Diplomatija

Sumrak srpske spoljne politike: umesto ozbiljne službe, tužni cirkus

Ekselencije bez selekcije

Srbija se na početku 2018. godine nalazi u sred velike političke i ekonomske drame. Ali, njena diplomatija sve više liči na tešku tragikomediju. Suštinski, spoljnu politiku vodi Aleksandar Vučić, a formalno Ivica Dačić. U stvarnosti ni jedan ni drugi nisu nigde dobrodošli kao ozbiljni predstavnici svojih zemalja. Ovakva dva opasna klovna, koji se otimaju za svoju ulogu u "spoljnopolitičkom životu", naneli su više štete državnim interesima Srbije nego svi veleizdajnici, preko naprednjaka iz devetnaestog veka, Čedomilja Mijatovića, pa sve do danas. Zbog toga će ozbiljna diplomatija i ozbiljna država, ako je ikada dočekamo, imati i ozbiljne muke da ponovo povrati ugled Srbije u svetu. Štetu koja je naneta srpskoj diplomatiji, teško je popraviti i u narednih pola veka

Nikola Vlahović

Kad je 18. marta 2016. godine umro bivši nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele, tadašnji srpski premijer Aleksandar Vučić, koji se sa njim za života nekoliko puta sastajao, izjavio je kako je "umro veliki srpski prijatelj", mada to nije imalo nikakve veze sa istinom. Vestervele jeste bio gej - ministar, ali nije bio nimalo nežan kad je Srbija bila u pitanju. Vrhunac njihovog "zajedništva" desio se prilikom poslednjeg dolaska Vestervelea u Srbiju, kad je i proveo veče u Vučićevoj kući u naselju Jajinci nadomak Beograda. Bila je to velika sprdnja sa srpskom diplomatijom.

Ali, stvarni udes srpske spoljne politike desio se mnogo pre nego što je Aleksandar Vučić samog sebe postavio za glavnog ideologa i glavnog izvođača radova. Ali, tek za vreme njegovog premijerskog (a sada i predsedničkog) mandata, nastupio je potpuni diplomatski slom Srbije, a započeta je i epoha njene vulgarne estradizacije i potpuni kolaps.

Bruka na svakom koraku, prostakluk i kriminal, nerad, neznanje, diletantizam, to je slika današnje srpske diplomatije. Sa druge strane, strane diplomatske službe u Srbiji, ponašaju se kao da su u najmizernijim kolonijama a ne u suverenoj državi članici OUN i svih relevantnih međunarodnih institucija. U tome ih ohrabruje i domaća politička ološ koja dolazi "na noge" stranim diplomatama, gde se ponašaju kao da su batleri - pripravnici.

Bivši vojni diplomata Milan Karagaća, slikovito opisuje to stanje, gledajući iz ugla svog bogatog profesionalnog iskustva pa kaže: "...Za devet godina u Nemačkoj nisam ni na jednom prijemu video da je došao predsednik ili kancelar, a ministri i načelnik generalštaba vrlo retko idu na prijeme. Kod nas se ide svuda bez ikakvog reda. To što strani ambasadori redovno dostavljaju pozivnice za prijeme predsedniku i ministrima izraz je njihovog poštovanja prema njima i želje da bi ih rado videli kao goste. Neupućivanje pozivnica smatra se nepristojnim i neuvažavanjem države prijema. Tako isto rade i naše ambasade po svetu (valjda) ali to nikako ne znači da će im na prijem doći kralj, predsednik, premijer..."

I dok mizerni poluinteligenti iz MIP-a ništa ne rade dok im Vođa ne naredi, a politička ološ čuči pred kapijama stranih diplomatsko - konzularnih predstavništava, jedan čovek već godinu dana šeta Srbijom i "snima stanje", razmatrajući kakve su mogućnosti da ova osakaćena zemlja i njen izluđeni narod postanu članica Evropske unije. Reč je o šefu Delegacije Evropske unije, Semu Fabriciju (nasledniku Majkla Devenporta), koji je (kaže on u svojim izveštajima) došao je do zaključka da je Srbija "težak slučaj", da joj treba pomoći kako bi se oslobodila "albanske hipoteke" i izbegla "preveliko zbližavanje sa Rusijom", pa da EU tek onda vidi kuda i kako sa ostatkom ove nekada slobodne i suverene države.

