Zavera
Šta biva kada dođe do potrebe za promenom dugovečnih diktatura
Demokratski
džihad
Arapski svet je u zanosu
protesta koji su, kada se bolje analizira, proizišli iz dobro nam poznate američke geostrateške kuhinje. Ništa nije
slučajno, pa ni spontane demonstracije
Marko Vasić,
dopisnik iz Vašingtona
Savet za međunarodne odnose (Council on Foreign Relations, CFR) možda
je i najvažniji gremijum mudraca i stratega
u Sjedinjenim Američkim Državama, koji okuplja medije, banke, oficirski kadar, diplomate,
preduzetnike i ostalu elitu. CFR je 2005. godine
objavio izveštaj
radne grupe pod naslovom Podrška arapskoj demokratiji: zašto i kako. Radnu grupu su predvodili Medlin
Olbrajt i Vin Veber.
Olbrajtova je bila američki
ambasador pri Ujedinjenim nacijama u toku prvog Klintonovog mandata, dok je u
drugom uznapredovala na mesto sekretara spoljnih poslova.
Svima je poznata kao glavni zagovornik agresije NATO zemalja na SR
Jugoslaviju, ali i po svom bahatom odgovoru o sankcijama protiv režima u Iraku,
koje su dovele do smrti pola miliona dece mlađe od pet godina. U televizijskoj
informativnoj emisiji 60 minuta ovaj podatak ona je arogantno
prokomentarisala: „Isplatilo se".
Svoju akademsku karijeru Olbrajtova
je započela na Kolumbija univerzitetu kod Zbignjeva Bžežinskog, ultrakopca i ideologa američke spoljne politike poslednjih skoro
40 godina. Bžežinski joj je
bio mentor za doktorsku disertaciju.
Još pre radne grupe CFR ovaj političar poljskog porekla izneo je svoje procene
da je demokratizacija arapskog sveta neminovna. Nove tehnologije, kao što su globalne TV mreže, internet i svima pristupačna telefonija neizbežno vode ka porastu svesti arapske omladine i težnjama ka političkim i društvenim promenama. Ovaj pokret, čiju je koncepciju razrađivao, nazvao je Svetsko
političko buđenje.
Američki problem je jedino, kako je
to Bžežinski osmislio, a Olbrajtova i Veber pretočili u zaključak svoje radne
grupe, kako da te težnje ka boljim uslovima života stave u funkciju američkih
interesa. Rešenje je nađeno relativno lako.
Američka politika poslednjih
decenija na Bliskom istoku i u Severnoj Africi svodi se na to da budu
kontrolisani i vladari i njihova opozicija. Promene
su više personalne nego strateške prirode i svode se na sjaši Kurta da uzjaši Murta.
U Egiptu su se demonstranti razišli kada je na mesto omraženog predsednika Hosnija Mubaraka došla vojna hunta. Kakav je to demokratski i, uopšte, civilizacijski pomak?
U Libiji nijedan demonstrant do
sada nije izgovorio reč demokratija ili, ne daj bože, višepartijski sistem. Svi zahtevi opozicije svode se na odlazak Moamera el
Gadafija i njegove klike, a šta
posle - nijedan protestant ne zna, niti o tome razmišlja.
Američki politički analitičar
Endrju Gevin Maršal nedavno je javnosti predstavio svoju viziju američke
politike u naftom bogatom regionu. Sve se svodi na to da je „demokratske"
vlade lakše kontrolisati od onih autoritarnih. Kod „demokratskih" vlasti, posebno u zemljama bez ikakve
demokratske i parlamentarne tradicije, lako je destabilizovati one vlade koje
se odluče da ne budu po volji američkih mentora, na taj način što se
isprovociraju vanredni izbori, na
kojima će pobediti dotadašnja opozicija. A i vlast i opozicija su američke marionete - jedni
više, oni drugi manje.
Zato ne treba uopšte da nas čudi da
se dosadašnje revolucije u Tunisu, Libiji i Egiptu odvijaju po scenariju jedne
američke plaćeničke organizacije, njenih jurišnika poreklom iz treće zemlje -
Srbije.
Nedavno je i uticajni i dobro
obavešteni Njujork tajms objavio kako su mladi antimubarakovci u Egiptu bili
inspirisani načinom na koji su pre deceniju pripadnici srpskog Otpora presudno
uticali na svrgavanje Slobodana Miloševića.
I katarska globalna televizija Al Džazira u svojoj polusatnoj emisiji Otporove lekcije
svrstava u red najznačajnijih među onima koje su naučili egipatski
revolucionari. Na internet stranici organizacije 6. april stoji film Al Džazire Seme promena o nosiocima egipatske
revolucije. Uz snimak Egipćanina koji u gradskom autobusu lepi Srbima dobro
poznat znak stegnute bele pesnice na crnoj pozadini, naratorka objašnjava kako
su pripadnici pokreta 6. april pomoć za svrgavanje Mubaraka dobili od
nekadašnjih pripadnika Otpora.
Petar Milićević, čelnik nevladine
organizacije Evropa nema alternativu, koji je zajedno sa bivšim otporašima
obučavao mlade Egipćane, objašnjava: „Preko organizacije Knvas koja je
obučavala pokret 6. april stupili smo u kontakt s Egipćanima. Družili
smo se s njima pola dana objašnjavajući im kako mi organizujemo kampanje i
omladinske proteste, kao i ulogu modernih medija u svemu tome."
Poslednjih sedam godina Centar za
primenjenu nenasilnu akciju iz Beograda obučava aktiviste iz čitavog sveta.
