Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (1)

Sam protiv zlih

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Kad sam zamislio da napišem roman sastavljen od pet eseja, roman u pet eseja, svestan sam bio opasnosti da se upuštam u eksperiment sa mogućim gubitničkim ishodom. Prvo što sam pomislio bilo je da mogu da napravim grešku u zamisli, što je teorija Ilije Moljkovića. Kad se nešto pogrešno zamisli, ne vredi pravilno odvijanje te zamisli, ona je pogrešna već u samom začetku. „To je", obrazlagao je Ilija ovu svoju teoriju, „kao kad na košulji pogrešno zakopčaš prvo dugme. Ništa ti ne vredi što svu ostalu dugmad pravilno zakopčaš, tvoja košulja neće biti dobro zakopčana!"

Može li se roman napraviti kroz eseje, nije li to nemoguć pothvat, ne znam nijedan roman napravljen na ovaj način? Ipak, pošto je čitava moderna eksperimentalna, dozvolio sam sebi mogućnost da pokušam još jedan eksperiment, još jednu inovaciju u svojoj literaturi. Činjenica je da sam ja od početka bio modernista, iako sam ispisao realističku prozu.

Kad sam već pošao putem eksperimenta, da napišem pet eseja povezanih u roman, postavilo se pitanje kojih pet pisaca da odaberem u grupu Suvišnih pisaca u Srbiji? Za prva četiri pisca nisam imao dileme, bio sam siguran da u potpunosti reprezentuju grupu suvišnjaka. Bora Stanković, Rade Drainac, Dragiša Vasić, Branko Miljković...sami po sebi su se nametnuli. Svi su oni imali problema sa svojom državom, ona ih je uglavnom negirala, ali oni su je pobedili. Bora Stanković je posle Velikog rata bio u nemilosti što je rat proveo u okupiranom Beogradu i objavljivao u okupatorskoj štampi, tako da je sam sebe proglasio najnepotrebnijim i najpokvarenijim srpskim piscem. Rade Drainac je ratovao sam protiv svih, a kad mu je pokušaj da pomiri četnike i partizane u Toplici propao, po završetku Drugog rata bio je izbrisan iz srpske književnosti. Dragiša Vasić je životom platio svoje suprotstavljanje fašizaciji i komunizaciji Srbije, a pobednički komunisti su ga po dolasku na vlast izbacili iz književnosti za sva vremena. Branko Miljković je bio miljenik komunističkih vlasti, princ poezije, ali je završio život pod nerazjašnjenim okolnostima, ja sam u eseju o njemu prihvatio stanovište onih autora koji su rekli da ga je vlast likvidirala. Činjenica je da je ove pisce istorija potvrdila. Ali, postavlja se problem petog pisca u ovom nizu.

Razume se da sam mogao da uzmem robijaše, kakvi su bili Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović, doduše na različitim pozicijama, ali to ne bi bio roman, to bi bili eseji. Dobricu Ćosića nisam hteo, jer je on najpre bio miljenik komunizma, tek posle otpadnik od njega.

Tako mi se nametnuo imperativ da sam sebe proglasim petim piscem. Ne samo zato što sam poput pomenutih pisaca poneo njihovu sudbinu, nego što ja pišem roman i moram da ga svojim slučajem povežem. Uveren sam da bi svaki drugi pisac sa ovom idejom postupio isto. Ja sam se setio da napišem ovaj roman, moram da budem u njemu!

Problem je nastao što je istorija potvrdila junake moga romana, a prema meni je ta ista istorija bila nemilosrdna, ne samo da mi nije dozvolila da budem njen pisac, nego je odbila i da me nominuje za suvišnog pisca u Srbiji. Šta ako mene vreme ne rehabilituje kao moje junake, ako ostanem samo stradalnik a ne ostvareni pisac? Istorija ne priznaje polutane. Proglašavanjem sebe za petog pisca prkosim li istoriji?

