Natrag
E s e j
O DISIDENCIJI
Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
U našim svakodnevnim razgovorima, pa i preko štampe, reč DISIDENT se upotrebljava često i sve češće, ali skoro uvek pogrešno. Od vremena sam evedentirao ovo i u jednom mom intervjuu, ali nisam primetio kakvo reagovanje, niti nastojanje da se prekine sa pogrešnom upotrebom ove reči. Ovo me tera da napišem ovaj esej.
Malo istorije, etimologije.
Imenica DISIDENT (od lat. DISSIDENS, participe présent de dissidere " etre séparé, éloigné " d'ou " ne pas s'entendre, etre en désaccord ", composé en DIS- de sedere " etre assis " et " séjourner ", " se tenir " (-seoir) kaže Alain Rey sa njegovim kolegama1). I O.Bloch sa W.Von Wartburg-om kažu da potiče od lat. DESSIDENS (part. prés. du verb DISSIDERE " s'écarter, etre en déssaccord ", de SEDERE " s'asseoir ".), DISSIDENTIA.2)
Upotreba ove reči beleži se još u 1539. godini. Godine 1580. ona se uvodi u medicini. Zatim je primenjena za one koji su javno izjavljivali da pripadaju jednoj drugoj religiji od one službene (1752. u Poljskoj). Naglašavam na poseban način da oni, koji su se u Poljskoj otcepili od službene religije i nazvali se disidenti, nisu otišli u drugom ekstremu, u ateizam: oni su prešli u jednu šizmu, koja je opet verovala u boga kao i prethodna, pa je poštovala kao sveca istog Isusa Hrista, kome su se klanjali i oni zvanične religije.
Posle ovoga, oko sredine XX veka, reč disidencija poče da se upotrebljava za opoziciju vladajuće ideologije u jednoj zemlji, primenjena posebno u Sovetskom Savezu i u zemljama takozvane "narodne demokratije". Tada su mnogi nastojali da definišu ovu novu disidenciju, strani i naši teoretičari, među koje spominjem: Vane Ivanović, Jelica Minić, Pavle Rak, Ljubomir Tadić, Nebojša Popov, Mirko Đorđević, Latinka Perović, Mihajlo Mihajlov, Mira Bogdanović, Živojin Pavlović, Trivo Inđić, Aleksandar Solženjicin, Injacio (Ignazio) Silone, Artur Kestler (Arthur Koestler), Stivn (Stephen) Spender, Lui Fišer (Louis Fischer), Ričard Rajt (Richard Wright), Ričard Krosman (Richard Crossman), Andre Žid (André Gide), Eric T.Jennings, Barcha Bauer, Euzhan Palcy, Eliane Sempaire i drugi.
Nastojala je da to učini i WIKIPEDIJA (fr.wikipedia. org/wiki/Dissidence), gde pišu:
Un dissident est une personne qui se sépare d'une communauté ou du parti dont il était membre. Il ne reconnaît plus la légitimité de l'autorité (notamment politique) a laquelle il devait se soumettre jusqu'alors....Le terme de " dissident " est ainsi utilisé pour qualifier une personne qui conteste de façon plus ou moins radicale le systčme politique du pays dont elle est résidente.
PREVOD: Disident je osoba koja se otcepljuje od jedne zajednice ili od jednog njenog dela, gde je bio član. On ne priznaje više legitimitet autoriteta (posebno političkog), kojemu je do tada trebao da se potčini...Termin disident isto tako se upotrebljavao za kvalifikaciju jedne osobe koja kontestira na jedan manje-više radikalan način politički sistem zemlje, čiji je stanovnik.
Dalje, u WIKIPEDIJI nalazimo i ovo:
Dans les régimes totalitaires PREVOD: U totalitarnim režimima, disidenti su bili podloženi pretnjama, zabranom profesije (makartizam). Osuđeni su lažnim suđenjima, insceniranim sudskim procesima, izoliranjem kod kuće (Andrej Sakharov), dugim kaznama u logorima rada (Aleksandar Solženjicin) ili smrću.
