Druga strana
Pola nas je gladno, a pola nema šta da
jede
Izgladnelo stanovništvo u Srbiji naterano
je da brine hoće li Srbija dobiti datum za početak pregovora sa EU, kako se ne
bi bavilo svojom mukom. Radnici rade bez plate, mnogi ne dobijaju ni minimalac,
zaboravljeni od države se prehranjuju kopanjem po polupraznim kontejnerima, a
deset najbogatijih Srba, miljenika svih vlasti, ima imovinu vredniju od
ovogodišnjeg budžeta Srbije. Ni Brisel ni razni datumi neće spasiti armiju
sirotinje koja je sve veća. Vlastodršci u Srbiji se bave sobom, a kuća gori.
Povlašćena manjina je došla glave većini. Vreme je da se stvari okrenu u
suprotnom smeru.
Milan Malenović
Ima još uvek dosta ljudi u Srbiji
koji veruju da bi ulazak u Evropsku uniju rešio sve ili najveći broj
naših problema. Ne treba mnogo da se istražuje pa da se vidi da nisu u
pravu...
Zapadni sused Srbije, Hrvatska, upravo je
pristupila EU, a nezadovoljstvo je tamo sve glasnije. Ulaskom u zapadnoevropsku
zajednicu, Hrvatska je dobila samo jedan obavezujući nalog: da drži uravnoteženim
svoj budžet. Brisel ne želi nove slučajeve poput Grčke i Kipra.
Da bi to postigla Hrvatska je
morala da pojača fiskalne prihode i od 1. avgusta strogo će se kontrolisati da
li i prodavci na pijačnim tezgama koriste fiskalne kase. „Zahtevi mogu biti,
ali oni su u suprotnosti sa zakonom o fiskalizaciji jer ako ne ide na pijace,
onda ne treba ići ni prema ugostiteljima, lekarima, ni prema advokatima",
istakao je hrvatski ministar finansija Slavko Linić.
U međuvremenu istraživanja tržišta
pokazuju da će najmanje petina pijačnih prodavaca posle 1. avgusta ostati kod
kuće, mada ima i onih koji tvrde da će se broj prodavaca prepoloviti. Na taj
način će biti izgubljeno na desetine hiljada radnih mesta kako u samoj prodaji,
tako isto i u proizvodnji. Evropu to ne interesuje, važno joj je samo da
Hrvatska ne zatraži finansijsku pomoć.
Novih nekoliko hiljada nezaposlenih
nestaće u turizmu, jer je Hrvatska morala da uskladi svoje zakonodavstvo sa
pravilima EU, pa je tako drastično pooštrila kriterijume za otvaranje bescarinskih
prodavnica u svojim lukama.
Kao trenutna posledica došlo je do
naglog smanjenja najava poseta turističkih brodova za sledeću godinu. Vlast u
Zagrebu, kao ni birokratiju u Briselu to ne interesuje, važno je osigurati
priliv PDV-a koji se ne plaća u djuti fri prodavnicama.
"Od ulaska u EU narod nema
ništa, već su profitirali samo političari koji ponosito paradiraju briselskim
dvoranama", tvrdi Hrvoje Jurić,
docent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Ni srpski narod neće imati ništa od
pristupa, kao što nema nikakve koristi ni od pretpristupnih pregovora.
Kakvu korist od članstva u EU
ima prosečni radnik iz Rumunije kada mu je minimalna zagarantovana plata niža
od one u Srbiji, koja nije članica, a gde je minimalac niži i od onoga u Kini?
Briselske birokrate uopšte ne
interesuje narod, već samo finansijska stabilnost zemalja članica. Njih ne
brine armija od desetina miliona nezaposlenih u Grčkoj, Španiji, Rumuniji,
Bugarskoj, Italiji, ali to ne interesuje ni naše političare u pogledu gladnih
radnika u Srbiji.
Po zvaničnoj statistici, koja
stvarnost uvek ulepšava za potrebe vlastodržaca, minimalna plata u Srbiji može
da pokrije troškove nešto više od polovine takozvane minimalne potrošačke korpe
u kojoj su samo proizvodi i usluge od kojih bukvalno zavisi život. Knjige,
odelo, obuća, novine ili godišnji odmor nisu u pomenutoj korpi isto kao i mnoga
sredstva za higijenu sa izuzetkom običnog sapuna i nekoliko listića toalet
papira.