Činjenica je da su svi loši pisci suvišni, to istorija književnosti zna. Njih vreme šalje na đubrište istorije. Problem nastaje samo kad jedan dobar pisac postane suvišan, jer se zamerio svom vremenu i svojoj državi. To što sam ja u komunističkoj Srbiji bio zabranjen pisac nije ulaznica za srpsku istoriju. Stoga sam u situaciji da sam sebe proglasim dobrim piscem, kome zli ljudi (sintagma Vlaste Mladenovića, Ivan Ivanović sam protiv zlih! - naslov je jedne njegove pesme) nisu dali da se upiše u istoriju. A to nije primereno, nije u skladu sa mojim bićem.

Naravno da ja o tome ne mogu da sudim, kao što nije mogao ni Franc Kafka kad je naložio prijatelju Maksu Brodu da spali sve njegove rukopise, budući da nijedan nije za života objavio. Uzalud se trudim da odgovorim na pitanje: Da li je postojao Ivan Ivanović? - koje je postavio Nazim Hikmet u svojoj satiričnoj komediji o progonu slobodoumnih ljudi u Sovjetskom Savezu. Nemam odgovor na to pitanje.

Ivan Ivanović nije postojao, to je bila samo liberalistička fikcija! Lažno se predstavljao kao pisac. To su rekli komunistički zvaničnici još krajem 1972. godine i ta odrednica je ostalo do današnjih dana. Dakle, mene moj vek nije priznao za etabliranog pisca, proglasio me je nepoželjnim u srpskoj književnosti. U spisu „U tuđem veku", Dobrica Ćosić se žali da nije pisac Dvadeset prvog veka, da ga vreme odbacuje. A šta ja da kažem kad sam u njegovom Dvadesetom veku bio zabranjeni pisac, a Dvadeset prvi vek me nije prihvatio? Kakav je to pisac koji nema svoje vreme?

Čim sam se pojavio u literaturi, 1972. godine, moja država me je optužila da svojim literarnim radovima (druge nisam izvodio) negativno delujem na zdravo komunističko društvo, a njen aparat me je proglasio nepodobnim da kao profesor vaspitavam srpsku omladinu.

Optužen sam krajem 1972. a osuđen 1974. godine da sam svojim prvim romanom „Crveni kralj" povredio ugled SFRJ i njenih najviših predstavnika. Prevedeno na normalni jezik, to je značilo da nemam pravo da se bavim uzvišenim pozivom pisca. Organizovano društvo mi neće dozvoliti da to radim javno, a ako delam tajno, doći ću pod udar krivične estetike. (Naziv je smislio Marinko Arsić Ivkov, a šta znači videćemo kad se bavimo njegovom knjigom.) Dobio sam presudu kao u izreci u gornjem pasusu. (Pravna terminologija, kakav jezik!) Ta presuda je važila javno do 2008. godine, kad je zvanično ukinuta, a tajno traje do današnjih dana.

Nekako sam preživeo komunističku državu koja je trajala do kraja osamdesetih godina Dvadesetog veka, kao i njenu naslednu postkomunističku tvorevinu koja je pala prve godine Dvadeset prvog veka. Pošto me je najviša sudska instanca države Srbije, Vrhovni sud Republike Srbije, 1975. godine, oslobodio kazne, a tadašnja aktuelna vlast poslala u invalidsku penziju, sa minimalnim novčanim iznosom, tavorio sam kao čovek na egzistencijalnom minimumu, a kao pisac na marginama književnog života. To znači da sam s teškom mukom objavljivao svoje radove, da ti radovi nisu imali odgovarajuću društvenu recepciju, da sam bio ilegalni pisac. U jednom tekstu sam sebe nazvao piscem bez države (Ivan bez zemlje! - kao u Engleskoj istoriji Jovan bez zemlje!), apatridom, unutrašnjim emigrantom, disidentom.

