Zločini bez kazne

Tajna duga 34 godine: ko je ubio Radomira Radovića - Miraša, sindikalnog aktivistu (1)

Smrt buntovnika

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja je još uvek u rukopisu. Iz te knjige, u dva nastavka, Magazin Tabloid objavljuje priču "Smrt buntovnika", koja je svojevrsna politička, socijalna i kulturna hronika srpskog i jugoslovenskog društva od poznih šezdesetih do sredine osamdesetih godina prošlog veka, a govori o ubijanju sindikalnog aktiviste Radomira Radovića Miraša i hapšenju 28 članova Otvorenog univerziteta

Marinko Arsić Ivkov

Iako je šezdesetosmašku pobunu i epohu ekonomskog liberalizma vlast okončala represivnim merama, klica '68 još dugo je tražila pukotine na koje će da izbije. Peticije, nezavisna izdanja knjiga i samizdati, „nepodobne" novine i tribine bili su deo kulturne svakodnevice Beograda. Atmosfera neposlušnosti visila je u vazduhu. Mi, koji po njoj danas čeprkamo, kao da je i posle toliko godina osećamo na svojoj koži.

U Beogradu, šezdesetosmaški buntovnici se od 1976. godine redovno okupljaju po stanovima. Ta okupljanja će za koju godinu prerasti u diskusione tribine poznate pod nazivom Otvoreni univerzitet. Među njegovim osnivačima su legende '68: Vladimir Mijanović (Vlada Revolucija, vođa pobunjenih studenata 1968.), Ilija Moljković, Jelka i Pavluško Imširović, Dragomir Olujić, Lazar i Vojislav Stojanović, Miodrag Milić (Mića Doktor), Milan Nikolić... Otvoreni univerzitet se brzo i opasno širio, tako da je mesečno održavano i po osam tribina sa prosečno tridesetak učesnika. Posete i učešće na tribinama bili su slobodni, a mesta njihovog održavanja su menjana, pošto su u pitanju bili privatni stanovi. Teme su bile sociološke, filozofske, političke, kulturološke, pravne, ekonomske, ali uvek naglašeno kritičke prema režimu.

Na Veliki petak, 20. aprila 1984. godine, na tribini održanoj u stanu Dragomira Olujića u Knez-Miletinoj ulici, prvi put je učestvovao Milovan Đilas, zvanično disident br. 1 u SFR Jugoslaviji. Tema tribine bili su međunacionalni odnosi. Uvodničar je bio Ilija Moljković. U Olujićevom stanu okupilo se ukupno 28 učesnika i slušalaca. Nekoliko najavljenih nije došlo, među njima i Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović. O svom nedolasku nisu obavestili nikoga iz Otvorenog univerziteta, što će kasnije biti tumačeno na razne, po njih kompromitujuće, načine. (Najradikalniji „tumač" je advokat Dragoljub Todorović, koji u njegovoj "Knjizu o Ćosiću" eksplicitno tvrdi da su pomenuta trojica znala da će te noći doći do hapšenja i da su zato izostali, a da ostale učesnike nisu upozorili šta im se sprema. „Žrtvovali su ih", izričit je advokat.)

Dok je tribina trajala (Đilas je govorio o međunacionalnim odnosima između dva rata), policija (sastavljena od pripadnika gradskog SUP-a, tj. milicije, i Službe državne bezbednosti) opkolila je zgradu. Njih desetak (neki u civilu, neki u uniformi) upalo je u Olujićev stan, naredilo svim prisutnima da ruke stave na potiljak, potom ih strpalo u policijske „marice" i „privelo" na saslušanje u Gradski SUP. Sutradan ujutro, u subotu, posle saslušanja, desetak uhapšenih je pušteno kući, među njima i Đilas, njegov brat Akim i mladi sindikalista Radomir Radović.

Ostali su prebačeni u Centralni zatvor. Nije razjašnjeno ko je saslušavao privedene - pripadnici državne bezbednosti ili milicije, ili i jedni i drugi. Iste noći izvršen je pretres stanova desetak uhapšenih. Neke radio - stanice su već u svojim noćnim emisijama objavile vest o hapšenju „kontrarevolucionara" i o „neprijateljskom materijalu" pronađenom prilikom pretresa njihovih stanova (mada su ti pretresi još trajali). A, jutarnja štampa je pored vesti o akciji „snaga bezbednosti" i hapšenju „neprijateljske ilegalne grupe" objavila i informaciju da je Stane Dolanc, savezni ministar policije, neposredno pre ove akcije, ili dok je ona bila u toku, u Gradskom SUP-u održao sastanak sa visokim policijskim i političkim zvaničnicima Beograda.

