenim topom.
Kaže
da je na užem kolegijumu u MUP-u dogovoreno da se ne nosi dugo oružje, ali da
su demonstranti za to odmah saznali, i to iskoristili. Šujeranović nije sumnjao
da je informacija o tom dogovoru procurela iz kruga od tih nekoliko ljudi.
Sve se zapisuje
Zanimljivo
je zapažanje drugog čoveka policije, objavljeno u tadašnjim medijima, čija
logika je kasnije doprinela cepanju zemlje: "Da je ova naša milicija
delovala na Kosovu ovako, oni bi sasvim drugačije to uradili - sve bi bilo
razbijeno za 15 minuta. Prema tome, milicija je imala sasvim drugi osećaj prema
Srbima... Sa samo 2.000 ljudi mi bismo na Kosovu ovu masu razbili, ali ovde je
bilo drugačije... Na Kosovu bi bilo 100 mrtvih, ovde je bilo naređeno - ni u
kom slučaju, ni pod kojim uslovima ne upotrebljavati silu!"
I ministar Radmilo Bogdanović tvrdio je da,
zahvaljujući obaveštajnom radu, "nismo računali da u Beogradu treba ovako
da se bijemo sa narodom... Sve smo očekivali, i na Kosovu i na drugim mestima,
ali ovde da ćemo se tako biti i sukobiti s narodom - nismo".
Rekao
je da "gradske brigade, koje se s takvim militantnim grupama sukobljavaju,
znaju kako s njima treba postupati kada se održavaju utakmice u našem gradu. A,
postojala je opasnost da se upravo tako nešto desi, oni su njih tukli na
utakmicama, pa je postojala mogućnost osvete". Delije su, podučavao
je Bogdanović, "Zvezdini
navijači, ali to je grupa naše dece koja ruši sve pred sobom, a kada nema s kim
da se sukobi, onda se tuku među sobom".
Koliko
su policajci bili obavešteni o onome čime se bave govori i sledeća anegdota.
Prvo je, naime, pomoćnik ministra Šujeranović u nekom kontekstu pomenuo Briškina
kao ličnog čuvara - telesnu gardu Vuka Draškovića. A reč je o Đorđu Božoviću Giški,
koga su tada poznavala i mala deca. Potom je Nedeljko Bucalo, načelnik
Uprave za suzbijanje kriminaliteta SUP Beograd, nabrajajući "kriminalce i
siledžije" oko Vuka Draškovića, na "prvo mesto" stavio "
Đorđa Božović, zvanog Miško (pomenuti Giška!) pa Zvonka Osmanića
(Osmajlić, prim. red.), pa "čuvenog Matrića, tj. Belog (Branislav Matić
Beli, prim. red.)".
Ni
9. marta 1992. godine policija nije znala ni koliko demonstranata može da
očekuje, ni koliko policije može da angažuje, pa je za bitku protiv tadašnje
opozicije angažovala ne samo radikale nego već i miliciju iz Republike Srpske i
Republike Srpske Krajine, kasnije nikad formalno ne priznavši da je to učinila.
Pravno je, međutim, Srbija "provaljena" na način na koji nije
očekivala, preko Haškog tribunala. Reč je o tome da su tokom nekoliko procesa
protiv Srba optuženih za ratne zločine pred Hrvatskim sudovima, optuženi sudu
ponudili alibi: u to vreme (vreme izvršenja zločina koji im se
pripisuje) bili su službeno angažovani u Beogradu na suzbijanju demonstracija
opozicije, uz odgovarajuće dokaze. Ni jednom od njih taj alibi nije uvažen, ali
su te činjenice ušle u anale Haškog tribunala uz priče o ratnim afinitetima i
delatnostima srpske policije.
Osamnaest
godina kasnije, jedan pripadnik policijskih eskadrona smrti, Milorad Ulemek
Legija, u zatvorskoj knjizi Revolution - između razuma i srca,
fantastično precizno opisuje duh i moral takve policije povodom revolucionarnih
oktobarskih događanja 2000. godine. Govoreći o tome kako se "država
bukvalno raspala za nekoliko sati", tvrdi da su "određene struje u policiji odradile medveđu uslugu ovima iz
opozicije... Milošević se više svima smučio. Svi su bili potpuno ravnodušni prema onome što
se danas odigralo, od visokih funkcionera,
pa do onog zadnjeg policajca...
Devedeset osme i devedeset devete mnogi su policajci rat osetili na svojoj koži. Videli su šta znači uložiti i žrtvovati sebe, a onda biti izigran, izdat, samo jednim potezom olovke, od onog koji te je
u taj rat i poslao".
Tvrdi da je "vrh policije prodao policiju. S jedne strane su svesno povlačili poteze da puč uspe, a s druge su slali policiju na ulice, ne razmišljajući o tome da može da dođe do masakra..."
Slomiće se
Nema
nikakve sumnje da sadašnjom srpskom policijom, makar zbog socijalnog stanja u
njoj, preovladava duh iz vremena raznih
ratnih siročića, siromaha i beskućnika, kojima je uhlebljenje ključni
neideološki motiv postojanja. Većina je naučila da neguje vrline poslušnosti i
pokoravanja, svesna činjenice da vlast dobro barata kaubojskim pištoljima i da
može za čas da opozove stare, a dozove nove, još militantnije čuvare.