Činilo se da ću se vratiti u srpsku književnost pobedom demokratske opcije 2000. godine. Ali to je išlo teško, reptili komunizma su to sprečavali. Ipak, kad sam 2008. godine sudski rehabilitovan od nasilja koje mi je priredila komunistička država, ponadao sam se da je mojim mukama došao kraj i da ću naći svoje mesto u srpskoj državi. Iskreno, očekivao sam da će mi se nova demokratska Srpska država javno izviniti za sve ono što mi je priredila prethodna država i da će mi vratiti ono što mi je oduzeto. Kad sam shvatio da od toga neće biti ništa, u znak protesta napisao sam esej „Disidentsko pismo" 2012. godine, u kojem sam optužio državu za nastavak nasilja koje se sprovodi nada mnom.

S ovim se složio i novinar Ivan Lovrić, koji je 2013. godine, povodom nagrade Radoje Domanović, koju sam dobio od svog strukovnog udruženja, bez novčanog iznosa, jer je grad Kragujevac, sponzor nagrade, odbio da ga isplati, napisao u Večernjim novostima: "..Poznati pisac Ivan Ivanović, od velike golgote do nagrade Radoje Domanović za satiru. Čovek koji u svom životu doživi stradiju, dobije toliko dangi po glavi i preživi vođu, sigurno je zaslužio nagradu Radoje Domanović..".

Ako sam do te 2012. godine mogao bar da se nečem nadam, konačno sam upokojen dolaskom crno-crvene koalicije na vlast, koja je u meni nastavila da gleda svog istorijskog neprijatelja, što sam ja, priznajem, i bio. Ova vlast odbila je da prihvati moju sudsku rehabilitaciju iz 2008. godine i uputila me na maratonsku sudsku parnicu, koja se do današnjeg dana (početak 2018. godine) nije završila, daj bože da me ne nadživi. Ta nova Srpska država, koja baštini komunističku državu, potvrdila je odgovor svoje prethodnice na pitanje Nazima Hikmeta: Ne, Ivan Ivanović nije postojao! On je bio liberalistička fikcija!

No, u meni je proradio južnjak, odlučio sam da se ne predajem. Ako sam sebe proglasio petim piscem, onda moram da se borim protiv nanete mi istorijske nepravde. Odlučio sam, dakle, da se borim do poslednjeg daha, kao junak filma Žana Lika Godara, ako sam dobro zapamtio taj film iz mog studentskog perioda života. To znači da ne priznajem sudove koji su me osudili, da, poput Dobrice Ćosića, izjavim da sam živeo u tuđem veku, pa ovaj esej ulažem kao odgovor na donesene presude mog veka koji mi nije bio naklonjen, a svoje delo prilažem kao ostavštinu za budućnost.

Stoga ću ovaj roman da završim petim esejom, ispovednom prozom o samom sebi. To znači da, za razliku od Franca Kafke, neću da naložim svom ponajbližem književnom prijatelju, Marinku Arsiću Ivkovu, da moju zaostavštinu uništi i spali, što on svakako ne bi ni učinio, kao što to nije uradio ni Maks Brod. U književnoj metafori, to bi moglo da izgleda ovako...

U meni su se sve vreme bila dva književna junaka svetske književnosti, Kafkin Jozef K. iz romana "Proces" i Hemingvejev starac Santjago iz romana "Starac i more".

Jozef K(afka) je optužen a da ni sam nije znao za šta. Imaginarni sud je delovao kao pravi, pozivao Jozefa K. na saslušanja, zakazivao ročišta, raspravljao o optužnici. Optuženi se branio koliko je mogao i umeo, ali je na kraju morao da shvati da ne može da se odbrani, jer nema od čega. Čovek je mirno pošao u smrt kad su mu sudije izrekle smrtnu presudu. Sve vreme mog stranstvovanja u književnosti suočavao sam se sa sudbinom Jozefa K. Nisam dokučio zašto mi sude, valjda zato što sam ušao u književnost nepozvan. Toplička komunistička mafija je htela drugog pisca, a ne sina četničkog komandanta iz kraja, kapetana Bože Ivanovića. Verovatno sam ih mnogo razočarao što nisam prihvatio ulogu Jozefa K., odnosno nisam mirno otišao na gubilište.