Na osnovu ove informacije o Dolančevoj poseti GSUP-u može se zaključiti da je ona bila u direktnoj vezi sa Otvorenim univerzitetom i policijskom racijom, odnosno da je u pitanju bila planirana i s najvišeg mesta pokrenuta i koordinisana akcija. Kompletan partijski i državni vrh Srbije i Jugoslavije javno je podržao ovu policijsku akciju protiv Otvorenog univerziteta (Veselin Đuranović, predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije, Nikola Ljubičić, srpski član Predsedništva, Draža Marković, predsednik predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, Petar Stambolić, Slobodan Milošević, predsednik GKSK Beograda).

Gotovo polovina uhapšenih je saslušavana bez prisustva advokata. Najmanje petoro je tom prilikom fizički maltretirano. Većina „službenih lica" koja su obavljala saslušavanje ostala su nepoznata, jer je uobičajena policijska praksa bila da se ne predstavljaju onima koje ispituju. Na zapisnike sa saslušanja potpisivali su se nečitko, verovatno da kasnije ne bi bili identifikovani.

Poslednji uhapšeni su rešenjem istražnog sudije Svetislava Stevovića pušteni iz pritvora u utorak, 24. aprila (što znači da su zadržani duže od zakonskog maksimuma - 72 sata). U pritvoru su najduže ostali Dragomir Olujić (u čijem stanu je održan sastanak Otvorenog univerziteta) i Miodrag Milić.

Radomir Radović, jedan od uhapšenih, pušten je iz pritvora 21. aprila. Saslušavao ga je u ono vreme „čuveni" operativac SDB-a Ranko Savić, zadužen za „neprijateljsko delovanje" u kulturi i na Beogradskom univerzitetu. Radović je prijatelju, diplomiranom filozofu Zoranu Obrenoviću ispričao kako ga je Savić saslušavao. Terao ga je da gleda u jednu tačku ispred sebe i u jednom trenutku ga je upitao da li je čuo za samoubistvo zatvorenika u kruševačkoj policiji. U nedelju uveče, 22. aprila, Radović je ponovo uhapšen. Dvojica inspektora SDB-a (predstavili su se kao Mirosavljević i Petrović) odveli su ga iz stana tetke Jelene Radović, sa kojom je živeo, na ponovno saslušanje. Pušten je kući oko ponoći (ovoga puta je saslušavan u prostorijama SDB-a u Ulici kneza Miloša). Sutradan, u ponedeljak, 23. aprila, otišao je na posao. Posle povratka s posla, izišao je da se nađe sa devojkom. Sa njom se, nedaleko od tetkinog stana, rastao oko 19 časova. Više ga niko od njegovih nije video živog.

Za trenutak zaustavljamo događaje. Sapleli smo se o nešto čudno, što bi istragu, kad bi ona bila nepristrasna, moglo da usmeri na pravi trag.

Devojka, koja je Radomira poslednja videla živog, i koja bi samim tim mogla da bude najznačajniji svedok potonjih zbivanja, nestala je bez traga. Čak joj ne znamo ni ime. Ne pominje je ni zvanična istraga, a ni Radomirovi prijatelji i advokat, koji su godinama tragali za istinom o njegovoj smrti. Samo je Radomirova tetka pomenula da je on, pre no što je nestao, bio sa devojkom i da se s njom rastao „oko 19 časova", nedaleko od tetkinog stana. To je verovatno bila devojka s kojom je Radomir, prema tetkinim rečima, uskoro nameravao da se oženi. Iako potencijalno važna svedokinja, ona je jednostavno iščezla iz ove sumorne priče. Još tačnije: ona u nju nije ni ušla. Da li je ona nešto mogla da kaže i da li je nešto znala, ostaće tajna.

Je li moguće da tu bezimenu devojku nije zanimao uzrok Radomirove smrti? Ili je razlog za njen nestanak nešto drugo? Da devojku nije neko zastrašio i tako je primorao na ćutanje, a zauzvrat joj obećao da će izbeći eventualno kompromitovanje i uvlačenje u tu mračnu aferu, što samo može da šteti njenoj budućnosti? Možda je taj neko pozvao u pomoć i njene roditelje ili porodicu, koju je lako bilo pridobiti za takvu ideju. Radomir je ionako mrtav, a ona je živa. Ali, ovo može da bude samo naše mudrovanje, račun bez krčmara.