Bazirajući se na ovo proglašeni su za disidente: Liu Xia-obo Kako vidite, ne samo mene i Đilasa što tu nema, već nema ni Lava Trockog, disidenta Br. 1 ne samo SSSR, već i sveta. Ovo je sinjifikativno i u punoj saglasnosti sa njihovom koncepcijom disidencije, koja ne odgovara istini, jer nije naučna, ne oslanja se na dokumenta i činjenice.
Mi, disidenti, od vremena smo za našu borbu rekli elokventno: Borimo se protiv nečega što postoji, ali se ne imenuje. Istovremeno borimo se za nešto što se imenuje, ali ne postoji.
Kako se zna, postoji fašistički teror, ali se ne imenuje. Imenuje se narodna vlast i socijalizam, ali ne postoje.
Znači, savremena disidencija je usmerena protiv fašističkog terora u tzv. "socijalističkim zemljama", kojim je smenjena diktatura proletarijata. Disidenti se ne bore protiv socijalističkog poretka i socijalističke izgradnje zemlje, koje postoje samo u teoriji, ali se nigde, u nijednoj oblasti života, ne uspostavljaju, jer se privatni kapitalizam smenio državnom svojinom nad sredstvima za proizvodnju. A ovo znači - državnim kapitalizmom, kojim upravlja radnička aristokratija, ili - kako su je nazvali Leon Trocki i Milovan Đilas - Nova klasa izrablji-vača i eksploatatora, ili - kako je to priznao i Enver Hodža - crna banda krvavih kriminalaca.
Ovo je dosledna definicija savremene disidencije.
Naravno, kad kažemo da se borimo za nešto što se imenuje, ovo ne znači da prihvaćamo sve što se imenuje, niti se slažemo sa svim onim objašnjenjima koja se daju onome što se imenuje. Konkretno: u zemljama "narodne demokratije", ili totalitarizma, pod neprijateljskom propagandom se smatra sve što onima na vlasti padne na pamet, i najobičnija primedba, posebno kritika, koja može biti i konstruktiva, pa i jako-jako dobra, potrebna. Meni su uzeli za neprijateljsku propagandu i što sam izjavio u Albaniji da nisam Albanac, već Jugosloven, pa i što sam moje prezime potpisivao ćirilicom, srpskom azbukom, a ne latinicom, kojom pišu Albanci. Za neprijateljsku propagandu se ljudi kažnjavaju i do 10 godina zatvora, pa i smrću, što je ne samo antisocijalistički, već i antihumano. Preko svega, dok je F.Engels naglasio da je nepotrebno kažnjavanje iste osobe po drugi i treći put za neprijateljsku propagandu, u zemljama "narodne demokratije" su stigli da kažnjavaju i po 4-5 puta, i to ne puštajući osuđenika ni jedan minut na slobodi. Sa druge strane, za učinjenu neprijateljsku propagandu treba da se kazni samo krivac, osuđeni, a ne i članovi njegove porodice, kako se to obično činilo.
Ovo znači da formalno disidenti nisu u opoziciji sa vladajućom ideologijom, strategijom. Oni su u opoziciji sa vladajućom praksom, taktikom, koja je u suprotnosti sa vladjućom ideologijom, upravo zato što u njoj imamo posla sa hipokrizijom, demagogijom, sa lažima, kojima se prikriva, maskira jedna monstruozna stvarnost, diktatura šačice kriminalaca, koji nisu ni za socijalizam, niti za buržuaski poredak.
Naglašavamo: strategija "komunista" na vlasti nije izgradnja socijalizma već maskiranje izdaje socijalizma, maskiranje njihovog terora.
Treba znati da su u opoziciji sa službenom vladajućom ideologijom u zemljama "narodne deokratije" svi buržuji, zemlje i inostranstva. U opoziciji su bili i jesu u Jugoslaviji i van Jugoslavije njen kralj sa prestolonaslednikom i svima iz kraljevskog dvora, svi buržuaski naučnici, književnici, umetnici, svi vlasnici kapitala, sredstava za proizvodnju, pa i mnogi drugi zavedeni buržuaskom ideologijom, da ih pojedinačno ne imenujemo. Da možda nisu i ovi disidenti ?!
