Kosovo i Metohija

Kako samozvani Vođa podstiče pogrom i stradanje Srba na KiM

Vođine predstave i Markovi konaci

Višemesečnu hronologiju albanskih napada na Srbe na Kosovu i Metohiji izneo je Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare 30. septembra održanoj u Vladi Srbije, a povodom Tačijevog boravka na jezeru Gazivode prethodnog dana. Javnost je bila potrešena frapantnom statistikom koja ukazuje na obim ugroženosti Srba samo u ovoj godini. Nažalost, kako su napadi na Srbe odavno postali podrazumevana stvar, o njima se i ne govori van dnevnih vesti koje nas površno obaveštavaju. Okosnica naprednjačke politike koju predstavlja sistematsko gaženje nacionalnih interesa i dostojanstva, ovaj put je učinila da bude zadovoljnih izlaganjem, čak se javila i nada da će se stvari promeniti, da je to naznaka takvog početka.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Od samog uvoda Vođin govor tela nije bio usklađen sa izrazom lica nezadovoljnog razmaženog dečkića, koje je prenaglašeno veštački sugerisalo zabrinutost. Pa ipak, položaj i pokreti ruku, suprotno glasu, odavali su samopouzdanje, sigurnost u efekat svojih reči i nadmoć usled svesti o kontroli medija koji se neće drznuti da mu pokvare ni ovaj performans kojim su ga okolnosti još jednom postavile u centar pažnje domaće javnosti a da on to nije morao da organizuje.

Nakon što je pročitao koje odredbe neustavnog Briselskog sporazuma nije ispoštovala a koje prekršila „prištinska vlast", kako ih on naziva za razliku od Marka Đurića za koga je to „pokrajinska vlast", Vučić je čak i razgovarao, a na momente se i drao, na imaginarnu „gospodu u Briselu" pred novinarima u Vladi Srbije. A onda je nastupio trenutak da se pred „celim razredom" pročita sastav na temu kako podanici „pokrajinskih vlasti" na Kosovu i Metohiji, nastavljaju napade na podanike „republičkih vlasti" kojima nema pomoći niotkuda a sve u duhu vekovne tradicije.

Nekima se učinilo da je Vučiću dosta albanskih provokacija i da će se srpska politika vratiti na kolosek pravde. A, čega je to Vučiću ikada bilo dosta, osim patnji srpskog naroda? Ako govorimo o koloseku Vučićeve politike prema Srbima na Kosovu i Metohiji, onda to mogu da budu samo dva. Prvi je onaj kojim se kretao ikonama oslikan voz sa natpisom „Kosovo je Srbija" i koji je takvom provokacijom albanskih ekstremista umalo izazvao novi pogrom Srba u pokrajini, te danas umesto na Kosovu i Metohiji tumara negde centralnom Srbijom. Drugi bi bio onaj metar pruge koga je Vučić sa kineskim partnerima svečano otvorio decembra 2015. godine. Dakle ili katastrofalno ili praktično ne postoji. To se moglo videti i površno praćenim izlaganjem koje nikako nije predstavljalo odraz brige za deo naroda ni bilo šta drugo osim još jedne lične i promocije svojih saradnika.

Svoje izlaganje Vođa doslovce počinje rečima:

„...Prvi put se to dešavalo posle hapšenja, maltretiranja i prebijanja Marka Đurića" misleći na hapšenje i privođenje u Prištinu krajem marta, a onda je pročitao još nekoliko odlomaka iz dnevnih vesti o albanskim napadima do momenta izlaganja. Da bi na kraju tog dela zaključio: „...i onda dolazimo do priče o Banjama, o blokiranju puta i svemu drugom što je predstavljalo njihovo iživljavanje".

Bez imalo griže savesti, saosećanja i empatije izlaganje o albanskim napadima na Srbe, Vučić je počeo i zatvorio napadima na svoje najbliže saradnike i sebe samog rekavši da je tada (sa Đurićem) počelo i da smo stigli do njega (Vučića)!