Ni formalni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, ni stvarni šef srpske diplomatije Aleksandar Vučić, nisu se u ovih godinu dana od kako je Fabrici došao na Devenportovo mesto, usudili da mu nešto protivreče u vezi sa "albanskim pitanjem", a očigledno je da on sprovodi politiku koju je sprovodio i njegov prethodnik.

Srpska diplomatija više ne postoji u pravom smislu tih reči, nego se radi o skupu propalih pokušaja Vučićeve lične inicijative (i zarad ličnih interesa!), da ostvari bilo kakve kontakte sa drugim zemljama, njihovim vladama i ekonomijama. U tom pravcu je načinjen jedan od najvećih promašaja u istoriji ove službe, kad je iz budžeta potrošeno više desetina miliona evra, sa idejom da širom sveta budu postavljene "ekonomske diplomate" koje bi, navodno,"privukle velike investicije".

Ispostavilo se, nakon sedam godina, da je novac uzalud potrošen, a da je šteta od čitave akcije prevelika. Zvanično, potrošeno je za potrebe "ekonomskih atašea" blizu deset miliona evra, nezvanično i nekoliko puta više od toga. Kad je i zvanično ukinut program ekonomske diplomatije koji je 2010. iniciralo Ministarstvo ekonomije na čelu s Mlađanom Dinkićem (a, Vučić ga 2012. oberučke prihvatio zajedno sa "tvorcem" te ideje), moralo je da protekne još pune četiri godine da bi se napravila analiza o neisplativosti i neefikasnosti u radu ekonomskih ambasadora i sprovelo njihovo konačnog povlačenja iz diplomatskih predstavništava Srbije!

Činjenice govore da su takozvane ekonomske diplomate bile poslate u Rusiju, Nemačku (tri osobe), Italiju (dve osobe), Grčku, Kinu, Francusku, SAD, Sloveniju, Veliku Britaniju, BiH, Hrvatsku, Makedoniju, Belgiju, Kanadu, Japan, Ukrajinu, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Tursku, Slovačku, Austriju, Crnu Goru, Švedsku i Češku. Ali, među njima je najmanje bilo onih sa znanjem iz ekonomije! Uglavnom su to bili pravnici, filozofi, filolozi, psiholozi...Posao sa takvim ljudima nije mogao da prođe dobro. Bez ozbiljnog plana, i razrađenog modela ekonomske diplomatije, nikakvo i ničije "lobiranje" za investiranje u Srbiju nije moglo da prođe.

Ipak, pojedine "ekonomske diplomate" su i dalje u službi i to vlastodržac pravda "...daljom liberalizacijom bilateralne trgovine s Rusijom i Turskom, kao i povećanje našeg izvoza u pojedine države..." Naravno, ništa od toga se neće desiti. Turski trgovci i fabrikanti ovde ulaze lakše nego u Kapali čaršiju, a Rusija je svoje ekonomske planove u vezi Srbije zaustavila. Toliko o toj strani propale srpske diplomatije.

A, kako je Vučićeva vlast reagovala u vezi propasti ove skupe ideje koji je usledio, vidi se u dopisu koje je Vladi Srbije uputilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, u kome je pisalo kratko: "...Rezultati rada svih ekonomskih diplomata, u najkraćem, mogu se svesti u jednu rečenicu: u odnosu na uložena sredstva, nisu ostvareni očekivani efekti"

I ovo je bila svojevrsna laž, jer je činjenica da nisu postignuti nikakvi efekti osim onih štetnih po budžet i po interese građana.

