Tabloid istražuje
Nova nemačka medicina: ne uznemiravaj mozak dok
leči organizam
Uspešno lečenje kancera vodi pravo u zatvor
Rodonačelnik
tzv. nove germanske medicine dr Rike Gerd Hamer tipičan je primer obrazovanog
lekara koji se nakon dugogodišnje lekarske prakse i brojnih naučnih
istraživanja kancera usudio da primeti da sa savremenom medicinom i njenim
alopatskim terapijama nešto nije u redu. Drugim rečima, umesto da leči, ona
organizam truje, sakati i još ga više slabi i muči. I, Hamer je to javno i
izgovorio. I zato je proglašen ludakom, oduzeta mu je dozvola za rad
i završio je na višegodišnjoj robiji
Piše: Ivona Živković
Teorija nove nemačke medicine koju je postavio
dr Rike Gerd Hamer dobija sve više poklonika i mnogi obrazovani lekari počinju
da razmišljaju o nastanku i lečenju kancera, ali i drugih bolesti na sasvim
drugi način. Naravno, uslov je da se shvati ono što se na medicini ne
uči, a to je - šta je zaista život.
Pre nego što pogledamo na kakvu je ideju došao
dr Hamer, evo jednog malo slikoviteg poređenja živog bića i mašine. Lako ćete
uočiti kako savremena medicina ljudski organizam tretira kao mašinu.
Živa bića nisu mašine
I automobil i čovek imaju mnoge slične osobine.
Mogu da se kreću i obavljaju neki rad, moraju stalno da se napajaju električnom
energijom (prvenstveno elektronima iz atoma vodonika), prilikom rada se
zagrevaju, a ako se pregreju, moraju da zastanu i ohlade se, a kada ostanu bez
energije posustaju u radu i na kraju stanu.
Možete li sad da zamislite
automobil koji je u stanju da, kada "vidi" da će ostati bez energije,
sam ode do benzinske pumpe, za koju je zapamtio gde se nalazi, sipa sam sebi
gorivo, proveri u sebi i nivo ulja i sam ga dolije ako treba, proveri pritisak
u pneumaticima, eventualno očisti svećice ili podmaže klipove u motoru, produva
dizne ili čak preventivno sebi postavi filter za ulje i gorivo i slično. U
slučaju nekog lakšeg fizičkog oštećenja, auto sam sebi može da ispravi
limariju, zameni brisače i sijalice i uopšte u stanju je da se tako sam održava
u perfektnom ili bar optimalnom voznom stanju.
Kada
bi takav automobil (ili bilo koja takva mašina) postojao on bi bio živo biće, jer karakteristika
živih bića je upravo sposobnost da se sami održavaju, napajaju neophodnom
energijom i sami repariraju u slučaju oštećenja. Živa bića znaju da optimalno
rasporede energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od
perifernih. Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da
zaustave ili uspore u svom radu. Za takvo racionalno preraspoređivanje energije
i reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz
različitih programa koje
je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim slučajevima aktivira po
potrebi. Kako automobil nije živo
biće, o njemu mora da se brine čovek koji ga je i napravio. Ta briga se sastoji
i od toga da se u automobil ugradi kompjuterski program (koji je čovek
napravio) koji će "znati" da uoči (tj. dijagnostikuje) simptome lošeg
rada odnosno kvara. Kada se kvar pojavi automobil mora kod mehaničara koji
fizički interveniše kako bi mašinu vratio u normalan režim rada. Sam od sebe
automobil ne može da se popravi.
Ali,
čovek koji je stvoren od prirode, pošto
je programiran da se sam održava,
jer to predstavlja životi , logično je i da se sam popravlja u slučaju lakih
oštećenja. Za popravku tih oštećenja postoje prirodni programi koje mozak
aktivira i čitav proces se odvija u međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se
podvrgavaju elektro-biohemijskom procesu koji preraspoređuje energiju, materiju
(umnožava ili smanjuje broj ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje
neko tkivo i slično. Ova reparacija kojom rukovodi mozak tako se manifestuje
donekle promenjenim režimom
rada čitavog organizma, a posebno može
da se vidi na nekom organu koji možda
nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa koji je
pretrpeo fizičko oštećenje stavljen na režim umanjenog protoka energije. I to se ogleda u
njegovom oslabljenom ili pak ubrzanom radu, na primer, većom proizvodnjom ćelija.
Takvo stanje organa se očito manifestuje kao odstupanje od normalnog rada i
savremena medicina to vidi kao simptom (ne reparacije već) bolesti.