Mora se naglasiti i to da je počinjena ozbiljna nepravda izostavljanjem dela nepočinstava. Primera radi, za vremenski period koji je Vučić obuhvatio pripremljenim izveštajem, samo u Goraždevcu došlo je do desetak teških krađa i napada na Srbe, a da ni jedan slučaj nije pomenut! A, nažalost, ima ih još.

Iznesene dramatične činjenice o položaju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, i to od prvog čoveka države, iziskuju momentalne i odlučne mere kojima treba preduprediti i sprečiti dalje nasilje, pa na pitanje koje sam postavlja „šta će Srbija da radi?", Vučić ponavlja mantru o otvaranju fabrika, tehničkim inovacijama i poboljšanju ekonomske situacije u zemlji...Ni reči ne samo o planu, već ni o nameri da se nešto učini na zaštiti preostalih Srba.

Nikakve agresije nije bilo u najavi. Da li je to Vođa pokazao svoju ubeđenost u pacifizam kao metodu za obezbeđenje mira? U to nas je sam vrlo brzo razuverio.

Nekoliko dana kasnije, u Novom Sadu, pretučena su dvojica mladića, Albanaca, od kojih jedan sa Kosova i Metohije a drugi živi u tom gradu. Pre nego što je istraga zvanično došla do bilo kakvih saznanja, predstavnici albanske zajednice u Novom Sadu odmah su istupili sa tvrdnjom da su mladići „pretučeni zato što su međusobno komunicirali na albanskom jeziku". Napad je oštro osudio i gradonačelnik tog grada Miloš Vučević, inače član SNS-a i predstavnik institucija države Srbije koji je razvio najdinamičniju saradnju sa predstavnicima kvazi-institucija takozvane „republike Kosovo", rekavši da su mladići „bez razloga" napadnuti. Istog ubeđenja bili su i predstavnici nevladinih organizacija kao i sam Aleksandar Vučić koga je pitanje zateklo na sastanku sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom. Sedeći uz skute Stoltenbergu, koji se zadovoljno smeškao zbog Vučićeve raspamećene pretnje napadačima, Vođa nije imao zabrinut izraz lica već je i gestovima, pokretima ruku ali i facijalnom ekspresijom pokazao rezigniranost zbog ovog napada, jedva se zadržavajući na samoj ivici kontrolisanog ponašanja. Sve to na engleskom jeziku, kako dolikuje marioneti zapadnih kolonista koji upravljaju Srbijom.

„To su građani Srbije albanske nacionalnosti. Odmah sam reagovao i najoštrije osudio i urgirao kod ministra unutrašnjih poslova da se to reši" - naveo je Vučić mašući rukama i vitlajući celim telom koliko je to bilo moguće u sedećem položaju.

Što se tiče najbližih saradnika koji omogućavaju da se Vučićevi dogovori ostvare, planovi sprovode a politika živi, to su (barem do nedavno) Zvonko Veselinović, Zoran Milojević Zelja i Milan Radojičić. Sami vrh kriminalnog miljea države, kada se izuzme „prvi reket Srbije" a nije Novak Đoković (ako Vučić ne može da se seti o kome se radi, bata Andrej će ga najbolje podsetiti). Uživaju imunitet pred zakonom za sve što urade i ostaće nedostupni istražnim organima sve dok čine glavnu batinašku uzdanicu koja na svim lokalnim izborima u Srbiji nepogrešivo dobija za račun SNS-a. Jasno je, dakle, da se srpski narod nalazi u precizno i pažljivo konstruisanim uslovima života koji za cilj imaju upravo takav položaj ne bi li time bili slomljeni, integrisani ili se raselili.