Starac Santjago je bio ribar koji više nije bio kadar da upeca veliku ribu. U njega više niko ne veruje do dečak Manolino, koji mu donosi hranu i piće. Ipak, starac se otisnuo na more i upecao najveću ribu, veću nego što su drugi ribari mogli. Njegov povratak u luku je borba čoveka sa prirodnim silama. Santjago je uspeo da se izbori sa ribom, ali ne i sa ajkulama koje su otkrile upecanu ribu. Morski psi su oglodali starčevu ribu, Santjago je u luku dovezao samo njen kostur. Sve vreme mog pisanja bio sam u ulozi Hemingvejevog starca: nema te ajkule u Srbiji koja nije nasrnula na moju književnost (ribu). Komunisti, udbaši, tužioci, sudije, skribomani, književni diletanti, udvorički pisci, plaćeni novinari, borci, činovnici, članovi žirija, komisionari, savetnici, ministri, ludaci - sve je to nastojalo da me onemogući da ispoljim ono što su mi Priroda ili Bog dali: književni talenat.

Dakle, čovek može da bude uništen, ali ne može da bude pobeđen!

Taj Hemingvejev starac Santjago može se uzeti kao metafora mog književnog ribarenja. Poput starog ribara koji je ulovio ribu u Karipskom moru, uspeo sam da dovezem od celokupne svoje literature u luku samo njen kostur.

Neka sam u zabludi, neka sam književni patolog (kovanica Marinka Arsića Ivkova), neka sam suvišan u srpskoj književnosti - neću da priznam poraz, kao što to nije učinio ni Hemingvejev stari ribar. To znači da negde duboko u sebi, u podsvesti, ipak verujem da će se pojaviti neki novi Skerlić (Skerlića prizivam zato što je ovaj književni kritičar uveo Boru Stankovića u srpsku književnost) da kaže ljudima u čitalištu, profesorima na univerzitetu i u srednjim školama, kulturtregerima u kulturnim institucijama, svima - da je Ivan Ivanović bio (ne smem da kažem veliki) znatan pisac. Kao što je dečak Manolino rekao ljudima u luki, ribarima na moru, još ponekom - da je njegov starac Santjago bio veliki ribar. Stoga, pišem ovaj esej iako znam da će da prođe kao i prethodni moji radovi.

Da krenemo od naslova eseja. Kad je Jovica Trkulja objavio knjigu „Uspon i pad Ivana Ivanovića", 2014. godine, vodio me je na nekoliko svojih promocija po Srbiji. Jedna je bila u Leskovcu, gradu u kojem sam se 1959. godine, kao apsolvent Svetske književnosti, prvi put zaposlio u državnoj službi. U diskusiji posle projekcije Jovicinog filma, jedan čovek iz publike je rekao da naslov Uspon i pad Ivana Ivanovića nije adekvatan, jer pisac se više puta dizao i više puta padao, treba ga prebaciti u množinu. Držim da je diskutant bio u pravu, usvojio sam njegov stav.

Kad se osvrnem unazad, presaberem, mogao bih da kažem da sam se dosad pet puta uzdizao i isto toliko puta padao. Prvi put, kad sam, kao učenik sedmog razreda gimnazije u Prokuplju, 1954. godine na literarnoj sekciji pročitao svoj prvi književni rad; drugi put, kad sam, kao profesor gimnazije u Kuršumliji, 1972. godine kod Mašića u Beogradu objavio svoj prvi roman „Crveni kralj"; treći put, kad sam, kao samostalni umetnik, 1982. godine u BIGZ-u objavio svoj drugi roman „Arizani"; četvrti put, kad sam, kao invalidski penzioner, najpre 1990. godine u Književnoj zajednici Novog Sada objavio roman „Braća Jugovići", a potom 1997. godine u Stubovima kulture roman „Crni dani Rake Drainca"; peti put, kad sam, kao starosni penzioner, sudski rehabilitovan 2008. godine u Okružnom sudu u Beogradu.