S
obzirom na to da su lekari podeljeni na specijalističke oblasti, gde svako
gleda samo svoj organ (holistička medicina se i dalje svrstava u alternativnu
medicinu), simptom dobija svoje stručno ime i opisuje se kao patološko stanje. Opisi stanja i njihovi
nazivi tako su postali medicinska literatura i pažljivo su sistematizovani za potrebe medicinske
edukacije. Lekari ih praktično na studijama uče napamet - kao pesmicu. Tako su
svi ljudi u zapadnim civilizacijskim kulturama već naučeni od malih nogu da za
pojavu bilo kog, i najmanjeg, simptoma "bolesti" dođu kod stručnjaka
u belom mantilu, koji će ovaj simptom stručno protumačiti i onda nastojati da
ga eliminiše nekom hemikalijom ili fizičkim odstranjivanjem promenjenog tkiva
ili čitavog organa. I to je alopatska medicina.
Zamislite
sada šta se događa u čitavom organizmu kada se pokrene prirodni program reparacije
karakterističan za živa bića, a jedna njena biološka manifestacija koja je protumečena kao bolest se
uoči kao simptom i počne njegovo uništavanje
farmakološkim supstancama, tj. toksinima. Mozak to tumači kao novo oštećenje i
može da
obustavi započeti program reparacije, pa hitno aktivira drugi program, takođe
za reparaciju, ali ovog puta složeniji.
On, nažalost, ima još izraženije manifestacije u tkivima, pa
"stručnjaci" u belom mantilu tumače da je došlo do još većeg
pogoršanja bolesti. Počinju sa još intenzivnijom hemijskom terapijom, invazijom
na tkiva i zbog tog novog napada mozak pokreće sve veći broj programa za
reparaciju jer nijedan nije u stanju da se sprovede do kraja. Čitav organizam
tako vremenom slabi jer sada čitav učestvuje u programima reparacije grozničavo
se boreći za održanje života,
dok ga "lekar" kao "majstor - kvariša" besomučno truje i u tome konstantno remeti.
Naravno, za to ne krivimo lekare, jer su tako naučeni u školi.
Ako
vam ovo deluje sumanuto, ali logično, vi ste već shvatili šta je život,
a šta radi
konvencionalna alopatska medicina. Ali, sve navedeno je ipak samo laičko
poređenje. Kada na ovakve zaključke ipak dođu školovani lekari, pa još sa dugogodišnjom lekarskom praksom, onda se sve mora mnogo
ozbiljnije i shvatiti. E, upravo nešto slično je shvatio i nemački lekar dr
Rike Gerd Hamer. Termin nova germanska medicina se zato sve češće
pominje u krugovima obrazovanih lekara, a njen rodonačelnik je upravo doktor
Hamer.
Emocionalni
šok okidač za nastanak kancera
Rike Gerd Hamer je rođen 1935. godine u Nemačkoj
gde je istovremeno studirao i medicinu i teologiju u Tibingenu. U svojoj 22.
godini završio je teologiju, a u 26. je dobio licencu za lekarsku praksu. Radio
je na različitim univerzitetskim klinikama u Nemačkoj od 1963. do 1986. godine,
kada mu je licenca sudskom presudom oduzeta. Specijalizaciju iz interne
medicine okončao je 1972. godine i od tada je radio sa kanceroznim pacijentima
na klinici u Tibingenu, dok je istovremeno radio privatno na inovaciji
medicinskih instrumenata. Tako je konstruisao hirurški skalpel koji
je sekao 20 puta oštrije nego oštrica žileta i poznat
je kao Hamerov skalpel. Konstruisao je i posebnu testeru za kosti koja
se primenjuje u plastičnoj hirurgiji, kao i sto za masiranje koji se odmah automatski
oblikuje po telesnim oblinama pacijenta. Ti patenti su mu doneli
novac, pa se preselio u Italiju gde je po sirotištima počeo da leči besplatno.
Preokret
u njegovom životu nastao je
1978. godine kada je njegov devetnaestogodišnji sin Dirk, koji se na moru
odmarao na porodičnoj jahti, greškom
ubijen. Ubica je bio niko drugi do lično Viktor Emanuel od Savoje, sin
poslednjeg italijanskog kralja. Princ od Savoje je bio na jednoj od susednih
jahti kada je otkrio da mu je neko odvezao sa jahte gumeni čamac. Odmah je uzeo
svoju pušku i krenuo u
obračun sa kradljivcem. Čamac je našao
privezan za drugu jahtu pa je pucao na čoveka koji je ležao na toj jahti, ali
ga je promašio. Metak je,
međutim, pogodio Dirka koji je bio na susednoj jahti. Za doktora Hamera i
njegovu ženu to je bio
izuzetan emocionalni šok.