Kad u jednoj takvoj rečenici stane sav besmisao i jad srpske diplomatije, ogroman potrošeni novac i sramota koja je našoj diplomatiji ovom sumanutom "misijom" učinjena, onda je to pre svega priča o propalom režimu na čijem čelu sedi bezumnik okružen gmizavcima i apologetama.

Nakon što se u diplomatsko konzularna predstavništva Srbije širom sveta uselio najgori ološ, ljubavnice ministara, bivše plesačice, "eskort devojke" ali i gej - partneri nekih visokih državnih funkcionera, skoro da zvuči normalno kad u ovu osetljivu i zahtevnu službu uđu i odmah napreduju najbliži rođaci funkcionera Ministarstva inostranih poslova (MIP).

Lista dece, bratanaca, rođaka i prijatelja je podugačka, i svi oni će, po svemu sudeći, dobar deo života provesti u inostranstvu na dobro plaćenim državnim dužnostima, mada većina nema ni blizu potrebnih kvalifikacija za rad u diplomatiji. Istina, Vučićev režim se ozbiljno potrudio da prikrije skandalozna "nameštenja" ali mu nije uspelo, jer postoji mnogo nezadovoljnih i ogorčenih ljudi koji rade u MIP-u, koji ne mogu da se pomire da ljudi bez znanja i zvanja, bez iskustva i bez znanja stranih jezika, ulaze u diplomatiju.

Javnosti u Srbiji nije nepoznato da su u srpskoj diplomatiji nepotizam, rođačke, prijateljske, kumovske i ljubavne veze odlična polazna osnova za zaposlenje, bez obzira na obrazovanja, diplomu, znanje jezika i bilo kakve adekvatne sposobnosti za rad u ovoj službi. Dovoljno je "jako" prezime ili moćan prijatelj. Primera ima na pretek.

Ne tako davno, u MSP je na mestu pomoćnika ministra za bilateralu, primljen izvesni Damjan Jović, bez znanja i iskustva, a glavna mu je "referenca" bila to što je sin direktorke Srpskog kulturnog centra u Parizu i "veoma prisni" prijatelj "nežnog" Marka Đurića, direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Istina, pomenuti Jović, kao potpuni diletant, pre toga je bio zaposlen u Predsedništvu (gde je i upoznao "svog čoveka" Đurića), gde je i njegova majka u to vreme bila savetnik Tomislavu Nikoliću (do odlaska u Pariz).

Ali, takvih slučajeva je mnogo, pa se može reći da je najveći deo diplomatske službe Srbije sastavljen od plitkoumnih karijerista, raznih brdsko - planinskih porodičnih čopora, homo i hetero ljubavnika i ljubavnica, te raznoga ološa koje se uselilo u MIP direktno iz kriminalnog miljea. Drukčije i ne može biti, sve dok tamo sede ljudi poput Veljka Odalovića, nekadašnjeg potrčka Miloševićevog režima, koji se već četvrtu godinu nalazi na funkciji generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova. Koje to kvalitete Odalović poseduje za položaj koji uživa? Reč je o priprostom, neprosvećenom čoveku bez moralnih i profesionalnih referenci, a takvu su, izgleda, Vučićevom režimu najpotrebniji.

Dugoročno ruganje sa srpskom diplomatijom, dostiglo je vrhunac krajem prošle godine, kad je u svojoj analizi o spoljnoj politici Srbije koju je Radio Dojče Vele objavio u oktobru prošle, 2017. godine, ukratko opisana ova uništena i ponižena služba.