Prosečni primalac minimalca u
Srbiji je tako i po zvaničnoj statistici gladan, prljav, umoran i neobrazovan.
Ali, stvari mogu da budu još i
gore. Zvanično, platu, pa ni onu najminimalniju, ne prima 46.201 radnik u
Srbiji, a manje od zagarantovanog zakonskog minimalca ima njih 34.934. Ovo
znači da preko 80.000 radnika u Srbiji radi iz čistog entuzijazma, mada je ova
brojka daleko viša od one koja se zvanično pominje. Da li bi se ovde nešto
promenilo ulaskom Srbije u EU? Ne bi, kako pokazuje gore navedeni primer
Rumunije.
Platu u Srbiji ne prima redovno
480.000 radnika iz privatnog sektora i još 170.000 iz javnih preduzeća, a
država je zbog ovoga uspela da pokrene prekršajne postupke tek protiv 463
poslodavca. Tako ispada, po zvaničnim podacima, da četiri petine svih
zaposlenih u Republici ne zna od čega će preživeti ovaj mesec, a o sledećem ni
ne razmišlja. Nema ni naznaka da će nešto biti bolje u bliskoj budućnosti, jer
se povišenje minimalca ne očekuje u ovoj godini, a poslednja promena je bila u
aprilu 2012. godine.
Ništa od ovoga ne interesuje vlastodršce
koji lepo žive u simbiozi sa tajkunima. Po istraživanjima američkog stručnog
magazina Forbs, deset najbogatijih Srba ima imovinu koja
prevazilazi ovogodišnji republički budžet. Para, dakle ima, jedino što su neravnopravno
raspoređene.
Da bi popunila budžet država mora
da pooštri ne samo poresku politiku, već i kontrole. Sa druge strane, tržište
je tako plitko da se velikom broju preduzetnika već sada uopšte ne isplati da
zvanično posluju, a dalje pooštravanje fiskalne discipline još veći broj njih
bi oteralo u sivu ekonomiju, a to znači da bi još veći broj radnika bilo lišeno
svake zaštite zakona. I sada se pretpostavlja da oko 250.000 ljudi stalno ili
povremeno radi na crno i da zbog toga nemaju ni zdravstveno, socijalno, niti
penziono osiguranje. Pored toga, zvanična statistika vidi oko 800.000 ljudi bez
posla i bilo kakvog prihoda, mada ih nezvanično ima daleko vipe od jednog
miliona, ne računajući one koji neredovno ili uopšte ne primaju plate.
Najavljenom privatizacijom javnih
preduzeća još više radnika će ostati bez posla. S druge strane, privatizacija
većine javnih preduzeća je model koji se ne praktikuje više ni u kolevci
modernog kapitalizma - Sjedinjenim Američkim Državama. Fannie Mae, Freddie
Mac i Lehman Brothers su bili sinonimi za veliku finansijku krizu,
morali su da bivaju spasavani od strane države, pa su tako nacionalizovani.
Sada, nasuprot očekivanjima, ovi koncerni
ostvaruju rekordne dobiti i vraćaju državi skoro 60 milijardi dolara. Javna
preduzeća, dakle, mogu da budu i profitabilna, potrebno je samo menadžment
naterati da se ponaša odgovorno.
Polovina stanovnika Srbije je
ili gladna ili neuhranjena, dok je ona druga polovina uglavnom sita, istina
zadovoljavajući se malim i nekvalitetnim obrocima, ali i to ponajviše
zahvaljujući rodbini koja je u inostranstvu, u penziji ili na selu.
Ako odnarođena i oktroisana birokratija u
Briselu ne razmišlja o svom narodu, demokratski izabrana vlast u Srbiji bi to
morala. Ne postoji čarobni štapić za izlazak iz krize, a on je najmanje u
napretku ka EU.
Da je samo članstvo u ovoj
organizaciji dovoljno da se pobede glad i nezaposlenost, ne bi građani
Rumunije, punopravnoj članici, bili najveća grupa sezonskih radnika,
"gastarbajtera", u Srbiji koja još uvek čeka datum za otpočinjanje
pregovora o pristupanju.
Vlado Republike Srbije, nahrani
svoj narod, pa tek onda razmišljaj o raznoraznim međunarodnim integracijama!