I u Jugoslaviji, kao i u svim drugim zemljama sveta, imali smo i imamo dve glavne klase: buržuaska i radnička klasa. Pripadnici ovih dveju antagonističkih klasa bili su i jesu međusobno ne samo u ideološkoj opoziciji, već i praktično, ekonomski, materijalno, politički i životno. Ovu opoziciju oni imaju - kako bi rekli - u svojim genima, u ekonomskim i ideološkim genima (znači - u njihovoj društvenoj biti), još od rođenja, kao i u njihovoj aktuelnoj društvenoj poziciji, u njihovoj materijalnoj strukturi. Pa i onda kad se njihova društvena pozicija menja, ali im se nisu promenila ubeđenja, nije im se promenio duševni život, moralne koncepcije i sav onaj kompleks superstrukture, nadgradnje, koji determiniraju njihovu klasnu poziciju. Možemo li reći da jedan pripadnik buržuaske klase, recimo kralj ili njegov prestolonasljednik, da je disident? Sigurno da ne! Pripadnici buržuaske klase, bez obzira na njihovu aktuelnu ekonomsko-društvenu poziciju, ako nisu promenili svoj kompleks ubeđenja, superstrukture, koja determinira njihovu klasnu poziciju, ne mogu da se nazivaju disidenti. Svi oni koji se suprotstavljaju jednoj ideologiji sa njihovih klasnih pozicija, aktuelno nisu disidenti: oni su borci, pripadnici svoje klase, obično antagonistička sa klasom kojoj se suprotstavljaju.
U prirodi imamo čistih elemenata, ali i "nečistih", složenih. Kiseonik, npr., je čist elemenat. Isto tako i vodonik. A voda - je li čist elemenat? Kako se zna, voda je sastavljena od vodonika i kiseonika - H2O. Znači, u ovom slučaju nemamo jedan „čist" elemenat, u smislu njegovog sastava. Voda je složena.
I u društvu imamo isti slučaj, isti fenomen. Imamo čistih društvenih elemenata i složenih.
Buržuaska klasa se ne sastoji samo od čistokrvnih buržuja, već i od elemenata pridošli iz drugih klasa, pre svega iz feudalne klase, ali i od radničke klase.
Ovo imamo i kod radničke klase. U njenim redovima, sem čistokrvnih radničkih elemenata, integriraju se i sljivaju sa njom i razni buržuaski elementi i - naročito - lumpen proleteri.
Na razne načine i u posebnim okolnostima razni buržuaski elementi prelaze iz jedne klase i društvene pozicije u drugu, od jedne društvene biti u drugu. A društvena bit je ona koja ljudima determiniše klasnu svest.
Konkretno, Frederik Engels nije došao u radničku klasu iz jedne radničke porodice. Naprotiv, on je pripadao jednoj buržuaskoj porodici. Pa i Lenjin. Militirajući za stvar radničke klase oni su se integrirali i slili sa njom, istovetili su se kao najbolji iz redova radničke klase i ostali joj verni sve do svoje smrti. Ovakvih primera imamo puno i iz istorije radničkog pokreta u Jugoslaviji.
Ali imamo i suprotan slučaj: buržuji, koji su pristupili radničkoj klasi sa karijerističkim ciljevima. Videći da se među buržujima ne mogu afirmirati, ujedinili su se sa radničkom klasom da bi preko nje ostvarili svoje snove, lične i egoističke, za vlast i supremaciju nad drugima. Takav je bio Stalin. Takav je bio i Enver Hodža. Takvi su bili mnogi i kod nas.
Sa druge strane, kako rekosmo, imamo i lumpen-proletere, koji se masovno priključuju radničkoj klasi bez njene klasne svesti, ali sa žarkom željom da se spase svoje bede i izviju, istaknu, da postanu neko i nešto, da ih više drugi ne ponize i ne uvrede, da ih drugi ne gaze. Kao trakvi, oni su spremni da ponize i uvrede druge, pa i da ih bezobzirno gaze i zlostavljaju. Takvih je bilo puno svugde po svetu, u svim radničkim pokretima, kako u onima koji su se borili i bore za vlast, tako i u onima koji su se dočepali vlasti, posebno u ovima. Takav je bio i Josip Broz Tito sa mnogima od njegovih kolega, koji su se preko zločina dočepali rukovodstva u Komunističkoj partiji Jugoslavije i, preko nje, posle DSR, dočepali se i državne vlasti.