Autori su se posebno osvrnuli na skandalozno ponašanje ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, i njegove "pevačke sklonosti", pominjući "estradizaciju i starletizaciju" srpske spoljne politike iza koje se krije čisti diletantizam. Muzičke obrade stare sevdalinke, "Osman Aga", koju je Dačić otpevao Redžepu Tajipu Erdoganu, viđeno je kao teško brukanje Srbije, srpske diplomatije, srpskog naroda i srpskih predaka. Radio Dojče vele nije propustio da pomene i čitav niz njegovih intimizirajućih gestova, od tapkanja po ramenu, zagrljaja, držanja za ruke, pa do prijateljskih poljubaca sa čitavim nizom svetskih diplomata. A ne bi trebalo zaboraviti i poteru za autogramom predsednika SAD Donalda Trampa. Hodnici Vlade Srbije opisani su kao "Grand produkcija" a posebno je pomenut i fenomen takozvane starletizacije Ministarstva spoljnih poslova, kada su u diplomatsku službu primane osobe koje umesto iskustva i znanja imaju silikone i provokativne profile na društvenim mrežama.

Upravo zbog toga, valja podsetiti i na kršenje svih diplomatskih standarda i protokola, što je takođe omiljena delatnost raspomamljenog Vučića i raspevanog Dačića. Srbija se na početku 2018. godine nalazi u sred velike političke i ekonomske drame. A, njena diplomatija sve više liči na tragikomediju.

Glosa

"...Srpska diplomatija je bolno diletantska"

(Vladeta Janković, bivši ambasador u Londonu)

A 1. Zaboravljena pravila ponašanja

Kako se u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije radi a kako bi trebalo? Znaju li Dačić i Vučić da je diplomatski protokol skup pravila i običaja o ponašanju u međudržavnim odnosima, diplomatskom ophođenju, ceremonijalu i kurtoaziji, koja su se uspostavljala kroz vekovnu diplomatsku praksu, a sa ciljem da bi se izbegli propusti i nesporazumi koji mogu na bilo koji način da vređaju dostojanstvo u međusobnim odnosima? Protokol podrazumeva striktnu primenu Bečke i drugih konvencija u međunarodnim odnosima i propisuje postupke i ponašanja u raznim prilikama diplomatskih aktivnosti.

Osnovno pravilo i diplomatski manir (o čemu ovde govori i bivši vojni diplomata M. Karagaća) jeste da u komunikaciji budemo odmereni i pristojni, pa čak i kada se radi o najoštrijim demaršima, polazeći od načela da se i najneprijatnija stvar može saopštiti tako da ne vređa dostojanstvo svoje države i naroda, ali ni drugih, kao što se nediplomatskim postupkom može pokvariti lepa stvar. Kao što se stavljanjem drugog ispod nivoa koji ima po Bečkoj konvenciji i preseansu pokazuje sopstvene nepristojnosti i nedostojanstvo, tako isto, i još gore, jeste ako najviši državni rukovodioci svojim postupcima stavljaju sebe ispod nivoa, jer tako vređaju i sopstveno dostojanstvo i dostojanstvo države.

U međunarodnim odnosima i diplomatskoj komunikaciji servilnost se prezire, pri čemu ne treba mešati kulturno ophođenje i kurtoaziju sa servilnošću. Međutim, kod nas je i to naglavačke okrenuto i to upravo na štetu sopstvenog dostojanstva, a sve rukovođeno onom našom glupom namerom da uvek "otkrivamo toplu vodu" i menjamo sve što je bilo pre nas, bez obzira koliko nam to štetilo.

Dolaskom nove vlasti, od 2000. godine totalno je napušten svaki protokol kao recidiv starog sistema, a ministri se rastrčaše, idući na noge stranim ambasadorima, savetnicima i diplomatama nižeg ranga i primajući ih u kabinete bez ikakvog reda. Strani ambasadori u Srbiji, kad im padne na pamet, idu kod predsednika i ministara, daju ocene koje se direktno kose sa principom nemešanja u unutrašnje stvari, drže lekcije, a naši predsednici i ministri idu kod njih na prijeme i večere kao kod sebi ravnopravnih sagovornika.

Ako dolazi predsednik države, susreće se sa predsednikom, ako dođe premijer on se sastaje sa premijerom, a može kutroazno da ga primi i predsednik, znači onaj koji je nivo više. U službene i radne posete dolaze funkcioneri određenog nivoa kod funkcionera adekvatnog nivoa. Ako dođe državni podsekretar, primiće ga i biće mu domaćin lice istog ranga, a može ga primiti kurtoazno ili radno po zahtevu i jedan nivo više.