O svim ovim mojim usponima i padovima pisao sam u više navrata. Tako sam 2004. godine, u CUPS-u u Beogradu objavio autobiografski spis „Antipolitičar", koji sam 2007. godine pretočio u roman „Portret umetnika u starosti" i objavio u Koracima u Kragujevcu. Iako sam na kraju romana obećao da je to moj poslednji rad, događaji su hteli da nastavim da vivisekciram samoga sebe. Pet godina kasnije, 2012, na zahtev profesora književnosti Nikole Cvetkovića i novinara Radivoja Žugića dopunio sam „Antipolitičara" nastavkom te autobiografije, pod naslovom „Epitaf za jeretika", no ovaj rad je ostao neobjavljen. Kako država Srbija nije reagovala na moju sudsku rehabilitaciju, napisao sam raspravu „Disidentsko pismo" i objavio je 2012. godine u Alteri u Beogradu, s namerom da pokažem da nisam priznao svoju književnu smrt, na koju me je moj vek osudio. Još jednom sam se pobunio raspravom „U traganju za adresom" 2015. godine, koju sam objavio u Magazinu Tabloid, Milovana Brkića u Beogradu. (Ova tri autobiografska rada čine jedinstvenu moju biografiju, sa naslovom „Ivanov gambit".)

Od pet mojih uspona i padova najviše je odjeknuo drugi, uzlet i zabrana „Crvenog kralja", o čemu je mnogo pisano, a ja ću ovde da navedem tri rada, za koje držim da su najrelevantniji. Advokat Dragoljub Todorović je 2002. godine, u listu Republika u Beogradu, objavio esej o meni (u formi advokatske odbrane), a 2005. ga promovisao u Predgovoru knjizi „Slučaj Crveni kralj", koju je priredio zajedno sa Jovicom Trkuljom, sa naslovom Izgon Ivana Ivanovića, i objavio u CUPS-u u Beogradu. Marinko Arsić Ivkov je 2003. godine napisao studiju (u formi rečnika) o progonu pisaca u komunističkom režimu, „Krivična estetika" (Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji), u kojoj su neke stranice posvećene mom slučaju, i objavio je u Aurori u Novom Sadu i CUPS-u i ASTIBO-knjizi u Beogradu. Konačno, Jovica Trkulja je 2014. godine napisao studiju o slučaju „Crvenog kralja", ali i ostalim mojim usponima i padovima (u formi monografije) „Uspon i pad Ivana Ivanovića" (Anatomija progona jednog pisca), i publikovao je u CUPS-u i Dosije-studiju u Beogradu. Razume se da je od svih ovih mojih uspona i padova najbenigniji onaj đački u Prokuplju, pa ću u ovom radu najpre njega da predstavim.

Evo šta sam rekao novinaru Radivoju Žugiću 2012. godine o svojim književnim počecima za knjigu „Epitaf za jeretika", u formi intervjua.

„...Ja sam iz Žitnog Potoka došao u Prokuplje u četvrti razred gimnazije. Kad sam preboleo dečje bolesti migracije, uspeo sam da se nametnem među gradskom decom kao ponajbolji đak u generaciji. Osnovni problem mladih građana bila je matematika, a ja sam se upravo tu odlikovao. Znalo se: ko je najbolji matematičar, taj je najbolji đak! Nešto sam slabije stajao iz književnosti, jer je bilo načitanijih đaka od mene. Ali ja sam to nadoknađivao lakoćom reprodukcije gradiva, prosto sam bio profesorska matrica. Zbog toga su me prokupački domicili prozvali bubalicom, što je meni teško padalo. Srpski mi je predavao profesor Dragoljub Šarac, koji je imao unakaženo lice. (Valjda je stradao u požaru.) Bio je ozbiljan profesor, van gradiva nije išao, tražio je da se reprodukuje predavanje. A ja sam tu bio majstor, umeo sam tačno da nabrojim sva mesta u koja je Dositej Obradović putešestvovao! Na pismenom zadatku je bilo boljih od mene i to me je pogađalo. (Jedino sam bio najbolji kad je tema bila iz gradiva.) Na literarnu sekciju, dabome, nisam išao, jer sam tu imao kompleks inferiornosti. Valjda je književnost bila za Prokupčane, a ne za došljake sa sela!