Buržuji i lumpen-proleteri, militirajući za ciljeve radničke klase prave se kao da su se slili sa njom. Ali, kad im uspinjanje u karijeri gde zapne, skidaju masku i pokazuju ko su, i nehotice manifestiraju svoju bit. Za položaj i karijeru poznato je iz istorije da je i pop skinuo kamiljavku i stavio na glavi čalmu hodže.
Radnička klasa Jugoslavije, iako posle DSR uze vlast u svoje ruke, iz mnogih objektivnih i subjektivnih razloga nije uspela da realizira svoj minimalni program, izgradnju socialima. U okolnostima svestranog neprijateljskog pritiska, nezrele klasne svesti, ekonomskog siromaštva, pa i strukture, rodi se i duševno siromaštvo, ideološko, superstrukturalno. Ovo siromaštvo izazva ideološku diferencijaciju članova radničke klase, posebno na njenom vrhu, na vrhu partije, u njenom rukovodstvu. Pored elemenata, koji samopregorno, sa vrhovnim samopožrtvovanjem postojano su istrajali, do svoje smrti verni idealima radničke klase, rodi se i devijatorski elemenat, tzv. leva devijacija, koja u borbi za lično blagostanje, stvori radničku aristokratiju i zgrabi znoj radničke klase, superprofit. Da bi prisvojila superprofit, njoj je trebalo da uzurpira narodnu vlast i diktaturu proletarijata da pretvori u ličnu diktaturu, socijal-fašističku, što znači: socijalističku na rečima, u ideologiji i pro-pagandi, zvanično, a fašističku u praksi, u svakodnevnom životu, u tretiranju ljudi. Ova nova društvena bit porodi i novu drštvenu svest, jednu novu ideologiju, krajnje hipokritsku i vizantijsku, koja - iza socijalističkih parola, marksističko-lenjinističkih, skrivala je, maskirala je svoj monstruozni teror, bez presedana u istoriji čovečanstva. Stvori se upravo ono što je Lenjin nazvao NAJSTRAŠNIJE - državna svojina + policijski režim.
Sledstveno - ovde nemamo nikakvu levu devijaciju: ovde imamo desnu mafioznu devijaciju, koja se maskira levičarskim parolama.
Radnička aristokratija na vlast, ili NOVA KLASA, kako ju je nazvao Leon Trocki, a zatim i naš Milovan Đilas, ne samo što nije za socijalistički društveni poredak, već nije ni za buržuaski. Radnička aristokratija je samo za svoju vlast, da ona, pod svim uslovima i u svim okolnostima, da pod svaku cenu bude ONA na vlast. Zato se ona, u uslovima rasta, jačanja radničkog pokreta, izjavljuje za socijalizam i vihori socijalističku zastavu, a u uslovima pritiska bužuazije, unutra ili izvana, zavihoriće i buržuasku zastavu, pa će primiti u svoje redove i pokojeg buržuja, imenovaće ga i za presednika republike, i - umesto vlasti - staviće mu u ruke ključeve od plemnice. Igraće se s njim kao mačka s mišem.
Na čelo ove klike, radničke aristokratije, u Jugoslaviji je bio Josip Broz Tito, u Sovetskom Savezu - Stalin, a u Albaniji - Enver Hodža. Sa njihovom "socijalističkom" propagandom, često i optužujući jedan-drugog za izdaju, oni su nastojali da oslepe radničku klasu, da je ošamute, dok su svojim fašističkim terorom proganjali i eliminirali fizički svakoga ko im se suprotstavio.
Mnogi, u prvom redu elemenat koji je došao iz redova feudo-buržuazije i lumpen-proletarijata (nesumnjivo i pokoji iz radničke klase !) pokušaše da preskoče jaz i da, sa pozicija radničke klase, pređu na pozicije radničke aristokratije. Oni koji su u tome uspeli - ujedinili su se sa šefom partije, kod nas - sa Josipom Brozom. Oni koji nisu uspeli da preskoče jaz, ili koji su posle jednog vremena, iz raznih razloga, odbačeni iz redova radničke aristokratije, izdali su otvoreno radničku klasu i prešli na barikadi buržuazije. Mogu li se ovi nazvati disidentima? Sigurno da ne !
