Do koske

Aleksandar Vučić treba da završi u zatvoru, a Srbija na slobodi

Zašto ćutimo?

Srbija je lepa i bogata zemlja. Srpska istorija je obeležena borbom za slobodu, čast i pravdu. Ustancima, bunama i junačkim otporom, Srbi su stvarali i branili svoju državu. Ratovali su protiv najopasnijih agresora. Ne žaleći žrtve, značajno su doprineli rasturanju tri carevine. Tako je nekad bilo. Tih Srba više nema. Njihovi naslednici su dozvolili da lepa i bogata Srbija postane plen kartela na čijem čelu se nalazi opskurni psihopata Aleksandar Vučić. Danas sestre Srpkinje i sestre Srbi pristaju na sva poniženja. Mirno posmatraju kako ih domaći okupatori pljačkaju i zlostavljaju, rasteruju im decu i uništavaju budućnost. Srbi nestaju. U tišini, bez glasa.

Milica Grabež

Pred Srbijom se nalazi serija teških pitanja. Mnoga se tiču državnih i nacionalnih interesa, poput rešenja kosovskog problema, ali ništa jednostavnija nisu ni ona s egzistencijalnom ili političkom tematikom. Dilema "kako preživeti" usko je povezana s pitanjem "kako oboriti vlast Aleksandra Vučića", a sve se, na kraju, svodi na jedno - zašto ćutimo!

Sve se zna, svima je jasno da Vučić nanosi štetu katastrofalnih razmera. Opljačkao je javnu i privatnu imovinu, svakom građaninu je gurnuo ruku u džep, ukrao novac, ali i slobodu, dostojanstvo i budućnost. Fatalne posledice već se vide na najkonkretniji način, u brojkama. Vučić je postao najbogatiji vladar u Evropi, a država kojom gospodari je najsiromašnija.

On na računima i u sefovima ima minimum četiti milijarde evra i još toliko u nekretninama i biznis-kombinacijama, dok za njega glasa dva miliona nesrećnika, koji imaju prosečna primanja od 250 evra.

Režimski tajkuni, poput Željka Mitrovića, državi duguju po sto miliona evra i, pritom, dobijaju kredite i subvencije da šire svoje imperije. Kroz to vreme, oko 800.000 penzionera se nalazi na udaru javnih izvršitelja, jer kasne s plaćanjem računa od po tri-četiri hiljade dinara. Srpska napredna stranka ima 700.000 članova, a isto toliko mladih i obrazovanih ljudi je pobeglo u inostranstvo. U poslednja četiri meseca, Vučić je Srbiju zadužio za 3,5 milijarde evra, a istovremeno je više od 200.000 radnika ostalo bez posla.

Nema veze što je diktator ugušio medije, posledice njegove vladavine su očigledne. Vučić je korupciju i kriminal spustio iz vrha vlasti na nivo svake porodice, svakog pojedinca. Ne postoji čovek koji ne poznaje nekoga ko nije progonjen od režima, ili kome dete nije pobeglo u beli svet.

Lakoverni, uplašeni i podmićeni nesrećnici podržavaju vlast zbog koje njihova deca beže iz Srbije, s namerom da se nikad ne vrate. Pre će ceo život da peru dupeta nemačkim babama, nego da se u zavičaju bore za slobodu. Nivo očajanja je toliki da egzodus ne bi mogao da se zaustavi ni da su plate duplo veće. To pokazuje da je beznađe ušlo u sve pore društva.

I, posle svega, žrtve ćute. Niko ne zna odgovor na pitanje zašto je tako. Politikolozi i sociolozi, pa i medicinski stručnjaci ćutanje objašnjavaju strahom. Ljudi ne žele da se zamere vlastima, plaše se otkaza, smanjenja plate, premeštanja na lošije radno mesto ili bilo koje druge osvete. To je delimično tačno, ali samo za dva društvena sloja. Za najsiromašnije, koji su najosetljiviji, i za najbogatije, čiji poslovi zavise od vlasti. A, i to treba uzeti s rezervom.

Srbi bez straha tuku svoje žene i decu, sa sekirom nasrću na komšije, ali podvijaju rep i pred opštinskim funkcionerima iz SNS-a.

Problem je u tome što ćute i oni koje vlast ni na koji način ne može da uceni i ugrozi. O tragičnom stanju u Srbiji ne sme da pisne nijedan srpski sportista, čak ni oni koji žive u inostranstvu. Ne oglašavaju se ni povodom najdramatičnijih situacija. Novak Đoković i Vlade Divac, kao i mnoge njihove kolege, podržali su nasilne demonstracije crnaca u Americi, ali nijednom rečju nisu se oglasili povodom mirnih protesta u Beogradu, a naročito ne protiv nasilja koje su izvršili Vučićevi razbojnici u civilu i policijskim uniformama.

Đoković i Divac su bogatstvo stekli na najpošteniji način, isključivo svojim zaslugama. A, sada ćutke gledaju kako njihove sunarodnike i navijače, koji su ih dočekivali da zajedno proslave trofeje, pljačka zločinački režim.

Nasilje nad protestantima u julu, osudila su samo trojica sportista - jedan bivši fudbaler Crvene zvezde i dva bivša košarkaša, Amerikanci koji su igrali za Zvezdu. Niko više.

Ćute i mladi i stari. Studentski bunt ne prelazi granice menze. Važno im je da su pasulj, jogurt i banane jeftine, a ne što će, kad diplomiraju, posao da traže od vlasti koju predvode konobari, autolimari i vodoinstalateri. Ne smeta im što se na ministarskim funkcijama nalaze falsifikatori i plagijatori, čije lažne diplome su overili opskurni profesori poput Mladena Čudanova.