Posebna priča je kada su u pitanju prijemi, kokteli, obedi. U većini država predsednici ne idu na prijeme u strane ambasade, sem u slučaju da je u poseti predsednik države i tim povodom se organizuje prijem u ambasadi. Takođe, ni premijer ni ministri ne idu po prijemima sem izuzetno.

A šta se kod nas radi? Na prijeme po ambasadama sjati se celo državno i političko rukovodstvo sa predsednikom na čelu, što je novouvedena praksa od 2000. godine, a ružno je. Pri tome, niko se ne pita ko je od rukovodilaca zemlje domaćina bio na prijemu u našoj ambasadi.

U ozbiljnim državama, ambasador sreće predsednika države kad predaje akreditive i eventualno ako se upriliči oproštajna poseta na kraju mandata i u slučaju posete predsednika njegove države kada se nalazi u njegovoj pratnji.

Pismo iz Nemačke

Država Srbija - nemoguća misija

Svoj lični i tužni događaj sam hteo da stavim na uvid svima i svakome, jer smatram da će neko u državi Srbiji shvatiti da država počiva i postoji zbog građana. Da konzulat u Nemačkoj, a i u drugim zemljama postoji zbog građana Srbije u tim zemljama. Da Upravi za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu - MSP, postoji da bude na uslugu našim građanima u rasejanju. Građani Srbije imaće nepremostive probleme prilikom rešavanja i ovakvih, neizbežnih događanja, kao što su sahrana najbližih, sve dok Zakoni budu tako podešeni da pravo može da se ostvari samo korupcijom. A posebno da državni činovnici mogu da rade kako, hoće bez da nekome odgovaraju, zato što su zakinuli neko pravo građanima.

Moj rođeni brat Dragan Ivanović (75) sa suprugom Lozom (78), živeo je u Nemačkoj 45 godina. Stanovao je na istoj adresi svih ovih godina: Kilian str. 32. Dragan i Loza nemaju decu. A 19.novembra 2017. godine, Draganu je pozlilo i na hitnoj pomoći u Schweinfurt-u utvrdili su neku bolest opasnu po život i hitno ga prebacili u bolnicu u gradu Würzburg-u. Njegova supruga Loza ne ume da koristi mobilni telefon. Neki komšija, je anonimno, 21.11.2017. godine, javio da je Dragan bolestan, da je u bolnicu i da je životno ugrožen.

Prvo sam se obratio za pomoć Generalnom konzulatu Republike Srbije u Minhenu 21.11.2017. godine. Na telefon +4989/982-47-50 javila se gospođa Jelena Stojanović - konzul. Dao sam podatke o Draganu i tražio sam da me obaveste gde je smešten i kakvo je zdravstveno stanje. Kako da stupim u kontakt. Nažalost, odgovorili su mi da Konzulat radi samo po nalogu Ministarstva spoljnih poslova. Te da se njima obratim.

Bio sam u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, 24.11.2017. godine, u ulici Kneza Miloša 26 Beograd. Prethodni dan sam razgovarao na telefon 011/306 8185 sa Nebojšom Đuricom. Došao je u prijemno odelenje neki mlad čovek sa fasciklom nekakvih obrazaca i objasnio mi da trebam da popunim poternicu, da priložim izvod iz knjige rođenih za mene i Dragana i da uplatim taksu 3.500,00 dinara. Zatim da čekam ishod njihove potrage. U roku od mesec dana dobiću obaveštenje. Pokušao sam da mu objasnim. Prvo čovek se nije izgubio. Drugo nemam njegov Izvod iz knjige rođenih, niti mogu da ga pribavim. Po zakonima Srbije ja ne mogu da izvadim izvod iz knjige rođenih za brata ako nemam ovlašćenje. To može samo supruga i deca. Nemoguća misija. Odustao sam.