Ali, nažalost, istina je da se upravo ovi nazivaju disidentima. Na ovaj način imenom disident nam se maskira izdaja stvari radničke klase, desna izdaja, za razliku od "leve izdaje", koja je uzurpirala narodnu vlast i, za demagogiju, nastavila je da se busa u prsa za "narodnu vlast", za "socijalizam" i za "komunizam".
U SAD, ali i u drugim zapadnim zemljama, gde su stigli ovi "disidenti", buržuji na vlasti su ih kao disidente podržali i učinili sve da ih iskoriste za svoje ciljeve. Imenovali su ih i profesorina na njihovim universitetima, da im njihovom "disidencijom" vaspitaju učenike i studente. U nekim zemljama, konkretno u SAD, kad su napredni studenti shvatili sa kakvim disidentima imaju posla, protestirali su, pa su i demostrirali protiv njih, odbijajući da slušaju njihova predavanja. Istovremeno, u Istočnim zemljama, kako piše Lazar Stojanović: "Disidenti su sticali poštovanje sve većeg broja ljudi, koji nisu mogli, smeli ili umeli da se pobune sami, te su u disidentima gledali vesnike, možda i nosioce promene onoga što se mnogima činilo večnim i sudbinskim".
Naravno da ni ti, koji su tako mislili, pa ni "disident" Lazar Stojanović nisu pravili razliku između disidenata i "disidenata".
U redovima radničke klase imalo je i ima i konstruktivnih građana, avanguardista, komunista, ideološki formirani i zreli za svaku pohvalu. Pokoji od njih je spontano dospeo i u redove radničke aristokratije, ne shvaćajući što se to desilo u partiji i u državi. Drugi nije uspeo da postane ni najobičan član partije. Ovi komunisti, čim su shvatili da je Josip Broz Tito izdao stvar radničke klase, da se stvorila radnička aristokratija, nova klasa, distancirali su se od nje i od Josipa Broza, pa su počeli i borbu protiv njih, učinili su sve što su znali i mogli, ne štedeći ni krv i niti život, pa ni porodicu svoju, ni svoju decu. Protiv ovih su se Tito i njegovi homolozi po drugim "socialitičkim" zemljama obrušili svom svojom mržnjom i snagom, svojim bezgraničnim krvološtvom, jednim besom bez presedana u istoriji čovečanstva, bez primera ni u analima zločina Musolinia i Hitlera, Franka, Čan Kaj Šije, Salazara, Bothe. Niko nije proganjao komuniste bezočnije od Stalina, Tita, Envera Hodže i tutti quanti. Setite se samo Josifa Visarionoviča Stalina i njegovog monstruoznog zločina protiv Leona Trockog! Tito je likvidirao i svoje najbliže kolege iz rata, one koji su ga doveli na čelo partije, pa i na čelo vlasti, ne poštujući nikakve zakone, nikakava pravila i nikakve principe, bez istrage i bez suda: Ivo Lola Ribar, Arso Jovanović, Vido Matanović. Isto je učinio i Enver Hodža. Ovaj je likvidirao čitav Centralni komitet, koji je stvorio Komunističku partiju Albanije, i doveo njega na vlast. Videći ovo, i buržuji su izjavili: "Od kad se Tito razišao sa Sovetskim Savezom, oštricu svoga mača upravio je protiv komunista, dok nas, antikomuniste, udara njenom tupom stranom".
Pošto je učvrstio svoju vlast, Tito je dospeo dotle, da je i decu streljanih fašista primio u partiju, pa i osvedočene fašiste, ustaše, četnike, domobrance, ali ne i decu isprobanih, osvedočenih komunista, onih koji su snosili na svoja leđa sve tegobe DSR i posleratne konsolidacije državnog i društvenog ustrojstva, koji su svojom krvlju dokazali komunističku partijnost.