Odgovor na eventualno pitanje zašto bi to bilo tako, daće nam konkretna politička angažovanost Aleksandra Vučića u separatističkoj vladi kosovskih Albanaca kroz „Srpsku listu". Ta Vučićeva stranka, to „lice i glas" Vučića na Kosovu, kako vole da kažu u njoj, zaslužna je za sve „državne" uspehe Albanaca od trenutka kada je Vučić došao na vlast, a koji po svom značaju prevazilaze ukupan učinak NATO agresije, zločine tzv. „OVK" terorista i decenijski period neizvesnosti u kojoj obitavaju kosovski Srbi. Granica, teritorija, sudstvo, vojska, pa čak i multietnički sastav naroda kroz prisilnu integraciju i albanizaciju Srba u pokrajini, atributi su albanske monstrum-države na tlu Kosova i Metohije koji su obezbeđeni upravo aktivnostima članova te Vučićeve stranke.

Više se ni za koaliciju sa Haradinajem, zločincem odgovornim za Radonjićko jezero, tu prvu masovnu grobnicu na tlu Srbije nakon Drugog svetskog rata, ne može reći da je vrhunac, jer se rekordi u tom smeru stalno obaraju. „Srpska lista" je povukla mnogo nezamislivih poteza poput potvrde „državne" granice Kosova i Metohije sa Crnom Gorom, izglasavanje penzija za ratne veterane albanskih terorista ali i dovođenje Ramuša Haradinaja na mesto premijera.

Ako se tome doda i dugogodišnja, direktna Vučićeva angažovanost u neustavnim pregovorima u Briselu sa Hašimom Tačijem, pravosnažno osuđenim za ubistva srpskih policajaca a kasnije i umešanost u zločine u selu Klečka, gde su kidnapovane Srbe mahom iz Retimlja i Orahovca sekli na komade ili žive pekli u krečanama, a jedan broj njih odveli u Albaniju gde su im nasilno vađeni organi i prodavani na crnom tržištu kako je potvrđeno i u prvom izveštaju Karle Del Ponte, a onda i u izveštaju Dika Martija nekoliko godina kasnije, onda se više ne može ni pomisliti o bilo kakvoj mogućnosti da se Vučić zauzme za bezbednost kosovskih Srba.

Čak bi se pre moglo desiti suprotno. Svedoci smo poslednjih meseci brojnih najava pod kontrolom Vučića i njegovih najbližih saradnika, da će doći do napada i egzodusa Srba sa severa pokrajine. Onaj prostor za drugačije tumačenje koji se tu još i zadržao, Vučić je istisnuo na slučaju dvojice prebijenih albanskih mladića izričitim zahtevom da se „napadači žestoko kazne" što je bila još jedna suvisla potvrda da se sve dogodila na nacionalnoj osnovi. Jedan od dvojice mladih Albanaca M.Ć. (19) izjavio je inspektorima: „Ne mogu da tvrdim da smo se B. G. i ja našli na meti huligana zato što smo pričali na albanskom" jer je sa drugim razmenio tek nekoliko reči na albanskom od kojih su napadači mogli da čuju tek jednu ili dve! Najverovatnije su napadnuti nasumično, jer su se našli na ulici pred grupom huligana koja je već učestvovala u tuči na tom mestu.

Ova izjava u srpskim medijima nije zadobila značajnu pažnju a neki su čak nastavili da tvrde da je upravo njihovo albansko poreklo bilo povod. Izvinjenje nije stiglo ni od koga. A zašto je moralo? Zato što je upravo takvom lažnom vešću, o davljenju dvojice albanskih dečaka koji su pokušali da pobegnu u Ibar od srpskih napadača, započelo masovno nasilje i pogrom Srba 17 - 19 marta 2004. godine. Ako Vučić u svim svojim medijima ponavlja mantru o opasnosti od albanskog napada, nije smeo da dozvoli da nekontrolisanim, neproverenim i sumanutim tvrdnjama baš on podstakne novi pogrom i stradanje Srba. Ili mu se otelo jer napad na mladiće u Novom Sadu nije bio deo propagandnog koncepta i Vučićevog političkog rijalitija. To ipak ne umanjuje rizik koji takve vesti i izjave nose sa sobom.

Ali Vučić nije neko kome je do žrtava stalo, osim da njima manipuliše.