U petom razredu gimnazije dogodio se jedan pismeni zadatak koji me je u svemu razorio. Pošto je Dragoljub Šarac otišao na bolovanje, za kratko ga je zamenjivao direktor Gimnazije, Buda Ilić. Već prvog dana smo radili pismeni zadatak. Profesor je došao, podelio nam sveske i rekao nam - Pišite šta hoćete! To se zvalo slobodna tema. Direktor nas je ostavio dva časa da cedimo svoj dotadanji život, a on je otišao na neki sastanak u gradu. (Ne verujem da je bio član Komiteta.) Ta dva sata bila su najteža u mom gimnazijskom školovanju. Bio sam konsterniran, nisam imao šta da pišem! Nisam imao nikakav doživljaj da opišem. Šta da ispričam: kako sam čuvao dedine volove u Žitnom Potoku i gledao koridu na vašarištu kad su se sudarili zadružni bik Iran i seoski bičić Muronja, kad je državna grdosija morala da beži na radost čitavog kraja? (Kao u pripoveci Petra Kočića!); kako su Žitnopotočani igrali fudbal u partizanskom Bojniku i pobedili zahvaljujući Cigančetu Šefku, za koga smo ispreli priču da je Brazilijanac! (Bojnik se zbog toga žalio, pa je utakmica poništena!); kako su ih u Kosančiću nadmudrili kad su ih nahranili pasuljem i napojili rakijom, pa ih onda propisno isprašili? Ali to nisu uzvšiene teme, to su seljačke priče. Taman posla da to stavim u pismeni zadatak! Na kraju sam nešto smandrljao i dobio tri plus! Tragedija! Buda dao petnaest petica mladim građanima koji su imali bogat život. A bubalica iz Žitnog Potoka raskrinkan! Antitalenat za literaturu!

Razume se da me je ovaj debakl ozbiljno pogodio. Odjednom sam shvatio da sam šupalj i prazan i da moje petice nemaju nikakvu težinu. Nisam bio načitan! I otad, do kraja gimnazije i posle na Svetskoj književnosti, fanatično sam čitao. Već u sedmom razredu sam bio najnačitaniji u razredu.

U tom sedmom razredu za profesora književnosti došao je Buda Ilić, za koga mogu slobodno da kažem da je bio čarobnjak usmene reči. (Kasnije sam s njim mogao da poredim samo Nikolu Miloševića!)

Kad je Buda došao za profesora, nastava književnosti se u potpunosti izmenila. On nije bio klasičan predavač, nastojao je da u nastavu uključi učenike. Običavao je da na početku časa priča šta on čita. A čitao je mnogo, gotovo svakog časa je govorio o novoj knjizi. Ja sam pažljivo pratio profesorova izlaganja i nastojao sam da odmah pariram. Po završetku časova išao sam u Gradsku biblioteku i tražio knjigu koju je profesor preporučio. Tako sam pročitao sve knjige koje i Buda! Radilo se o modernoj literaturi. Čitao sam Sartra, Kamija, Hemingveja, Foknera. Dos Pasosa, Tomasa Vulfa...Ušao sam u modernu.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Romani Ivana Ivanovića

* Crveni kralj (1972)

* Vreme sporta i razonode (1978)

* Arizani (1982)

* Živi pesak - živo blato (1986)

* Niški gambit (1988)

* Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989)

* Fudbalska generacija (1990)

* Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990)

* Ukleti Srbijanac (1993)

* Vojvoda od Leskovca (1994)

* Crni dani Rake Drainca (1997)

* Drainac između četnika i partizana (2003)

* Narodna buna; Četnici (roman u tri knjige) (2006)

* Narodna buna; Toplička država (roman u tri knjige) (2007)

* Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007)

* Drainac (2011)