Vladara, koji je omogućio štancanje 15.000 lažnih diploma, podržali su bivši dekani nekoliko nekad uglednih fakulteta: Sima Avramović i Mirko Vasiljević, Branko Božić, Aleksandra Vranješ, Miroslav Vukadinović i Dragan Antić, rektor Univerziteta u Nišu.

Na ispitu iz morala i etike, pala je i Srpska akademija nauka i umetnosti. Akademici Bela Balint, Vladimir Kanjuh, Miodrag Ostojić, Ljubiša Rakić, Đorđe Radak i Vlado Strugar stavili su potpis na isti papir kojim je i Vučićevu predsedničku kandidaturu podržala i prostitutka Tijana Ajfon. Nesrećni starci, svi zajedno, nemaju dovoljno novca da Ajfonki plate jedno pušenje, ali spremni su da, verovatno besplatno, oni to urade velikom vođi.

Teško je prepoznati uzroke takvog moralnog posrnuća akademika, koji se brukaju na kraju životnog puta. I Matija Bećković, u 91. godini, ne sme da gukne o Vučiću. Ćutke pristaje na poniženja, kao što je bilo ono kad su mu zabranili da dođe na svečano obeležavanje 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, da ne bi nervirao vođu.

No, hrabri i blagoglagoljivi Bećković, koji junački kritikuje sve štetne društvene pojave, sigurno će jednog dana, kad bude mlađi, primetiti da i Vučić nanosi štetu Srbiji.

Pandemija korona virusa je pokazala sve slabosti zdravstvenog sistema, pa i lekara. Godinama su pristajali da resorno ministarstvo vodi čovek s nadimkom Doktor Smrt, a sad im nije bilo teško ni da poziraju pred Željkom Mitrovićem, koji ih je obučavao kako se koriste zaštitni viziri i maske.

Kad je pandemija virusa upotrebljena za širenje pandemije straha, a sve u interesu stranke na vlasti, više od tri hiljade lekara je potpisalo peticiju kojom je tražena smena članova tzv. Kriznog štaba. Doktor Smrt je pozvao grupu potpisnika. Ne zna se šta im je rekao, ali posle tog sastanka svi su zaćutali i odustali od zaštite javnog zdravlja.

U Kriznom štabu se ništa nije promenilo, Predrag Kon i Darija Kisić Tepavčević i dalje revnosno zastupaju interese Vučića.

Glasno ćuti i većina intelektualaca i umetnika. Razloge je, na svom primeru, objasnio glumac Sergej Trifunović: "U Srbiji se trenutno snimaju 34 televizijske serije, a ponuđena mi je samo jedna uloga". Da ne bi bili stavljeni na listu politički nepodobnih, ostali glumci su se pritajili. Mnogi su spremni i da umru, a da ne progovore. Beogradsko dramsko pozorište priprema premijeru jedne predstave, koja bi trebalo da bude odigrana u drugoj nedelji novembra.

Glumcima je, navodno, zabranjeno da se testiraju na koronu, kako ne bi izostankom ugrozili održavanje premijere. O tome pričaju po kafićima, ali ne smeju javno da kažu da li je to tačno i ko im je zabranio da štite svoje zdravlje. Da bi zadržali ulogu, pre će ugroziti svoj i život članova svojih porodica, prijatelja, kolega...

Na ugrožavanje života, a posebno časti, pristali su i svi radnici Namenske industrije "Milan Blagojević" iz Lučana. Redovno, pred svako ročište u sudskom postupku, koji se vodi protiv direktora Radoša Milovanovića, ucenjeni radnici najpogrdnije vređaju porodicu Milivojević, koja traži istinu i pravdu za svog poginulog sina, njihovog kolege koji je stradao na radnom mestu. Pljuju da bi imali šta da jedu.

Manje dramatičan, ali jednako sraman tretman prošao je Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz valjevske vojne fabrike "Krušik". Kad su protestanti došli pred zgradu u kojoj živi, da mu pruže podršku u borbi protiv režimske nepravde, zatekli su postapokaliptični prizor. Na svim prozorima u komšiluku mrak, spuštene roletne, ugašena svetla, apsolutna tišine, ni ljudskog glasa, ni muzike, ništa...

Sestre Srbi sakrili se pod suknje sestara Srpkinja, pa zajedno drhte od straha da neki naprednjak ne pomisli da su normalni.

Ovakva Srbijica, jadna i napaćena, nalazi se pred dva moguća izbora. Jedan je, pre 47 godina, opisao Duško Kovačević u tragi-komediji "Radovan Treći". Posle dugog rata, Radovan je prešao na stranu krvnih neprijatelja Vilotića, da bi, naposletku, zajedno s njima pucao na svoju napuštenu kuću. Kako sada stoje stvari, čini se da će mnogi Srbi, kao Radovan, Vučiću za ljubav uništavati sebe i sve svoje.

Na drugoj strani nalazi se put do oslobođenja od diktature. Srbi su često kretali njime. Plaćali su visoku cenu, ali uvek su pobeđivali i opstajali. Ne treba ići daleko u prošlost, dovoljno je setiti se novinskih naslova od pre dve decenije. U proleće 2000. godine političari i analitičari su tvrdili da promene nisu moguće, opozicija je preslaba, a narod u agoniji i očajanju. Sledeće proleće Slobodan Milošević je dočekao iza rešetaka. Vučić toj sudbini ne može da izmakne, neće se odbraniti lažima, nasiljem i širenjem straha.

Među svim srpskim kukavicama, on je šampion. I danas važe iste ocene za opoziciju i atmosferu u narodu. Međutim, u svakom trenutku može da se prolomi jauk, vapaj, poziv na ustanak, a onda će biti dovoljna jedna varnica, pa da sve plane. Da i aktuelni diktator Aleksandar Vučić završi u zatvoru, a Srbija na slobodi.