Tibor Cerna, državljanin Srbije mađarskog porekla i vojnik VJ na Košarama 1999. godine je ustao iz rova, izložio sebe neprijateljskoj snajperskoj vatri koja je mnogo muka zadavala srpskim vojnicima, smrtno je pogođen i izdahnuo je izgovorivši poslednje reči „za ovu zemlju vredi poginuti". To je omogućilo da srpski strelci lociraju i neutrališu snajperistu. U rodnoj Debeljači, juna 2017., u prisustvu majke Kate, Vučić je Tiboru otkrio spomenik.

"...Vodite računa o ovim borcima, da ne bude da su džabe dali život. Vodite računa i o ovima što su ostali živi - pomozite im!", poručila je Kata Cerna koju je Vučić tešio, standardno navučenom maskom potrešenosti. Juna 2018. godine Vučić je građanima poslao poruku, koja je dospela i do majke Kate, da mi na Kosovu i Metohiji više nemamo ništa.

Na kraju, kada se uzme u obzir da je pomenuta konferencija za novinare održana povodom Tačijeve odluke da svoj vikend provede na severu Kosova i Metohije dan ranije, onda puko izlaganje albanskog nacionalistički motivisanog divljanja prelazi u svojevrsnu promociju albanske moći i stvara sliku o srpskoj nemoći što u stvari u prilog ide jedino albanskim separatistima jer šalje jasnu poruku „mi ni prstom nećemo mrdnuti, činite sa njima šta vam je volja"! No, Vučiću sve to ni malo ne smeta da te iste Srbe ucenjuje otkazima, primorava ili potkupljuje da bi albanskim autobusima dolazili na njegov doček ili za njega glasali.

A da li je raspored snaga na terenu takav? Da li mi više na Kosovu i Metohiji nemamo ništa, da li Srbi više ne mogu da vrate kolevku svoje civilizacije, svoj Jerusalim, svoju svetu zemlju i nacionalni ponos?

Nedavno se Albanac sa Kosova i Metohije požalio svom poznaniku da se nalazi u teškoj materijalnoj situaciji ,ali se nada da će moći da dobije nekoliko desetina evra koliko je, kao dečiji dodatak, najavila separatstička „vlada" u Prištini. Poznanik je kroz osmeh, usput, prokomentarisao da država Srbija u takvim slučajevima za treće i četvrto dete isplaćuje i do 300 evra. Na to je Albanac počeo glasno da kuka što i on nije 1999. godine „otišao u Srbiju da živi". Objašnjeno mu je da ne mora da ide nigde, dovoljno je da izvadi lična dokumenta za sebe i decu na Kosovu i Metohiji, da su građani Srbije, i da može da aplicira. Na saznanje o toj mogućnosti Albanac se javno zakleo da će, ako dobije taj iznos „svi u kući govoriti srpski i svake nedelje će ići u crkvu".

Albanci na Kosovu i Metohiji grcaju u siromaštvu, to ih i tera da sreću potraže u zemljama zapadne Evrope. Dobijanje vize kod njih se doživljava kao spasenje, rešenje svih problema, prijatelji i porodica dolaze i čestitaju „dobitniku" ushićeni... Struktura vlasti ogrezla u zločinima i kriminalu, bahata i sebična skupina neobrazovanih albanskih seljaka, dolijala je i albanskom narodu urušivši mu svaku veru i želju za „samostalnošću". Mnogi od njih javno psuju svoje političare i spremni su da govore za srpske televizije ali ove ne pokazuju spremnost da ih saslušaju.

Kada bi im bilo rečeno da se KiM vraća pod punu kontrolu Beograda, kao što je to bio slučaj do 1999. godine, da bi im time bilo omogućeno zaposlenje i plate na nivou kakav su rudnik Trepča, površinski kopovi Belaćevac, elektrane i druge srpske firme održavale do tada, ogroman broj njih bi učinio upravo ono na šta se zakleo i Albanac koji se nada dečijem dodatku. Nikakav rat se ne bi morao voditi, ničija deca ne bi ginula, niko se ne bi morao miriti sa istorijskim i bolnim odlukama. Niko osim uskog kruga političara u Vladi Srbije, Vladi Aleksandra Vučića.