Nastavljamo sa zbivanjima...

Radomirova tetka Jelena Radović (koja je othranila i iškolovala Radomira, čija su oba roditelja izvršila samoubistvo) već sutradan je počela da se raspituje za Radomira kod njegovih prijatelja i poznanika. Svi su, kao i ona, pretpostavljali da je ponovo uhapšen. Pre no što je prijavila njegov nestanak, obišla je više milicijskih stanica u Beogradu, ali joj je svud rečeno da Radomir nije privođen i da se ne nalazi u zatvoru. Uz pomoć Radomirovih prijatelja Jelke i Pavluška Imširovića angažovala je advokata Vitu Kneževića i 30. aprila uputila pisma najvišim državnim i partijskim telima, kao i skupštinskoj komisiji nadležnoj za nadzor rada SUP-a. U tim pismima (koja je potpisao i Radomirov ujak) ona zahteva rasvetljavanje Radomirovog nestanka, za koji okrivljuje „organe SUP-a".

Kasno popodne, 30. aprila, Jelena Radović u svojoj drvenoj kućici-vikendici u selu Orašac kod Obrenovca pronalazi Radomira mrtvog. Sa njom je bio i učitelj, čija se kuća nalazila odmah do vikendice, i kome se Radomir redovno javljao kad god bi došao u selo. Leš je bio na kauču, u vreći za spavanje. Jelena je videla samo njegovu glavu. Telo je bilo još ukočeno. Pokojnikova odeća bila je uredno složena preko stolice. Cipele, koje su stajale ispod stolice, bile su potpapučene. Vrata na kućici bila su zatvorena iznutra, običnom rezom sa kukicom, a ne bravom, tako da su lako mogla da se otvore i zatvore i spolja i iznutra.

Službena lica su izvršila uviđaj, fotografisala prostoriju u kojoj je nađen leš, ali su načinila nekoliko propusta, od kojih je najveći neuzimanje otisaka prstiju sa određenih predmeta u prostoriji, što je uobičajena radnja kada su u pitanju nasilne smrti. Tim propustom u velikoj meri je trasiran i nepotpun istražni postupak.

Smrt Radomira Radovića vođena je kao predmet br. 299/84 u Okružnom sudu u Beogradu. Istražni sudija bio je Dušan Radetić, mada se na jednom pozivu suda upućenom Jeleni Radović kao istražni sudija potpisao D. Kovačević. (Kovačević je inače bio i istražni sudija u istražnom postupku protiv tzv. „šestorice", šestoro intelektualaca optuženih za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti.) Tužilac je bio Danilo Nanović, koji će biti i tužilac u „procesu protiv šestorice".

„Kako se moglo dogoditi da isti tužilac bude određen u oba ova slučaja?", pita se Jelka Kljajić Imširović, koja se sve do svoje smrti, 2006. godine, borila za otkrivanje istine o smrti Radomira Radovića. „U procesu protiv 'šestorice' tužilac D. Nanović je svu svoju tužilačku aktivnost zasnivao na krivičnim prijavama USDB Beograd (prvu, protiv M. Milića i D. Olujića u vezi sa čl. 133 KZ potpisao je Ranko Savić, a drugu, njoj sličnu, samo protiv šestorice osumnjičenih i uhapšenih i u vezi sa čl. 136, Cvijetin Milinković) i na saslušanjima učesnika Otvorenog univerziteta (više od 100 saslušanih) koja su uglavnom obavljali, na osnovu odluke D. Kovačevića, službenici USDB Beograd u prostorijama CZ-a. U 'slučaju Radović' taj isti tužilac trebalo je da preduzima sve neophodne radnje za rasvetljavanje 'nestanka' i smrti jednog učesnika Otvorenog univerziteta koji je hapšen, privođen i saslušavan od strane SDB, i u situaciji kada Jelena Radović, Radomirovi prijatelji i učesnici Otvorenog univerziteta otvoreno upiru prstom na SDB kao odgovornu instancu za Radomirov nestanak i smrt."

Obdukcija je izvršena u Institutu za sudsku medicinu. I nju karakterišu propusti.

Pošto najbliži srodnici i advokat imaju pravo da prisustvuju obdukciji, Jelena Radović i Vita Knežević su 3. maja ujutru (1. i 2. maj bili su neradni dani) došli u Institut da se raspitaju o vremenu obdukcije. Rečeno im je da je obdukcija završena i da ne mogu da vide leš (prema Obdukcionom zapisniku, obdukcija je obavljena u neradni dan, 2. maja).

