Amerika

Labilna velika sila: cela konstrukcija zavisi od bizarnih događaja

Ne boje se Al-Kaide nego svoje sirotinje

Američka administracija se sprema za nove sukobe - da li sa međunarodnim islamističkim teroristima ili sa sopstvenim osiromašenim narodom pokazaće vreme

 

Marko Vasić

dopisnik iz Amerike

 

U pratnji lovaca tipa F-15 na udaljeni deo aerodroma Džon F. Kenedi u Njujorku 29. oktobra je sleteo jedan boing 777 Ujedinjenih Arapskih Emirata sa pošiljkom iz Jemena. Nekoliko sati ranije na jednom engleskom aerodromu otkriven je paket iz Jemena adresiran na sinagogu u Čikagu.

Kako je izvestila britanska policija, u pomenutoj pošiljci se nalazio navodni toner za kopir-aparat, koji je sadržao beličasti prah. U kasnijim probama se, međutim, nije došlo do zaključka da je u pitanju bila bomba. Američki izvori su ipak potvrdili da su na toneru bile vidljive žice i sat. "Cela konstrukcija nije delovala posebno rafinirano", potvrdio je jedan očevidac.

Američka administracija je odmah posle otkrivanja paketa u Britaniji pooštrila sigurnosne mere, posebno u odnosu na pošiljke i vazduhoplove koji dolaze iz Jemena, novog centra međunarodnog terorizma, kako smatra Bela kuća. Najavljene su i druge mere kojima će biti sužene mogućnosti delovanja pripadnika Al-Kaide, kako smatraju stručnjaci za bezbednost, dok se drugi pitaju da li se iza svega krije novo ograničavanje ljudskih sloboda započeto posle terorističkih udara 11. septembra.

Analitičari ukazuju na to da pred američkim vratima stoji najavljivani drugi udar ekonomske krize, a ne islamističkih terorista i da su preventivne mere u suštini zamišljene da vlast odbrane od mogućih masovnih protesta.

Precenjeno nikome ne treba

Pre nekoliko dana je u kratkom vremenskom razmaku zatvoren i treći fond nekretnina. Više od 130.000 ulagača sada strahuje za svoje investicije. Izgleda da je drugi udar stigao mnogo pre nego što se pretpostavljalo.

Stotine hiljada, ponajviše malih i srednjih ulagača, u prošlosti je ulagalo preko ovakvih fondova koji su glasili za malo profitabilne, ali sigurne. Fondovi nekretnina (IFN) su specijalizovani investicioni fondovi koji su špekulisali nekretninama. Da bi povećali svoje prihode, oni su često ulagali u poslovne i tržne centre. Porast vrednosti i prihodi od kirija donosili su dosta dobru zaradu.

Više od 30 godina IFN donosio je u proseku prihod od 5,3 odsto na godišnjem nivou i zbog svoje sigurnosti su često predstavljali penziono osiguranje ulagača. Od sna do noćne more je kratak put, pokazuje se ovih dana.

I opet udar dolazi iz anglosaksonskih zemalja, koje nikako da svoju privredu stave pod kontrolu. U Americi su cene poslovnog prostora od 2007. godine pale za celih 45 odsto. U londonskom Vestendu, za koji su se do juče kompanije otimale, kvota nekorišćenih nekretnina skočila je sa nule na 6,4 odsto, a u Dablinu na vrtoglavih 23,4 odsto.

Kako bi u budućnosti mogao da se odvija scenario užasa koji očekuje ulagače, pokazuje slučaj P2 Value koji je 2005. godine osnovao Morgan Stenli. Obim ovog fonda je u početku iznosio oko dve milijarde evra da bi se u međuvremenu istopio na samo 852 miliona. Posle bankrota firme Lehman Brothers investitori su povukli kapital u visini od nekoliko milijardi. To je bio prvi korak u propast, mada eksperti ne veruju da je fondu glave došao finansijski infarkt. Izgleda da je menadžment previše investirao na azijskom tržištu i kupovao precenjene nekretnine koje posle niko nije hteo da otkupi.