Obratio sam se na telefon + 381/11/3202 900 Upravi za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu - MSP, Kneza Miloša br.24-26 Beograd. Očekujući da će oni da me povežu sa nekom institucijom u Nemačkoj koja se brine o starim licima, da bi se obavestio o zdravstvenom stanju i mestu lečenja brata. Osoba koja se javila na telefon odgovorila mi je da država Srbija pomaže organizovanje Srba u dijaspori, ali od njih ništa ne traži da oni imaju neku obavezu. Putem Interneta sam se obrati svim bolnicama u Schweinfurt-u i Würzburg-u. Četiri elektronska pisma. Ni na jedno mi nisu odgovorili.

Putem Interneta obratio sam se nemačkoj policiji u Schweinfurt-u, odgovorili su mi da oni mogu nešto da preduzmu samo na traženje Policije iz Srbije. Nisam hteo da se obraćam našoj Policiji. Posle dvadeset dana Dragana su vratili iz bolnice ( ne znam koje ) iz Würzburg-a u bolnicu ( ne znam koju ) u Schweinfurt. On se javio sa svog telefona +4917 6993 445 96, rekao je da je malo bolje i da će se on dalje javljati na telefon. Međutim više se nije odazivao na pozive. Tek 22.12.2017. godine, ponovo je neki anonimni komšija javio da je Dragan preminuo. I ništa više.

Nisam imao izbora, pozvao sam Generalni konzulat Republike Srbije u Minhen-u 21.12.2017. godine, na telefon +4989/982-47-50 , javila se gospođa Jelena Stojanović - konzul, bila je dežurna. Odgovorila mi je da Konzulat nije do tada dobio obaveštenje o smrti moga brata Dragana. Te me ponovo upućuje na MSP u Beogradu. Ja sam insistirao da pita i da me obavesti, ali nije bilo pomoći. Posle nekoliko dana Jelena Stojanović - konzul, pozvala me sa telefona +49 8994 3892 75 da me obavesti da je Konzulat dobio obaveštenje da je moj brat Dragan preminuo. Neku pomoć nije nudila, a nisam ni ja tražio. Ne znam šta bi mogao od njih da tražim kada oni rade samo po naređenju MSP Srbije. Građani Srbije u Nemačkoj za njih ne postoje.

Na scenu su stupile neke komšije, i obavestili me da mi iz Beograda - Srbije, ne dolazimo po posmrtne ostatke pokojnog Dragana, prevoz organizuje država Nemačka. Posle duge neizvesnosti kada će posmrtni ostaci biti doveženi u Niš, komšije su javile da će to biti 27.12.2017. godine, u sredu. Mi, familija, smo se pripremali da organizujemo pogreb u Nišu. U zakazanom terminu pokojnik nije dovežen u Srbiju, a onda su nam komšije javile da neće biti dovežen ni sledeći dan i ne zna se kada će to biti.

Bio sam prisiljen da se ponovo (teška srca) obratim Generalnom konzulatu Republike Srbije u Minhen-u ( 28.12.2017.), i da ih molim da nešto preduzmu, ako hoće, da bi se posmrtni ostaci moga brata Dragana prevezli iz Schweinfurt-a u Niš. Istog dana odgovorila mi je Jelena Stojanović - konzul, da je bilo nekakvih nesporazuma, te da je pogrebnik iz Schweinfurt-a ugovorio da prevoz izvrši pogrebno preduzeće Šarić iz Nemačke.

Šarić me sa nekoliko protivrečnih elektronskih pisama obaveštavao da će verovatno dovesti u Niš pokojnika 02. ili 03. januara 2018. godine. A onda je 29.12.2017. godine, oko 21,00 časova, telefonom javio da će pokojnika da doveze 30.12.2017. godine do 08,00. Pokojnika je dovezao u Niš u 03,30 časova. Nemačka je ostala iza leđa, sada je na sceni država Srbija.

Dragoslav Ivanović, Beograd

(Napomena redakcije: zbog dužine, pismo objavljujemo u skraćenom obliku)