Pre no što je obdukcijski zapisnik sačinjen i kompletiran, Obren Đorđević, podsekretar Republičkog Sekretarijata unutrašnjih poslova (načelnik Službe državne bezbednosti), 10. maja 1984. potpisao je zvanično saopštenje o uzrocima smrti Radomira Radovića.

Pozivajući se na obdukcijski nalaz, on saopštava da na telu Radovića nisu nađeni tragovi nasilja i da je smrt nastupila „kao posledica uzimanja prevelike količine sedativa". Dakle, samoubistvo. (Ovo isto je, prema navođenju Jelke Imširović, tvrdio i policijski islednik Ranko Savić, i to pre Đorđevićevog zvaničnog saopštenja.)

U Obdukcionom zapisniku sa Izveštajem (na kojem stoji datum 14. 5. 1984.), a koji je istražnom sudiji poslat iz Instituta 18. maja, stoji: „...Na osnovu obdukcionog nalaza, mikroskopskog pregleda i hemijske toksikološke analize, smrt je nasilna i nastupila je usled trovanja 'fenitrotionom 50 EC' - preparatom iz grupe organo-fosfornih insekticida". Kao datum smrti naveden je 30. 4. 1984. Obducenti su u zapisnik uneli i neke važne detalje, koji će dovesti u sumnju čitavu istragu. Najpre, da su brada i brkovi na lešu dugački „do 2 mm". Zatim: „...U desnoj polovini baze jezika nalazi se šupljina veličine lešnika, ispunjena gustim sluzavim sadržajem mutnožućkaste boje, glatkih beličastih zidova...Na unutrašnjoj strani desne podlaktice, u gornjoj polovini nalazi se beličast, površinast ožiljak veličine manjeg zrna pasulja." Zapisnik su potpisali obducenti dr Pejaković i dr Veljković, a potpisa pomoćnika obducenta dr N. Udilović nema. Izveštaj, koji se odnosi na toksikološku analizu, potpisao je dr Dušan Milenković, specijalista za toksikološku hemiju. Prema njegovom nalazu, „istraživanje drugih otrovnih jedinjenja dalo je negativne rezultate".

Institut za sudsku medicinu naknadno je (8. juna 1984.) uputio Okružnom sudu u Beogradu dokumenat, koji je potpisala komisija veštaka, a koju su sačinjavali prof. dr Vladislav Dožić, zatim v. n. saradnik dr Dušan Milenković (verovatno potpisnik obdukcijskog izveštaja) i doc. dr Snežana Veljković (verovatno potpisnik obdukcijskog zapisnika). Tvrdnja komisije veštaka unela je dodatnu zbrku: smrt Radomira Radovića je „nastupila najmanje na oko 72 časa pre obdukcije, a koja je izvršena 2. 5. 1984. g. sa početkom u 9h časova". Komisija je dala i detaljan opis promena na koži pokojnika u predelu leve jagodice, kao i objašnjenja hemijskog sastava „fenitrotiona 50 EC", posledica koje njegovo unošenje izaziva u organizmu i simptoma trovanja. Prema tvrdnji veštaka, „toksične i smrtne doze" fenitrotiona kod eksperimentalnih životinja „koje su po reagovanju najsličnije čoveku" iznose 250-500 mg po kilogramu telesne težine.

Na osnovu ovih nalaza, kao i na osnovu izveštaja Gradskog SUP-a i „drugih istražnih radnji", Okružno javno tužilaštvo je 13. juna 1984. izdalo saopštenje, prema kojem je Radovićeva smrt „samoubilačka i da se ne radi ni o kakvom krivičnom delu". To saopštenje je značilo da se dalja istraga prekida, da je Radović izvršio samoubistvo i da nema mesta pokretanju eventualnog krivičnog postupka protiv NN lica.

Okružni javni tužilac se pozivao i na činjenice koje nisu smele imati nikakvog uticaja na njegovu odluku, a te činjenice su da na Radomirovom telu nisu nađene nikakve fizičke povrede koje bi mogle izazvati sumnju da je u pitanju ubistvo (smrt usled trovanja za njega nije bio dovoljan razlog za takvu sumnju). Sve primedbe i predloge advokata Vite Kneževića, punomoćnika Jelene Radović, Nanović je ignorisao.

A primedbe nisu bile male. Ticale su se, pre svega, propusta u istrazi i u obdukcijskom nalazu i izveštaju.