Ponovno otvaranje fonda u ovom trenutku ne izgleda realno. Mark Vajnstok, direktor Morgan Stanley Real Estate Investment objašnjava: "U najgorem slučaju, kod ponovnog pokretanja kvota vraćanja ulagačima iznosila bi 75 odsto". Likvidnost od samo 211 miliona evra ne bi za tako nešto bila ni dovoljna. Fond je već nekoliko puta morao da obara cene svojih nekretnina, što je u poslednjih 12 meseci dovelo do gubitaka u visini od 50 odsto.

Približno 40.000 ulagača u ovaj fond biće isplaćeno u "malim koracima", kako kaže rukovodstvo kompanije, i to u toku naredne tri godine. Prihod će doći iz prodaje 34 preostale nekretnine u fondu.

Veliko je pitanje da li će ulagači da dobiju pun iznos koji su dali. U ovom trenutku se špekuliše sa kvotom od samo 50 odsto.

 

Uvek kvare sumnjivi

 

Američki sistem ne poznaje penziono osiguranje kakvo postoji u Evropi. Radnici u SAD ulažu deo svojih prihoda u različite investicione fondove ili direktno u akcije nekog preduzeća od koga se očekuje rast i stabilnost. Kada dođe vreme za odlazak u penziju krcka se ovako stvorena ušteđevina.

Decenijama je ovaj sistem odlično funkcionisao, a onda je došlo do nesagledivih problema.

Ulaganje u fondove koji špekulišu sa akcijama pokazalo se još devedesetih godine prošlog veka kao i suviše rizično. Zbog toga su mnogi ulagači prešli u IFN, smatrajući da je bolje malo, ali sigurno.

Amerikanci su tradicionalno okrenuti ulaganjima u nekretnine. Svako ko to sebi može da dozvoli živi u sopstvenoj kući, a mnogi imaju još i vikendice ili investicione objekte od kojih ubiru kiriju. Tržište nekretninma je čak i u kriznim vremenima pokazalo vitalnost koja je privlačila ulagače.

Da bi obezbedili kupovinu nekretnina, Amerikanci su rado uzimali kredite. Život na poček je jedna od tipičnih američkih osobina. Zašto čekati dok ne uštediš dovoljno para, kada možeš danas da kupiš, a sutra da platiš?

Kreditiranje je, tako, u Americi postalo veoma unosan biznis. Posebno jer su kreditni zavodi i banke date kredite osiguravali: ako dužnik iz nekih razloga ne bude bio više u mogućnosti da otplaćuje pozajmljenu svotu, deo ili ceo kredit vratilo bi osiguravajuće društvo. Podela rizika je umanjivala težinu udarca nesolventnosti.

I osiguravajuća društva želela su da podele svoj rizik koji su imala garantujući vraćanje kredita bankama, pa su sa polisama osiguranja izašle na berzu. Pošto je platežna disciplina u Americi vrlo visoka, tako da je nevraćanje uzetog kredita pre izuzetak nego pravilo, investitori na berzi su procenili da je otkup polisa više sigurna dobit nego špekulativna investicija.

Vremenom je posao sa otkupom polisa kredita za nekretnine dosegao takve razmere da je na tržištu svako svakome dugovao. Jureći laku zaradu banke, oslobođene rizika, počele su da dodeljuju kredite i osobama za koje je od početka bilo sumnjivo da li će moći da vrate pozajmicu. Osiguranja su preuzimala i ove kredite, a onda ih zajedno sa onim solventnim plasirali na berzi. I tako ukrug, sve do momenta dok nije došlo do prvog velikog talasa bankrota dužnika.

Investitori na berzi su ostali sa bezvrednim kuponima osiguranja, osiguravajući zavodi su bankama nadoknadili neplaćene zajmove, a banke su, pokazalo se, bile među najznačajnijim kupcima obveznica osiguravajućih zavoda.

 

Bez para za crne dane

 

Kroz razne investicione fondove banke su tako same sebe osiguravale, što je dovelo do njihove sopstvene nesolventnosti. To je bio početak globalne ekonomske krize.