Preživljavanje i napredovanje pripadnika ovakve "bezbednosti vlasti"
zavisilo je od brzine reagovanja na zvuk pištaljke ili čak samo zapovednički
pokret vođe.
Često
samouki, nedoškolovani i gladni priznanja, bili su spremni da stanu na put
svakoj "dekadentnoj" inteligenciji. Odrastajući uz vođe, i sami su
dorasli za učitelje novih generacija policajaca, kojima je, uz siguran posao,
stan i hranu, bila zagarantovana i obuka u izolovanim internatima.
Svaka
sledeća generacija policajaca opismenjavala se kako bi mogla da u retkim
prilikama pročita data pisana naređenja. Poslušnost kao princip preživljavanja
je opstala, osposobljavajući se u razbijanju kojekakvih
"terorističkih" i antidržavnih saveza. Uvežbavani od starešina starog
kova, odnegovanih na veštinama "čupanja noktiju", potkradanja i
seksualnog ponižavanja političkih zatvorenika, mnogi današnji viđeniji policajci izrasli su u
neustrašive šerife kojima je policija zamenila sve članove porodice iz koje su
istrgnuti. Dobili su novo naoružanje, komunikacionu tehniku, pse i cinkaroše,
naučivši da privredni i obični kriminal treba zanemariti pred mnogo opasnijim
"političkim", ili onim na koji pretpostavljeni upre prstom, danas sve
češće - moralnim. I među njihovim žrtvama postojale su one koje su
"donosile" veća ovlašćenja i nagrade za inventivnost u oblasti
kažnjavanja i prevaspitavanja.
Ipak,
nekritičko pokoravanje policije principima vlasti, i isto takvo odustajanje od
nje, ne može se pripisati samo greškama psihopatski sazdanih pojedinaca ili
uvrnutih generacija. Greške su sistemske, a u (para)totalitarnim sistemima samo
najjači preživljavaju, rukovodeći se tezom o tome da je čovek čoveku krvni
neprijatelj. Zato su, valjda, najčešće i najbrže napredovali baš oni kojima je
delikt "u krvi", ponoseći se pozicijama kriminalaca s druge strane
žice. Ne želeći da se kontrolišu, oni su potezali pištolj već na prvi znak
sopstvenog straha.
Najveći
deo običnog policijskog sveta nije ni napredovao ni nazadovao. Takvi policajci
upućivani su na zadatke o kojima ništa nisu znali sve dok se ne bi našli na
licu mesta, gde su, u paničnom strahu od onoga što ih je snašlo, bodreći jedni
druge, usplahireno kretali u juriš. To je moglo da se vidi u brojnim situacijama
proteklih decenija, ali i tokom nedavne gej parade. I ovog puta su ljudi iz
raznih krajeva unutrašnjosti, neispavani, koji se još nisu oporavili od
prethodnih zadataka, prosto bili bačeni u grad koji ne poznaju i koji ne mogu
ni da vole, jer nije njihov. Kada im je objašnjeno šta je cilj a šta nije, šta
je preporučljivo a šta zabranjeno nije se imalo ni kako ni kuda pobeći. A osim
toga, tu je i vrhovni zakon, božanski ustav zvani - naređenje.
Oni
policajci koji su sačuvali ljudskost odbijajući da poslušaju priglupa
naređenja, skidali su gas-masku i odbijali da stave šlem protiv kamenica, ne
reagujući na izlive besa ljudi koje su prethodno ponižavale i tukle druge
kolege. Rizikujući da zbog toga i sami budu ponižavani, progonjeni i izopšteni
ti policajci su dospeli u poziciju nalik na onu u kojoj su se našli nemački
vojnici koji su odbijanje da streljaju nedužni narod platili glavom. Najveći
deo njih je među povređenim policajcima i zato ih ima relativno mnogo.
Ako
je samo jedna trećina od onih 5.600 pripadnika "antigej" policije
uspela da očuva humanost i odbije poslušnost u oktobarskom sukobu, onda će i
čitav sistem tipa "obučen da ubije" morati da se slomi.
Jedini
je problem što se ovakve priče ispredaju iz godine u godinu. Samo se menjaju
imena u sistemskim rubrikama za izvođače. Niko neće da izbriše sistem koji
proizvodi pogrešne stvari i - invalide.
Kada je policajcima objašnjeno šta je cilj a šta
nije, šta je preporučljivo a šta zabranjeno nije se imalo ni kako ni kuda
pobeći.
"Da je ova naša
milicija delovala na Kosovu ovako - sve bi bilo razbijeno za 15 minuta. Na
Kosovu bi bilo 100 mrtvih, a ovde je bilo naređeno - ne upotrebljavati
silu!"
Koruptivnost,
nepotizam, bahatost, neuviđavnost i neodgovornost
policijskih funkcionera u odnosu na potrebe i delikatnost poslova običnih policajaca i bezgranična briga za sopstvenu
karijeru i privilegije - dirljivi su.
Uporedo sa policijskim žrtvama uvek se govorilo i o policiji
kao žrtvi, pokatkad i većoj nego što bi dopuštalo čak i karikiranje ove problematike.