Advokat Knežević je u dopisu Okružnom javnom tužilaštvu, u kojem traži nastavak istrage, napisao: „...Šupljina u desnoj polovini baze jezika leša Radomirovog...ukazuje na moguću povredu od eventualnog sipanja otrova u Radomirova usta od strane lica za sada nepoznatog - a ožiljak na unutrašnjoj strani na gornjoj polovini desne podlaktice leša Radomirovog...ukazuje na moguće mesto davanja otrova ili omamljujućeg sredstva Radomiru putem injekcije od strane lica za sada nepoznatog". U vezi sa samim insekticidom i trovanjem, advokat je umesno ukazao na nedoumicu koja je ostala nerazjašnjena. U kućici je pronađena otvorena bočica „fenitrotiona" zapremine 250 ml, dok u obdukcijskom izveštaju piše da je zapremina bočice „oko 300 ml" (merenje odoka, kao da nije u pitanju ekspertska analiza). U izveštaju takođe stoji da je u toj bočici prilikom analize još bilo 32 ml „bledo-prljavo-žute tečnosti".

S obzirom na činjenicu da je insekticid u velikoj količini bio prosut duž kreveta na kojem je nađen leš, kao i ispod kreveta oko prevrnute šolje (što je dokazano veštačenjem), advokat pita da li je Radović mogao biti usmrćen otrovom iz te boce, odnosno da li je preostali insekticid bio dovoljan da ga usmrti (Radović je bio visok oko 190 cm i težak oko 80 kg). Uz to, treba imati u vidu da se u predmetnoj bočici nalazio pedesetprocentni rastvor „fenitrotiona". Povraćanje je jedan od simptoma trovanja ovim insekticidom, a tragovi povraćanja nisu nađeni ni u kućici ni oko nje. U obdukcionom izveštaju nije objašnjeno zašto je povraćanje prilikom trovanja Radovića izostalo.

Prema izveštaju uz obdukcijski nalaz, „istraživanje drugih otrovnih jedinjenja dalo je negativne rezultate". O kojim „otrovnim jedinjenjima" je reč, u izveštaju ne piše.

Ni vreme smrti u obdukcijskom nalazu nije tačno (30. april), jer komisija veštaka tvrdi da je Radovićeva smrt nastupila 29, možda i 28. aprila („najmanje na oko 72 sata pre obdukcije", koja je rađena 2. maja pre podne). (Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je 30. aprila u kasnim popodnevnim satima Radomirov leš još bio ukočen.)

Na osnovu obdukcijskog nalaza koji se odnosi na visinu dlačica Radomirove brade („do 2 mm") nedvosmisleno proizlazi da se Radomir pred smrt brijao, ili je bio obrijan. Gde? Čime? U kućici nije bilo ni pribora za brijanje, ni vode.

Sumnju pojačavaju i Radomirove potpapučene cipele, nađene ispod stolice (preko koje je bilo složeno njegovo odelo). U kućici su postojale papuče, pa nije bilo potrebe da od cipela pravi papuče. Cipele kao papuče obično koriste pritvorenici, koji ne dobijaju papuče dok borave u pritvoru, pa taj detalj ne treba zanemariti prilikom traženja odgovora gde je Radomir bio između 23. i 29. ili 30. aprila.

Još neke okolnosti dovode u sumnju pretpostavke da je Radović tih nekoliko dana pre smrti boravio u vikendici. Pre svega, neko ga je morao videti. Do Orašca samo jedanput dnevno saobraća autobus, a svi iz sela se međusobno poznaju. Radomira bi neko video i kad bi išao u snabdevanje. A morao bi da izlazi napolje, jer u kućici nije bilo ni vode, ni toaleta. U neposrednoj blizini vikendice nalazila se kuća, u kojoj su susedi, sa kojima je Radomir bio u dobrim odnosima, stalno boravili. Obavezno bi im se javljao kad bi stigao (a čuli bi ga ili videli kad bi došao i da im se nije javljao). On, dakle, nije mogao doći i boraviti u kućici a da ga niko ne opazi. Pored toga, simptomi trovanja fenitrotionom su takvi da, zbog bolova i dugotrajnog mučenja, Radomir ne bi mogao ostati neprimećen.

U kućici nisu nađeni tipični tragovi boravka (ostaci hrane, voda, pribor za ličnu higijenu...).