Zato su Tita, u SAD, proglasili i za disidenta, i to za disidenta Br. 1 Jugoslavije. Ne samo zato što su pod disidencijom podrazumevali borbu protiv komunizma, već i da bi kompromitirali ime disidenta kao opoziciju vladajuće ideologie, kao neprijatelja radničke klase, da se avanguardisti ove klase ne bi ujedinili sa njima, pravim disidentima. Mira Bogdanović s pravom kaže, da je u SAD disident mogao da postane svako: glup i pametan, nitkov i anđeo, poštenjak, pokvarenjak i naivčina, komunist, bivši komunist, antikomunist, vjerski fanatik, ateist, (neo)fašist, nacionalist i internacionalist3). Dovoljno je bilo da on laje protiv komunizma bilo što, i najveće absurditete. Dovoljno je bilo da on optužuje sa antikomunističkih pozicija „komunističke" vlasti SSSR ili „narodnih demokratija". Polazeći od ovoga ona pretendira da u istočno-evropskim zemljama disidenti su tijekom hladnog rata igrali istaknutu ulogu kao instrument antikomunističke ideološke subverzije, što sigurno nije istina. Da bi ovo bila istina treba ono d i s i d e n t i da se stavi u navodnicima, jer oni ne samo što nisu bili disidenti, već su bili i antidisidenti. Ne praveći razliku između disidenata i "disidenata", ona je i Josipa Broza proglasila za "disidenta bez premca", za "disidenta od međunarodnog značaja", koga je, nakon raskida sa Stalinom, zapadna politika nastojala da iskoristi za svoje antikomunističke ciljeve, dok je i on nju nastojao da iskoristi za svoje banditske ciljeve, da bi živeo kao nekrunisani kralj.
Komunisti, boreći se protiv klike Josipa Broza, protiv njegovih skretanja sa puta radničke klase, od marksizma-lenjinizma i naučnog socijalizma, koji je Tito navodno zamenio njegovim "specifičnim socijalizmom", nisu se bacili u krilo buržuazije, nisu izdali stvar radničke klase. Naprotiv, nastavili su svoju borbu za stvar radničke klase i socijalizma, za stvar komunizma. Znači, otcepili su se od izdajničke klike Josipa Broza i nastavili borbu za naučni socijalizam, bez skretanja i zločina, bez gaženja zakona, pravila i principa, bez falsifikacija, bez laži i demagogije. Kao disidenti, pošto su se spasili Titovog Golog Otoka i bezbrojnih zatvora, stratišta, jedan njihov deo je tražio spas na Istok (u Sovetski Savez i njegovim gubernama), a drugi na Zapad. I Istok i Zapad se poneo prema njima najzločinačkije. Ne katedru profesora na kojem universitetu, već ni najobičniji posao im nisu poverili, ni metlu da čiste ulice. Enver Hodža sa svojim "komunistima", pošto mu je propao pokušaj da vrati Josipu Brozu Titu jugoslovenskog akademika, prof. dr Kaplana Burovića, u zamenu za albanskog književnika Martin Camaj, prebegao iz Albanije u Jugoslaviju, inscenira sudski proces akademiku i potpuno nevinog ga kažnjava na 43 godina monstruoznog zatvora, pa je pokušavao i da ga fizički likvidira. Švajcarski buržuji na vlast su izvršili i atentat na njega, kad je posle albanskog zatvota stigao tamo kao disidentni književnik.
Mira Bogdanović, svesna ovoga, kaže: "Naši disidenti, koji su pokušavali pokazati da su bolji komunisti od Tita, nisu time mogli impresionirajti Zapad. Pošto su bili ljevičari, zašto bi ih Zapad podržavao?" Njih ne samo što nije podržao Zapad, već ih nisu podržali ni "socialisti" Zapada. Oni su uvedeni u crne liste i buržuja i "socijalista". Tako su im mleli kosti oba glavna kamena vlasti na Zapadu. Ko ne veruje, neka pogleda što su od mene učinili !
Ovime nam ona dokazuje da je sasvim svesna da postoje disidenti i "disidenti". A kao ona i svi drugi, koji nam se samo prave kao da ne shvaćaju ovu razliku i čemu služi ovo "neshvaćanje".