Ne kune majka sina što se kocka, već što se vadi - kaže naša poslovica. Tako je bilo i sa američkim investicionim fondovima koji su na početku aktuelne krize procenili da još uvek imaju rezon da ulažu u poslovne palate na Bliskom istoku.

Sredinom prošle godine ekonomska kriza je stigla i do bogatih Arapskih Emirata, pa je u jednom trenutku Dubai stajao na korak od proglašenja bankrota. Emira je od ovoga spasla pozajmica saudijskog dvora u visini od desetak milijardi dolara.

Tako su i šeici od milijardera postali obični milioneri i nisu sebi više mogli da dozvole luksuz iznajmljivanja nekretnina u koje je bio uložen novac američkih investitora. Svetska kriza je dovela i do smanjivanja budžeta za rentiranje poslovnog prostora i na do tada rastućem tržištu u Singapuru i Hongkongu, što je, takođe, bio veliki finansijski udarac za američke fondove.

Skeptični i dobro obavešteni veliki investitori brzo su reagovali i povukli svoj novac iz IFN-a u kojima su ostali još jedino sitni ulagači koji ne prate berzanske događaje i slepo veruju svom investicionom savetniku.

Ako dođe do očekivane lančane reakcije i povlačenja para iz svih američkih IFN-a, što bi uzrokovalo njihovu brzu propast, stotine hiljada malih investitora bi ostalo bez belih para za crne dane.

Pitanje je da li u ovom trenutku američka administracija ima i sredstava, a i volje da pomogne ovim kompanijama. Američki Fed, koji je država u državi i zadužen za kontrolu ukupne mase dolara na tržištu, već je objavio da su američke finansijske rezerve iscrpljene.

Vlada SAD je prezadužena, a dodatno štampanje dolara bi lako moglo da dovede do svetske inflacije kakva se ne pamti. Ako krene u nabavku sredstava neophodnih za pomoć posrnulim investicionim fondovima, Bela kuća rizikuje da potpuno obezvredi dolar i zemlju gurne u još dublju recesiju.

Ako ne pritekne u pomoć fondovima, milioni ljudi će ostati bez svojih penzija i stajaće na ulici gladni, opljačkani i prevareni.

Kako god da uradi administracija Baraka Obame moraće da se suoči sa socijalnim nemirima. Izgleda da je to pravi razlog za pooštravanje bezbednosnih zakona, a ne čudnovati toner otkriven u Velikoj Britaniji.

Al-Kaida je daleko, a gladni građani su na pragu.

 

 

 

 

 

U red po svoje

 

Sledeći fondovi nalaze se u "restrukturiranju", što je izraz iza koga se krije činjenica da će nekretnine biti prodate u postupku likvidacije. Prihod će po odbijanju troškova biti podeljen ulagačima, što će im najverovatnije doneti gubitak:

  

* Degi Europa (skoro 90.000 ulagača)

* Morgan Stanley P2 Value (skoro 40.000 ulagača)

* Kanam US-Grundinvest (u "restrukturiranju" od septembra, nepoznat broj ulagača)

 

Fondovi koji su zamrznuti odnosno suspendovani:

 

* TMW Immobilien Weltfonds (do 8. 5. 2011)

* SEB Immoinvest (do 6. 5. 2011)

* CS Euroreal (do 13. 5. 2011)

* Kanam Grundinvest (do 06. 5. 2011)

* Axa Immoselect (do 16. 11. 2010)

* Degi International (do 16. 11. 2010)

 

Kapital ulagača može da bude zamrznut najviše do dve godine. Komintenti za to vreme ne mogu da podižu novac, ali mogu da pokušaju da u sudskom postupku izboksuju prinudnu naplatu.

Za tako nešto potrebni su im odlični advokati koji bi uspeli da dokažu da je do nesolventnosti došlo krivicom menadžmenta fonda odnosno da prospekt nije bio tačan ili da je došlo do neke druge vrste prevare.

U svakom slučaju, i kada dobiju spor ulagači ne moraju nazad da dobiju i svoj novac. U slučaju prinudne naplate uzima se samo onoliko novca s kojim fond raspolaže. Ko zakasni, ostaje kratkih rukava.