Sve ovo je Radomirove najbliže, kao i prijatelje, saradnike, političke istomišljenike i velik deo javnosti, navelo na pretpostavku da je on završio kao žrtva brutalnog obračuna režima sa političkom opozicijom. Tome je doprinela i ishitrena tvrdnja Obrena Đorđevića, izrečena pre završetka obdukcijskog nalaza i lansirana preko agencije Tanjug, da je Radović umro od velike količine sedativa.

„Nemam dilemu da je Radomir ubijen", više puta je napisala Jelka Kljajić Imširović, osoba najupućenija u ovaj slučaj. „Moja dilema je vezana samo za to da li je reč o unapred smišljenom i naređenom političkom ubistvu ili je, što bi rekao Jočić, smrt nastupila kao neka vrsta 'omaške' operativaca koji su ga obrađivali. Moglo se dogoditi da su u policiji pokušali da mu iznude izjavu pod sedativima, da su mu dali prejaku dozu, da su se i sami operativci uplašili pa su ga preneli potajno u brvnaru u Orašcu. Možda je tamo on došao do svesti pa su mu onda dali jedino što su imali pri ruci - taj insekticid."

U javnosti je preovladavalo mišljenje da je Radović ubijen nenamerno, da je njegova smrt posledica policijske torture i preterane upotrebe sile ili drugih nedozvoljenih sredstava od strane islednika. Dragomir Olujić, opozicionar-levičar u čijem stanu je održana tribina Otvorenog univerziteta koja je završena hapšenjem dvadeset osmorice učesnika, kaže: „...Po mom sudu, Miraš /nadimak Radovića/ je ubijen u SDB-u tokom saslušanja. Naime, policija je pokušavala da od njega napravi, što bi se danas reklo, 'svedoka saradnika', na šta on nije pristajao. Oni su ga šikanirali, tukli i najverovatnije, opet po mom sudu, jedan od debeovaca, iznerviran njegovim otporom, 'postupio je jače nego što je situacija zahtevala', usled čega je nastupila smrt, koja je napravila haos u SDB-u (različita saopštenja o uzroku smrti), sudskoj medicini (obdukcija bez prisustva advokata i porodice, te protivrečan obdukcijski nalaz), državi...Ni tada, ni danas država ne dozvoljava da se utvrdi puna istina o Radovićevoj smrti..."

Sonja Liht, Ilija Moljković, Milan Nikolić, Pavluško Imširović i mnogi drugi „levi opozicionari" iz tog perioda u raznim prilikama su izneli nedvosmislene tvrdnje da je Radomira Radovića ubila policija.

Moguća je i drugačija, rigidnija varijanta Radovićeve smrti: da je ubistvo izvršeno namerno. Toksikolog Milenković u obdukcijskom izveštaju ističe da je istraživanje „drugih otrovnih jedinjenja" u Radomirovom telu dalo negativne rezultate. Ali to ne govori mnogo, pošto Milenković ne navodi otrove za čijim je prisustvom u pokojnikovom telu tragao. Pored toga, ima otrova koji se u krvi i telu pokojnika otkrivaju veoma teško ili se i ne mogu otkriti. Takav je, na primer, ricin, koji je u to vreme sovjetska tajna policija (KGB) koristila za likvidaciju političkih neprijatelja, a pozajmljivala ga je i tajnim službama drugih zemalja. Ožiljak veličine zrna graška na Radomirovoj desnoj podlaktici mogao bi biti mesto injektiranja ovog ili sličnog „neuhvatljivog" otrova. Insekcid bi onda bio samo maska za samoubistvo.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Savići mu sudili, Savići ga ispitivali... (Wikipedija)

Organizovao je peticiju među radnicima preduzeća Minela kojom se tražilo da se smeni i kazni za krađu jedan od direktora, Radoje Stefanović. Započeta je istraga koja je ubrzo prekinuta jer je Stefanović dobio poziciju u vrhu Izvršnog veća grada Beograda. Radović je otpušten. Zaposlio se u preduzeću Hidrogradnja u kom je radio do smrti. Vodio je i radničku peticiju protiv Mikaine Savić, predsednika Sudu udruženog rada u Beogradu. Organizovao je peticiju među radnicima preduzeća Minela kojom se tražilo da se smeni i kazni za krađu jedan od direktora, Radoje Stefanović. Započeta je istraga koja je ubrzo prekinuta jer je Stefanović dobio poziciju kao vođa izvršnog veća grada Beograda. Radović je otpušten.

Uhapšen je 20. aprila 1984. zajedno sa 28 članova Otvorenog univerziteta Milovana Đilasa. U noći između 20. i 21. aprila ispitivao ga je Ranko Savić, brat Mikaine Savić.