Ne samo kod nas, u Jugoslaviji, već širom sveta, disidenti su bili i ostali dosledni komunisti. Oni nisu izdali radničku klasu. Naprotiv, oni su najodlučniji borci za stvar radničke klase, najsvesniji i najprincipijelniji. Niko se nije borio protiv titoizma kao i koliko oni. U ovom ratu niko nije bio i nije radikalniji i samopregorniji, samopožrtvovaniji od njih. Da se sada ovi stave u istu vreću sa onima, koji su izdali stvar radničke klase, koji su se ujedinili sa buržuazijom, kojima su američki buržuji poverili katedre svojih universiteta, mislim da nije pravedno, nije pošteno. Ovde imamo posla sa onim što već nagla-sih: podrivanje časnog imena disidenta i nastojanje da se to ime iskompromitira, kao što se to od pamtiveka čini i sa imenom socialista i komunista, kojima se nazivaju kriminalci, banditi, oni koji su se borili i bore se protiv socialista i komunista zločinačkije i od samog Musolinia, Hitlera i njima sličnih. Ali što tu možemo?! Buržuji su se uvek ovako borili protiv nas, pa će se ovako i boriti sve dok budu disali i bili na noge.
Takozvani "disidenti", ovi koji su promenili svoja društveno-politička shvatanja i sad su u opoziciji sa vladajućom ideologijom, dok su se ujedinili sa buržuazijom, nemaju zašto da se podvoje od nje i da nam se nazivaju disidentima. Maskiranje izdaje stvari radničke klase imenom disident, isto tako nije potrebno, dok između njih i buržuazije ne postoji nikakva razlika, ni najmanja, kamoli i veća. Ili ne? Ovo maskiranje je utoliko nepotrebno, kad imamo predvid njihova svakodnevna urlanja protiv socijalizma i komunizma.
Jeste, ono je služilo i služi samo podrivanju časti i dostojanstva doslednih disidenata, za što su zainteresirani ne samo buržuji, već i "komunisti". Ovo najflagrantije vidimo u slučaju albanskog književnika Ismaila Kadare, koji - pošto je tamo, u Albaniji, hapsio i škopio disidente - "pobeže" na Zapad i izjavi se da je disident Br. 1 ne samo Albanije, već i Evrope, pa i celoga sveta, dok ga nisam demaskirao i primorao da lično prizna da nije nikada bio disident, pa da to i neće da bude.4)
Između Titoista ("socijalista" u navodnicima!) i pravih disidenata (antititoista, ali ne i antikomunista!) postoji jedna velika razlika, bitna. Ova razlika danas nema kako da se nazove do samo imenom disident. Potsetiću vas još jednom da verski disidenti XVIII veka (u. Poljskoj), oni koji se otcepiše od službene religije, nisu postali ateisti, nisu se bacili u drugom ekstremu, na suprotnoj barikadi. Oni ostaše deisti kao i njihova braća od kojih su se odelili. Nastaviše da se mole bogu i Isusu Hristu, samo na jedan drugi način, jednim drugim putem.
Svako upoređenje hramlje. I ovo naše, jer između disidenata, i "komunista" Josipa Broza Tita, kako sam to naglasio, postoji esencijalna razlika: Titoisti nisu komunisti. Oni se samo prave kao da su komunisti. Kako je E.Hodža priznao za sebe i svoje kolege pred samu smrt - oni su crna banda, kriminalna i omražena od celog naroda.5)
Znači, sve dok se svet neće razjasniti i ubediti sa delima, činjenicama, dokumentima, da klike kao ona Stalina, Josipa Broza i Envera Hodže, nemaju ništa zajedničkog sa radničkom klasom i njenom kauzom (osim parola! I ove - za demagogiju!), da nemaju ništa zajedničkog sa naučnim socialimom, konstruktivni građani, stvarni komunisti, koji im se smelo i samoodricanjem suprotstaviše, koji su okupani u krvi od "komunista" Stalina, Josipa Broza, Envera Hodže i tutti quanti, nemamo kako da ih drukčije nazovemo do samo disidenti.
U isto vreme, deklasirani, oni koji su prešli na drugu stranu barikade radničke klase, oni koji su klocnuli njene ideale i sada histerično urliču protiv nje, u horu i takmičeći se sa buržuazijom ko će grlatije urlikati, sada od svih dobro poznati, okoreli, nemaju zašto i kako da se nazivaju disidentima. Dok su se bacili u drugom ekstremu, buržuaskom, nemaju kako i zašto da se odele od buržuazije, zašto da se nazivaju disidenti. Njihova ideologija je buržuaska, bez obzira što nisu postigli i društveno-ekonomske pozicije buržuazije, jer žive od milostinje, koju im buržuazija baca kao svojim psima.