Predstavnik te organizacije, Srđa Popović, jedan od glavnih aktera pokušaja
zataškavanja afere Bodrum, objašnjava tri osnovna principa strategije Centra:
jedinstvo, planiranje i nenasilnu disciplinu:
„Nenasilna disciplina je u Egiptu
bila jako važna, jer je Mubarak pokušavao da isprovocira sukobe kroz napade svojih pristalica
i preko policije. Kvalitet egipatske borbe bio je u tome što oni na te provokacije nisu naseli. Izdržali su do kraja i jedan dan duže
da proslave pobedu."
Prvi put je Otpor svoja iskustva
izvezao u Gruziju. Tokom protesta zbog izborne krađe krajem novembra 2003. godine predsednik Eduard Ševernadze bio je prinuđen da podnese ostavku.
Jedan od lidera studentskog pokreta Kmara (Dosta) opisivao je neposredno posle
novembarskih promena saradnju s Otporom:
„U martu 2003. nekoliko osnivača
Kmare otišlo je u Beograd da bi se upoznali s Otporom. Posle su otporaši
dolazili u Gruziju, a tokom leta izvan Tbilisija je organizovan kamp za obuku 700 naših aktivista. Iskustva naših
kolega iz Beograda koji su držali
predavanja bila su veoma interesantna i izuzetno efikasna."
Kao što se vidi, Otpor je s obukom aktivista
Kmara počeo mnogo pre izbora u kojima je Ševernadze bio optužen za krađu glasova. To
pokazuje da je celokupna strategija rušenja tadašnjeg gruzijskog režima počela
da se primenjuje već kada je Amerikancima postalo jasno da ne mogu da računaju
na dotadašnju vlast ove crnomorske države.
Otpor je uzimao učešća i u
ukrajinskim i beloruskim protestima. Srđa Popović to objašnjava ovako: „Mi smo
ideološki potpuno neutralni. Naše znanje s interneta mogu besplatno da skinu i diktatori i fundamentalisti, isto kao i demokratski borci."
Centar koji vodi Popović do sada je
sarađivao s organizacijama u 37 država, a izdržava se od donacija iz istih
krugova, odakle se finansirao i Otpor tokom protesta protiv režima Slobodana
Miloševića. Pored neizbežnog Soros fonda,
tu su još i takozvane nevladine organizacije iz SAD-a, koje novac dobijaju iz državnog
budžeta. Nevladine organizacije koje
finansira vlada, ali samo za spoljnu upotrebu.
Jemenski
model
Geopolitički analitičar
Endrju Gevin Maršal upozorava na to da
američku strategiju na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi ne treba posmatrati
kroz jedan vid borbe. „Ona je veoma raznolika i primenjuje se uvek onaj model
koji se učini najefikasnijim", tvrdi on.
Američkim službama na
raspolaganju stoje: protesti, pučevi i destabilizacija. Čak nisu isključene ni
vojne intervencije sve do ratnih akcija, kao što je bio slučaj s obaranjem
režima Sadama Huseina u Iraku.
Takozvani jemenski model obuhvata upravo
destabilizaciju i rat niskog intenziteta. Ovaj model sa sobom povlači opasnost
još većih i radikalnijih nemira, ali rat i destabilizacija država i celih
regiona odavno nije tabu tema u
američkim strateškim krugovima.
Strategija je svoje naziv dobila jer je prvi put primenenjena 2007. godine u Jemenu, kada se na jugu zemlje
pojavio pokret Hirak,
koji se zalagao za odvajanje od severa države, gde je uporište imao proamerički diktator Ali Abdulah Saleh.
Jemen je mnogo ranije bio podeljen na dve
suverene države: feudalni sever, gde
vlast tradicionalno pripada plemenskim poglavicama, i prosovjetski jug. Posle
dugotrajnog međusobnog rata, a posredstvom Saudijske Arabije, koja se
pojavljuje i kao najizdašniji
finansijer sadašnjeg jemenskog režima, došlo je 1990. godine do ujedinjenja dve zemlje.
Građanski rat između
severnih plemena i južnih političkih pokreta izbio je 1994. godine, ali se ubrzo završio
pobedom severa. Posle ovog rata, međutim, poglavari severnih plemena stiču
prevlast u odnosu na centralnu vladu i faktički svojim teritorijama upravljaju
kao da su suverene države.
Kada je južnojemenski
irendentistički pokret Hirak oslabio centralnu vlast i sveo je na veće gradove
i vojne baze, na severu se učvrstila Al Kaida koja je predstavljala direktnu
opasnost ne samo po američke interese već i za susedni autokratski režim
Saudijske Arabije.
Amerikanci su tada počeli
vojno i finansijski da podržavaju vojnu huntu na vlasti u Sani. Jemenski
oficirski kadar je bez izuzetka školovan u američkim vojnim školama i potpomagan opremom, novcem i
logistikom. I pored svega, rat na dva fronta protiv iredentista na jugu i
plemena na severu nije mogao da se dobije.
Saudijska Arabija često iz
vazduha napada položaje Al Kaide na severu Jemena, a u rat su se povremeno
uključivale i američke snage stacionirane na brodovima u Crvenom moru i Indijskom
okeanu.
U ovom trenutku Jemen liči
na sve samo ne na jedinstvenu državu sa centralnom vlašću. U međuvremenu je
dolazilo i do protesta u glavnom gradu Sani, najjačem ako ne i poslednjem
značajnom uporištu centralne vlade.