Veoma brzo dr Hamer je oboleo od raka, iako nikada u životu nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Tako
je počeo veoma intenzivno da razmišlja nije li ovaj emocionalni šok na neki način aktivirao proces umnožavanja
kanceroznih ćelija u njegovom organizmu.
Kako
je u to vreme radio kao glavni internista na onkološkoj klinici u Minhenu,
počeo je da proučava istoriju bolesti svih pacijenata koji boluju od raka i da
ih poredi sa svojim nalazima. I otkrio je neke frapantne sličnosti. Naime, svi
pacijenti su pre pojave kancera, takođe, doživeli neki stresan događaj, većeg
ili manjeg intenziteta, u svakom slučaju neočekivan. Polazeći od pretpostavke
da se svi procesi u telu registruju u mozgu, Hamer je analizirao i sve CT
(kompjuterska tomografija) snimke mozga i sve ih je uporedio sa svojim. Ono što je našao sve je iznenadilo. Na svakom CT snimku on je uočio
nešto što se očitavalo kao niz koncentričnih prstenova nalik krugovima vode
koji se formiraju kada kamenčić padne u vodu. Ova lezija koju je na mozgu
registrovao skener bila je kod različitih pacijenata na različitim lokacijama,
ali je uvek bila tu sa karakterističnim koncentričnim krugovima. Zanimljivo je
što su lekari koji su čitali CT i ranije ove koncentrične prstenove uočavali,
verujući da je reč o veštačkoj tvorevini koja je nastala u aparatu pa tome nisu
pridavali poseban značaj.
Tako
su pozvani inženjeri iz Simensa
(čiji je aparat bio u upotrebi) kako bi se uradilo što više različitih snimaka
iz više uglova i ova lezija se uvek videla na istom mestu. To žarište vidljivo na CT-u dobilo je, tako, ime Hamerovo žarište
(Hemer herde). Dalje je uočio da je lokacija na mozgu ove lezije uvek
bila u regionu mozga koji je u korelaciji s organom na kome je formiran tumor
ili ulcer.
Hamer
je tako počeo da razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak, i to na neki način kao
medijator između psihe (uobličene energije), preko određenog regiona u mozgu i
organa na kome se manifestuje bolest, u ovom slučaju kancer. A glavni okidač
koji pokreće takav program u mozgu, koji i jeste komandni centar za sve organe
i tkiva, može da bude upravo
energeteski konflikt koji je nastao nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog stresa. Ovaj
energetski šok nije u fizičkom
smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se registruje na nekom delu
mozga kao lezija. Ovaj strujni prekid zbog konfliktnog šoka koji deluje kao okidač za program koji će mozak
pokrenuti dr Hamer je nazvao Dirk-Hamerov sindrom (u znak sećanja na
svog sina) ili skraćeno DHS.
A
program koji mozak tada pokreće ima za cilj da razreši nastali konflikt ili
njegove posledice i on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan
energetski i biohemijski balans. Dok se to ne dogodi, pojedini organi odnosno
tkiva u organizmu koja su obuhvaćena programom reparacije ispoljavaju neke
karakteristične promene i one mogu da budu u formi kancerizacije (umnožavanje
ćelija), ulceracije (uništavanje ćelija) ili neke hipofunkcije. A sve to
konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.
Tako
u trenutku konflikta, tj. strujnog prekida mozak na nekom određenom mestu to
beleži kao leziju i automatski šalje biohemijske signale (upakovane u neki
program za reparaciju) odgovarajućim ćelijama. Koji će organ biti obuhvaćen
primanjem ovih signala iz mozga zavisi od toga koji je region u mozgu formirao
leziju HH. Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu
regiju u mozgu leži u tome što su se takve aktvnosti stvorile u jednom veoma
primitivnom stadijumu života
da bi se kasnije sa evolucijom odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i preoblikovale uvek s jednim ciljem, a to je da
organizam održavaju u životu. To je naučena borba za
opstanak. Informacije o tome ne nalaze se u našoj svesti, već u onom veoma primitivnom delu mozga
kojim upravljaju instinkti. Imajte u vidu ovde endosimbiotsku teoriju, o kojoj
smo već pisali, koja kaže
da je ljudski organizam veoma složena
kolonija bakterija - mitohondrija koje su napravile sebi kućice (ćelije) i
razvile veoma složen sistem organizacije života (grad - državu) - a to je složen živi
organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se održavaju, hrane,
brane i repariraju nakon oštećenja - nikada ovako složenih formi života
ni ne bi ni bilo.