Naši dobro poznati disidentni književnici, Kaplan Burović, Milovan Đilas, Venko Markovski, Dobrica Ćosić i drugi, posebno umetnici i društveno-političke ličnosti, koji su lili krv i položili život svoj u borbi protiv socijal-fašističke klike Josipa Broza Tita, koji su se borili sa samoodricanjem bez presedana, kao niko drugi, nisu bili neprijatelji radničke klase i njene ideologie, vizije jednog novog sveta, bez eksploatatora i bez eksploatisanih. Boreći se protiv socijal-fašističke klike Josipa Broza, oni su nastavili da postoje stoicizmom i dostojanstvom na barikadi radničke klase, njenih najprogresivnijih i najhumanijih ideala, na barikadi stvari naprednog čovečanstva, dijalektičkog razvoja društva. Ne samo taktika, već i njihova strategija, korenito se razlikuje od taktike i strategije Josipa Broza i njegove klike. Istovremeno, nigde se ne dodiruje sa taktikom i strategijom buržuazije. Naprotiv, taktika i strategija klike Josipa Broza je ta, koja u kvintesenciji, i pored dijametralno suprotnih parola i jednog krvavog neprijateljstva, podudara se sa taktikom i strategijom buržuazije za eksploataciju radničke klase.
Zloupotreba sa imenom disident, koja je stigla dotle da su i Tita tako nazvali, u jednoj drugoj "socijalističkoj" zemlji je dostigla dotle da su i za svog krvavog šefa partije, koji je fizički likvidirao disidente i bez suda, rekli su da, kad bi bio živ, bio bi disident Br. 1. Ovako se nastavlja sa kompromitiranjem ovog časnog imena, nastavlja se borba protiv disidenata i disidencije, u okviru borbe protiv socijalizma i komunizma. Pravim disidentima, aktuelno, širom sveta, negira im se disidencija, kao što im se negira i borba, doprinos i zasluge, žrtve položene u toj borbi, pa i sama dela. Nastojavaju da izbrišu iz sećanja ljudi, ne samo njihova imena, već i samo ime disidencija, koje brišu i iz svojih rečnika. Ovo je poznata traktika socijal-fašista, koji su se delimično konvertirali u antikomuniste (bez navodnika) i - u njihovoj borbi da se održe na vlasti, protiv pravih disidenata - nastoje da zgrabe realizirane pobede ovih, koje su ovi postigli u borbi protiv socijal-fašizma, da bi opet bili na čelo vlasti i zemlje oni - konvertirani antikomunisti.
Neumesna upotreba, zloupotreba i kompromitiranje pojma disident bilo je i jeste u službi socijal-fašističlih klika isto toliko koliko i u službi buržuazije. Ideološki svesni disidenti sigurno zmaju šta im treba činiti u ovoj prljavoj borbi, kako bi nastavili svoju misiju, kojom ih je istorijski razvoj savremenog društva zadužio.*)
______________
DITIONAIRE HISTORIQUE DE LA LANGUE FRANCAISE, Paris 1992, f. 614, kol. II.
DICTIONNAIRE ETYMOLOGIQUE, Paris 1975, f. 198, kol. I.
BOGDANOVIĆ, Mira : JUGOSLAVENSKI DISIDENTI I HLADNI RAT - Yugoslav Dissidents and the Cold War, 2008.
BUROVIC, Kaplan: PRAVO LICE ISMAILA KADARE,- Že-neva 1992, izdanje na albanskom jeziku. Izdanje na francuskom i srpskom jeziku učinjeno je 2001.
HOXHA, Enver: RAPORTE E FJALIME 1980-1981, Tirana 1983, str. 388.
*) Ova je studija sprva objavljena na albanski jezik u delu Kaplana Burovića MBI DASHURINË (O LJUBAVI), Ženeva, 2001. Preštampana je u listu INTEGRIMI, Tirana, 23-25. maj 2005, str. 19.