Dakle,
svaka regija u mozgu i u starom i u novom delu mozga je naučena tako da na
svaki konflikt koji nastane odmah odgovori slanjem određenih informacija svim
ćelijama unutar sistema. Tako je najstariji deo mozga, produžena moždina, programirana za osnovne životne funkcije kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, reprodukcija,
dok je najmlađi deo mozga, veliki mozak, koncentrisan na komunikaciju sa
spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo on može da vidi i čuje spoljni svet.
Hamer
je još otkrio da svaka
bolest ima dve faze: prva je konfliktna aktivna faza koju karakteriše emocionalni stres, a manifestuje
se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom i onda pod uslovom da
rešimo ovaj
konflikt, nastaje druga faza, izlečenje. Da se bolesti podele na
"hladne" i "tople", znali su lekari još pre više
stotina godina. Ova druga faza, predstavlja, u stvari, mnogo teži proces i manifestuje se zamorom,
groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. I to je faza reparacije.
Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju, tj.
reparaciji.
Hamer
je tako postavio svoju teoriju o pet bioloških zakona
nove medicine, a sva njegova otkrića su u potpunom skladu s prirodnim
zakonima embriologije i sa logikom evolucije.
Pet
bioloških
zakona dr Hamera
Prvi
zakon je takozvano "gvozdeno pravilo" i kaže: sve ozbiljne bolesti potiču od
šokantnog događaja koji je jedinka iskusila kao nešto veoma teško, izrazito dramatično i izolovano. Sadržaj psihološkog konflikta (fizički to znači mesto prekida strujnog
napajanja) određuje lokaciju na kojoj se pojavljuje fokus konflikta, i to je
ono što se vidi na CT snimku kao niz koncentričnih prstenova nazvan HH. Ovo
mesto je uvek u korelaciji s nekom lokacijom u organizmu i na tom mestu u tom
tkivu će se razviti simptomi bolesti. Dalji razvoj konflikta određuje i dalji
razvoj lezije u mozgu (fokusa nazvanog Hamerovo žarište)
i razvoja bolesti u tkivu nekog organa.
Drugi
zakon (definiše
postojanje dve faze bolesti): pacijent koji još nije rešio
konflikt u prvoj je, aktivnoj konfliktnoj fazi, gde simpatički nervni sistem
preovlađuje i efekat se ogleda u padu energije. Ako pacijent uspe da reši ovaj konflikt, ulazi se u drugu
fazu lečenja (reparacije), u kojoj parasimpatički nervni sistem preovlađuje i
tada se manifestacija ove aktivnosti dijagnostikuje kao "topla
bolest" (to su reumatske, infektivne, alergijske i slične bolesti). Ova
druga faza, tj. faza lečenja iziskuje mnogo više rizika i pravo kompletno
izlečenje nastaje tek na završetku čitavog procesa. U određenim okolnostima
nerešavanjem konflikta već samo njegovim snižavanjem na novo prihvatljiv za život često može da bude bolje nego suočavanje s
drugom fazom, tj. potpunim izlečenjem. (Ovde je verovatno reč o teškim zapaljenskim procesima ili često
degenerativnim bolestima kada organizam "reši" da neki organ potpuno izbaci iz upotrebe).
Treći
zakon (ontogenetski sistem tumora i ekvivalentne bolesti):
dr Hamer kaže da je napredak
neke bolesti prvenstveno kontrolisan iz mozga, i to ili iz "starog
mozga" (produžena
moždina i mali
mozak) ili iz "novog mozga" (velikog mozga).
"Stari
mozak" upravlja primitivnim procesima, a "novi mozak" se bavio
društvenim i teritorijalnim pitanjima čitave jedinke u odnosu na spoljni svet.
Tako se određeni emocionalni konflikti, kao što su, na primer: psihološki
konflikt odvajanja, sukob identiteta ili teritorijalni sukob ili doživljaj
obezvređivanja manifestuju kao Hamerovo žarište u tom delu
mozga, a onda se aktiviraju signali koji se šalju u tkivo koje je u povezano s tim regionom mozga.
Hamer
je tako sledeći embriološke principe nastanka tkiva iz zametka definisao tok
napretka bolesti i vrstu tkiva na kome će se razviti tumor ili ulcer aktiviran
iz rejona gde je uočena lezija HH u mozgu. U zavisnosti od toga da li je lezija
nastala u ektodermu, endodermu ili mezodermu može tačno da se definiše tkivo
koje će biti pogođeno bolešću.
Tako
konflikt čiji se fokus u mozgu nalazi u produženoj moždini (koja kontroliše tkiva koja nastaju iz endoderma)
ili veliki mozak (koji kontroliše tkiva nastala iz mezoderma) pokazuju
umnožavanje ćelija u aktivnoj fazi konfikta (rast tumora) i destrukciju tako
nastalog tumora u fazi lečenja.
Konflikti
koji nastaju u velikom mozgu i pogađaju ostatak mezoderma i iz njega nastala
tkiva i sva ona koji su nastala iz ektoderma) manifestovaće se kao ćelijsko
propadanje (nekroza i ulceri) ili će se manifestovati kao hipofunkcija u
aktivnoj fazi, dok će u fazi lečenja doći do popravke i popunjavanja oštećenog
tkiva (što, takođe, može da bude dijagnostikovano kao tumor).
Četvrti
zakon (ontogenetski sistem mikroba) kaže da mikrobi nisu uzročnici bolesti, ali se koriste u
organizmu i njihov rad koordiniše,
takođe, mozak kako bi optimizovao fazu lečenja, pod uslovom da su određeni
mikrobi na raspolaganju onda kada je to potrebno.
Gljivice
i mikrobakterije rade na tkivima koja potiču od endoderma, kao i na nekima koja
potiču od mezoderma. Bakterije rade na svim tkivima izvedenim iz mezoderma dok
se virusi pojavljuju na onima izvedenim iz ektoderma. Dr Hamer smatra da
mikrobi imaju veoma važnu ulogu u lečenju i ne misli da su oni štetni po organizam. (Ovde svakako
treba imati u vidu kakvi se mikrobi razvijaju na tkivima u ovoj fazi kada je
organizam otrovan, na primer, živom
koju sadrži vakcina. Treba videti šta
dr Hamer podrazumeva pod virusima, ako se uzme u obzir tvrdnja dr Stefana
Lankea da su virusi samo deo genskog materijala koji se kreće između ćelija.)
Peti
zakon (Suština):
konfliktna aktivna faza i faza izlečenja nakon konflikta, kako je napred navedeno,
sačinjavaju "prirodne programe posebnog značaja" koji su razvijeni za
vreme evolucije vrsta kako bi omogućili složenim organizmima da svakodnevno i bez prestanka
funkcionišu i održavaju se u životu i u slučaju raznih
stresova, a posebno u slučaju kratkotrajnog prestanka energetskog napajanja.
Tako,
po dr Hameru, bolesti u onom smislu kako ih tretira savremena alopatska
medicina, u stvari, i ne postoje, već sve ove manifestacije koje su definisane
kao bolesti predstavlaju prirodno reprogramiranje organizma sa ciljem održavanja života.
I
to je prirodan program (sinvolles biologisches sonderprogramm) gde se
svrstavaju i tvorevine kao što
su bakterije, gljivice i virusi.
To
znači da sve vrste supstanci, za koje se tvrdi da izazivaju kancer, to ne čine,
već ga umnogome komplikuju, i to su, pre svega, hemijske supstance, kao i
postupci koji se koriste u lečenju kancera, poput hemoterapije i zračenja. I to
je veliki paradoks savremene medicine.
Što je još zanimljivije, dr Hamer je otkrio da pojavi metastaza
u organizmu prethodi emocionalni stres koji dožive oni koji se suoče sa
dijagnozom kancera kao veoma teške
i smrtonosne bolesti. To je trenutak kada kancerozne ćelije počinju da putuju
kroz arterije, a što se nikada ne događa odmah na početku stvaranja kancera.
Hamer tvrdi da životinje nikada
ne dobijaju metastaze, jer ne razumeju dijagnozu - vi imate kancer!
U sledećem nastavku:
Kako je dr Hamer proglašen ludakom
Čovek stvoren od prirode
programiran je tako da se sam održava, jer upravo to
predstavlja životni proces. Logično je i da se sam
popravlja u slučaju lakih oštećenja. Za popravku tih oštećenja postoje prirodni
programi u mozgu koji se aktiviraju.
Hamer je još
otkrio da svaka bolest ima dve faze: prva je konfliktna aktivna faza koju
karakteriše emocionalni stres, a manifestuje se hladnim
ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom i onda, pod uslovom da rešimo
ovaj konflikt, nastaje druga faza, izlečenje. Da se bolesti dele na "hladne"
i "tople", znali su lekari još pre više
stotina godina.
Doktor Hamer je tako
počeo da razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak, i
to na neki način kao medijator između psihe (uobličene energije), preko
određenog regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom
slučaju kancer.